|
          |
Љубо Милинковић (Крагујевац)Лингвистичко-методичке основе "Пољских примера" Ђорђа ЖивановићаСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Лингвистичко-методичке основе Пољских примера детерминисане су специфичношћу учења генетски и структурно сродних језика, a што је условило садржајну структуру и физиономију ове приручне књиге за учење пољског језика у српској средини на материјалу народних умотворина и књижевног дела. У конципирању садржајног потенцијала ове књиге професор Живановић се доследно придржавао Кошутићевих постулата и његовог диференцијалног метода у учењу инословенских језика у српској средини. На бази тога резултирали су и следећи лингвистичко-методички принципи којим се Живановић руководио при презентирању и дозирању књижевно-језичког материјала у овим Примерима: принцип систематичности (градираности), принцип занимљивости (пријемчивости) садржаја, принцип поступности (принцип малих корака), принцип конфронтативности, принцип рационалности (економичности), принцип фреквентности и принцип јасноће при усвајању лексике и граматичких структура. При селекцији и дистрибуцији текстуалног материјала и језичких садржаја професор Живановић је полазио од лакшег ка тежем, од психолошки ближег ка даљем, од простог ка сложеном, руководећи се јединством трију планова: садржајно-комуникативног, функционално-семантичког и формално-језичког, односно јединством форме, значења и употребе. Истовремено одабрани материјал по начину реализације језичких јединица и екстралингвистичким реалијама одражава идентитет и иманитет пољског народа. Полазећи од чињенице да текстуални материјал представља егземплификацију лексике и одређених граматичко-структурних појава, Живановић се при избору текстуалног материјала није придржавао принципа што опширније, тим боље, већ принципа ефикасности, тј. да се за најмањи утрошак времена постигне што већи успех, да одабрани материјал буде репрезентативан, да на изражајном и мнемоничком плану буде што ефективнији. Због тога нас аутор у I делу Примера уводи у свет народних умотворина и најједноставнијих на структурно-изражајном плану примера из пољске књижевности. У II делу, a посебно у III делу Примера презентиран је материјал сложеније морфолошко-синтаксичке структуре. Књижевни материјал је дистрибуиран по језичкој тежини, тако да у функционалном смислу представља једну кохерентну целину. На бази оваквог дозирања материјала омогућено је постепено упознавање са најфреквентнијом лексиком и најједноставнијим граматичким структурама и све дубље проницање у дух и физиономију пољског језика[1]. Ca посебном акрибијом и тананим језичким осећањем професор Живановић у напоменама одабира и коментарише деклинационе и конјугационе форманте, морфолошке облике и синтаксичке конструкције, a све у циљу правилне рецепције и декодирања информације реченице и текста у целини. Посебна пажња се поклања начину, дубини и редоследу објашњења, поступности и динамици увођења нових садржаја. Познато је да при учењу генетски и структурно сродних језика изузетан значај има позитиван утицај (транспозиција) матерњег језика и његов негативан утицај (интерференција). При објашњењу и коментарисању граматичких и лексичких садржаја у напоменама Живановић је применио селективни и дескриптивни метод, тј. описују се и коментаришу само они садржаји који су релевантни за успешно учење пољског језика, a на основу типичних грешака које су констатоване у наставном процесу, у пракси, a које су послужиле као својеврстан путоказ шта у приручницима и уџбеницима ове врсте треба максимизирати јер се страни језик усваја кроз призму матерњег језика. Све лексичке и граматичке садржаје, све језичке финесе Живановић коментарише у контекстуалним условима у којима реално и функционишу. Он је правилно уочио да је један од есенцијалних проблема у процесу учења пољског језика (или било ког генетски сродног) у српској средини управо усвајање фонички и графички идентичних или сличних, a семантички потпуно или делимично различитих лексема и граматичких облика, јер због те своје привидне сличности - како каже Кошутић - хипнотишу ученика у процесу њихове рецепције[2], односно декодирање њихове семантике. Због тога je у напоменама посебна пажња посвећена међујезичним хомонимима (потпуним и делимичним), паронимима и полисемичним речима. На њих је Живановић у напоменама скретао посебну пажњу рестриктивним напоменама типа: пази...; значење није као наше; значење је друго; у значењу...; овде треба превести... и сл.[3] идентификујући значење које одређена лексема има у конкретном случају. У напоменама је доста пажње посвећено објашњењима граматичких структура, тј. оним граматичким структурама које се разликују од српских, које, због специфичности свог образовања, представљају тешкоћу при усвајању. Због тога је доста пажње посвећено разликама у структури реченица између пољског и српског језика напоменама типа: у пољском се употребљава овај ред речи, a код нас...; пази на ред речи... и сл. Рестриктивним напоменама се скреће пажња на архаизме и дијалекатске облике, на мање фреквентне лексеме. Значење фразеологизама, због њихове специфичне формално-језичке структуре, открива се превођењем. У напоменама се коментаришу и значења речца, које имају модално-експресивну функцију. Доста пажње у напоменама посвећено је и лингвокултуролошким, историјским и географским реалијама које су релевантне за правилну рецепцију текста. Систем објашњења у напоменама дозиран је тако да се у почетку дају чешћи и опширнији коментари, a касније ти коментари су све краћи и ређи. У многим случајевима они имају стваралачки карактер, јер упућују на коришћење речника у коме је дата граматичка семантизација лексема и њихово значење у типичним колокацијама. У закључку се може истаћи да је професор Живановић овом критиком оставио у наслеђе образац како треба писати уџбенике и приручнике инословенских језика у српској средини и тиме дао значајан допринос развоју полонистике у нашој средини. Напомене[1] О предностима учења пољског језика на материјалу књижевних дела Живановић у предговору ове приручне књиге истиче да онај ко из језичких разлога чита ове текстове, истовремено улази у велику пољску књижевност, да без љубави према великим књижевним тековинама не мислимо да се може озбиљно приступити проучавању било ког страног језика. [2] Р. Кошутић, Примери књижевнога језика руског, I, Текстови, Београд, 1926, стр. X. [3] Ове рестриктивне напомене имају функцију заштитног механизма од погрешног наслућивања и неадекватног идентификовања семантике одређених лексема и граматичких структура. |