Пројекат Растко : Пољска

Мирјана Бошков (Нови Сад)

О српској рецепцији "Хронике света" Мартина Бељског

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

Рад је посвећен истраживању путева којима је текст Хронике пољског писца XVI века Мартина Бељског (око 1495-1575) улазио у српску књижевност.

Мартин Бељски (Marcin Bielski) je, као што је добро познато, своју књигу Kronika wszytkiego świata оставио у више различитих издања. Мада се у библиографским прегледима помињу и нека друга^[1], обично се имају у виду три: из 1551, 1554, 1564. године; сва три су изашла у Кракову на пољском језику. То је његовом историографском делу, које се издваја из низа тада распрострањених и уважаваних универзалних хроника на латинском језику, обезбедило широк круг читалаца, који није обухватао само Пољаке него и Источне пa, у извесној мери, и Јужне Словене. У проучавању источнословенске рецепције Бељског ваљда ниједан аутор не пропушта да истакне да је управо околност што је његова хроника прва универзална хроника, настала у словенској средини и на словенском језику, била одлучујући чинилац у њеном ширењу и популарности. Приликом праћења њене јужнословенске, српске рецепције податак да је на југ њен текст дошао уз помоћ источнословенског посредства показаће се као пресудан.

Пуну пажњу заслужује већ сама чињеница што је уопште једно пољско дело из XVI века стигло до српског читаоца, и то вероватно већ концем истог столећа у коме је објављено, a у сваком случају гa je имало током прве половине следећег, да би на известан начин у његовој лектири остало све до пред крај XVIII века. Околност да се ради o историографском спису који припада оном периоду пољске културе кад се у њеној историографији уочава прелаз од средњовековне ка хуманистичкој, a уз то и перу писца осведочених наклоности према Реформацији, који по неким оценама важи чак и за истакнутог представника Хуманизма^[2], учиниће да податак o његовој присутности у српској средини, a нарочито o његовом уношењу у српску литературу, буде утолико занимљивији уколико се још узме у обзир да су његови одељци, наравно без имена аутора, укључивани у стару српску књижевност, тада још увек, у типолошком смислу, неоспорно средњовековну. При том се и његов текст подвргавао истом поступку прерађивања и редиговања који је иначе био карактеристичан за онакво обликовање анонимних хронографских компилација на старом словенском књижевном језику, какво је вршено кроз читав Средњи век, a у чију се примену, која није изгубила ништа у својим битним особинама и у свом интензитету, осведочавамо и у делима што су код нас настајала кроз XVII столеће.

Да су одељци из Хронике Мартина Бељског били присутни у српској култури, установљавали су поводом Врхобрезничког хронографа још Ј. К. Јиречек (1879. г.)^[3] и М. Н. Сперански (1896. г.)^[4], али сам податак није привукао нарочиту пажњу чак ни онда када га је у свом чланку Српски рукопис хронографа западноруске редакције, који је први пут објављен 1957^[5], a затим и 1963. године,^[6] Ђ. Сп. Радојичић поновио позивајући се том приликом на А. Н. Пипина^[7]. Док су његови претходници до свог закључка долазили бавећи се рукописом Врхобрезничког хронографа који се налази у Шафариковој збирци, сада у Народном музеју у Прагу^[8], дотле Ђ. Сп. Радојичић сам није имао прилике да пишући o хронографима западноруске редакције то чини непосредно на основу њихових српских преписа - сви њихови кодекси за које је он знао већ су били уништени. У међувремену су у руској науци хронографи веома много проучавани, па су измењена и извесна, изгледало је још недавно неприкосновена мишљења која су поводом њих исказивали чак и научници какав је на пример био један А. А. Шахматов. Његову претпоставку o Србину Пахомију Логотету као аутору Руског хронографа - сада одбачену, али иначе врло распрострањену - Ђ. Сп. Радојичић опширно излаже^[9]. Тако се догодило да је у 70-им годинама, убрзо пошто је чланак Ђ. Сп. Радојичића по други пут (1963. г.) штампан, он већ почео да губи од своје актуелности, a данас су извесне његове поставке, првенствено у оном сегменту који се заснива на превазиђеној руској литератури^[10], на жалост, умногоме остале без праве информативне вредности. Међутим, заслуга Ђ. Сп. Радојичића, коју свакако треба истаћи кад је реч o српској рецепцији Хронографа западноруског, биће у првом реду у томе што је он у Матићевом опису некадашњег рукописа манастира Пиве, тзв. Пивском хронографу који је изгорео са збирком Народне библиотеке у Београду^[11], идентификовао карактеристичан текст тога хронографа^[12]. Тако je пружио податак на основу ког се даље може закључивати да је до онаквог избора текстова из Хронографа западноруског са каквим се сусрећемо у Врхобрезничком хронографу могло доћи и на српском подручју, па можда и према неком његовом целовитом рукопису који је већ претходно био пренет у српску редакцију.

Ђ. Сп. Радојичић је истом приликом, преиспитујући податке o српским рукописима хрнографа, указао и на "преглед садржаја једног хронографа, који је био у приватним рукама у Пећи"^[13]. Мада сс не зна шта се догодило са тим "Пећким хронографом", по поменутом oпиcy, који се сада чува у Архиву САНУ, ја сам се уверила да се и ту радило o уобичајеном саставу Хронографа западноруског.

Данас поседујемо још и извесна обавештења o томе да су текстови из Хронографа западноруског коришћени при састављању зборника на српском подручју. У једном од зборника који је сам настао у чувеном скрипторију манастира Раче налази се чланак o Ману, зачетнику манихејства, који се означава као "проклетый еретикь", те чланак o Мухамеду, који je у српском препису "прěлъстникъ тоурковь еретикь"^[15]; њима cе, дакле, може допунити списак српских рукописа у којима се посведочује веза са руским, односно западноруским хронографима.

Као важан полазни податак за установљавање и праћење српске рецепције Хронике Мартина Бељског послужило је управо Радојчићево откриће да је Хронограф западноруски, са обимним интерполацијама из пољске Хронике, постојао у српској средини. Следећа упоришна тачка за сагледавање српске рецепције те пољске хронике налази се у списима Гаврила Тројичанина, a ja je видим још и у рукописној историји тзв. српске Повести o Скендербегу Чрноевичу.

Док је Јиречек поводом одељка посвећеног Чешкој земљи у Врхобрезничком хронографу упутио на Мартина Бељског као на извор и његових других космографских чланака са листова 278 b-298 a^[16], Сперански je у свом опису рукописа Шафарикове збирке, позивајући се на Јиречека, проширио Врхобрезничанинов обухват текстова из те пољске Хронике на листове 263 а-298 а, истакавши при том: "Самое же крупное добавление в рукоп. cocтaвляeт втopaя половина рукоп., именно с листа 263, зaнятaя выписками из хроники Мартина Бельского".^[17] Кад се у свом следећем раду o српским хронографима осврнуо и на Врхобрезнички, он је најпре забележио да је то сасвим посебна прерада, a затим је, и даље према Јиречеку, констатовао да састављач тог српског хронографа "в конце поместил выборку, весьма близкую) к Мартину Бельскому, a западных царствах" - a сматрао је, при том, да се ради o руском преводу Бељског - па je истакао како je, у ствари, тако био добијен хронограф унеколико сличан оној редакцији за коју се потом учврстио назив Хронограф западноруски^[18]. Ha основу таквих напомена могло се закључити како је Гаврило Тројичанин, не знајући сам тај иначе врло специфичан хронограф, применио, уз помоћ Мартина Бељског, заправо исту логику којом се претходно руководио и састављач Хронографа западноруског.

Следио би, дакле, закључак да је Хроника Мартина Бељског и на српском подручју средином XVII века одиграла готово истоветну улогу у каквој је видимо читаво столеће раније на источнословенском. Та улога би се у најкраћим цртама могла свести на пружање подстицаја да се на известан начин преосмисли, односно превазиђе концепција византијског универзализма на којој је био заснован руски хронограф. To се у Хронографу западноруском чинило пре свега кроз укључивање информација o оном западном свету који је практично остајао ван видокруга византијских хроника, руских, па и српских хронографа, историографских дела која су у поствизантијско доба била врло раширена и популарна и у словенској култури. Како су у новој структури Хронографа западноруског тим обавештењем још биле прекорачене и хронолошке границе дотадашње православне васељене, било је битно нарушено и основно виђење смисла историјског тока и у руском хронографу.

Да ли је било баш све тако и на српском подручју?

Недовољна проученост Врхобрезничког хронографа, тог необично важног дела српске књижевности XVII века, оставила је, са своје стране, сасвим отворено питање o карактеру његовог обраћања и Хроници Мартина Бељског, као и o његовом односу према Хронографу западноруском.

Трагање за изворима Врхобрезничког хронографа аутора овог рада је довело, између осталог, и до познатог Порфиријевог зборника, рукописа који је чувени руски колекционар Порфириј Успенски однео још 1846. године са свог путовања по Светој Гори у Петроград, где се и данас чува у библиотеци "М. Е. Салтиков-Шчедрин"^[19]. Taj зборник је давно познат нашој науци. П. А. Лавров је из њега објавио Приповетку o Скендербегу Чрноевичу^[20], a Љубомир Стојановић Порфиријев летопис^[21]. Насупрот томе што су најпре М. Н. Сперански^[22], кога Ђ. Сп. Радојичић у свом раду не узима у обзир, a за њим Павле Поповић^[23] и Милош Вајнгарт^[24], које он наводи, тај "кратки општи летопис српске редакције"^[25] по одређењу Љ. Стојановића, већ били уврстили у преглед српских хронографа као "хронограф владике Порфирија", Ђ. Сп. Радојичић је сматрао да то ипак није хронографски текст "већ Сказаније начињено по Хамартоловој хроници"^[26].

Испоставља се да je Ђ. Сп. Радојичић био у праву кад je у њему препознао првобитни исказ византијског хроничара Георгија Хамартола, али не и у тврдњи да сам спис не припада хронографу. Он тада није знао да је управо таква прерада Хамартола својствена тзв. обичној редакцији српског хронографа, односно да је поникла баш из пера његовог српског редактора; ја сам се уверила у то да безмало читав тај уводни одељак у Порфиријевом зборнику представља само нешто измењен, пре свега скраћен и сажет, његов хронографски вид. Истина, тај спис нису добро идентификовали ни други који су се поводом њега изјашњавали, али је - и то треба узети у обзир - мало ко уопште имао увид у још увек необјављену целину одговарајуће српске редакције. Ђ. Сп. Радојичић га, зачудо, није препознао ни на почетку Прасквичког хронографа чији је рукопис иначе сам 1949. године открио и делимично описао^[27]. Taj текст се тамо налази у свом изворном облику, тј. без оних интерполација које је његов последњи редактор и компилатор приликом допуњавања Хронографа западноруског унео у Порфиријев зборник, односно у спис "Хронографа владике Порфирија".

Мени је пошло за руком да тим допунама извор пронађем у хиландарском рукопису "Шестоднева Јована Златоустог", на коме је 1633. године радио хиландарски духовник Дамаскин према руском изводу, познатом иначе по томе што су му у њему "речи тврди не по езику". Установила сам, међутим, да се не ради o "Шестодневу Јована Златоустог", како је он одређен у најновијем опису Димитрија Богдановића^[28] него o Палеји c тумачењем коју у ствари садржи тај хиландарски рукопис. У њему се налази у готово неизмењеном виду завршни одељак "Царьство *г* Соломоново" који представља специфичну допуну унету при прилагођавању уобичајеног српског хронографског текста Хронографу западноруском у Порфиријевом зборнику.^[29] У овој прилици треба напоменути да је Ђ. Сп. Радојичић у свом приказу Дамаскина Хиландарца иначе забележио и његов рад на Палеји.^[30]

Састав тог зборника који се средином XIX века обрео у збирци Порфирија Успенског^[31], по коме je у науци и добио своје име, веома је занимљив: он је првобитно, у свом основном делу, садржао Хронограф западноруски, и то у његовом интегралном виду, дакле и са свим оним за њега карактеристичним интерполацијама из I издања Хронике Мартина Бељског; за хронографом су долазили још и извесни додатни текстови који - како ће се из даљег излагања видети - такође потичу из истог пољског дела, али овог пута из његовог допуњеног и измењеног III издања.

Хронограф у Порфиријевом зборнику писан је, по запажњу С. П. Розанова, "судя по языку... в юго-западной России, двумя почерками... полууставом начала XVII века"^[32]. То што сад знамо да је хартија основног дела тог зборника пољска и да је на почетку XVII века била у оптицају на подручју тзв. Југозападне Русије^[33], и са своје стране указује на то да је он доиста био исписиван негде у украјинским или белоруским земљама, што су тад улазиле у састав пољско-литавске државе; његов се рукопис, међутим, нашао у неком српском скрипторију где му је, по свој прилици најкасније средином истог столећа, на почетак стављен већ помињани одељак са српским рукописом оног хронографског текста који je у нашој науци познат као Порфиријев летопис, односно Порфиријев хронограф. Чак је и хартија на којој се налази тај српски текст друкчија, талијанска, каква је била карактеристична за српске рукописе из четрдесетих година XVII века^[34], при том je и дуктус његовог анонимног писара могуће препознати још у понеком другом рукопису из приближно истог времена^[35]; уз то, његова садржина је и по својој структури прилагођена управо својеврсном "комплетирању" Хронографа западноруског.

Као што је познато, Хронограф западноруски свој историјски преглед започиње владавином Александра Македонског, па се, у околности што је испред ње накнадно стављен приказ библијске историје од Адама до Соломона, открива намера да се поново "комплетира" слика тока светске (универзалне) историје на начин који је иначе близак изворној идеји хронографа. У томе се истовремено огледа и настојање да се и он (поново) приближи уобичајеном моделу српских хронографа. Функција тог српског одељка у овом зборнику испољава се као изразито историографски и књижевно мотивисана, што онда значи да је такав био и његов настанак. Чињеница да се ради o зборнику-адлигату само би при сасвим механичком приступу засметала да се то уочи. Ja у сваком случају у прикључивању тога текста Хронографу западноруском видим сасвим поуздан знак да је Порфиријев зборник у свом садашњем облику и саставу сачињен још у време када је тај српски чланак за њега био припреман - средином XVII века. Те контекстуалне и структурне везе које су међу његовим одељцима уочене пружају уверење да се то збило у неком српском скрипторију.

Његов садашњи повез, какав је иначе карактеристичан и за друге рукописе у збирци владике Порфирија^[36], значи само то да је овај зборник-адлигат коричен, али очигледно не и састављен тек у библиотеци руског колекционара. Он је био коначно уобличен још у време док је био у рукама неког нашег, засад непознатог, списатеља. Taj гa je допуњавао, на једној страни, према оним специфичним чланцима већ сачињеног хронографа тзв. обичне српске редакције, оне са којом се први пут сусрећемо у Житомислићком хронографу из 1634. године^[37], a на другој страни, према већ помињаној Хиландарској Палеји из 1633. године која је такође била у рукопису српске језичке редакције^[38].

Пошто је тај нови накнадно прикључен уводни текст припадао, као што је већ напоменуто, некој руци која никако није била рука Гаврила Тројичанина, постаје јасно да се код тог Врхобрезничанина текст какав je у Порфиријевом зборнику нашао у време када је он сам средином XVII века радио на свом хронографу; завршио га је, по сопственом сведочењу 1650. године.^[39] Он је тада из њега исписивао - уз додатно посрбљавање - и читаве одељке који у свом крајњем исходу представљају слободнији превод, односно боље рећи, прераду текста из Хронике Мартина Бељског.

На основу претходно обављених кодиколошких и текстолошких испитивања установила сам, то још једном повлачим, како управо утом Порфиријевом зборнику треба тражити извор не само оном за Врхобрезнички хронограф врло карактеристичном и битном слоју текста који своје порекло води од Хронографа западноруског него, такође, и извесним његовим, за источнословенске хронографе иначе неуобичајеним, и - бар колико је мени познато - уникалним допунама. Док је посредством Хронографа западноруског из истог зборника стигао, на пример, преглед западних царева и римских папа од времена Карла Великог, као и одељак посвећен турским царевима, затим историји Влашке, Угарске, Немачке, Шпаније... све из Хронике Бељског, дотле су, посредством допунских чланова који се такође налазе у продужетку Хронографа у том кодексу, били преузети и прикази једног броја европских земаља, као што су то на пример, Саксонија, Вестифалија, Пруска, Данска, Норвешка, Шведска, Исланд, Лапонија, Гренланд... И то су били чланци из Космографије, која иначе представља посебну књигу Хронике Мартина Бељског; они су - како сам утврдила - готово дословно из Порфиријевог зборника пренети у Врхобрезнички хронограф^[40]. Треба напоменути да ту Гаврило Тројичанин није испољио интересовање за Приповетку o Скендербегу Чрноевичу, која је такође била у оквиру истог зборника.

Још је Јиречек, испитујући својевремено Врхобрезничаниново казивање o "O Ческој земљи", дошао до закључка да га је он у ствари преузео из руског превода Хронике Мартина Бељског. Сматрао је да тај превод припада литавском шљахтићу А. Брежевском чије се име сачувало у ћириличком запису на једном од његових руских рукописа. Бележећи како у кодексу врхобрезничком "mбme samostatné letopisné dílo mnicha Gavrila ..., které svědcí o značné jeho znalosti tehdejší historické literatury slovanske", он је, ипак, истакао да је "Větština zpráv v chronografu jeho obsažených přepsána jest ovšem z knich jiných, a ovšem i z ruského překladu kroniki Bielského"^[41]. Ja овде доносим у нешто опширнијем изводу Јиречекове речи, јер тај његов рани чланак са врло подстицајним запажањем o Врхобрезничком хронографу код нас баш није познат.

У продужетку свог излагања овај се знаменити и заслужни историчар осврће и на проблем језика. Његов исказ o томе наводим у целини: "Bielski tuto část spisu svého sestavil z Hájkovy kroniky, jen na nemnohých místech odjinud něco málo přidav. Polština jeho, jako vsech současníkův vůbec, a v tomto odstavci zvláště, nejeden v sebe pojala bohemismus. Breževskij, překládaje z polštiny, činil to spůsobem prostým podle mluvy, která mu byla běžná, ve svém převodu nechávaje i netajené polonismy. Hercegovský mnich Gavril k této směsi přidal drahně srbismův". Није се Јиречек уздржао и од коментара, и он је занимљив: "Z toho již viděti, jaká tu strakatina slov, rčení a tvarův!"^[42]

Кад je касније C. П. Розанов издавао Хронограф западноруски, он je према Порфоријем зборнику давао и разночтенија управо зато што је сматрао да је и основни хронографски текст са својим бројним србизмима нејасног, у ствари неутврђеног порекла; он је тада, осврћући се и на састав зборника, за допуне, оне исте којима је Јиречек видео порекло у руском преводу Мартина Бељског, забележио тек толико да су "эти статьи списаны c сербского"^[43]. Занимљиво је да он o вези тих чланака са Хроником Мартина Бељског није ништа ни напоменуо, мада му је навођени рукопис са преводом А. Брежевског у Петрограду био приступачан, па га је лако могао прегледати.

О раду на Порфиријевом збориику данас не знамо ништа поуздано, не знамо чак ни то да ли је његов редактор сам био један од двојице писара (у првобитном саставу зборника се иначе разликују две руке, a у коначном чак три); не знамо заправо ни колико је етапа било у његовој претходној рукописној историји, односно историји текста појединих његових чланака. Можда ауторство превода са пољског, односно прерађивање допунских чланака и коначно редиговање самог зборника треба приписати управо оној руци која је исписивала највећи део Хронографа западноруског и све допуне које за њим иду, a међу њима и текст пореклом из III издања Хронике Мартина Бељског? Питање је и није ли састав који пред собом имамо у рукопису из прве деценије XVII века тек препис са неког ранијег? Од изласка III издања Хронике 1564. године до исписивања тог зборника протекло је добрих пола столећа што би било сасвим довољно и за претходну разгранатију рукописну традицију појединих чланака Хронике. Пред историјом књижевности у том je погледу доста питања, a мало сигурних и прецизних одговора.

Кодиколошко и текстолошко испитивање Порфиријевог зборника у његовом садашњем облику, који само на први поглед представља сасвим механички спој (адлигат), омогућује да се o његовој предисторији ипак понешто сазна, понешто са доста разлога претпостави, a понешто тек наслути; оно нас може приближити решењу бар неких проблема у вези са настанком Врхобрезничког хронографа, особинама ауторског рада његова састављача и писара Гаврила Тројичанина. Као готово узгредан резултат појављује се и известан увид у грађу на основу које се може сагледавати и карактер рецепције пољске хронике код овог иначе врло плодног књижевног посленика из средине нашег XVII века. Ако се већ то столеће - по важећим представама o наслеђу које нам је за њим остало - не одликује ни обимом нити неким значајним стваралачким дометима, a поготово не "уласком у свет европске културе"^[44], биће утолико, верујем, драгоценији сваки нови податак којим се успостављају шири хоризонти његових књижевних стваралаца и истовремено открива још понеко ново, при том, и сасвим савремено европско дело у лектири њиховој и њихових читалаца.

Moja проучавања Врхобрезничког хронографа воде закључку да је Гаврило Тројичанин доиста своју хронографску компилацију самостално састављао према како је сам истицао - многим летописцима. У његовој се завршној белешци чита: "писавіи же cь лěтописъ и мног(о) потрудив се съзбырае отмногых лěтописацъ"^[45]. При том je он, уверила сам се, између осталог имао у виду и Хронограф западноруски, али гa je назвао "руским летописом"^[46]. Потврдило би се, дакле, основно Јиречеково запажање да му је тај хронограф био извор, али ја не налазим потврде и за његову тврдњу да је овај херцеговачки монах имао у рукама књигу баш руског превода Хронике Мартина Бељског, мада је - сматрам и ја - њен текст, боље рећи прераде извесних њених чланака, он унео у свој рукопис. Испоставило се, наиме, на основу детаљне упоредне текстолошке анализе да је Врхобрезничанин један од својих непосредних извора нашао управо у Порфиријевом зборнику.

Пошто сам се најпре уверила да Гаврило Тројичанин није уопште учествовао у "комплетирању" Порфиријевог зборника, ни тиме што би му сам на почетак стављао одељак рађен према српском хронографу, a поготово не тиме што би сам преводио космографске чланке из Хронике Мартина Бељског, отвара се питање, a ко је то учинио. Ha овом je месту могуће заобићи даље разматрање проблема настанка уводног текста у садашњем саставу Порфиријевог зборника; то у доброј мери превазилази оквире дате теме. Приказ његове улоге може се овде ограничити на запажање да само његово присуство у том зборнику доприноси закључку како је сам зборник са својим текстом на пољској хартији стигао на југ пре но што је Врхобрезничанин започео рад на свом хронографу, односно да је Гаврило Тројичанин управо у њему нашао један од својих извора. Зато се проблем "српског порекла" космографских чланака у Порфиријевом зборнику поставља у свој оштрини.

Beћ наведена Јиречекова оцена о језику тих чланака, мада је изречена поводом њиховог присуства у Врхобрезничком хронографу, a претпоставка јој је још била и постојање интервенција Гаврила Тројичанина, неће у ствари изгубити готово ништа од своје вредности ни ако је применимо, уз неопходна додатна прецизирања, на језик тих истих чланака у Порфиријевом зборнику: сусрешћемо се и тад са феноменом исте мешавине различитих језичких елемената, као што ћемо се суочити и са потребом да се разлуче наноси различитих говорних супстрата међу којима се уз присуство, у извесном смислу неутралних, јужнословенизама упадљиво издвајају и врло изразити србизми.

Наиме, извесни трагови преводиочева рада на које наилазимо у тексту космографских чланака у Порфиријевом зборнику наводе на помисао да je у једној од етапа рада са текстовима који су изворно потекли из пољске Хронике Бељског, али нису њен пуки превод, доста учествовао и неки непознати списатељ, Србин родом. Ипак о томе како је он радио, тешко је просуђивати све док тачно не сазнамо какав је предложак он пред собом имао.

У том погледу биће врло занимљиви извесни текстолошки индикатори који се могу уочити и у овој фази истраживања, мада је она - то је неопходно подвући - ограничена материјалом до кога сам досад успела да дођем. При упоредном разматрању узимам, дакле, у обзир текст из Порфиријевог зборника, који имам на фотографијама добијеним из библиотеке "М. Е. Салтиков Шчедрин" у Петербургу, фототипско издање Хронике Мартина Бељског из 1564. године што је изашло у Варшави 1976. године, и наравно, снимке Врхобрезничког хронографа који су према рукопису у Прагу сачињени за Археографско одељење Народне библиотеке у Београду.

Задржаћу се на малом избору примера из "космографских" чланака, на који је неоспорно утицало и помињање српског имена, односно првобитног словенског, па и "српског" карактера становништва које је некад насељавало извесне крајеве и градове у "Саској" и "Поморској земљи". Обавештења o локалитетима као што су, на пример, "Староград" или пак "Јулиум", садрже извесне у сам текст Порфиријева зборника накнадно унете a у многом погледу врло занимљиве глосе.

1. Тако се поводом "Старограда" чита^[47]

"нěког/д/а люди словен'скаго языка сирěчъ сръба/л/, они и/х/ н'нě зовуть ван'далити, a немач'ки/м/ языко/м/ зову/т/ на/с/ сръблє вин'диши" (Порфиријев зборник, л.302 а).

Ty je на маргини као неки коментар или подсетник, још забележено: "Сербли саско /!/ замлею владěли.

2. За "Јулиум", место славно, трговачко, каже се:

"Срьбли неког/д/а стояли в не/м/, кои/х/ некои езыци за Грке дръжали, окро/м/ на/с/ Лехова, зане н'шего языка су/т/ сръбли словен'скаго..." (Порфиријев зборник, л. 303 a).

Наведене глосе "нас Србље", односно "сем нас Лехова..." по свој прилици припадају различитим етапама рада у историји овог текста. Пошто у пољском оригиналу Хронике Мартина Бељског, у првом случају стоји само констатација како у Старограду "ludzi Słowieńskich niegdy było (tho iest Serbów)"^[48], очигледно је оно "нас Србље" у Порофиријев зборник унето при преписивању, односно у накнадном прерађивању. Тада су у помену очевидно Лужичких Срба били "препознати" Срби са Балкана. На њих је, уосталом, сам Мартин Бељски упутио кад je у једном другом примеру забележио поводом Јулинума "w ktуrym mieskali Serbowie / Dalmate / Wandali / naszego iezyka ludzie / kthore mieli za Greki niectorzy/"^[49] (курзив M. Б.). У другом случају je вероватно већ први преводилац Хронике c пољског сам додао "нас Лехова".

Занимљиво je да су обе глосе пренете у Врхобрезнички хронограф што, са своје стране, указује на то да је Гаврило Тројичанин ту применио поступак прилично механичког преношења из једне у другу језичку традицију, a да при том није повео довољно рачуна o значењу самог исказа.

Тиме што су се исте глосе нашле заједно још и у Гавриловом протографу, у рукопису Порфиријевог зборника, посведочује се да су доиста постојале различите претходне фазе рада над текстом тих космографских чланака. Вероватно је најпре настао превод Брежевског, (није искључено да је при том и његова историја текста, односно потоња рукописна историја, била и нешто сложенија, вишеетапна); са њега је онда под пером неког непознатог списатеља сачињен српски "превод"; он је затим преписан у Порфиријев зборник - тај последњи писар је, судећи по дуктусу, a и хартији, радио на подручју тзв. Југозападне Русије. Он се није доследно придржавао редакцијских норми, могуће је да је само мање-више дословно преписивао свој предложак тек понегде уносећи особине свог говорног језика.

Део проблема и у језичком и текстолошком приступу настаје због тога што је на источнословенском подручју постојало више превода односно прерада ове пољске хронике; познато је такође да је њен текст био коришћен и у стварању нових историјских компилација. У свима њима се - по запажањима оних који су имали увид у саме рукописе - задржало доста полонизама. Њихови рукописи су остали неиздати, располажемо једино њиховим приказима, не увек ни задовољавајућим библиотечким описима, a сасвим ретко тек понеким објављеним одељком или пак само његовим одломком.

Још се од А. Попова зна за превод III издања Хронике из 1564. г. у рукопису "ГПБ, F. IV.. 162" који са своје стране представља позни препис тек из 70-тих година ХVII века^[50]. На њему се задржавам, јер је управо њега Јиричек имао у виду када је давао свој суд o језику допунских чланака у Врхобрезничком хронографу. У свом приказу А. Попов је опширно навео и запис из кога се, између осталог, сазнаје нешто мало, али важно, o његовом настанку: "A сiя книга списана съ Полского языка на Рускій языкъ по повелěнію Жигимонта короля Полского, a переводилъ ее шляхтичь великаго княжecтвa Литовского и сковировалъ повěть (?) Амброжей Брежевскiй на честь и хвалу Господу Богу, a на науку и поученіе Рускимъ людемъ. Списана сiя книга въ Царьствующемъ градě Москвě въ лěто 7092, a въ Полскихъ числěхъ въ лěто оть нарожденія Божія въ 1584 генваря 5 день"^[51].

У савременој литератури распрострањено је оно значење у коме је потом тај запис интерпретирао А. И. Собољевски. У својој познатој књизи o преводима у Московској Русији он га је, наиме, на следећи начин предочио: "Перевод на великорусское наречие сделан в Москве c западно-русского перевода, который был исполнен по повелению короля Сигизмунда Августа шляхтичем великого княжecтвa Литовского Амброжеем Брежевским"^[52]. Истакао је Собољевски такође и то да је "Язык великорусского текста богат полонизмами и белоруссизмами, кое-где ... c аористами и имперфектами"^[53]. И данас се углавном његово тумачење сматра за сасвим веродостојно, c тим што се његова ознака "западноруски превод" схвата као превод на белоруски језик^[54].

Мада су се у међувремену на источнословенске преводе Хронике Мартина Бељског освртали и други аутори, бележећи при том и своја запажања o језичким особинама појединих рукописа, своју актуелност задржава мишљење Н. А. Казакове, које је објављено 1981. г., o томе да тек предстоји право проучавање њених руских превода, оно које би подразумевало "текстологического сопоставления между собой сохранившихся списков русского перевода 1584. г. c целью ycтaнoвлeния их архетипа, сопоставления этого архетипа (или близкого к нему текста) c текстом издания "Хроники" 1564 г.". Наводим и мишљење које је исказано o обиму и озбиљности таквог посла: "Все эти требования могут быть осуществлены только в результате специального, рассчитанного на ряд лет изучения "Хроники всего света" и ее судеб в истории русской культуры XVI-XVII вв."^[55]

Најважнији проблем при том настаје са сазнањем да је било више различитих источнословенских превода Хронике, те да (још по мишљењу Собољевског) рукопис који је сачуван са податком o Брежевском и није био заправо његов први превод него тек потоњи нови, руски, превод, који је са своје стране био сачињен на основу неког ранијег превода или, можда, прераде Брежевског са пољског. Недоумице ће се чинити утолико веће, уколико узмемо у обзир да су и украјински и белоруски преводи доиста постојали, a да се при том њихови проучаваоци увек не слажу у погледу основних језичких особина једног истог рукописа.

Ty je врло индикативна ситуација коју нам открива различитост па и супротстављеност оцена у радовима С. Пташицког и В. Лева^[56]. Ha овом месту бих могла да оставим по страни та мишљења o језику, и самим тим o пореклу, рукописа бр. 1273 из Музеја Чарториских у Кракову^[57], којим су се обојица бавила, јер он - мада садржи својеврсну компилацију што је настала, уз другу грађу, и према издању Хронике из 1564. године - по свом данашњем саставу не упућује на закључак да би у том и таквом рукопису могао бити извор одговарајућим одељцима из Врхобрезничког хронографа односно Порфиријевог зборника^[58]. Али тај Краковски рукопис треба ипак у овој прилици имати у виду: занимљив је управо због тога што показује колико је језички израз у преводима/прерадама са пољског у XVI веку био комплексан и слојевит. Иако новији аутори који се осврћу на језик ове компилације, чији је творац - кажу – "западноукраинский книжник", подржавају мишљење В. Лева да је она настала у Прикарпатју, те да је писана "живым книжным языком, не отличающимся в основныx формах от других памятников того времени"^[59], ипак реч je o једном времену кад на источнословенском подручју језик књижевности није имао чврсте норме, кад је лако примао црте говорног језика. То је било посебно изражено у украјинској и белоруској средини, и на подручју које се назива "Юго-Западная Pycь", где је већ у литерарним делима била заступљена и тзв. "проста мова"^[60]. У таквим се околностима мора претпоставити да је дати текст и у својој потоњој рукописној традицији при, вероватно, вишекратним преписивањима и прерађивањима упијао и нове особине говорног језика својих редактора и преписивача.

То наводи на закључак да све док ситуација у корпусу источнословенске грађе на којој се проучава рецепција Хронике Мартина Бељског не буде потпуно јасна, неће бити, наравно, могуће давати коначан суд ни o путевима и начинима на које се таква рецепција одвијала на словенском југу. Тек кад (односно ако) се буде имала поузданија представа o предлошку са ког је настајао Порфиријев зборник, установљаваће се ca правом мером веродостојности његов карактер, односно порекло и, тек тада, и стварни удео српског аутора, ма колико иначе био ван спора закључак да су поједини чланци у том зборнику у свом настанку били тесно повезани како са Хроником Мартина Бељског, тако и са утицајем говорног српског супстрата њиховог преводиоца односно редактора.

Ја сама немам непосредан увид у необјављене рукописне текстове превода Хронике, a до сада нисам могла да дођем ни до снимака рукописа који се чувају у Русији, Москви и Петрограду^[61], и пошто у околностима у којима радимо нема изгледа да се скоро до њих дође, одлучила сам да овом приликом изнесем неке од својих, чини ми се ипак, добро заснованих претпоставки o пореклу поменутих одељака из Порфиријевог зборника.

У Порфиријевом зборнику се, мислим, наслућује рад неког непознатог српског књижевника који је негде у последњим деценијама XVI или првој XVII столећа читао, преводио и прерађивао дело Мартина Бељског. Не бих рекла, бар не на основу постојећег увида у грађу, да је он на тај начин у фази која је претходила овом зборнику пренео у свој језички израз Хронику у њеном интегралном виду; биће да се ради само o извесним њеним одељцима. Засад ће остати отворено и питање да ли је он сам њен текст имао у оригиналу, у III пољском издању из године 1564, или пак у неком од њених рукописних источнословенских превода. Питање је да ли је он уопште имао у рукама читаву ту Хронику, јер ако ју је и имао, како то да није оставио никаквог трага o приказу турских надирања који се у њој разликовао од уобичајеног хронографског што је био сачињен према Житију Стефана Лазаревића и запису старца Исаије. Наиме, пратећи турско надирање Мартин Бељски је забележио како је Амурат "ушао у земљу српску и бугарску, a већ је био покорио Адријанопољ. Хришћанску војску која је ишла против њега поразио је. Ушавши у Горњу Мезију водио је битку са српским деспотом Лазарем. Тамо је био прободен бодежом и живот је смрћу заменио". Тешко је поверовати да тај наш анонимни списатељ не би обратио пажњу на обавештење пољског аутора o томе да су "Хришћани однели победу, али веома крваву, јер је и деспот Лазар Српски остао на бојном пољу са истакнутим витезовима".^[62] То што их није пренео и коментарисао вероватно значи да их једноставно није ни знао, односно да се служио неком од прерада, односно избора чланака из Хронике Мартина Бељског где тога није било.

У Порфиријевом зборнику, и то свакако још у време док је он био исписиван на источнословенском подручју, нашли су се, један до другог, списи који потичу из различитих верзија Хронике. Очигледно je у оној фази састављања зборника која претходи његовом преношењу на југ, где је он поново прошао кроз нову етапу прерађивања, његов редактор нашао за потребно за прикључи Хронографу западноруском још извесне за њега из посебних разлога занимљиве и важне одељке. Тако се заправо сусрећемо у Порфиријевом зборнику са штивом које припада пољској хроници у њеном I (из 1551. г.) и III (из 1564. г.) издању, односно њеним интерпретацијама са укупног источнословенског простора.

Уочена језичка мешавина у космографским чланцима из Порфиријевог зборника допушта помисао да је такав језички израз припадао неком нашем човеку који или (већ више) није добро владао својим књижевним језиком или - што би било вероватније - у њему није налазио праве изражајне могућности, c обзиром на то да је оставио уз русизме и извесне полонизме и/или украјинизме - они су најуочљивији у лексичком слоју, и то оном који припада сфери читавог говорног језика. Не бих рекла да се ради o некоме који је био само пуки преписивач, такав који би, на начин својствен редакцијским преношењима, замењивао тек по коју за његово језичко осећање необичну страну реч из неког источнословенског превода Хронике Мартина Бељског.

Дакле, ја сам у свом закључку o постојању извесне етапе у историји текста оних космографских чланака који у Врхобрезничком хронографу, односно Порфиријевом зборнику, воде порекло из Хронике Мартина Бељског пошла од извесних запажања која у постојећоj литератури припадају пре свега Ј. К. Јиречеку, a онда и С. П. Розанову. Јиречеково мишљење да се ради o Врхобрезничаниновом преводу са руског превода Хронике Мартина Бељског треба сад у светлости резултата мојих истраживања кориговати утолико што се тај превод са "руског" више никако не може сматрати за Гаврилов, јер је неоспорно утврђено посредство Порфиријевог зборника. Напомена Розанова o њиховом српском карактеру била је врло подстицајна, мада тек предстоји да се текстолошки, узимајући у обзир све источнословенске преводе Хронике Мартина Бељског, утврђује како је до тих српских особина дошло. То, очигледно, нису тек пуки преписи са српског, како је то Розанов својевремено био забележио.

* * *

Тек пошто се на основу кодиколошких и текстолошких испитивања поуздано утврдило да је на српском подручју било текстова који су пореклом из Хронике Мартина Бељског, може се приступати проучавању значења које чињеница o њиховом присуству садржи. Кључна улога у томе, као што се видело, припала је Порфиријевом зборнику. Том рукописном књигом остварује се у извесном смислу веза ca интерпретацијама Хронике Мартина Бељског са читавог источнословенског простора.

За рецепцију Порфиријевог зборника и на словенском југу свакако је била пресудна околност да је он садржао Хронограф западноруски. Традиционална историјска грађа у њему, a посебно она која се односи на српску историју, обезбедила му је читаоце у српској средини. Међутим, тај хронограф је управо у одељцима преузетим из Хронике Мартина Бељског пружао за ту врсту литературе и неуобичајена обавештења o иноверном свету са којима се долазило у додир; и она су српском читаоцу била занимљива судећи бар по томе што их је Врхобрезничанин проширио преносећи у свој спис још и допунске космографске чланке из Порфиријевог зборника. Њихов избор са своје стране показује да је и у тим текстовима, који воде порекло од Мартина Бељског, тражен и податак o некадашњем словенском, па чак и "српском" живљу у крајевима у којима га више није било. То што се заправо ради o Лужичким Србима јужнословенски редактори су сасвим пренебрегавали. У том слоју Порфиријевог зборника неоспорно се може видети још и посебан подстицај за његово доношење на југ и мотивација потоњег ширења круга његових читалаца, односно даљег распростирања текстова који су се у њему нашли.

Језик превода Хронике Мартина Бељског, ма како да је садржавао у црквенословенском неуобичајене елементе - полонизме који су иначе већ били продрли у говор, па и писменост Украјинаца и Белоруса - ипак је јужнословенском читаоцу био довољно близак и разумљив; уз то, он је поседовао ону важну особину која је током читавог Средњег века обезбеђивала прихватање литературе на црквенословенском - није стварао конфесионалне и културне баријере, јер је на југ стигао у оквиру зборника са текстом Хронографа написаном на језику тадашње руске књижевности. А он је, мада припада сфери историјске литературе, па га већ по томе одређују и као руски књижевни језик, ипак - захваљујући једном броју својих извора, византијским хроникама у старим словенским преводима, те значајном слоју јужнословенских хагиографија - сачувао и довољно снажне црте црквенословенске традиције да би се могао сасвим лепо уклопити у онај уобичајени фонд књижевних дела која су циркулисала у оквиру ареала Slavia Orthodoxa.

To све упућује на закључак да је основни посредник између пољске књижевности и старе српске, бар кад је реч o Хроници Мартина Бељског, била источнословенска, заправо руска књижевност XVI столећа; као трансмисиона зона свакако се указује и подручје тзв. Југозападне Русије, које је било насељено - мада је тада било у саставу Пољске државе - првенствено украјинским и белоруским живљем. До тих земаља су услед турских продора, a нарочито после пада Угарске, стизали и српски досељеници.

У српској култури проучавање рецепције ове пољске "Хронике читавог света", како је још зову, подразумева дакле, и успостављање једног ширег и не тако уобичајеног контекста који обухвата не само непосредне пољско-српске односе него свакако још и укупне прилике како на словенском Истоку, тако и на словенском Југу. У праћењу њене рецепције као неоспорно битна околност указује се то што се она као једна од сасвим ретких таквих хроника, појавила не у за њих карактеристичном латинском издању него на пољском језику. Дело Мартина Бељског било је прва и дуго је остала једина невизантијска универзална хроника која се преводила на источнословенском подручју, a сад знамо да су је, бар у извесном избору, читали и на Југу.

У историјским приликама кад je део источнословенског живља био у оквиру Пољско-Литавске државе није необично што су баш украјинске и белоруске земље биле трансмисиона зона између Запада, оличеног тада пре свега у Пољској, и укупног словенског Истока и Југа.

Уз то, разматрању рецепције Хронике Мартина Бељског, треба свакако узети у обзир и извесна својства самог дела, односно идејне позиције његовог аутора. Својевремено је В. Лев своју студију o превођењу Хронике на "схидьословянські мови" започео управо обраћањем пажње на оне погледе Бељског који су му обезбеђивали симпатије на православном Истоку. To je у првом реду "специяльний протестантський пидхид до представлювання подий, особливо церковно-религийних справ и його критичний погляд на католицизм". Овај украјински аутор је још указао на актуелне прилике које су посебно погодовале добром пријему Бељског: "Яко критик, чи ворог католицизму мусив Бельський подобатися теж украинському православному громадянству, тим больше, що видруковав свою хронику саме тоди, як на добре зачинала розгорятися религийна боротьба православя з католицизмом у Польши. Тому поляк, що, мовляв, обективно критикуе религию свого народу, стае знаменитим атутом у руках православних и e сильною збруею в полемичному письменстви"^[63].

Руски пак аутори, не смећући c ума ни чињеницу да је ово дело Бељског у доба Контрареформације у Пољској било забрањено^[64], a узимајући у обзир сасвим реалну могућност да је његова "Космографија" својевремено била у царској библиотеци Ивана Грозног^[65], склони су да у првом реду истичу практичну информативну страну коју је његова Хроника имала. Ја на овом месту не бих улазила у разматрање иначе важног процењивања околности које су у Русији Ивана IV Васиљевича чиниле тако потребним обавештења o историји али и географији европских земаља, оних које иначе нису улазиле у сферу традиционалне православне васељене византијских хроника и поствизантијских руских хронографа. Напоменућу само толико да је уз помоћ Хронике Мартина Бељског, која је, захваљујући убеђењима свог аутора, премостила баријеру која се у време конфесионалних подела и нетрпељивости унапред стварала према прозелитско католички интонираним делима, у руску културу стигло обиље обавештења o до тада једва познатом свету Европе, па и Америке.

У историји књижевности најзначајнији аспект деловања ове пољске хронике био je у њеном доприносу схватања жанра хронографа, односно концепције историје света коју он садржи.

Хронограф западноруски, који је - како је већ истакнуто - обликован под утицајем нове грађе из пољске Хронике Мартина Бељског, већ je у свом изворном виду био резултат битно преосмишљавања првобитне концепције жанра: у њему више нема оне консеквентно развијане представе o историјском току каква je, у складу са идеологијом византијског универзализма, односно идејама из сфере поставки o Москви као Трећем Риму била карактеристична за руски хронограф основне редакције. To у принципу важи и за његову српску рецепцију.

Кад је реч, међутим, o чланцима који воде своје порекло из Хронике Мартина Бељског, али се у српској рецепцији појављују ван њеног интегралног текста, уочавају се неке занимљиве појаве. Док присуство читавих одељака из те Хронике посредством Хронографа западноруског, односно допунских чланака из Порфиријевог зборника, у српској средини доводе до таквих интервенција у основни хронографски текст које - на примеру Врхобрезничког хронографа - показују тежњу да се приказ историјског процеса, на једној страни, усклади са дотадашњим виђењем историјског тока - дотле ће, на другој страни, већ само прихватање нових тема и интересовања ту нову српску хронографску творевину, можда и нехотице, удаљити од уобичајених представа. То све, наравно, има и одређене реперкусије и на поимање жанра.

Стиче се утисак да јс, на једној линији рецепције Хронографа западноруског, односно текста из Хронике Бељског који je у њему, a и уз њега, у српску средину стигао, дошло и до одређеног одупирања новој концепцији Хронографа западноруског те и иначе секундарне хронографске редакције; на другој пак линији огледа се прихватање управо извесних нових и за тај хронограф специфичних тема које, већ саме по себи, нарушавају за византијски и поствизантијски свет традиционалну слику o монолитности православне васељене. Њу су, што је добро познато, доносиле и дуго чувале византијске хронике у словенским преводима и прерадама.

Запажа се, даље, да уколико се више историјска слика света приближава искуству оновременог српског читаоца који је већ давно суочен са иноверним европским окружењем и превлашћу "агарјана", дакле и са свешћу o уздрманости православне васељене, утолико се више нарушава и основна формативна идеја која сам жанр хронографа заснива на универзалистичкој доктрини.

Српска рецепција Хронографа западноруског показује да је постајао одређени креативни напор да се историјском свешћу превлада идеолошка ограниченост, али исто тако да устаљеном начину мишљења Хронограф западноруски није одговарао онолико колико првобитна верзија руског хронографа, Хронограф из 1512. године. То се закључује и по односу између броја сачуваних српских споменика, a понајвише по начину на који je у Врхобрезничком хронографу коришћен текст који своје порекло води из Хронике Мартина Бељског.

Истраживање рецепције Хронике Мартина Бељског у српској средини показало је тако да читав низ текстова који je у српску културу ушао вероватно негде пред крај XVI века, a свакако почетком XVII, има свој извор у тој пољској Хроници, мада - у облику у коме је он до нас дошао - не представља њен дословни превод него пре слободнију прераду. Њихов избор се, и то на крају треба посебно истаћи, сасвим добро уклопио у културни миље у коме су функционисала дела старе српске књижевности доприносећи са своје стране ипак извесном проширивању сазнајног хоризонта читалаца дотадашњих византијских хроника. Хронографској литератури пониклој на византијским и поствизантијским културним и идејним традицијама била су тако прикључена пpe свега обавештења o оном европском свету који иначе није био у сфери византијских интересовања јер је остао ван ареала за који је понекад погодно употребити и ознаку "Византија после Византије".

Напомене

[1] У литератури се наилази и на податак чак o пет могућих издања (у годинама: 1551, 1554, 1562, 1564, 1582), при том се наводи мени неприступачан библиографски преглед: L. Finkel, Bibliografia historii polskiej. Warszawa 1995, V. 1, No 7152, стр. 412.

[2] Оцене о месту Мартина Бељског у историји пољске литературе нису сасвим јединствене. Док га, на једној страни, Ign. Chrzanowski (Marcin Bielski, Studjum historyczno-literackie, Wydanie drugie poprawione i uzupełnione, Lwów-Warszawa 1926), не издваја из средњовековне традиције, на другој страни, постоје и аутори који су спремни да у његовом делу истакну и црте које га приближавају литератури Хуманизма. Уп. и: А. И. Рогов, Известия no ucmopuu Pocuu в "Хронике всего света" Мартина Бельского", в кн.: Hoвoe o прошлом нашей страни, Москва, 1967, стр. 123-124); M. Панченко, Чешские предания в русской литературе XVII века. "Хроника всего света" Мартина Белького, Хронограф западнорусской редакции, Чешско-русские литературные связи XVII века, Ленинград 1969, срт. 35-41; H. A. Казакова, Полные списки русского перевода "Хроники всего света Марцина Бельского, Археографический ежегодник за 1980, Москва 1981, стр. 92-95.

[3] Jos. Jireček: Chonograf vrchobřeznicky se zvláštním vzhledem k obsaženému v něm vylíčení nejstaršich dějin českých, Sitzungsberichte der Königl. Böhm. Gesellschaft der Wissenschaften in Prag, 1879, стр. 128-146.

[4] M. Сперанский, Рукописи Павла Иосифа Шафарика (ныне Музея Королевства Чешского) e Праге, ЧОИДР, 1894 год, кн. первая, Москва 1894.

[5] Ђ. Сп. Радојичић: Српски рукопис хронографа западноруске редакције, Питања књижевности и језика, IV-V, св. А. 1957-58, стр. 187-190.

[6] Исти, Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963, стр. 337-342.

[7] Исто, стр. 340.

[8] Шафарикова збирка, бр. 29

[9] Нав. дело, 338-339.

[10] Најсажетији приказ проблема у проучавању руских хронографа и одговарајуће литературе у: O. B. Творогов, Хронограф русский. Древнерусские летописи и хроники. Исследовательские материалы для "Cлoвapя книжников и книжности Древней Руси", ТОДРЛ, XXXIX, Ленинград 1985, стр.177-181.

[11] Светозар Матић: Опис рукописа Народне библиотеке, Београд 1952, бр. 218, стр. 177.

[12] Нав. дело, Творци и дела старе српске књижевности, стр. 341.

[13] Исто, стр. 340.

[14] У архиву САНУ опис "Пећког хронографа" има сигнатуру: 131 (235).

[15] У Будимпештанском зборнику (Ocl. Illyr. Serb. 1 у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти), чије снимке ми je љубазно пружила на увид колегиница Агнес Кашиба, на л. 54а-54б налази се први чланак у одељку посвећеном царству "Авлириана цра въ Римě", a на л. 54б-56а други. По издању Хронографа западноруског види се да први текст потиче из одељка "Царство 36 в Гиме Aвлиpиянe, в лěто 5778". Он je на стр. 76-77; други је, пак, на стр. 122-123, где се налази са насловом "О Магмете еретице" који је забележен на маргини уз одељак "Царство 24 въ Цариградě, в лěто 6135" (Русский хронограф. Чacmь вторая. Хронограф западно-русской редакции, ПСРЛ, Петроград 1914). A Кашиба, која иначе припрема опсежну студију o том зборнику, сматра да је његов писар био познати Христофор Рачанин. Уп.: Anges Kacsiba, Nezapaženi prepisi starih rečnika. Rečnik uz Lestvicu i rečnik simbola iz Psaltira, Dissertationes Slavicae, Sectio Linguistica, XXIII, Szeged 1994, стр. 142.

[16] Више о томе у Прилогу 1.

[17] Haв. дело, стр. 98.

[18] М. И. Сперанский: Сербские хронографы и русский первой редакции, Оттиск из Русск, филолог, вестника, Варшава, 1896, стр. 4, 18.

[19] Под сигнатуром: Q. IV. 341.

[20] П. A. Лавров: Разбор труда П. А. Ровинского "Черногория в ее прошлом и настоящем", Сборник OPЯC АН, т. 81, СПб. 1906, стр. 63-112.

[21] Љ. Стојановић: Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др., Споменик CKA III, Београд 1890, стр. 112-118.

[22] Нав. дело, стр. 5.

[23] Павле Поповић: Преглед српске књижевности, четврто издање, Београд 1921, стр. 47.

[24] Miloš Weingart: Byzantské kroniky v literatuře cirkvnéslovanské. Přehled a razbor filologický, Č. II, Bratislaya, 1922, стр. 466.

[25] Исто, стр. 112.

[26] Нав. дело, стр. 339; уп. од истог аутора и: Извештај o раду на проучавању старих српских рукописних и штампаних књига као и других старина, Историски часопис, II, Београд 1951, стр. 330.

[27] Исто, стр. 340.

[28] Димитрије Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, бр. 188.

[29] Уп.: хиландарски рукопис бр. 188, 1.233б-234а и стр. 118 нав. издања "Порфиријевог летописа" Љ. Стојановића.

[30] Антологија старе српске књижевности, Београд 1960, стр. 363; Leksikon pisaca Jugoslavije, I, Novi Sad 1972, стр. 559.

[31] Једини опис тог зборника који ми је познат дао је И. А. Бычков у: Отчет Императорской публичной библиотеки за 1883. год. СПб, 1885, бр. 23, стр. 44-45.

[32] Хронограф западно-русской редакции, Нав. издање, стр. VII

[33] Захваљујући љубазности Вјачеслава Загребина, који је прецртао водене знаке из читавог рукописа и Мирослави Гроздановић Пајић која их је датирала, сада располажемо обавештењем o томе да та пољска хартија потиче из прве деценије XVII века.

[34] Датирање овог зборника-адлигата у целини, a нарочито његовог уводног, накнадно додатног српског одељка, изузетно је важно јер се објављена мишљења o томе крећу у распону од два века (XV-XVI) што је од великог утицаја на виђење историје настанка не само српских него и руских хронографа. Датирањем хартије српског дела, које дугујем заједничком труду В. Загребина и М. Гроздановић Пајић, ставља се његово исписивање у средину ХVII века чиме се оно потпуно усклађује и са закључцима моје текстолошке анализе по којој је тај одељак зависан од текстова за које на основу аутентичних записа њихових последњих редактора знамо да су тек из 1633. и 1634. године (Уп. стр. 7 и Нап. бр. 28-29 овог рада).

[35] На основу објављене палеографске грађе установила сам да је истом руком којом je српским текстом допуњавао Порфиријев зборник исписан и Хиландарски "Изборни апостол", a такође и "Ораховички требник". Најпре сам код П. А. Лаврова (Альбом стшков c юго-славянских рукописей болгарского и сербского письма, Петроград 1916, бр. 77) на 1. листу рукописа Апостола из Хиландарске библиотеке, који је објављен из збирке Порфирија Успенског (F. I. No 612), препознала исто писмо, a затим сам по наведеном Каталогу рукописа те библиотеке од Д. Богдановића утврдила да је то управо снимак једног од недостајућих листова рукописа Chil 107. у коме je "Изборни апостол" што је, како је Д. Богдановић забележио, писан у Хиландару 1660. године. Записом анонимног "лудог писца" потврђује се да је Апостол рађен те године "повěлěніем же и иждивеніем" хиландарског игумана Виктора. Компаративна палеографска анализа л. 2а-9б садашњег састава Порфиријевог зборника и Изборног апостола у Chil 107, чији je филм приступачан у Археографском одељењу Народне библиотеке у Београду, пружа неоспорни закључак да се ради o истој руци. У грађи коју је објавила Љупка Стефоска Васиљев у раду Два илуминирана литургијска рукописа из манастира Ораховице (Библиотекар, год. XX, бр. 5, Београд 1968, срт. 483-500) пронашла сам могућност да идентификујем још једно дело истог писара у "Ораховичком требнику" из Грујићеве збирке у Музеју Српске православне цркве бр. 69. У наведеној студији се износи претпоставка да је "Ораховички требник" настао нешто раније, пре 1635. године. Уколико је то тачно, од истог писара имали бисмо сад три рукописа по којима би се његов рад пратио током неких тридесетак година. Сакупљена компаративна грађа и резултати досадашњег изучавања његових рукописа омогућују и шире закључке o раду овог писара чија је богата илуминација, по оцени Љ. Стефоски Васиљев, од велике уметничке вредности; пошто превазилазе оквире ове теме ja ћу их изложити на посебном месту.

[36] О томе ме је обавестио Вјачеслав Загребин коме за то, a уз то и за снимке из Порфиријевог зборника, као и цртеже водених знакова из њега, дугујем и најсрдачнију захвалност.

[37] Белешку o времену рада на том спису објавио је Нићифор Дучић у: Хронограф житомишљићки, Гласник Српског Ученог друштва, XXXII, Београд 1871, стр. 239-277.

[38] B. Напомене бр. 27 и 28 овог рада.

[39] Запис Гаврила Тројичанина чита се на л. 315 b рукописа који се под бр. 30 чува у Шафариковој збирци у Народном музеју у Прагу; објављен је више пута. Најприступачније његово издање налази се у: Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић, Београд 1982, бр. 1447.

[40] Уп.: Прилог 1.

[41] J. Jireček, Haв. дело, стр. 132.

[42] Исто.

[43] Haв. дело, стр. VIII.

[44] Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд 1980, гл. VI, нарочито стр. 254.

[45] Стари српски записи и натписи, бр. 1447.

[46] Уп. белешку на л. 259а.

[47] Приликом преношења текста из рукописа надредна слова спуштам међу заграде, али скраћенице не разрешавам.

[48] Хроника, л. 290а.

[49] Хроника, л. 291а.

[50] A. Попов: Обзор хронографа, выпуск II, Москва 1869, стр. 93-94.

[51] A. Попов, Нав. дело, стр. 94.

[52] A. И. Соболевский: Переводная литература Московской Руси XIV-XVII веков, СПб. 1903, стр. 54.

[53] Исто.

[54] С. Пташицки је устврдио још у свом библиографском прегледу 1905, a поновио je и у студији из 1933. (C. Пташицкий: Западно-русские переводы хроник Бельского и Стрыковского, Hовый сборник статей по cлaвянoвeдeнию, СПб. 1905, стр. 372-374; S. Ptaszycki, Ruskie przekłady kronik Bielskiego i Stryjkowskiego, Karta z dziejów promieniowania kultury polskiej na wschód, Pamiętnik Literacki r. XXX, z. 1, Lwów 1933, стр. 170-171; F. Sielicki, Krojinikarze polscy w latopisarstwie i dawnej historiografii ruskiej, Slavia orientalis, r. XIV, Nr. 2, Warszawa, 1965, стр. 157); Уп. и: H. A. Казакова, Полные списки русского перевода "Хорники всего света" Марцина Бельского, стр. 93.

[55] H. A. Казакова: Западная Европа в русской письменности XV-XVI веков, у књ.: Западная Eвpoпa в русской письменности середины и второй половины XVI в., Ленинград 1980, стр. 237.

[56] B. Лев: Український переклад хроники Мартина Бельского, Праці Українського наукового інституту, Варшава, 1935. Радови С. Пташицког наведени су у Нап. бр. 52 овог рада.

[57] Опис рукописног зборника у коме се он данас чува у: Я. Щапов: Восточнославянские и южнославянские рукописные книги в собраниях Польской Народной Республики,ч. 1, Москва 1976, бр. 26.

[58] Ово je прилика да се најсрдачније захвалим пољским колегама Александру Наумову и Дороти Гил што су ми врло предусретљиво омогућили да дођем до микрофилма наведеног рукописа.

[59] Уп.: Я. Щапов, Ю. А. Лимонов, История Руси в западноукраинской хронографической компиляции XVI века, у књ.: Древнейшие государства на территории СССР, Материалы и исследования, Москва 1975, стр. 198.

[60] Б. A. Успенский: Языкoвaя ситуация Юго-Западной /Литовской / Руси, у књ.: История русского литературного языка (ХI-ХII вв.), Budapest, 1988, стр. 304-322.

[61] Њихов преглед садржи нав. рад. Н. А. Казакове Полные списки русского перевода "Хорники всего света" Марцина Бельского на стр. 93.

[62] Нав. дело, л. 240 a. За ову прилику превод ca пољског сачинила је Гордана Јовановић, на чему јој срдачно захваљујем.

[63] В. Лев, Нав. дело, стр. 3.

[64] H. A. Казакова: Западная Европа в русской письменности XV-XVI веков, стр. 234.

[65] Ha то јe указао још А. Попов (Обзор хорнографов pyccкой редакции Адрея Попова, вып, II, стр. 95. Нап. 1).

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт