|
          |
Mirjana Boškov (Novi Sad)O srpskoj recepciji "Hronike sveta" Martina BeljskogSto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.
Rad je posvećen istraživanju puteva kojima je tekst Hronike poljskog pisca XVI veka Martina Beljskog (oko 1495-1575) ulazio u srpsku književnost. Martin Beljski (Marcin Bielski) je, kao što je dobro poznato, svoju knjigu Kronika wszytkiego świata ostavio u više različitih izdanja. Mada se u bibliografskim pregledima pominju i neka druga[1], obično se imaju u vidu tri: iz 1551, 1554, 1564. godine; sva tri su izašla u Krakovu na poljskom jeziku. To je njegovom istoriografskom delu, koje se izdvaja iz niza tada rasprostranjenih i uvažavanih univerzalnih hronika na latinskom jeziku, obezbedilo širok krug čitalaca, koji nije obuhvatao samo Poljake nego i Istočne pa, u izvesnoj meri, i Južne Slovene. U proučavanju istočnoslovenske recepcije Beljskog valjda nijedan autor ne propušta da istakne da je upravo okolnost što je njegova hronika prva univerzalna hronika, nastala u slovenskoj sredini i na slovenskom jeziku, bila odlučujući činilac u njenom širenju i popularnosti. Prilikom praćenja njene južnoslovenske, srpske recepcije podatak da je na jug njen tekst došao uz pomoć istočnoslovenskog posredstva pokazaće se kao presudan. Punu pažnju zaslužuje već sama činjenica što je uopšte jedno poljsko delo iz XVI veka stiglo do srpskog čitaoca, i to verovatno već koncem istog stoleća u kome je objavljeno, a u svakom slučaju ga je imalo tokom prve polovine sledećeg, da bi na izvestan način u njegovoj lektiri ostalo sve do pred kraj XVIII veka. Okolnost da se radi o istoriografskom spisu koji pripada onom periodu poljske kulture kad se u njenoj istoriografiji uočava prelaz od srednjovekovne ka humanističkoj, a uz to i peru pisca osvedočenih naklonosti prema Reformaciji, koji po nekim ocenama važi čak i za istaknutog predstavnika Humanizma[2], učiniće da podatak o njegovoj prisutnosti u srpskoj sredini, a naročito o njegovom unošenju u srpsku literaturu, bude utoliko zanimljiviji ukoliko se još uzme u obzir da su njegovi odeljci, naravno bez imena autora, uključivani u staru srpsku književnost, tada još uvek, u tipološkom smislu, neosporno srednjovekovnu. Pri tom se i njegov tekst podvrgavao istom postupku prerađivanja i redigovanja koji je inače bio karakterističan za onakvo oblikovanje anonimnih hronografskih kompilacija na starom slovenskom književnom jeziku, kakvo je vršeno kroz čitav Srednji vek, a u čiju se primenu, koja nije izgubila ništa u svojim bitnim osobinama i u svom intenzitetu, osvedočavamo i u delima što su kod nas nastajala kroz XVII stoleće. Da su odeljci iz Hronike Martina Beljskog bili prisutni u srpskoj kulturi, ustanovljavali su povodom Vrhobrezničkog hronografa još J. K. Jireček (1879. g.)[3] i M. N. Speranski (1896. g.)[4], ali sam podatak nije privukao naročitu pažnju čak ni onda kada ga je u svom članku Srpski rukopis hronografa zapadnoruske redakcije, koji je prvi put objavljen 1957[5], a zatim i 1963. godine,[6] Đ. Sp. Radojičić ponovio pozivajući se tom prilikom na A. N. Pipina[7]. Dok su njegovi prethodnici do svog zaključka dolazili baveći se rukopisom Vrhobrezničkog hronografa koji se nalazi u Šafarikovoj zbirci, sada u Narodnom muzeju u Pragu[8], dotle Đ. Sp. Radojičić sam nije imao prilike da pišući o hronografima zapadnoruske redakcije to čini neposredno na osnovu njihovih srpskih prepisa - svi njihovi kodeksi za koje je on znao već su bili uništeni. U međuvremenu su u ruskoj nauci hronografi veoma mnogo proučavani, pa su izmenjena i izvesna, izgledalo je još nedavno neprikosnovena mišljenja koja su povodom njih iskazivali čak i naučnici kakav je na primer bio jedan A. A. Šahmatov. Njegovu pretpostavku o Srbinu Pahomiju Logotetu kao autoru Ruskog hronografa - sada odbačenu, ali inače vrlo rasprostranjenu - Đ. Sp. Radojičić opširno izlaže[9]. Tako se dogodilo da je u 70-im godinama, ubrzo pošto je članak Đ. Sp. Radojičića po drugi put (1963. g.) štampan, on već počeo da gubi od svoje aktuelnosti, a danas su izvesne njegove postavke, prvenstveno u onom segmentu koji se zasniva na prevaziđenoj ruskoj literaturi[10], na žalost, umnogome ostale bez prave informativne vrednosti. Međutim, zasluga Đ. Sp. Radojičića, koju svakako treba istaći kad je reč o srpskoj recepciji Hronografa zapadnoruskog, biće u prvom redu u tome što je on u Matićevom opisu nekadašnjeg rukopisa manastira Pive, tzv. Pivskom hronografu koji je izgoreo sa zbirkom Narodne biblioteke u Beogradu[11], identifikovao karakterističan tekst toga hronografa[12]. Tako je pružio podatak na osnovu kog se dalje može zaključivati da je do onakvog izbora tekstova iz Hronografa zapadnoruskog sa kakvim se susrećemo u Vrhobrezničkom hronografu moglo doći i na srpskom području, pa možda i prema nekom njegovom celovitom rukopisu koji je već prethodno bio prenet u srpsku redakciju. Đ. Sp. Radojičić je istom prilikom, preispitujući podatke o srpskim rukopisima hronografa, ukazao i na "pregled sadržaja jednog hronografa, koji je bio u privatnim rukama u Peći"[13]. Mada se ne zna šta se dogodilo sa tim "Pećkim hronografom", po pomenutom opisu, koji se sada čuva u Arhivu SANU, ja sam se uverila da se i tu radilo o uobičajenom sastavu Hronografa zapadnoruskog. Danas posedujemo još i izvesna obaveštenja o tome da su tekstovi iz Hronografa zapadnoruskog korišćeni pri sastavljanju zbornika na srpskom području. U jednom od zbornika koji je sam nastao u čuvenom skriptoriju manastira Rače nalazi se članak o Manu, začetniku manihejstva, koji se označava kao "prokletij eretik'", te članak o Muhamedu, koji je u srpskom prepisu "prěl''stnik'' tourkov' eretik'"[15]; njima se, dakle, može dopuniti spisak srpskih rukopisa u kojima se posvedočuje veza sa ruskim, odnosno zapadnoruskim hronografima. Kao važan polazni podatak za ustanovljavanje i praćenje srpske recepcije Hronike Martina Beljskog poslužilo je upravo Radojčićevo otkriće da je Hronograf zapadnoruski, sa obimnim interpolacijama iz poljske Hronike, postojao u srpskoj sredini. Sledeća uporišna tačka za sagledavanje srpske recepcije te poljske hronike nalazi se u spisima Gavrila Trojičanina, a ja je vidim još i u rukopisnoj istoriji tzv. srpske Povesti o Skenderbegu Črnoeviču. Dok je Jireček povodom odeljka posvećenog Češkoj zemlji u Vrhobrezničkom hronografu uputio na Martina Beljskog kao na izvor i njegovih drugih kosmografskih članaka sa listova 278 b-298 a[16], Speranski je u svom opisu rukopisa Šafarikove zbirke, pozivajući se na Jirečeka, proširio Vrhobrezničaninov obuhvat tekstova iz te poljske Hronike na listove 263 a-298 a, istakavši pri tom: "Samoe že krupnoe dobavlenie v rukop. coctavljaet vtopaja polovina rukop., imenno s lista 263, zanjataja vipiskami iz hroniki Martina Bel'skogo".[17] Kad se u svom sledećem radu o srpskim hronografima osvrnuo i na Vrhobreznički, on je najpre zabeležio da je to sasvim posebna prerada, a zatim je, i dalje prema Jirečeku, konstatovao da sastavljač tog srpskog hronografa "v konce pomestil viborku, ves'ma blizkuju) k Martinu Bel'skomu, a zapadnih carstvah" - a smatrao je, pri tom, da se radi o ruskom prevodu Beljskog - pa je istakao kako je, u stvari, tako bio dobijen hronograf unekoliko sličan onoj redakciji za koju se potom učvrstio naziv Hronograf zapadnoruski[18]. Na osnovu takvih napomena moglo se zaključiti kako je Gavrilo Trojičanin, ne znajući sam taj inače vrlo specifičan hronograf, primenio, uz pomoć Martina Beljskog, zapravo istu logiku kojom se prethodno rukovodio i sastavljač Hronografa zapadnoruskog. Sledio bi, dakle, zaključak da je Hronika Martina Beljskog i na srpskom području sredinom XVII veka odigrala gotovo istovetnu ulogu u kakvoj je vidimo čitavo stoleće ranije na istočnoslovenskom. Ta uloga bi se u najkraćim crtama mogla svesti na pružanje podsticaja da se na izvestan način preosmisli, odnosno prevaziđe koncepcija vizantijskog univerzalizma na kojoj je bio zasnovan ruski hronograf. To se u Hronografu zapadnoruskom činilo pre svega kroz uključivanje informacija o onom zapadnom svetu koji je praktično ostajao van vidokruga vizantijskih hronika, ruskih, pa i srpskih hronografa, istoriografskih dela koja su u postvizantijsko doba bila vrlo raširena i popularna i u slovenskoj kulturi. Kako su u novoj strukturi Hronografa zapadnoruskog tim obaveštenjem još bile prekoračene i hronološke granice dotadašnje pravoslavne vaseljene, bilo je bitno narušeno i osnovno viđenje smisla istorijskog toka i u ruskom hronografu. Da li je bilo baš sve tako i na srpskom području? Nedovoljna proučenost Vrhobrezničkog hronografa, tog neobično važnog dela srpske književnosti XVII veka, ostavila je, sa svoje strane, sasvim otvoreno pitanje o karakteru njegovog obraćanja i Hronici Martina Beljskog, kao i o njegovom odnosu prema Hronografu zapadnoruskom. Traganje za izvorima Vrhobrezničkog hronografa autora ovog rada je dovelo, između ostalog, i do poznatog Porfirijevog zbornika, rukopisa koji je čuveni ruski kolekcionar Porfirij Uspenski odneo još 1846. godine sa svog putovanja po Svetoj Gori u Petrograd, gde se i danas čuva u biblioteci "M. E. Saltikov-Ščedrin"[19]. Taj zbornik je davno poznat našoj nauci. P. A. Lavrov je iz njega objavio Pripovetku o Skenderbegu Črnoeviču[20], a Ljubomir Stojanović Porfirijev letopis[21]. Nasuprot tome što su najpre M. N. Speranski[22], koga Đ. Sp. Radojičić u svom radu ne uzima u obzir, a za njim Pavle Popović[23] i Miloš Vajngart[24], koje on navodi, taj "kratki opšti letopis srpske redakcije"[25] po određenju Lj. Stojanovića, već bili uvrstili u pregled srpskih hronografa kao "hronograf vladike Porfirija", Đ. Sp. Radojičić je smatrao da to ipak nije hronografski tekst "već Skazanije načinjeno po Hamartolovoj hronici"[26]. Ispostavlja se da je Đ. Sp. Radojičić bio u pravu kad je u njemu prepoznao prvobitni iskaz vizantijskog hroničara Georgija Hamartola, ali ne i u tvrdnji da sam spis ne pripada hronografu. On tada nije znao da je upravo takva prerada Hamartola svojstvena tzv. običnoj redakciji srpskog hronografa, odnosno da je ponikla baš iz pera njegovog srpskog redaktora; ja sam se uverila u to da bezmalo čitav taj uvodni odeljak u Porfirijevom zborniku predstavlja samo nešto izmenjen, pre svega skraćen i sažet, njegov hronografski vid. Istina, taj spis nisu dobro identifikovali ni drugi koji su se povodom njega izjašnjavali, ali je - i to treba uzeti u obzir - malo ko uopšte imao uvid u još uvek neobjavljenu celinu odgovarajuće srpske redakcije. Đ. Sp. Radojičić ga, začudo, nije prepoznao ni na početku Praskvičkog hronografa čiji je rukopis inače sam 1949. godine otkrio i delimično opisao[27]. Taj tekst se tamo nalazi u svom izvornom obliku, tj. bez onih interpolacija koje je njegov poslednji redaktor i kompilator prilikom dopunjavanja Hronografa zapadnoruskog uneo u Porfirijev zbornik, odnosno u spis "Hronografa vladike Porfirija". Meni je pošlo za rukom da tim dopunama izvor pronađem u hilandarskom rukopisu "Šestodneva Jovana Zlatoustog", na kome je 1633. godine radio hilandarski duhovnik Damaskin prema ruskom izvodu, poznatom inače po tome što su mu u njemu "reči tvrdi ne po eziku". Ustanovila sam, međutim, da se ne radi o "Šestodnevu Jovana Zlatoustog", kako je on određen u najnovijem opisu Dimitrija Bogdanovića[28] nego o Paleji s tumačenjem koju u stvari sadrži taj hilandarski rukopis. U njemu se nalazi u gotovo neizmenjenom vidu završni odeljak "Car'stvo *g* Solomonovo" koji predstavlja specifičnu dopunu unetu pri prilagođavanju uobičajenog srpskog hronografskog teksta Hronografu zapadnoruskom u Porfirijevom zborniku.[29] U ovoj prilici treba napomenuti da je Đ. Sp. Radojičić u svom prikazu Damaskina Hilandarca inače zabeležio i njegov rad na Paleji.[30] Sastav tog zbornika koji se sredinom XIX veka obreo u zbirci Porfirija Uspenskog[31], po kome je u nauci i dobio svoje ime, veoma je zanimljiv: on je prvobitno, u svom osnovnom delu, sadržao Hronograf zapadnoruski, i to u njegovom integralnom vidu, dakle i sa svim onim za njega karakterističnim interpolacijama iz I izdanja Hronike Martina Beljskog; za hronografom su dolazili još i izvesni dodatni tekstovi koji - kako će se iz daljeg izlaganja videti - takođe potiču iz istog poljskog dela, ali ovog puta iz njegovog dopunjenog i izmenjenog III izdanja. Hronograf u Porfirijevom zborniku pisan je, po zapažanju S. P. Rozanova, "sudja po jaziku... v jugo-zapadnoj Rossii, dvumja počerkami... poluustavom načala XVII veka"[32]. To što sad znamo da je hartija osnovnog dela tog zbornika poljska i da je na početku XVII veka bila u opticaju na području tzv. Jugozapadne Rusije[33], i sa svoje strane ukazuje na to da je on doista bio ispisivan negde u ukrajinskim ili beloruskim zemljama, što su tad ulazile u sastav poljsko-litavske države; njegov se rukopis, međutim, našao u nekom srpskom skriptoriju gde mu je, po svoj prilici najkasnije sredinom istog stoleća, na početak stavljen već pominjani odeljak sa srpskim rukopisom onog hronografskog teksta koji je u našoj nauci poznat kao Porfirijev letopis, odnosno Porfirijev hronograf. Čak je i hartija na kojoj se nalazi taj srpski tekst drukčija, talijanska, kakva je bila karakteristična za srpske rukopise iz četrdesetih godina XVII veka[34], pri tom je i duktus njegovog anonimnog pisara moguće prepoznati još u ponekom drugom rukopisu iz približno istog vremena[35]; uz to, njegova sadržina je i po svojoj strukturi prilagođena upravo svojevrsnom "kompletiranju" Hronografa zapadnoruskog. Kao što je poznato, Hronograf zapadnoruski svoj istorijski pregled započinje vladavinom Aleksandra Makedonskog, pa se, u okolnosti što je ispred nje naknadno stavljen prikaz biblijske istorije od Adama do Solomona, otkriva namera da se ponovo "kompletira" slika toka svetske (univerzalne) istorije na način koji je inače blizak izvornoj ideji hronografa. U tome se istovremeno ogleda i nastojanje da se i on (ponovo) približi uobičajenom modelu srpskih hronografa. Funkcija tog srpskog odeljka u ovom zborniku ispoljava se kao izrazito istoriografski i književno motivisana, što onda znači da je takav bio i njegov nastanak. Činjenica da se radi o zborniku-adligatu samo bi pri sasvim mehaničkom pristupu zasmetala da se to uoči. Ja u svakom slučaju u priključivanju toga teksta Hronografu zapadnoruskom vidim sasvim pouzdan znak da je Porfirijev zbornik u svom sadašnjem obliku i sastavu sačinjen još u vreme kada je taj srpski članak za njega bio pripreman - sredinom XVII veka. Te kontekstualne i strukturne veze koje su među njegovim odeljcima uočene pružaju uverenje da se to zbilo u nekom srpskom skriptoriju. Njegov sadašnji povez, kakav je inače karakterističan i za druge rukopise u zbirci vladike Porfirija[36], znači samo to da je ovaj zbornik-adligat koričen, ali očigledno ne i sastavljen tek u biblioteci ruskog kolekcionara. On je bio konačno uobličen još u vreme dok je bio u rukama nekog našeg, zasad nepoznatog, spisatelja. Taj ga je dopunjavao, na jednoj strani, prema onim specifičnim člancima već sačinjenog hronografa tzv. obične srpske redakcije, one sa kojom se prvi put susrećemo u Žitomislićkom hronografu iz 1634. godine[37], a na drugoj strani, prema već pominjanoj Hilandarskoj Paleji iz 1633. godine koja je takođe bila u rukopisu srpske jezičke redakcije[38]. Pošto je taj novi naknadno priključen uvodni tekst pripadao, kao što je već napomenuto, nekoj ruci koja nikako nije bila ruka Gavrila Trojičanina, postaje jasno da se kod tog Vrhobrezničanina tekst kakav je u Porfirijevom zborniku našao u vreme kada je on sam sredinom XVII veka radio na svom hronografu; završio ga je, po sopstvenom svedočenju 1650. godine.[39] On je tada iz njega ispisivao - uz dodatno posrbljavanje - i čitave odeljke koji u svom krajnjem ishodu predstavljaju slobodniji prevod, odnosno bolje reći, preradu teksta iz Hronike Martina Beljskog. Na osnovu prethodno obavljenih kodikoloških i tekstoloških ispitivanja ustanovila sam, to još jednom povlačim, kako upravo utom Porfirijevom zborniku treba tražiti izvor ne samo onom za Vrhobreznički hronograf vrlo karakterističnom i bitnom sloju teksta koji svoje poreklo vodi od Hronografa zapadnoruskog nego, takođe, i izvesnim njegovim, za istočnoslovenske hronografe inače neuobičajenim, i - bar koliko je meni poznato - unikalnim dopunama. Dok je posredstvom Hronografa zapadnoruskog iz istog zbornika stigao, na primer, pregled zapadnih careva i rimskih papa od vremena Karla Velikog, kao i odeljak posvećen turskim carevima, zatim istoriji Vlaške, Ugarske, Nemačke, Španije... sve iz Hronike Beljskog, dotle su, posredstvom dopunskih članova koji se takođe nalaze u produžetku Hronografa u tom kodeksu, bili preuzeti i prikazi jednog broja evropskih zemalja, kao što su to na primer, Saksonija, Vestfalija, Pruska, Danska, Norveška, Švedska, Island, Laponija, Grenland... I to su bili članci iz Kosmografije, koja inače predstavlja posebnu knjigu Hronike Martina Beljskog; oni su - kako sam utvrdila - gotovo doslovno iz Porfirijevog zbornika preneti u Vrhobreznički hronograf[40]. Treba napomenuti da tu Gavrilo Trojičanin nije ispoljio interesovanje za Pripovetku o Skenderbegu Črnoeviču, koja je takođe bila u okviru istog zbornika. Još je Jireček, ispitujući svojevremeno Vrhobrezničaninovo kazivanje o "O Českoj zemlji", došao do zaključka da ga je on u stvari preuzeo iz ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog. Smatrao je da taj prevod pripada litavskom šljahtiću A. Breževskom čije se ime sačuvalo u ćiriličkom zapisu na jednom od njegovih ruskih rukopisa. Beležeći kako u kodeksu vrhobrezničkom "mbme samostatné letopisné dílo mnicha Gavrila ..., které svědcí o značné jeho znalosti tehdejší historické literatury slovanske", on je, ipak, istakao da je "Větština zpráv v chronografu jeho obsažených přepsána jest ovšem z knich jiných, a ovšem i z ruského překladu kroniki Bielského"[41]. Ja ovde donosim u nešto opširnijem izvodu Jirečekove reči, jer taj njegov rani članak sa vrlo podsticajnim zapažanjem o Vrhobrezničkom hronografu kod nas baš nije poznat. U produžetku svog izlaganja ovaj se znameniti i zaslužni istoričar osvrće i na problem jezika. Njegov iskaz o tome navodim u celini: "Bielski tuto část spisu svého sestavil z Hájkovy kroniky, jen na nemnohých místech odjinud něco málo přidav. Polština jeho, jako vsech současníkův vůbec, a v tomto odstavci zvláště, nejeden v sebe pojala bohemismus. Breževskij, překládaje z polštiny, činil to spůsobem prostým podle mluvy, která mu byla běžná, ve svém převodu nechávaje i netajené polonismy. Hercegovský mnich Gavril k této směsi přidal drahně srbismův". Nije se Jireček uzdržao i od komentara, i on je zanimljiv: "Z toho již viděti, jaká tu strakatina slov, rčení a tvarův!"[42] Kad je kasnije C. P. Rozanov izdavao Hronograf zapadnoruski, on je prema Porfirijvom zborniku davao i raznočtenija upravo zato što je smatrao da je i osnovni hronografski tekst sa svojim brojnim srbizmima nejasnog, u stvari neutvrđenog porekla; on je tada, osvrćući se i na sastav zbornika, za dopune, one iste kojima je Jireček video poreklo u ruskom prevodu Martina Beljskog, zabeležio tek toliko da su "jeti stat'i spisani s serbskogo"[43]. Zanimljivo je da on o vezi tih članaka sa Hronikom Martina Beljskog nije ništa ni napomenuo, mada mu je navođeni rukopis sa prevodom A. Breževskog u Petrogradu bio pristupačan, pa ga je lako mogao pregledati. O radu na Porfirijevom zborniku danas ne znamo ništa pouzdano, ne znamo čak ni to da li je njegov redaktor sam bio jedan od dvojice pisara (u prvobitnom sastavu zbornika se inače razlikuju dve ruke, a u konačnom čak tri); ne znamo zapravo ni koliko je etapa bilo u njegovoj prethodnoj rukopisnoj istoriji, odnosno istoriji teksta pojedinih njegovih članaka. Možda autorstvo prevoda sa poljskog, odnosno prerađivanje dopunskih članaka i konačno redigovanje samog zbornika treba pripisati upravo onoj ruci koja je ispisivala najveći deo Hronografa zapadnoruskog i sve dopune koje za njim idu, a među njima i tekst poreklom iz III izdanja Hronike Martina Beljskog? Pitanje je i nije li sastav koji pred sobom imamo u rukopisu iz prve decenije XVII veka tek prepis sa nekog ranijeg? Od izlaska III izdanja Hronike 1564. godine do ispisivanja tog zbornika proteklo je dobrih pola stoleća što bi bilo sasvim dovoljno i za prethodnu razgranatiju rukopisnu tradiciju pojedinih članaka Hronike. Pred istorijom književnosti u tom je pogledu dosta pitanja, a malo sigurnih i preciznih odgovora. Kodikološko i tekstološko ispitivanje Porfirijevog zbornika u njegovom sadašnjem obliku, koji samo na prvi pogled predstavlja sasvim mehanički spoj (adligat), omogućuje da se o njegovoj predistoriji ipak ponešto sazna, ponešto sa dosta razloga pretpostavi, a ponešto tek nasluti; ono nas može približiti rešenju bar nekih problema u vezi sa nastankom Vrhobrezničkog hronografa, osobinama autorskog rada njegova sastavljača i pisara Gavrila Trojičanina. Kao gotovo uzgredan rezultat pojavljuje se i izvestan uvid u građu na osnovu koje se može sagledavati i karakter recepcije poljske hronike kod ovog inače vrlo plodnog književnog poslenika iz sredine našeg XVII veka. Ako se već to stoleće - po važećim predstavama o nasleđu koje nam je za njim ostalo - ne odlikuje ni obimom niti nekim značajnim stvaralačkim dometima, a pogotovo ne "ulaskom u svet evropske kulture"[44], biće utoliko, verujem, dragoceniji svaki novi podatak kojim se uspostavljaju širi horizonti njegovih književnih stvaralaca i istovremeno otkriva još poneko novo, pri tom, i sasvim savremeno evropsko delo u lektiri njihovoj i njihovih čitalaca. Moja proučavanja Vrhobrezničkog hronografa vode zaključku da je Gavrilo Trojičanin doista svoju hronografsku kompilaciju samostalno sastavljao prema kako je sam isticao - mnogim letopiscima. U njegovoj se završnoj belešci čita: "pisavii že s' lětopis'' i mnog(o) potrudiv se s''zbirae otmnogih lětopisac''"[45]. Pri tom je on, uverila sam se, između ostalog imao u vidu i Hronograf zapadnoruski, ali ga je nazvao "ruskim letopisom"[46]. Potvrdilo bi se, dakle, osnovno Jirečekovo zapažanje da mu je taj hronograf bio izvor, ali ja ne nalazim potvrde i za njegovu tvrdnju da je ovaj hercegovački monah imao u rukama knjigu baš ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog, mada je - smatram i ja - njen tekst, bolje reći prerade izvesnih njenih članaka, on uneo u svoj rukopis. Ispostavilo se, naime, na osnovu detaljne uporedne tekstološke analize da je Vrhobrezničanin jedan od svojih neposrednih izvora našao upravo u Porfirijevom zborniku. Pošto sam se najpre uverila da Gavrilo Trojičanin nije uopšte učestvovao u "kompletiranju" Porfirijevog zbornika, ni time što bi mu sam na početak stavljao odeljak rađen prema srpskom hronografu, a pogotovo ne time što bi sam prevodio kosmografske članke iz Hronike Martina Beljskog, otvara se pitanje, a ko je to učinio. Na ovom je mestu moguće zaobići dalje razmatranje problema nastanka uvodnog teksta u sadašnjem sastavu Porfirijevog zbornika; to u dobroj meri prevazilazi okvire date teme. Prikaz njegove uloge može se ovde ograničiti na zapažanje da samo njegovo prisustvo u tom zborniku doprinosi zaključku kako je sam zbornik sa svojim tekstom na poljskoj hartiji stigao na jug pre no što je Vrhobrezničanin započeo rad na svom hronografu, odnosno da je Gavrilo Trojičanin upravo u njemu našao jedan od svojih izvora. Zato se problem "srpskog porekla" kosmografskih članaka u Porfirijevom zborniku postavlja u svoj oštrini. Već navedena Jirečekova ocena o jeziku tih članaka, mada je izrečena povodom njihovog prisustva u Vrhobrezničkom hronografu, a pretpostavka joj je još bila i postojanje intervencija Gavrila Trojičanina, neće u stvari izgubiti gotovo ništa od svoje vrednosti ni ako je primenimo, uz neophodna dodatna preciziranja, na jezik tih istih članaka u Porfirijevom zborniku: susrešćemo se i tad sa fenomenom iste mešavine različitih jezičkih elemenata, kao što ćemo se suočiti i sa potrebom da se razluče nanosi različitih govornih supstrata među kojima se uz prisustvo, u izvesnom smislu neutralnih, južnoslovenizama upadljivo izdvajaju i vrlo izraziti srbizmi. Naime, izvesni tragovi prevodiočeva rada na koje nailazimo u tekstu kosmografskih članaka u Porfirijevom zborniku navode na pomisao da je u jednoj od etapa rada sa tekstovima koji su izvorno potekli iz poljske Hronike Beljskog, ali nisu njen puki prevod, dosta učestvovao i neki nepoznati spisatelj, Srbin rodom. Ipak o tome kako je on radio, teško je prosuđivati sve dok tačno ne saznamo kakav je predložak on pred sobom imao. U tom pogledu biće vrlo zanimljivi izvesni tekstološki indikatori koji se mogu uočiti i u ovoj fazi istraživanja, mada je ona - to je neophodno podvući - ograničena materijalom do koga sam dosad uspela da dođem. Pri uporednom razmatranju uzimam, dakle, u obzir tekst iz Porfirijevog zbornika, koji imam na fotografijama dobijenim iz biblioteke "M. E. Saltikov Ščedrin" u Peterburgu, fototipsko izdanje Hronike Martina Beljskog iz 1564. godine što je izašlo u Varšavi 1976. godine, i naravno, snimke Vrhobrezničkog hronografa koji su prema rukopisu u Pragu sačinjeni za Arheografsko odeljenje Narodne biblioteke u Beogradu. Zadržaću se na malom izboru primera iz "kosmografskih" članaka, na koji je neosporno uticalo i pominjanje srpskog imena, odnosno prvobitnog slovenskog, pa i "srpskog" karaktera stanovništva koje je nekad naseljavalo izvesne krajeve i gradove u "Saskoj" i "Pomorskoj zemlji". Obaveštenja o lokalitetima kao što su, na primer, "Starograd" ili pak "Julium", sadrže izvesne u sam tekst Porfirijeva zbornika naknadno unete a u mnogom pogledu vrlo zanimljive glose. 1. Tako se povodom "Starograda" čita[47] "někog/d/a ljudi sloven'skago jazika sirěč'' sr''ba/l/, oni i/h/ n'ně zovut' van'daliti, a nemač'ki/m/ jaziko/m/ zovu/t/ na/s/ sr''ble vin'diši" (Porfirijev zbornik, l. 302 a). Ty je na margini kao neki komentar ili podsetnik, još zabeleženo: "Serbli sasko /!/ zamleju vladěli. 2. Za "Julium", mesto slavno, trgovačko, kaže se: "Sr'bli nekog/d/a stojali v ne/m/, koi/h/ nekoi ezici za Grke dr''žali, okro/m/ na/s/ Lehova, zane n'šego jazika su/t/ sr''bli sloven'skago..." (Porfirijev zbornik, l. 303 a). Navedene glose "nas Srblje", odnosno "sem nas Lehova..." po svoj prilici pripadaju različitim etapama rada u istoriji ovog teksta. Pošto u poljskom originalu Hronike Martina Beljskog, u prvom slučaju stoji samo konstatacija kako u Starogradu "ludzi Słowieńskich niegdy było (tho iest Serbów)"[48], očigledno je ono "nas Srblje" u Porofirijev zbornik uneto pri prepisivanju, odnosno u naknadnom prerađivanju. Tada su u pomenu očevidno Lužičkih Srba bili "prepoznati" Srbi sa Balkana. Na njih je, uostalom, sam Martin Beljski uputio kad je u jednom drugom primeru zabeležio povodom Julinuma "w kturym mieskali Serbowie / Dalmate / Wandali / naszego iezyka ludzie / kthore mieli za Greki niectorzy/"[49] (kurziv M. B.). U drugom slučaju je verovatno već prvi prevodilac Hronike s poljskog sam dodao "nas Lehova". Zanimljivo je da su obe glose prenete u Vrhobreznički hronograf što, sa svoje strane, ukazuje na to da je Gavrilo Trojičanin tu primenio postupak prilično mehaničkog prenošenja iz jedne u drugu jezičku tradiciju, a da pri tom nije poveo dovoljno računa o značenju samog iskaza. Time što su se iste glose našle zajedno još i u Gavrilovom protografu, u rukopisu Porfirijevog zbornika, posvedočuje se da su doista postojale različite prethodne faze rada nad tekstom tih kosmografskih članaka. Verovatno je najpre nastao prevod Breževskog, (nije isključeno da je pri tom i njegova istorija teksta, odnosno potonja rukopisna istorija, bila i nešto složenija, višeetapna); sa njega je onda pod perom nekog nepoznatog spisatelja sačinjen srpski "prevod"; on je zatim prepisan u Porfirijev zbornik - taj poslednji pisar je, sudeći po duktusu, a i hartiji, radio na području tzv. Jugozapadne Rusije. On se nije dosledno pridržavao redakcijskih normi, moguće je da je samo manje-više doslovno prepisivao svoj predložak tek ponegde unoseći osobine svog govornog jezika. Deo problema i u jezičkom i tekstološkom pristupu nastaje zbog toga što je na istočnoslovenskom području postojalo više prevoda odnosno prerada ove poljske hronike; poznato je takođe da je njen tekst bio korišćen i u stvaranju novih istorijskih kompilacija. U svima njima se - po zapažanjima onih koji su imali uvid u same rukopise - zadržalo dosta polonizama. Njihovi rukopisi su ostali neizdati, raspolažemo jedino njihovim prikazima, ne uvek ni zadovoljavajućim bibliotečkim opisima, a sasvim retko tek ponekim objavljenim odeljkom ili pak samo njegovim odlomkom. Još se od A. Popova zna za prevod III izdanja Hronike iz 1564. g. u rukopisu "GPB, F. IV.. 162" koji sa svoje strane predstavlja pozni prepis tek iz 70-tih godina XVII veka[50]. Na njemu se zadržavam, jer je upravo njega Jiriček imao u vidu kada je davao svoj sud o jeziku dopunskih članaka u Vrhobrezničkom hronografu. U svom prikazu A. Popov je opširno naveo i zapis iz koga se, između ostalog, saznaje nešto malo, ali važno, o njegovom nastanku: "A sija kniga spisana s'' Polskogo jazika na Ruskij jazik'' po povelěniju Žigimonta korolja Polskogo, a perevodil'' ee šljahtič' velikago knjažectva Litovskogo i skoviroval'' povět' (?) Ambrožej Breževskij na čest' i hvalu Gospodu Bogu, a na nauku i poučenie Ruskim'' ljudem''. Spisana sija kniga v'' Car'stvujuščem'' gradě Moskvě v'' lěto 7092, a v'' Polskih'' čislěh'' v'' lěto ot' naroždenija Božija v'' 1584 genvarja 5 den'"[51]. U savremenoj literaturi rasprostranjeno je ono značenje u kome je potom taj zapis interpretirao A. I. Soboljevski. U svojoj poznatoj knjizi o prevodima u Moskovskoj Rusiji on ga je, naime, na sledeći način predočio: "Perevod na velikorusskoe narečie sdelan v Moskve s zapadno-russkogo perevoda, kotorij bil ispolnen po poveleniju korolja Sigizmunda Avgusta šljahtičem velikogo knjažectva Litovskogo Ambrožeem Breževskim"[52]. Istakao je Soboljevski takođe i to da je "Jazik velikorusskogo teksta bogat polonizmami i belorussizmami, koe-gde ... s aoristami i imperfektami"[53]. I danas se uglavnom njegovo tumačenje smatra za sasvim verodostojno, s tim što se njegova oznaka "zapadnoruski prevod" shvata kao prevod na beloruski jezik[54]. Mada su se u međuvremenu na istočnoslovenske prevode Hronike Martina Beljskog osvrtali i drugi autori, beležeći pri tom i svoja zapažanja o jezičkim osobinama pojedinih rukopisa, svoju aktuelnost zadržava mišljenje N. A. Kazakove, koje je objavljeno 1981. g., o tome da tek predstoji pravo proučavanje njenih ruskih prevoda, ono koje bi podrazumevalo "tekstologičeskogo sopostavlenija meždu soboj sohranivšihsja spiskov russkogo perevoda 1584. g. s cel'ju yctanovlenija ih arhetipa, sopostavlenija jetogo arhetipa (ili blizkogo k nemu teksta) s tekstom izdanija "Hroniki" 1564 g.". Navodim i mišljenje koje je iskazano o obimu i ozbiljnosti takvog posla: "Vse jeti trebovanija mogut bit' osuščestvleni tol'ko v rezul'tate special'nogo, rassčitannogo na rjad let izučenija "Hroniki vsego sveta" i ee sudeb v istorii russkoj kul'turi XVI-XVII vv."[55] Najvažniji problem pri tom nastaje sa saznanjem da je bilo više različitih istočnoslovenskih prevoda Hronike, te da (još po mišljenju Soboljevskog) rukopis koji je sačuvan sa podatkom o Breževskom i nije bio zapravo njegov prvi prevod nego tek potonji novi, ruski, prevod, koji je sa svoje strane bio sačinjen na osnovu nekog ranijeg prevoda ili, možda, prerade Breževskog sa poljskog. Nedoumice će se činiti utoliko veće, ukoliko uzmemo u obzir da su i ukrajinski i beloruski prevodi doista postojali, a da se pri tom njihovi proučavaoci uvek ne slažu u pogledu osnovnih jezičkih osobina jednog istog rukopisa. Ty je vrlo indikativna situacija koju nam otkriva različitost pa i suprotstavljenost ocena u radovima S. Ptašickog i V. Leva[56]. Na ovom mestu bih mogla da ostavim po strani ta mišljenja o jeziku, i samim tim o poreklu, rukopisa br. 1273 iz Muzeja Čartoriskih u Krakovu[57], kojim su se obojica bavila, jer on - mada sadrži svojevrsnu kompilaciju što je nastala, uz drugu građu, i prema izdanju Hronike iz 1564. godine - po svom današnjem sastavu ne upućuje na zaključak da bi u tom i takvom rukopisu mogao biti izvor odgovarajućim odeljcima iz Vrhobrezničkog hronografa odnosno Porfirijevog zbornika[58]. Ali taj Krakovski rukopis treba ipak u ovoj prilici imati u vidu: zanimljiv je upravo zbog toga što pokazuje koliko je jezički izraz u prevodima/preradama sa poljskog u XVI veku bio kompleksan i slojevit. Iako noviji autori koji se osvrću na jezik ove kompilacije, čiji je tvorac - kažu – "zapadnoukrainskij knižnik", podržavaju mišljenje V. Leva da je ona nastala u Prikarpatju, te da je pisana "živim knižnim jazikom, ne otličajuščimsja v osnovnix formah ot drugih pamjatnikov togo vremeni"[59], ipak reč je o jednom vremenu kad na istočnoslovenskom području jezik književnosti nije imao čvrste norme, kad je lako primao crte govornog jezika. To je bilo posebno izraženo u ukrajinskoj i beloruskoj sredini, i na području koje se naziva "Jugo-Zapadnaja Rus'", gde je već u literarnim delima bila zastupljena i tzv. "prosta mova"[60]. U takvim se okolnostima mora pretpostaviti da je dati tekst i u svojoj potonjoj rukopisnoj tradiciji pri, verovatno, višekratnim prepisivanjima i prerađivanjima upijao i nove osobine govornog jezika svojih redaktora i prepisivača. To navodi na zaključak da sve dok situacija u korpusu istočnoslovenske građe na kojoj se proučava recepcija Hronike Martina Beljskog ne bude potpuno jasna, neće biti, naravno, moguće davati konačan sud ni o putevima i načinima na koje se takva recepcija odvijala na slovenskom jugu. Tek kad (odnosno ako) se bude imala pouzdanija predstava o predlošku sa kog je nastajao Porfirijev zbornik, ustanovljavaće se sa pravom merom verodostojnosti njegov karakter, odnosno poreklo i, tek tada, i stvarni udeo srpskog autora, ma koliko inače bio van spora zaključak da su pojedini članci u tom zborniku u svom nastanku bili tesno povezani kako sa Hronikom Martina Beljskog, tako i sa uticajem govornog srpskog supstrata njihovog prevodioca odnosno redaktora. Ja sama nemam neposredan uvid u neobjavljene rukopisne tekstove prevoda Hronike, a do sada nisam mogla da dođem ni do snimaka rukopisa koji se čuvaju u Rusiji, Moskvi i Petrogradu[61], i pošto u okolnostima u kojima radimo nema izgleda da se skoro do njih dođe, odlučila sam da ovom prilikom iznesem neke od svojih, čini mi se ipak, dobro zasnovanih pretpostavki o poreklu pomenutih odeljaka iz Porfirijevog zbornika. U Porfirijevom zborniku se, mislim, naslućuje rad nekog nepoznatog srpskog književnika koji je negde u poslednjim decenijama XVI ili prvoj XVII stoleća čitao, prevodio i prerađivao delo Martina Beljskog. Ne bih rekla, bar ne na osnovu postojećeg uvida u građu, da je on na taj način u fazi koja je prethodila ovom zborniku preneo u svoj jezički izraz Hroniku u njenom integralnom vidu; biće da se radi samo o izvesnim njenim odeljcima. Zasad će ostati otvoreno i pitanje da li je on sam njen tekst imao u originalu, u III poljskom izdanju iz godine 1564, ili pak u nekom od njenih rukopisnih istočnoslovenskih prevoda. Pitanje je da li je on uopšte imao u rukama čitavu tu Hroniku, jer ako ju je i imao, kako to da nije ostavio nikakvog traga o prikazu turskih nadiranja koji se u njoj razlikovao od uobičajenog hronografskog što je bio sačinjen prema Žitiju Stefana Lazarevića i zapisu starca Isaije. Naime, prateći tursko nadiranje Martin Beljski je zabeležio kako je Amurat "ušao u zemlju srpsku i bugarsku, a već je bio pokorio Adrijanopolj. Hrišćansku vojsku koja je išla protiv njega porazio je. Ušavši u Gornju Meziju vodio je bitku sa srpskim despotom Lazarem. Tamo je bio proboden bodežom i život je smrću zamenio". Teško je poverovati da taj naš anonimni spisatelj ne bi obratio pažnju na obaveštenje poljskog autora o tome da su "Hrišćani odneli pobedu, ali veoma krvavu, jer je i despot Lazar Srpski ostao na bojnom polju sa istaknutim vitezovima".[62] To što ih nije preneo i komentarisao verovatno znači da ih jednostavno nije ni znao, odnosno da se služio nekom od prerada, odnosno izbora članaka iz Hronike Martina Beljskog gde toga nije bilo. U Porfirijevom zborniku, i to svakako još u vreme dok je on bio ispisivan na istočnoslovenskom području, našli su se, jedan do drugog, spisi koji potiču iz različitih verzija Hronike. Očigledno je u onoj fazi sastavljanja zbornika koja prethodi njegovom prenošenju na jug, gde je on ponovo prošao kroz novu etapu prerađivanja, njegov redaktor našao za potrebno za priključi Hronografu zapadnoruskom još izvesne za njega iz posebnih razloga zanimljive i važne odeljke. Tako se zapravo susrećemo u Porfirijevom zborniku sa štivom koje pripada poljskoj hronici u njenom I (iz 1551. g.) i III (iz 1564. g.) izdanju, odnosno njenim interpretacijama sa ukupnog istočnoslovenskog prostora. Uočena jezička mešavina u kosmografskim člancima iz Porfirijevog zbornika dopušta pomisao da je takav jezički izraz pripadao nekom našem čoveku koji ili (već više) nije dobro vladao svojim književnim jezikom ili - što bi bilo verovatnije - u njemu nije nalazio prave izražajne mogućnosti, s obzirom na to da je ostavio uz rusizme i izvesne polonizme i/ili ukrajinizme - oni su najuočljiviji u leksičkom sloju, i to onom koji pripada sferi čitavog govornog jezika. Ne bih rekla da se radi o nekome koji je bio samo puki prepisivač, takav koji bi, na način svojstven redakcijskim prenošenjima, zamenjivao tek po koju za njegovo jezičko osećanje neobičnu stranu reč iz nekog istočnoslovenskog prevoda Hronike Martina Beljskog. Dakle, ja sam u svom zaključku o postojanju izvesne etape u istoriji teksta onih kosmografskih članaka koji u Vrhobrezničkom hronografu, odnosno Porfirijevom zborniku, vode poreklo iz Hronike Martina Beljskog pošla od izvesnih zapažanja koja u postojećoj literaturi pripadaju pre svega J. K. Jirečeku, a onda i S. P. Rozanovu. Jirečekovo mišljenje da se radi o Vrhobrezničaninovom prevodu sa ruskog prevoda Hronike Martina Beljskog treba sad u svetlosti rezultata mojih istraživanja korigovati utoliko što se taj prevod sa "ruskog" više nikako ne može smatrati za Gavrilov, jer je neosporno utvrđeno posredstvo Porfirijevog zbornika. Napomena Rozanova o njihovom srpskom karakteru bila je vrlo podsticajna, mada tek predstoji da se tekstološki, uzimajući u obzir sve istočnoslovenske prevode Hronike Martina Beljskog, utvrđuje kako je do tih srpskih osobina došlo. To, očigledno, nisu tek puki prepisi sa srpskog, kako je to Rozanov svojevremeno bio zabeležio. * * * Tek pošto se na osnovu kodikoloških i tekstoloških ispitivanja pouzdano utvrdilo da je na srpskom području bilo tekstova koji su poreklom iz Hronike Martina Beljskog, može se pristupati proučavanju značenja koje činjenica o njihovom prisustvu sadrži. Ključna uloga u tome, kao što se videlo, pripala je Porfirijevom zborniku. Tom rukopisnom knjigom ostvaruje se u izvesnom smislu veza sa interpretacijama Hronike Martina Beljskog sa čitavog istočnoslovenskog prostora. Za recepciju Porfirijevog zbornika i na slovenskom jugu svakako je bila presudna okolnost da je on sadržao Hronograf zapadnoruski. Tradicionalna istorijska građa u njemu, a posebno ona koja se odnosi na srpsku istoriju, obezbedila mu je čitaoce u srpskoj sredini. Međutim, taj hronograf je upravo u odeljcima preuzetim iz Hronike Martina Beljskog pružao za tu vrstu literature i neuobičajena obaveštenja o inovernom svetu sa kojima se dolazilo u dodir; i ona su srpskom čitaocu bila zanimljiva sudeći bar po tome što ih je Vrhobrezničanin proširio prenoseći u svoj spis još i dopunske kosmografske članke iz Porfirijevog zbornika. Njihov izbor sa svoje strane pokazuje da je i u tim tekstovima, koji vode poreklo od Martina Beljskog, tražen i podatak o nekadašnjem slovenskom, pa čak i "srpskom" življu u krajevima u kojima ga više nije bilo. To što se zapravo radi o Lužičkim Srbima južnoslovenski redaktori su sasvim prenebregavali. U tom sloju Porfirijevog zbornika neosporno se može videti još i poseban podsticaj za njegovo donošenje na jug i motivacija potonjeg širenja kruga njegovih čitalaca, odnosno daljeg rasprostiranja tekstova koji su se u njemu našli. Jezik prevoda Hronike Martina Beljskog, ma kako da je sadržavao u crkvenoslovenskom neuobičajene elemente - polonizme koji su inače već bili prodrli u govor, pa i pismenost Ukrajinaca i Belorusa - ipak je južnoslovenskom čitaocu bio dovoljno blizak i razumljiv; uz to, on je posedovao onu važnu osobinu koja je tokom čitavog Srednjeg veka obezbeđivala prihvatanje literature na crkvenoslovenskom - nije stvarao konfesionalne i kulturne barijere, jer je na jug stigao u okviru zbornika sa tekstom Hronografa napisanom na jeziku tadašnje ruske književnosti. A on je, mada pripada sferi istorijske literature, pa ga već po tome određuju i kao ruski književni jezik, ipak - zahvaljujući jednom broju svojih izvora, vizantijskim hronikama u starim slovenskim prevodima, te značajnom sloju južnoslovenskih hagiografija - sačuvao i dovoljno snažne crte crkvenoslovenske tradicije da bi se mogao sasvim lepo uklopiti u onaj uobičajeni fond književnih dela koja su cirkulisala u okviru areala Slavia Orthodoxa. To sve upućuje na zaključak da je osnovni posrednik između poljske književnosti i stare srpske, bar kad je reč o Hronici Martina Beljskog, bila istočnoslovenska, zapravo ruska književnost XVI stoleća; kao transmisiona zona svakako se ukazuje i područje tzv. Jugozapadne Rusije, koje je bilo naseljeno - mada je tada bilo u sastavu Poljske države - prvenstveno ukrajinskim i beloruskim življem. Do tih zemalja su usled turskih prodora, a naročito posle pada Ugarske, stizali i srpski doseljenici. U srpskoj kulturi proučavanje recepcije ove poljske "Hronike čitavog sveta", kako je još zovu, podrazumeva dakle, i uspostavljanje jednog šireg i ne tako uobičajenog konteksta koji obuhvata ne samo neposredne poljsko-srpske odnose nego svakako još i ukupne prilike kako na slovenskom Istoku, tako i na slovenskom Jugu. U praćenju njene recepcije kao neosporno bitna okolnost ukazuje se to što se ona kao jedna od sasvim retkih takvih hronika, pojavila ne u za njih karakterističnom latinskom izdanju nego na poljskom jeziku. Delo Martina Beljskog bilo je prva i dugo je ostala jedina nevizantijska univerzalna hronika koja se prevodila na istočnoslovenskom području, a sad znamo da su je, bar u izvesnom izboru, čitali i na Jugu. U istorijskim prilikama kad je deo istočnoslovenskog življa bio u okviru Poljsko-Litavske države nije neobično što su baš ukrajinske i beloruske zemlje bile transmisiona zona između Zapada, oličenog tada pre svega u Poljskoj, i ukupnog slovenskog Istoka i Juga. Uz to, razmatranju recepcije Hronike Martina Beljskog, treba svakako uzeti u obzir i izvesna svojstva samog dela, odnosno idejne pozicije njegovog autora. Svojevremeno je V. Lev svoju studiju o prevođenju Hronike na "shid'oslovjans'ki movi" započeo upravo obraćanjem pažnje na one poglede Beljskog koji su mu obezbeđivali simpatije na pravoslavnom Istoku. To je u prvom redu "specijal'nij protestants'kij pidhid do predstavljuvannja podij, osoblivo cerkovno-religijnih sprav i jogo kritičnij pogljad na katolicizm". Ovaj ukrajinski autor je još ukazao na aktuelne prilike koje su posebno pogodovale dobrom prijemu Beljskog: "Jako kritik, či vorog katolicizmu musiv Bel's'kij podobatisja tež ukrains'komu pravoslavnomu gromadjanstvu, tim bol'še, ščo vidrukovav svoju hroniku same todi, jak na dobre začinala rozgorjatisja religijna borot'ba pravoslavja z katolicizmom u Pol'ši. Tomu poljak, ščo, movljav, obektivno kritikue religiju svogo narodu, stae znamenitim atutom u rukah pravoslavnih i e sil'noju zbrueju v polemičnomu pis'menstvi"[63]. Ruski pak autori, ne smećući s uma ni činjenicu da je ovo delo Beljskog u doba Kontrareformacije u Poljskoj bilo zabranjeno[64], a uzimajući u obzir sasvim realnu mogućnost da je njegova "Kosmografija" svojevremeno bila u carskoj biblioteci Ivana Groznog[65], skloni su da u prvom redu ističu praktičnu informativnu stranu koju je njegova Hronika imala. Ja na ovom mestu ne bih ulazila u razmatranje inače važnog procenjivanja okolnosti koje su u Rusiji Ivana IV Vasiljeviča činile tako potrebnim obaveštenja o istoriji ali i geografiji evropskih zemalja, onih koje inače nisu ulazile u sferu tradicionalne pravoslavne vaseljene vizantijskih hronika i postvizantijskih ruskih hronografa. Napomenuću samo toliko da je uz pomoć Hronike Martina Beljskog, koja je, zahvaljujući ubeđenjima svog autora, premostila barijeru koja se u vreme konfesionalnih podela i netrpeljivosti unapred stvarala prema prozelitsko katolički intoniranim delima, u rusku kulturu stiglo obilje obaveštenja o do tada jedva poznatom svetu Evrope, pa i Amerike. U istoriji književnosti najznačajniji aspekt delovanja ove poljske hronike bio je u njenom doprinosu shvatanja žanra hronografa, odnosno koncepcije istorije sveta koju on sadrži. Hronograf zapadnoruski, koji je - kako je već istaknuto - oblikovan pod uticajem nove građe iz poljske Hronike Martina Beljskog, već je u svom izvornom vidu bio rezultat bitno preosmišljavanja prvobitne koncepcije žanra: u njemu više nema one konsekventno razvijane predstave o istorijskom toku kakva je, u skladu sa ideologijom vizantijskog univerzalizma, odnosno idejama iz sfere postavki o Moskvi kao Trećem Rimu bila karakteristična za ruski hronograf osnovne redakcije. To u principu važi i za njegovu srpsku recepciju. Kad je reč, međutim, o člancima koji vode svoje poreklo iz Hronike Martina Beljskog, ali se u srpskoj recepciji pojavljuju van njenog integralnog teksta, uočavaju se neke zanimljive pojave. Dok prisustvo čitavih odeljaka iz te Hronike posredstvom Hronografa zapadnoruskog, odnosno dopunskih članaka iz Porfirijevog zbornika, u srpskoj sredini dovode do takvih intervencija u osnovni hronografski tekst koje - na primeru Vrhobrezničkog hronografa - pokazuju težnju da se prikaz istorijskog procesa, na jednoj strani, uskladi sa dotadašnjim viđenjem istorijskog toka - dotle će, na drugoj strani, već samo prihvatanje novih tema i interesovanja tu novu srpsku hronografsku tvorevinu, možda i nehotice, udaljiti od uobičajenih predstava. To sve, naravno, ima i određene reperkusije i na poimanje žanra. Stiče se utisak da js, na jednoj liniji recepcije Hronografa zapadnoruskog, odnosno teksta iz Hronike Beljskog koji je u njemu, a i uz njega, u srpsku sredinu stigao, došlo i do određenog odupiranja novoj koncepciji Hronografa zapadnoruskog te i inače sekundarne hronografske redakcije; na drugoj pak liniji ogleda se prihvatanje upravo izvesnih novih i za taj hronograf specifičnih tema koje, već same po sebi, narušavaju za vizantijski i postvizantijski svet tradicionalnu sliku o monolitnosti pravoslavne vaseljene. Nju su, što je dobro poznato, donosile i dugo čuvale vizantijske hronike u slovenskim prevodima i preradama. Zapaža se, dalje, da ukoliko se više istorijska slika sveta približava iskustvu onovremenog srpskog čitaoca koji je već davno suočen sa inovernim evropskim okruženjem i prevlašću "agarjana", dakle i sa svešću o uzdrmanosti pravoslavne vaseljene, utoliko se više narušava i osnovna formativna ideja koja sam žanr hronografa zasniva na univerzalističkoj doktrini. Srpska recepcija Hronografa zapadnoruskog pokazuje da je postajao određeni kreativni napor da se istorijskom svešću prevlada ideološka ograničenost, ali isto tako da ustaljenom načinu mišljenja Hronograf zapadnoruski nije odgovarao onoliko koliko prvobitna verzija ruskog hronografa, Hronograf iz 1512. godine. To se zaključuje i po odnosu između broja sačuvanih srpskih spomenika, a ponajviše po načinu na koji je u Vrhobrezničkom hronografu korišćen tekst koji svoje poreklo vodi iz Hronike Martina Beljskog. Istraživanje recepcije Hronike Martina Beljskog u srpskoj sredini pokazalo je tako da čitav niz tekstova koji je u srpsku kulturu ušao verovatno negde pred kraj XVI veka, a svakako početkom XVII, ima svoj izvor u toj poljskoj Hronici, mada - u obliku u kome je on do nas došao - ne predstavlja njen doslovni prevod nego pre slobodniju preradu. Njihov izbor se, i to na kraju treba posebno istaći, sasvim dobro uklopio u kulturni milje u kome su funkcionisala dela stare srpske književnosti doprinoseći sa svoje strane ipak izvesnom proširivanju saznajnog horizonta čitalaca dotadašnjih vizantijskih hronika. Hronografskoj literaturi ponikloj na vizantijskim i postvizantijskim kulturnim i idejnim tradicijama bila su tako priključena pre svega obaveštenja o onom evropskom svetu koji inače nije bio u sferi vizantijskih interesovanja jer je ostao van areala za koji je ponekad pogodno upotrebiti i oznaku "Vizantija posle Vizantije". Napomene[1] U literaturi se nailazi i na podatak čak o pet mogućih izdanja (u godinama: 1551, 1554, 1562, 1564, 1582), pri tom se navodi meni nepristupačan bibliografski pregled: L. Finkel, Bibliografia historii polskiej. Warszawa 1995, V. 1, No 7152, str. 412. [2] Ocene o mestu Martina Beljskog u istoriji poljske literature nisu sasvim jedinstvene. Dok ga, na jednoj strani, Ign. Chrzanowski (Marcin Bielski, Studjum historyczno-literackie, Wydanie drugie poprawione i uzupełnione, Lwów-Warszawa 1926), ne izdvaja iz srednjovekovne tradicije, na drugoj strani, postoje i autori koji su spremni da u njegovom delu istaknu i crte koje ga približavaju literaturi Humanizma. Up. i: A. I. Rogov, Izvestija po istorii Rosii v "Hronike vsego sveta" Martina Bel'skogo", v kn.: Novoe o prošlom našej strani, Moskva, 1967, str. 123-124); M. Pančenko, Češskie predanija v russkoj literature XVII veka. "Hronika vsego sveta" Martina Bel'kogo, Hronograf zapadnorusskoj redakcii, Češsko-russkie literaturnie svjazi XVII veka, Leningrad 1969, srt. 35-41; N. A. Kazakova, Polnie spiski russkogo perevoda "Hroniki vsego sveta Marcina Bel'skogo, Arheografičeskij ežegodnik za 1980, Moskva 1981, str. 92-95. [3] Jos. Jireček: Chonograf vrchobřeznicky se zvláštním vzhledem k obsaženému v něm vylíčení nejstaršich dějin českých, Sitzungsberichte der Königl. Böhm. Gesellschaft der Wissenschaften in Prag, 1879, str. 128-146. [4] M. Speranskij, Rukopisi Pavla Iosifa Šafarika (nine Muzeja Korolevstva Češskogo) e Prage, ČOIDR, 1894 god, kn. pervaja, Moskva 1894. [5] Đ. Sp. Radojičić: Srpski rukopis hronografa zapadnoruske redakcije, Pitanja književnosti i jezika, IV-V, sv. A. 1957-58, str. 187-190. [6] Isti, Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963, str. 337-342. [7] Isto, str. 340. [8] Šafarikova zbirka, br. 29 [9] Nav. delo, 338-339. [10] Najsažetiji prikaz problema u proučavanju ruskih hronografa i odgovarajuće literature u: O. V. Tvorogov, Hronograf russkij. Drevnerusskie letopisi i hroniki. Issledovatel'skie materiali dlja "Slovarja knižnikov i knižnosti Drevnej Rusi", TODRL, XXXIX, Leningrad 1985, str.177-181. [11] Svetozar Matić: Opis rukopisa Narodne biblioteke, Beograd 1952, br. 218, str. 177. [12] Nav. delo, Tvorci i dela stare srpske književnosti, str. 341. [13] Isto, str. 340. [14] U arhivu SANU opis "Pećkog hronografa" ima signaturu: 131 (235). [15] U Budimpeštanskom zborniku (Ocl. Illyr. Serb. 1 u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti), čije snimke mi je ljubazno pružila na uvid koleginica Agnes Kašiba, na l. 54a-54b nalazi se prvi članak u odeljku posvećenom carstvu "Avliriana cra v'' Rimě", a na l. 54b-56a drugi. Po izdanju Hronografa zapadnoruskog vidi se da prvi tekst potiče iz odeljka "Carstvo 36 v Gime Avlipijane, v lěto 5778". On je na str. 76-77; drugi je, pak, na str. 122-123, gde se nalazi sa naslovom "O Magmete eretice" koji je zabeležen na margini uz odeljak "Carstvo 24 v'' Carigradě, v lěto 6135" (Russkij hronograf. Čacm' vtoraja. Hronograf zapadno-russkoj redakcii, PSRL, Petrograd 1914). A Kašiba, koja inače priprema opsežnu studiju o tom zborniku, smatra da je njegov pisar bio poznati Hristofor Račanin. Up.: Anges Kacsiba, Nezapaženi prepisi starih rečnika. Rečnik uz Lestvicu i rečnik simbola iz Psaltira, Dissertationes Slavicae, Sectio Linguistica, XXIII, Szeged 1994, str. 142. [16] Više o tome u Prilogu 1. [17] Nav. delo, str. 98. [18] M. I. Speranskij: Serbskie hronografi i russkij pervoj redakcii, Ottisk iz Russk, filolog, vestnika, Varšava, 1896, str. 4, 18. [19] Pod signaturom: Q. IV. 341. [20] P. A. Lavrov: Razbor truda P. A. Rovinskogo "Černogorija v ee prošlom i nastojaščem", Sbornik OPJaS AN, t. 81, SPb. 1906, str. 63-112. [21] Lj. Stojanović: Stari srpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, tipici, pomenici, zapisi i dr., Spomenik CKA III, Beograd 1890, str. 112-118. [22] Nav. delo, str. 5. [23] Pavle Popović: Pregled srpske književnosti, četvrto izdanje, Beograd 1921, str. 47. [24] Miloš Weingart: Byzantské kroniky v literatuře cirkvnéslovanské. Přehled a razbor filologický, Č. II, Bratislaya, 1922, str. 466. [25] Isto, str. 112. [26] Nav. delo, str. 339; up. od istog autora i: Izveštaj o radu na proučavanju starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga kao i drugih starina, Istoriski časopis, II, Beograd 1951, str. 330. [27] Isto, str. 340. [28] Dimitrije Bogdanović, Katalog ćirilskih rukopisa manastira Hilandara, br. 188. [29] Up.: hilandarski rukopis br. 188, 1.233b-234a i str. 118 nav. izdanja "Porfirijevog letopisa" Lj. Stojanovića. [30] Antologija stare srpske književnosti, Beograd 1960, str. 363; Leksikon pisaca Jugoslavije, I, Novi Sad 1972, str. 559. [31] Jedini opis tog zbornika koji mi je poznat dao je I. A. Bičkov u: Otčet Imperatorskoj publičnoj biblioteki za 1883. god. SPb, 1885, br. 23, str. 44-45. [32] Hronograf zapadno-russkoj redakcii, Nav. izdanje, str. VII [33] Zahvaljujući ljubaznosti Vjačeslava Zagrebina, koji je precrtao vodene znake iz čitavog rukopisa i Miroslavi Grozdanović Pajić koja ih je datirala, sada raspolažemo obaveštenjem o tome da ta poljska hartija potiče iz prve decenije XVII veka. [34] Datiranje ovog zbornika-adligata u celini, a naročito njegovog uvodnog, naknadno dodatnog srpskog odeljka, izuzetno je važno jer se objavljena mišljenja o tome kreću u rasponu od dva veka (XV-XVI) što je od velikog uticaja na viđenje istorije nastanka ne samo srpskih nego i ruskih hronografa. Datiranjem hartije srpskog dela, koje dugujem zajedničkom trudu V. Zagrebina i M. Grozdanović Pajić, stavlja se njegovo ispisivanje u sredinu XVII veka čime se ono potpuno usklađuje i sa zaključcima moje tekstološke analize po kojoj je taj odeljak zavisan od tekstova za koje na osnovu autentičnih zapisa njihovih poslednjih redaktora znamo da su tek iz 1633. i 1634. godine (Up. str. 7 i Nap. br. 28-29 ovog rada). [35] Na osnovu objavljene paleografske građe ustanovila sam da je istom rukom kojom je srpskim tekstom dopunjavao Porfirijev zbornik ispisan i Hilandarski "Izborni apostol", a takođe i "Orahovički trebnik". Najpre sam kod P. A. Lavrova (Al'bom stškov s jugo-slavjanskih rukopisej bolgarskogo i serbskogo pis'ma, Petrograd 1916, br. 77) na 1. listu rukopisa Apostola iz Hilandarske biblioteke, koji je objavljen iz zbirke Porfirija Uspenskog (F. I. No 612), prepoznala isto pismo, a zatim sam po navedenom Katalogu rukopisa te biblioteke od D. Bogdanovića utvrdila da je to upravo snimak jednog od nedostajućih listova rukopisa Chil 107. u kome je "Izborni apostol" što je, kako je D. Bogdanović zabeležio, pisan u Hilandaru 1660. godine. Zapisom anonimnog "ludog pisca" potvrđuje se da je Apostol rađen te godine "povělěniem že i iždiveniem" hilandarskog igumana Viktora. Komparativna paleografska analiza l. 2a-9b sadašnjeg sastava Porfirijevog zbornika i Izbornog apostola u Chil 107, čiji je film pristupačan u Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke u Beogradu, pruža neosporni zaključak da se radi o istoj ruci. U građi koju je objavila Ljupka Stefoska Vasiljev u radu Dva iluminirana liturgijska rukopisa iz manastira Orahovice (Bibliotekar, god. XX, br. 5, Beograd 1968, srt. 483-500) pronašla sam mogućnost da identifikujem još jedno delo istog pisara u "Orahovičkom trebniku" iz Grujićeve zbirke u Muzeju Srpske pravoslavne crkve br. 69. U navedenoj studiji se iznosi pretpostavka da je "Orahovički trebnik" nastao nešto ranije, pre 1635. godine. Ukoliko je to tačno, od istog pisara imali bismo sad tri rukopisa po kojima bi se njegov rad pratio tokom nekih tridesetak godina. Sakupljena komparativna građa i rezultati dosadašnjeg izučavanja njegovih rukopisa omogućuju i šire zaključke o radu ovog pisara čija je bogata iluminacija, po oceni Lj. Stefoski Vasiljev, od velike umetničke vrednosti; pošto prevazilaze okvire ove teme ja ću ih izložiti na posebnom mestu. [36] O tome me je obavestio Vjačeslav Zagrebin kome za to, a uz to i za snimke iz Porfirijevog zbornika, kao i crteže vodenih znakova iz njega, dugujem i najsrdačniju zahvalnost. [37] Belešku o vremenu rada na tom spisu objavio je Nićifor Dučić u: Hronograf žitomišljićki, Glasnik Srpskog Učenog društva, XXXII, Beograd 1871, str. 239-277. [38] B. Napomene br. 27 i 28 ovog rada. [39] Zapis Gavrila Trojičanina čita se na l. 315 b rukopisa koji se pod br. 30 čuva u Šafarikovoj zbirci u Narodnom muzeju u Pragu; objavljen je više puta. Najpristupačnije njegovo izdanje nalazi se u: Stari srpski zapisi i natpisi. Skupio ih i sredio Ljub. Stojanović, Beograd 1982, br. 1447. [40] Up.: Prilog 1. [41] J. Jireček, Nav. delo, str. 132. [42] Isto. [43] Nav. delo, str. VIII. [44] Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd 1980, gl. VI, naročito str. 254. [45] Stari srpski zapisi i natpisi, br. 1447. [46] Up. belešku na l. 259a. [47] Prilikom prenošenja teksta iz rukopisa nadredna slova spuštam među zagrade, ali skraćenice ne razrešavam. [48] Hronika, l. 290a. [49] Hronika, l. 291a. [50] A. Popov: Obzor hronografa, vipusk II, Moskva 1869, str. 93-94. [51] A. Popov, Nav. delo, str. 94. [52] A. I. Sobolevskij: Perevodnaja literatura Moskovskoj Rusi XIV-XVII vekov, SPb. 1903, str. 54. [53] Isto. [54] S. Ptašicki je ustvrdio još u svom bibliografskom pregledu 1905, a ponovio je i u studiji iz 1933. (C. Ptašickij: Zapadno-russkie perevodi hronik Bel'skogo i Strikovskogo, Novij sbornik statej po clavjanovedeniju, SPb. 1905, str. 372-374; S. Ptaszycki, Ruskie przekłady kronik Bielskiego i Stryjkowskiego, Karta z dziejów promieniowania kultury polskiej na wschód, Pamiętnik Literacki r. XXX, z. 1, Lwów 1933, str. 170-171; F. Sielicki, Krojinikarze polscy w latopisarstwie i dawnej historiografii ruskiej, Slavia orientalis, r. XIV, Nr. 2, Warszawa, 1965, str. 157); Up. i: N. A. Kazakova, Polnie spiski russkogo perevoda "Horniki vsego sveta" Marcina Bel'skogo, str. 93. [55] N. A. Kazakova: Zapadnaja Evropa v russkoj pis'mennosti XV-XVI vekov, u knj.: Zapadnaja Evpopa v russkoj pis'mennosti seredini i vtoroj polovini XVI v., Leningrad 1980, str. 237. [56] B. Lev: Ukrajins'kij pereklad hroniki Martina Bel'skogo, Praci Ukrajins'kogo naukovogo institutu, Varšava, 1935. Radovi S. Ptašickog navedeni su u Nap. br. 52 ovog rada. [57] Opis rukopisnog zbornika u kome se on danas čuva u: Ja. Ščapov: Vostočnoslavjanskie i južnoslavjanskie rukopisnie knigi v sobranijah Pol'skoj Narodnoj Respubliki,č. 1, Moskva 1976, br. 26. [58] Ovo je prilika da se najsrdačnije zahvalim poljskim kolegama Aleksandru Naumovu i Doroti Gil što su mi vrlo predusretljivo omogućili da dođem do mikrofilma navedenog rukopisa. [59] Up.: Ja. Ščapov, Ju. A. Limonov, Istorija Rusi v zapadnoukrainskoj hronografičeskoj kompiljacii XVI veka, u knj.: Drevnejšie gosudarstva na territorii SSSR, Materiali i issledovanija, Moskva 1975, str. 198. [60] B. A. Uspenskij: Jazikovaja situacija Jugo-Zapadnoj /Litovskoj / Rusi, u knj.: Istorija russkogo literaturnogo jazika (XI-XII vv.), Budapest, 1988, str. 304-322. [61] Njihov pregled sadrži nav. rad. N. A. Kazakove Polnie spiski russkogo perevoda "Horniki vsego sveta" Marcina Bel'skogo na str. 93. [62] Nav. delo, l. 240 a. Za ovu priliku prevod sa poljskog sačinila je Gordana Jovanović, na čemu joj srdačno zahvaljujem. [63] V. Lev, Nav. delo, str. 3. [64] N. A. Kazakova: Zapadnaja Evropa v russkoj pis'mennosti XV-XVI vekov, str. 234. [65] Na to je ukazao još A. Popov (Obzor hornografov russkoj redakcii Adreja Popova, vip, II, str. 95. Nap. 1). |