Пројекат Растко : Пољска

Милана Радић-Дугоњић (Београд)

Лексичко-семантички проблеми при моноцентричном проучавању словенских језика

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

У контактима међу словенским језицима, како блиским, тако и удаљенијим по сродности, примарно семантичко сучељавање и међусобно прожимање одвија се на нивоу елементарних јединица њихових лексичких система – лексема^[1]. Ступајући у семантичке везе са другим лексемама које поседују истоветно семантичко обележје, лексема у свести говорника-билингва бива прекодирана и уобличена у другу формалну структуру. Тако говорник непосредно остварује одабир семантичких садржаја карактеристичних за одређени формални израз, којима придружује семантичке еквиваленте другог кода. Међутим, поставља се питање у коликој се мери овај, донекле поједностављено представљени приказ повезивања међу језицима у контакту, директно остварује и да ли се на граници између улазног и излазног језика, као међуфаза, формира извесни прелазни тип језичког кода^[2]. Признавање постојања међујезика који се формира код језика у контакту омогућава да скупови лексема који настају на основу међусобних формално-семантичких сличности и разлика, добију статус језичких категорија, и да се o њима не говори као o могућем, већ као o реалном језичком феномену.

Управо оваква сучељавања одвијају се како међу језицима који се налазе у непосредном контакту, тако и тамо где се контакт остварује посредним путем (нпр. у свести говорника-билингва, у преводној лексикографији, итд.). У оба наведена случаја контакт се остварује на нивоу лексема. Аналогни поступак при коме се разлаже комплекс лексема које образују хијерархијску структуру речи, примењује се и при састављању дескриптивно-комбинаторних речника^[3], као и при конструисању речника идеографског типа, када се све лексеме једне речи укључују у одговарајуће дескрипторске групе.

Реализујући једну од својих лексичких функција^[4], тј. налазећи се у непосредном окружењу других лексема, лексема формира сложену структуру, употпуњену, између осталог и системом асоцијативних компоненти, условљених језичком личношћу у оквиру оног језика коме припада. Код међујезичких контаката овај систем бива усложњен бинарношћу опозиције, a сам контакт одвија се на основу успостављања односа еквиваленције сегментисаних семантичких комплекса интегралне структуре речи. Јасно је, да се на тај начин донекле разлаже кохерентна структура речи и да се отвара могућност за практично слободан систем комбинација. Али, овако формирани систем нимало није произвољан^[5], јер представља базу за изучавање индивидуалних семантичких својстава лексема, и да је могућност за сагледавање основних јединица које су примарне за међујезичке контакте. Резултати добијени оваквим поступком осветљавају из другачијег угла и индивидуално функционисање сваког члана опозиције у оквиру језичког кода коме он припада.

Однос међу лексемама по правилу је бинаран, чак и онда када се ради o семантичким сучељавањима неколико словенских језика (нпр. српског, руског и пољског). Наиме, у процесу усвајања словенских језика, код говорника се као доминантан појављује примарни језик, који ступа у међујезички контакт са језицима који се накнадно усвајају. Као што је познато, аналогни закони владају и код билингвалног говорника, код кога је увек један од језика примаран за формирање његове језичке личности. Радијални међујезички контакти који се овако остварују поседују, према томе, моноцентрични карактер^[6].

Из изнетога произлази да се примарно сучељавање међу језицима у контакту одвија на плану конкретне реализације једне од понуђених лексема коју поседује интегрална реч улазног језика и одговарајуће лексеме у саставу речи излазног језика. Уколико су лексеме у контакту међусобно и формално ближе, што се често дешава код словенских језика, дивергентност међу њима ће се најпре одразити у оквиру семних потенцијала. При томе ће формална међујезичка блискост само погодовати поистовећивању на семантичком плану, али неће бити примарни узрочник поистовећивања семантичких садржаја. Како је при синхронијским^[7] међујезичким истраживањима код оваквих опозиција од битне важности за лексему управо утврђивање дивергентности семантичких садржаја, јасно је да форма представља само површински пропратни план који је најчешће случајан, произвољно повезан са одређеним семантичким садржајем, па према томе и асистеман. За семантичка истраживања која се односе на реализацију комуникативне језичке функције, међутим, основни предмет истраживања представља утврђивање семантичких компонената, релевантних за поједине лексеме. Јасно је, стога, да ће код међујезичких семасиолошких истраживања словенских језика примарно место заузимати она категорија лексема, које се, реализоване кроз већу, односно мању формалну сличност (што зависи од степена аудитивно-графијске блискости међу језицима), одликују заједничким семантичким елементима. Такве лексеме, образоване при међујезичком контакту именујемо термином међујезички пароними^[8]. У вези са наведеном категоријом лексема могу се издвојити два круга проблема: проблем централног семантичког језгра, присутног како у номинационом значењу, тако и у комплексној полисемној структури речи, и проблем семантичке пефирерије. Оба круга питања од битне су важности за међујезичка истраживања словенских језика, јер се опозиција међујезичког паронимског пара конкретно реализује у једном од два наведена круга питања.

Централно семантичко језгро код чланова међујезичког паронимског пара најчешће бива узрочником међујезичке интерференције. Формирано при међујезичким контактима око скупа сема који сачињавају категоријална и једна, односно више диференцијалних сема, оно образује основну семантичку базу лексема – њихов идентификатор. Међујезичке паронимске опозиције најчешће се у словенским језицима базирају на разликама међу семама у оквиру идентификатора. При томе, категоријална сема остаје онај заједнички елемент који узрокује поистовећивања семантичких компоненти лексема у опозицији. Тако, на пример, у паровима које образује глагол ићи у српском језику са идти у руском и iść у пољском, појављује се заједничка архисема - померање. На основу ње, сва три глагола у оквиру језика којима припадају могу бити сврстани у лексичко-семантичку групу моторичних глагола. Суштинске разлике запажају се међу наведеним глаголима управо у сфери диференцијалних сема:

ићи = померање + у простору и времену + корачењем, превозним средством

идти = померање + корачањем (двигаться, переступая ногами)

iść = померање + корачањем (przenosić się z miejsca na miejsce, kroczyć)

O односу категоријалне и диференцијалних сема посебно треба водити рачуна приликом састављања двојезичних речника. У пракси се код оваквог типа речника једној лексеми улазног језика као еквиваленти наводе синоними излазног језика, који су најчешће представљени у виду синонимског низа, нпр: uћu = идти (пешком), идти = uћu (пешке), iść = идти шагать, cmyпать. Неразјашњено, међутим, остаје питање да ли се у овом случају као семантичко полазиште за еквиваленцију узима номинационо значење речи излазног језика, или њен целокупни значењски потенцијал; у овом другом случају створио би се зачарани круг при коме би се једна семантички отворена структура довела у контакт са другом семантички отвореном структуром. Превазилажење овог проблема остварује се навођењем лексичко-синтаксичких спојева у које ступа лексема улазног језика, али је и ту потребно извршити претходне семантичке анализе пре него што се састављач речника ослони на критеријум своје језичке компетенције.

Интересантно је пратити реализовање семантичког језгра померање + у простору и времену када се оно јавља у пренесеним значењима, у којима уз глагол стоје као субјекти именице – предмети: воз иде, крв иде, сат иде, глас иде, киша иде, време иде, улица иде; поезд идет, письма идут, часы идут, снег идет, дорога идет, дым идет, кровь идет, ветер идет, пьеса идет; pociąg idzie, list idzie, dym idzie, wiatr idzie, krew idzie, zegarek idzie, lata idą, zapach idzie, światło idzie. Поред заједничких функција издвајају се за руски специфично пьеса идет, a за пољски zapach idzie. Ових функција нема у српском, као ни заједничке за руски и пољски – wiatr idzie, ветер идет.

Могућност интерференције постоји онда када се у контакту нађу руски и пољски, српски и пољски, односно српски и руски. У оваквим конструкцијама централно место заузима именица која преузима улогу основног семантичког комплекса стога је код оваквих функција глаголе ићи, идти, iść могуће укључити у посебне синонимске низове: радити (сат), тећи (крв), ширити се (глас), падати (киша), пролазити (време); приближаться (весна), действовать (часы), падать (дождь), протекать (время), распространяться (кровь); ciec (o łzach, krwi), rozlegać się (o głosach), funkcjonować (o maszynach), итд.

Улога семантичке периферије при утврђивању типова међујезичких парова није довољно расветљена у лексичко-семантичким истраживањима словенских језика.

Као пример узећемо две лексеме у саставу глагола iść и идти, које су посведочене у једнојезичким речницима пољског и руског језика: iść na wab (o zwierzynie łownej; dać się zwabiać, przychodzić na głos wabiącego myśliwego) и идти на червя, идти на конопляное семя (о животных; устремляться на приманку). И у српском језику постоји еквивалентна лексема коју, додуше, не потврђују лексикографски извори које смо користили - риба иде на црва, на гомбоце (uћu на мамац - у лексици из области риболова), дивљач иде на зов (у лексици из области лова). У сва три језика као основни семантички маркер појављује се именица мамац. Међутим, периферне компоненте зов и црв играју улогу диференцијалног маркера на међујезичком плану. Оне одсликавају особености језичке личности у оквиру српског, руског и пољског језика. Када говорник као језичка личност поседује матрицу српског језика, репрезентовану компонентама дивљач и риба, a у пољском језику овај модел репрезентује компонента дивљач, односно риба у руском, реално је очекивати да он компоненту риба пренесе из српског у пољски језик "iść na czerwia"; исто тако ће говорник компоненту дивљач пренети у руску матрицу "идти на зов". Ако су елементи који граде окружење лексеме повезани у већој мери, за периферну употребу глагола uћu, и ако репрезентују индивидуалне семантичке карактеристике у оквиру појединих језика, онда опада могућност интерференције. Тако до ње по правилу не долази у идиомима које говорник усваја као единствене целине у оквиру сваког појединачног система. Али, уколико су семантички садржаји лексема ближи, док формална средства поседују и интегрална и диференцијална обележја, расте могућност за интерференцију. Управо тако се најјасније одсликавају особености језичке личности појединих језика, одражене кроз појаву лексичке спојивости: uћu ђоном на кога, iść po trupach. Овакви периферни семантички садржаји непосредно су повезани c експресивношћу^[9] која је својствена члановима међујезичке опозиције, независно од тога да ли саме речи припадају експресивној лексици. При међујезичким контактима овакве врсте, често се у формално-семантичкој опозицији налазе управо чланови који поседују различит тип и степен експресивности, или се, пак, сучељавају неутрална и експресивна лексема. Сличну несразмерност поседују и такви чланови опозиције у случају када се интегрални семантички маркери центра једног члана појављују као периферни семантички маркери другог члана.

Улога семантичког језгра и семантичке периферије у области категорије међујезичких паронима захтева даља детаљна истраживања.

Напомене

[1] Термин лексема употребљавамо за именовање конкретних реализација семантичких садржаја, односно онога што би у традиционалној лексикологији било најближе термину семема. Услед тога што је за наша међујезичка истраживања основна јединица лексичког система – реч, сувише општа, за елементарну јединицу узимамо лексему, тј. реч у једном значењу (И. А. Мельчук, Русский язык в модели "Смысл-Текст, Школа "Языки русской культуры", Москва-Вена, 1995, стр. 6)

[2] У. Вайнрайх, Языкoыe контакты, перевод c английского языка, Киев, 1979. г., стр. 112.

[3] Melcuk, I., A. Zholkoysky, Explanatory Combinatorial Dictionary of Modern Russian, Wienner Slavistischer Almanach, Vienna, 1984.

[4] O термину лексичка функција види у предговору наведеном речнику Мељчука и Жолковског.

[5] Укључивање језичке јединице у опште минимално окружење, колико год било широко и препуштено избору и језичкој компетенцији говорника, није индивидуални чин. Избор бива диктиран законима језичке личности, али не индивидуалне, већ колективне. Супротно мишљење износи А. Шево у раду Лексичка спојивост глагола кретања у руском језику у поређењу са српскохрв., Зборник радова Института за стране језике и књижевности, Нови Сад, 1987, стр. 116. Језичка личност примарног језика представља онај фактор, код кога се највише испољава негативни аспекат интерференције. О проблему језичке личности видети у књизи Ю. Н. Караулов, Русский язык и языковая личность, Москва, 1987 г.

[6] О методу моноцентричног изучавања лексичких система словенских језика видети рад И. Л. Чернухине, О моноцентричном исследовании словарного состава родственныx языков (на материале совр. русского, польского и сербскохорв. языков), Материалы по русско-славянскому языкознанию), Воронеж, 1974, 160-168 стр.

[7] Анализа оваквих језичких контаката подразумева доследно поштовање синхронијске равни истраживања, будући да дијахронијски приступ овом проблему изискује примену упоредно-историјског метода, има другачији циљ, a самим тим, и различите резултате. Леп пример оваквог приступа пружа рад В. Будовичове, K проблематике сопоставительного изучения лексикологии родственных языков (лексические параллели в словацком, русском и чешском языкax), Сопоставительное изучение русского языка c чешским и другими славянскими языками, Издательство Московского ун-та, 1983, 252-271 стр.

[8] Видети монографију Милане Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрв. језику. Славистички зборник, књ. 6, Горњи Милановац, 1991. год.

[9] Видети рад Стане Ристић, Конотативни аспекти значења експресивне лексике, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, бр. 37/1-2, 1994, 537-542 стр.

Извори

1. Речник српскохрватскога књижевног језика, Матица српска и Матица хрватска, т. 1-6, Нови Сад – Зг. 1967-1976. г.

2. И. И. Толстой, Сербско-хорватско-русский словарь, Москва, 1957 г.

3. C. И. Ожегов, Cлoвapь русского языка, Москва, 1977 г.

4. Cлoвapь русского языка, т. 1-4, АН СССР, Москва, 1981-1984 г.

5. Б. Станковић, Руско-српскохрв. речник, Москва – Нови Сад, 1988.

6. Słownik języka polskiego pod red. M. Szymczaka, t. 1-3, Państwowe Wydawnictwo Naukowe, Warszawa, 1978-1981.

7. Д. Гессен, Р. Стьпула, Болышой пољско-русский словарь, т. 1-2, Москва – Варшава, 1980 г.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт