Projekat Rastko : Poljska

Milana Radić-Dugonjić (Beograd)

Leksičko-semantički problemi pri monocentričnom proučavanju slovenskih jezika

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.

U kontaktima među slovenskim jezicima, kako bliskim, tako i udaljenijim po srodnosti, primarno semantičko sučeljavanje i međusobno prožimanje odvija se na nivou elementarnih jedinica njihovih leksičkih sistema – leksema^[1]. Stupajući u semantičke veze sa drugim leksemama koje poseduju istovetno semantičko obeležje, leksema u svesti govornika-bilingva biva prekodirana i uobličena u drugu formalnu strukturu. Tako govornik neposredno ostvaruje odabir semantičkih sadržaja karakterističnih za određeni formalni izraz, kojima pridružuje semantičke ekvivalente drugog koda. Međutim, postavlja se pitanje u kolikoj se meri ovaj, donekle pojednostavljeno predstavljeni prikaz povezivanja među jezicima u kontaktu, direktno ostvaruje i da li se na granici između ulaznog i izlaznog jezika, kao međufaza, formira izvesni prelazni tip jezičkog koda^[2]. Priznavanje postojanja međujezika koji se formira kod jezika u kontaktu omogućava da skupovi leksema koji nastaju na osnovu međusobnih formalno-semantičkih sličnosti i razlika, dobiju status jezičkih kategorija, i da se o njima ne govori kao o mogućem, već kao o realnom jezičkom fenomenu.

Upravo ovakva sučeljavanja odvijaju se kako među jezicima koji se nalaze u neposrednom kontaktu, tako i tamo gde se kontakt ostvaruje posrednim putem (npr. u svesti govornika-bilingva, u prevodnoj leksikografiji, itd.). U oba navedena slučaja kontakt se ostvaruje na nivou leksema. Analogni postupak pri kome se razlaže kompleks leksema koje obrazuju hijerarhijsku strukturu reči, primenjuje se i pri sastavljanju deskriptivno-kombinatornih rečnika^[3], kao i pri konstruisanju rečnika ideografskog tipa, kada se sve lekseme jedne reči uključuju u odgovarajuće deskriptorske grupe.

Realizujući jednu od svojih leksičkih funkcija^[4], tj. nalazeći se u neposrednom okruženju drugih leksema, leksema formira složenu strukturu, upotpunjenu, između ostalog i sistemom asocijativnih komponenti, uslovljenih jezičkom ličnošću u okviru onog jezika kome pripada. Kod međujezičkih kontakata ovaj sistem biva usložnjen binarnošću opozicije, a sam kontakt odvija se na osnovu uspostavljanja odnosa ekvivalencije segmentisanih semantičkih kompleksa integralne strukture reči. Jasno je, da se na taj način donekle razlaže koherentna struktura reči i da se otvara mogućnost za praktično slobodan sistem kombinacija. Ali, ovako formirani sistem nimalo nije proizvoljan^[5], jer predstavlja bazu za izučavanje individualnih semantičkih svojstava leksema, i da je mogućnost za sagledavanje osnovnih jedinica koje su primarne za međujezičke kontakte. Rezultati dobijeni ovakvim postupkom osvetljavaju iz drugačijeg ugla i individualno funkcionisanje svakog člana opozicije u okviru jezičkog koda kome on pripada.

Odnos među leksemama po pravilu je binaran, čak i onda kada se radi o semantičkim sučeljavanjima nekoliko slovenskih jezika (npr. srpskog, ruskog i poljskog). Naime, u procesu usvajanja slovenskih jezika, kod govornika se kao dominantan pojavljuje primarni jezik, koji stupa u međujezički kontakt sa jezicima koji se naknadno usvajaju. Kao što je poznato, analogni zakoni vladaju i kod bilingvalnog govornika, kod koga je uvek jedan od jezika primaran za formiranje njegove jezičke ličnosti. Radijalni međujezički kontakti koji se ovako ostvaruju poseduju, prema tome, monocentrični karakter^[6].

Iz iznetoga proizlazi da se primarno sučeljavanje među jezicima u kontaktu odvija na planu konkretne realizacije jedne od ponuđenih leksema koju poseduje integralna reč ulaznog jezika i odgovarajuće lekseme u sastavu reči izlaznog jezika. Ukoliko su lekseme u kontaktu međusobno i formalno bliže, što se često dešava kod slovenskih jezika, divergentnost među njima će se najpre odraziti u okviru semnih potencijala. Pri tome će formalna međujezička bliskost samo pogodovati poistovećivanju na semantičkom planu, ali neće biti primarni uzročnik poistovećivanja semantičkih sadržaja. Kako je pri sinhronijskim^[7] međujezičkim istraživanjima kod ovakvih opozicija od bitne važnosti za leksemu upravo utvrđivanje divergentnosti semantičkih sadržaja, jasno je da forma predstavlja samo površinski propratni plan koji je najčešće slučajan, proizvoljno povezan sa određenim semantičkim sadržajem, pa prema tome i asisteman. Za semantička istraživanja koja se odnose na realizaciju komunikativne jezičke funkcije, međutim, osnovni predmet istraživanja predstavlja utvrđivanje semantičkih komponenata, relevantnih za pojedine lekseme. Jasno je, stoga, da će kod međujezičkih semasioloških istraživanja slovenskih jezika primarno mesto zauzimati ona kategorija leksema, koje se, realizovane kroz veću, odnosno manju formalnu sličnost (što zavisi od stepena auditivno-grafijske bliskosti među jezicima), odlikuju zajedničkim semantičkim elementima. Takve lekseme, obrazovane pri međujezičkom kontaktu imenujemo terminom međujezički paronimi^[8]. U vezi sa navedenom kategorijom leksema mogu se izdvojiti dva kruga problema: problem centralnog semantičkog jezgra, prisutnog kako u nominacionom značenju, tako i u kompleksnoj polisemnoj strukturi reči, i problem semantičke pefirerije. Oba kruga pitanja od bitne su važnosti za međujezička istraživanja slovenskih jezika, jer se opozicija međujezičkog paronimskog para konkretno realizuje u jednom od dva navedena kruga pitanja.

Centralno semantičko jezgro kod članova međujezičkog paronimskog para najčešće biva uzročnikom međujezičke interferencije. Formirano pri međujezičkim kontaktima oko skupa sema koji sačinjavaju kategorijalna i jedna, odnosno više diferencijalnih sema, ono obrazuje osnovnu semantičku bazu leksema – njihov identifikator. Međujezičke paronimske opozicije najčešće se u slovenskim jezicima baziraju na razlikama među semama u okviru identifikatora. Pri tome, kategorijalna sema ostaje onaj zajednički element koji uzrokuje poistovećivanja semantičkih komponenti leksema u opoziciji. Tako, na primer, u parovima koje obrazuje glagol ići u srpskom jeziku sa idti u ruskom i iść u poljskom, pojavljuje se zajednička arhisema - pomeranje. Na osnovu nje, sva tri glagola u okviru jezika kojima pripadaju mogu biti svrstani u leksičko-semantičku grupu motoričnih glagola. Suštinske razlike zapažaju se među navedenim glagolima upravo u sferi diferencijalnih sema:

ići = pomeranje + u prostoru i vremenu + koračenjem, prevoznim sredstvom

idti = pomeranje + koračanjem (dvigat'sja, perestupaja nogami)

iść = pomeranje + koračanjem (przenosić się z miejsca na miejsce, kroczyć)

O odnosu kategorijalne i diferencijalnih sema posebno treba voditi računa prilikom sastavljanja dvojezičnih rečnika. U praksi se kod ovakvog tipa rečnika jednoj leksemi ulaznog jezika kao ekvivalenti navode sinonimi izlaznog jezika, koji su najčešće predstavljeni u vidu sinonimskog niza, npr: ići = idti (peškom), idti = ići (peške), iść = idti šagat', cmypat'. Nerazjašnjeno, međutim, ostaje pitanje da li se u ovom slučaju kao semantičko polazište za ekvivalenciju uzima nominaciono značenje reči izlaznog jezika, ili njen celokupni značenjski potencijal; u ovom drugom slučaju stvorio bi se začarani krug pri kome bi se jedna semantički otvorena struktura dovela u kontakt sa drugom semantički otvorenom strukturom. Prevazilaženje ovog problema ostvaruje se navođenjem leksičko-sintaksičkih spojeva u koje stupa leksema ulaznog jezika, ali je i tu potrebno izvršiti prethodne semantičke analize pre nego što se sastavljač rečnika osloni na kriterijum svoje jezičke kompetencije.

Interesantno je pratiti realizovanje semantičkog jezgra pomeranje + u prostoru i vremenu kada se ono javlja u prenesenim značenjima, u kojima uz glagol stoje kao subjekti imenice – predmeti: voz ide, krv ide, sat ide, glas ide, kiša ide, vreme ide, ulica ide; poezd idet, pis'ma idut, časi idut, sneg idet, doroga idet, dim idet, krov' idet, veter idet, p'esa idet; pociąg idzie, list idzie, dym idzie, wiatr idzie, krew idzie, zegarek idzie, lata idą, zapach idzie, światło idzie. Pored zajedničkih funkcija izdvajaju se za ruski specifično p'esa idet, a za poljski zapach idzie. Ovih funkcija nema u srpskom, kao ni zajedničke za ruski i poljski – wiatr idzie, veter idet.

Mogućnost interferencije postoji onda kada se u kontaktu nađu ruski i poljski, srpski i poljski, odnosno srpski i ruski. U ovakvim konstrukcijama centralno mesto zauzima imenica koja preuzima ulogu osnovnog semantičkog kompleksa stoga je kod ovakvih funkcija glagole ići, idti, iść moguće uključiti u posebne sinonimske nizove: raditi (sat), teći (krv), širiti se (glas), padati (kiša), prolaziti (vreme); približat'sja (vesna), dejstvovat' (časi), padat' (dožd'), protekat' (vremja), rasprostranjat'sja (krov'); ciec (o łzach, krwi), rozlegać się (o głosach), funkcjonować (o maszynach), itd.

Uloga semantičke periferije pri utvrđivanju tipova međujezičkih parova nije dovoljno rasvetljena u leksičko-semantičkim istraživanjima slovenskih jezika.

Kao primer uzećemo dve lekseme u sastavu glagola iść i idti, koje su posvedočene u jednojezičkim rečnicima poljskog i ruskog jezika: iść na wab (o zwierzynie łownej; dać się zwabiać, przychodzić na głos wabiącego myśliwego) i idti na červja, idti na konopljanoe semja (o životnih; ustremljat'sja na primanku). I u srpskom jeziku postoji ekvivalentna leksema koju, doduše, ne potvrđuju leksikografski izvori koje smo koristili - riba ide na crva, na gomboce (ići na mamac - u leksici iz oblasti ribolova), divljač ide na zov (u leksici iz oblasti lova). U sva tri jezika kao osnovni semantički marker pojavljuje se imenica mamac. Međutim, periferne komponente zov i crv igraju ulogu diferencijalnog markera na međujezičkom planu. One odslikavaju osobenosti jezičke ličnosti u okviru srpskog, ruskog i poljskog jezika. Kada govornik kao jezička ličnost poseduje matricu srpskog jezika, reprezentovanu komponentama divljač i riba, a u poljskom jeziku ovaj model reprezentuje komponenta divljač, odnosno riba u ruskom, realno je očekivati da on komponentu riba prenese iz srpskog u poljski jezik "iść na czerwia"; isto tako će govornik komponentu divljač preneti u rusku matricu "idti na zov". Ako su elementi koji grade okruženje lekseme povezani u većoj meri, za perifernu upotrebu glagola ići, i ako reprezentuju individualne semantičke karakteristike u okviru pojedinih jezika, onda opada mogućnost interferencije. Tako do nje po pravilu ne dolazi u idiomima koje govornik usvaja kao jedinstvene celine u okviru svakog pojedinačnog sistema. Ali, ukoliko su semantički sadržaji leksema bliži, dok formalna sredstva poseduju i integralna i diferencijalna obeležja, raste mogućnost za interferenciju. Upravo tako se najjasnije odslikavaju osobenosti jezičke ličnosti pojedinih jezika, odražene kroz pojavu leksičke spojivosti: ići đonom na koga, iść po trupach. Ovakvi periferni semantički sadržaji neposredno su povezani s ekspresivnošću^[9] koja je svojstvena članovima međujezičke opozicije, nezavisno od toga da li same reči pripadaju ekspresivnoj leksici. Pri međujezičkim kontaktima ovakve vrste, često se u formalno-semantičkoj opoziciji nalaze upravo članovi koji poseduju različit tip i stepen ekspresivnosti, ili se, pak, sučeljavaju neutralna i ekspresivna leksema. Sličnu nesrazmernost poseduju i takvi članovi opozicije u slučaju kada se integralni semantički markeri centra jednog člana pojavljuju kao periferni semantički markeri drugog člana.

Uloga semantičkog jezgra i semantičke periferije u oblasti kategorije međujezičkih paronima zahteva dalja detaljna istraživanja.

Napomene

[1] Termin leksema upotrebljavamo za imenovanje konkretnih realizacija semantičkih sadržaja, odnosno onoga što bi u tradicionalnoj leksikologiji bilo najbliže terminu semema. Usled toga što je za naša međujezička istraživanja osnovna jedinica leksičkog sistema – reč, suviše opšta, za elementarnu jedinicu uzimamo leksemu, tj. reč u jednom značenju (I. A. Mel'čuk, Russkij jazik v modeli "Smisl-Tekst, Škola "Jaziki russkoj kul'turi", Moskva-Vena, 1995, str. 6)

[2] U. Vajnrajh, Jazikoie kontakti, perevod s anglijskogo jazika, Kiev, 1979. g., str. 112.

[3] Melcuk, I., A. Zholkoysky, Explanatory Combinatorial Dictionary of Modern Russian, Wienner Slavistischer Almanach, Vienna, 1984.

[4] O terminu leksička funkcija vidi u predgovoru navedenom rečniku Meljčuka i Žolkovskog.

[5] Uključivanje jezičke jedinice u opšte minimalno okruženje, koliko god bilo široko i prepušteno izboru i jezičkoj kompetenciji govornika, nije individualni čin. Izbor biva diktiran zakonima jezičke ličnosti, ali ne individualne, već kolektivne. Suprotno mišljenje iznosi A. Ševo u radu Leksička spojivost glagola kretanja u ruskom jeziku u poređenju sa srpskohrv., Zbornik radova Instituta za strane jezike i književnosti, Novi Sad, 1987, str. 116. Jezička ličnost primarnog jezika predstavlja onaj faktor, kod koga se najviše ispoljava negativni aspekat interferencije. O problemu jezičke ličnosti videti u knjizi Ju. N. Karaulov, Russkij jazik i jazikovaja ličnost', Moskva, 1987 g.

[6] O metodu monocentričnog izučavanja leksičkih sistema slovenskih jezika videti rad I. L. Černuhine, O monocentričnom issledovanii slovarnogo sostava rodstvennix jazikov (na materiale sovr. russkogo, pol'skogo i serbskohorv. jazikov), Materiali po russko-slavjanskomu jazikoznaniju), Voronež, 1974, 160-168 str.

[7] Analiza ovakvih jezičkih kontakata podrazumeva dosledno poštovanje sinhronijske ravni istraživanja, budući da dijahronijski pristup ovom problemu iziskuje primenu uporedno-istorijskog metoda, ima drugačiji cilj, a samim tim, i različite rezultate. Lep primer ovakvog pristupa pruža rad V. Budovičove, K problematike sopostavitel'nogo izučenija leksikologii rodstvennih jazikov (leksičeskie paralleli v slovackom, russkom i češskom jazikah), Sopostavitel'noe izučenie russkogo jazika s češskim i drugimi slavjanskimi jazikami, Izdatel'stvo Moskovskogo un-ta, 1983, 252-271 str.

[8] Videti monografiju Milane Radić-Dugonjić, Međujezički homonimi i paronimi u ruskom i srpskohrv. jeziku. Slavistički zbornik, knj. 6, Gornji Milanovac, 1991. god.

[9] Videti rad Stane Ristić, Konotativni aspekti značenja ekspresivne leksike, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, br. 37/1-2, 1994, 537-542 str.

Izvori

1. Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, Matica srpska i Matica hrvatska, t. 1-6, Novi Sad – Zg. 1967-1976. g.

2. I. I. Tolstoj, Serbsko-horvatsko-russkij slovar', Moskva, 1957 g.

3. C. I. Ožegov, Slovar' russkogo jazika, Moskva, 1977 g.

4. Slovar' russkogo jazika, t. 1-4, AN SSSR, Moskva, 1981-1984 g.

5. B. Stanković, Rusko-srpskohrv. rečnik, Moskva – Novi Sad, 1988.

6. Słownik języka polskiego pod red. M. Szymczaka, t. 1-3, Państwowe Wydawnictwo Naukowe, Warszawa, 1978-1981.

7. D. Gessen, R. St'pula, Bolišoj poljsko-russkij slovar', t. 1-2, Moskva – Varšava, 1980 g.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt