|
          |
Миодраг Сибиновић (Београд)Сећања на послератног доајена српске полонистике професора Ђорђа ЖивановићаСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
1.Поводом стогодишњице полонистике на Београдском универзитету, oceћам потребу да забележим неколике детаље o лику човека, научника и професора, који је, после зачетника Радована Кошутића, заправо био утемељивач полонистике као посебне славистичке наставно-научне дисциплине у нашој средини. Ово ће бити запис o лику Ђорђа Живановића, виђеном очима слависта што су поникли и развијали се на Катедри чији је један од носилаца био и полониста-компаратиста професор Живановић. Ђорђе Живановић је сав свој век, изузимајући један релативно кратак ратни и поратни несрећан временски период, провео на београдској универзитетској славистици. Формиран као српски полониста-компаратиста још пре Другог светског рата, некадашњи асистент на катедри за књижевност Павла Поповића, Ђорђе Живановић је после тога рата, заједно са професором Радованом Лалићем као шефом Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Београдског универзитета и краће време Крешимиром Георгијевићем (изузетно вредним наставником, ангажованим истовремено још на бохемистици, као и у настави хрватске књижевности на Катедри за југословенске књижевности), био стварни носилац развоја полонистике као посебне наставно-научне групе на београдској, a потом и на приштинској славистици током друге половине 20. века. Као човек широких филолошких интересовања, већ афирмисани аутор низа радова из области лингвистике, књижевне и културне историје, он је био у стању да конципира, разрађује и остварује наставне планове и наставне програме за српске слависте који су пољски језик и књижевност бирали као помоћну струку[1]. Свакоме ко има макар и овлашну представу o томе колико је полонистика као наука у том тренутку већ била разграната и развијена биће потпуно јасно какви су напори морали бити уложени да се из обиља тог научног материјала извуче онај екстракт који ће бити примерен нашим потребама, али још више, каквим је напорима морао у то време бити изложен онај који је, као професор Живановић, доведен у ситуацију да држи скоро све курсеве и часове вежбања из полонистичких језичких и књижевних дисциплина. На срећу, професор Живановић је релативно брзо био у прилици да промовише још једног српског доктора књижевне полонистике, Стојана Суботина, који је требало да му олакша бреме тако обимног наставничког посла, и разуме се, да приложи сопствени допринос подизању општег квалитета наставно-научног рада Катедре. Професор Живановић је иза себе српској славистици оставио још три доктора наука за област полонистике - Ану Живковић (дисертацију бранила у Београду), Гордану Јовановић (дисертацију бранила у Кракову) и Веру Митриновић (дисертацију бранила у Београду) а, као ментор, довео је до саме одбране докторске дисертације мр Петра Буљака (дисертацију брани у Београду). Под његовим окриљем развио се у озбиљног научног радника, стручњака за пољску књижевност и версификацију, компаратиста Мирослав Топић. Ученици, односно сарадници професора Живановића су, такође, вредни стручњаци лингвисти-лексикографи, стручни сарадници Одбора за пољски речник при САНУ Зита Јовановић, Данилка Ђуришић и Угљеша Радновић, као и стручни сарадници-наставници пољског језика на Универзитету у Приштини Марија Томашевић и мр Љубица Росић, истакнути српски преводиоци и полуларизатори пољске књижевности Угљеша Радновић, мр Љубица Росић, Бисерка Рајичић, Оливер Јанковић и др. 2. Пошто су, због краћег животног века или из других разлога, у катедарском језгру предратних слависта релативно рано престали да буду активни професори Радован Лалић, Крешимир Георгијевић и Кирил Тарановски, професора Ђорђа Живановића су током последњих тридесетак година признавали за свога доајена не само полонисти, већ и слависти свих других стручних усмерења – русисти, бохемисти, словакисти, украјинисти и југослависти. За то су имали пуно основа и чинили су то са великим задовољством. Јер, русисти су знали да је полониста професор Живановић написао, рецимо, и незаобилазну компаратистичку студију o првом српском преводу Пушкинове Полтаве, рад Мицкјевич и Пушкин, расправу Магарашевићев и Шафариков преглед руске књижевности, или Пушкин преводилац Мицкјевича[2]. Бохемисти и словакисти су имали на уму радове полонисте професора Живановића o Шафарику, o Штуру и "штуровцима" и одјецима њихових дела у српској и југословенској култури[3]. Сви заједно слависти, већ од својих првих корака на пољу компаратистике, сретали су се ca значајним студијама и књигама професора Живановића, не само o Пољацима и пољској књижевности у српској култури, него и o творцима савремене српске културе, као што су били, рецимо, Ђорђе Магарашевић, Теодор Павловић, Јован Стерија Поповић, Вук Караџић, Стојан Новаковић и други. Али није само то било у основи несумњивог ауторитета који је професор Живановић уживао међу нама млађим славистима. Он је још више био занимљив, драгоцен и неопходан као саговорник и ненаметљиви консултант у пословима славистичких компаративних научних истраживања. И онда када смо се у методолошкој оријентацији, као припадници млађих генерација, налазили и на сасвим супротним позицијама, разговори са професором Живановићем су нам били по правилу пријатни, корисни и подстицајни. Несклон теоретисању, у време кад смо, у отпору соцреалистичким догмама, били опседнути поетичким истраживањима, инспирисани научном литературом формалистичких и структуралистичких усмерења, он је умео богатством и патосом својих културноисторијских, позитивистички артикулисаних преокупација – да нас веома често доведе до тога да се у најинтимнијем кутку своје свести запитамо: да није наше окретање новим аспектима књижевности мотивисано, пре свега, нестрпљивошћу младих да, у тренутку кад још увек не знају многе чињенице акумулисане истраживањима старијих научника, што пре стекну афирмацију и некако "посредно" превазиђу своје учитеље? Разуме се, оваква питања су представљала крајност и не може се рећи да су нарочито конструктивна, али у нечему су била корисна: могла су нас чувати од методолошке искључивости, која обично води такође у догматизам, у научни догматизам. A та питања су могла остваривати такав ефекат, пре свега, због тога што свм професор, иако је методолошки био другачије од нас оријентисан, никада није ниподаштавао истраживачке резултате до којих се долазило и новим методолошким приступима. Или је бар имао довољно такта да евентуални такав однос јавно не показује и не обесхрабрује своје млађе сараднике, што је такође врлина достојна поштовања... Отворен за стручне разговоре са млађима и увек добронамеран, професор Живановић нам је често у сасвим необавезним разговорима, можда и не увек толико свестан тога, давао изузетно значајне сугестије. Рецимо, да кад проучавамо или предајемо стране књижевности увек морамо имати на уму да је и то активност која je у функцији развоја наше националне културе, односно науке. Или пак, да у избору предмета компаратистичких научних истраживања треба да будемо рационални и окрећемо се пре свега ономе за шта су нам доступни извори, као и ономе за шта смо, као припадници српске културе, мериторнији од својих страних колега. To je посебно било драгоцено за нашу научну оријентацију у време различитих политичких и материјалних ограничења, у условима својеврсне изолације југословенских слависта са којом смо морали рачунати, нарочито после 1948. све до средине осамдесетих година, али у пo нечему, на жалост, и до данашњих дана... Са таквом визијом, која полази од интереса српске културе и укупне српске славистике, професор Живановић је много година био једна од водећих личности у Славистичком друштву Србије. Са таквом научном оријентацијом, и огромним искуством, он се током седамдесетих година заслужено нашао на челу Комисије за историју југословенске славистике Националног славистичког комитета Југославије, поставши, такође, члан Комисије за припремање историје славистике у Међународном славистичком комитету.[4] 3.Комуникативношћу, људском топлином, познавањем наше и укупне словенске културне историје професор Живановић је много година привлачио и одушевљавао за струку и студенте. Он је искрено, истински и бринуо o студентима. Свестан тога колико је тешко улазити у страни језик у условима кад је боравак у одговарајућој језичкој средини веома тешко остварив, пун искуства из дугогодишње наставне праксе, био је спреман да, и по цену да му се приговара због недовољне исцрпности теоријских образложења, за студенте припреми приручник за учење пољског језика и увод у познавање пољске књижевности и културе који ће им, c обзиром на скученост њихових претходних знања, бити доступан. Тако је настала његова књига Пољски примери, која се појавила 1967. године и потом доживела још два издања[5], као и уџбеник Пољски у 100 лекција, први пут објављен 1971[6]. Професор Ђорђе Живановић је био један од оних професора који, поштујући личност младих људи, од студената на испитима траже и стрпљиво извлаче оно што студенти знају, без садистичког ископавања чињеница које студенти не знају. У оценама није шкртарио: током своје дугогодишње каријере дао је много деветки и десетки, по чему је такође био познат. Једна од десетки које је дао и потписао професор Живановић, међутим, заслужује да уђе у мемоарску грађу за његов портрет као човека и, пре свега, као научника и наставника. На једном испиту из пољске књижевности, који се полаже после треће године, десило се нешто o чему нису знали само полонисти. Један студент је, наиме, на прва два питања са своје испитне цедуље дао сјајне одговоре, a код трећег је озбиљно запео, јасно показавши да није прочитао важно дело једног одиста веома значајног пољског писца (роман Бескућници Стефана Жеромског). При том, то je био роман који је српском читаоцу представљен преводом управо Ђорђа Живановића! Стекло се, дакле, доста услова да се професор, ако већ не загрми жучном придиком и врати студента да поново дође на испит у следећем испитном року, пошто прочита то важно дело – да се бар љутне, и студенту који није дао задовољавајући одговор на треће питање, који је, ето, превидео (или, можда, омаловажио?) оно што је и сам професор радио, смањи оцену макар за један поен. Професор Живановић му је, међутим, чак формално огрешивши се o правило оцењивања извлачењем средње вредности оцена за одговоре на сва три питања, свом студенту у индекс уписао оцену "десет"! Најречитији коментар оваквог, рекли бисмо, господственог професорског поступка биће податак којим ћемо ову скицу за портрет професора Живановића и завршити: некадашњи професоров студент не само да је, сав црвен од стида, одмах после испита Бескућнике прочитао и упамтио за цео живот, него је он данас већ и аутор значајне докторске дисертације управо o рецепцији пољске књижевности у српској култури и литератури краја 19. и прве половине 20. века... Напомене[1] Пре него што је 1954. дошао на полонистику, осим великог броја превода, имао је 58 библиографских јединица студија, чланака и других стручних, односно научних прилога (од којих су неки штампани и у пољским публикацијама, на пољском језику) и следеће књиге: Практични уџбеник пољског језика, I. Београд, 1934. 100 стр. <Курс у 23 лекције>; Адам Мицкјевич и његов Пан Тадија. Београд, 1935, 84 стр.; Срби и пољска књижевност (1800-1871). Београд, 1941, VIII + 276 стр.; Проблеми позоришног језика. I. Београд, 1951,116 стр. [2] Полтава А. С. Пушкина. Наши преводи Полтаве. – Предговор књизи: А. С. Пушкин, Полтава. Београд. 1952, стр. 67-77; Cтejuћев превод Пушкинове "Полтаве". – Зборник за славистику Матице српске, Нови Сад, 1979, бр. 16, стр. 125-152; Ђорђе Магарашевић o Пушкину. – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1938, XVIII, св. 1-2 стр. 105-111; Белински o Мицкјевичу. – Анали Филолошког факултета, Београд, 1987, XVIII, стр. 319-344; Мицкјевич и Пушкин. – Живи језици, Београд, 1957, I, 1-2, стр. 15-29; Пушкин преводилац Мицкјевича. – Studia Philogica, Приштина, 1981, II, бр. 1-2, стр. 51-67. [3] Prvni Šafaříkovy styky se Srby a srbskou literaturou. – Přehled kulturních a školních otázek, Daruvar, 1962, I, стр. 1-16; Шафарик у Новом Саду. "Изгнанство". – Зборник П. Ј. Шафарик 1795-1861. Матица српска. Нови Сад, 1963, стр. 42-106; П. Ј. Шафарик скупљач народних песама "Ајде да се милујемо..." – Ковчежић. Прилози и грађа o Доситеју и Вуку Београд, 1964, VI, стр. 111-129; Jovan Ilić v Prešovež. – Зборник Prešovské Kolégium v slovenských dejinách. Košice, 1967, стр. 143-174; Значај боравка П. Ј. Шафарика у Новом Саду за развој славистике код Југословена. – Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1968, XXXIV, 3-4. стр. 219-236; Odjek Šturova učenja kod Jugoslovena. Зборник Literarné vst'ahy Slovákov a Južných Slovanov, Bratislava, Slovenská akadémia vied. 1968, стр. 194-206; Вук, Mагарашевић и Шафарик у време покретања Летописа. – Зборник Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ, Београд, 1974, 3, стр. 203-216; Даничић и Људевит Штур. –Зборник o Ђури Даничићу. САНУ – ЈАЗУ, Београд – Загреб, 1981, стр. 401-414. [4] O овом делу његове активности занимљив документациони материјал и одговарајућа преписка се чува у архиви Комитета слависта Југославије у Београду. [5] D. Živanović, Poljski primeri (Književni tekstovi. Jezička objašnjenja. Beleške o piscima. Poljsko-srpskohrvatski rečnik). "Naučna knjiga", Beograd, 1967, 383 str. <Нова издања:> 1970; Filoloљki fakultet, Beograd, 1983. [6] Poljski u 100 lekcija. "Prosveta". Beograd, 1971, 332 str. <Ново издање:> 1976. |