|
          |
Miodrag Sibinović (Beograd)Sećanja na posleratnog doajena srpske polonistike profesora Đorđa ŽivanovićaSto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.
1.Povodom stogodišnjice polonistike na Beogradskom univerzitetu, osećam potrebu da zabeležim nekolike detalje o liku čoveka, naučnika i profesora, koji je, posle začetnika Radovana Košutića, zapravo bio utemeljivač polonistike kao posebne slavističke nastavno-naučne discipline u našoj sredini. Ovo će biti zapis o liku Đorđa Živanovića, viđenom očima slavista što su ponikli i razvijali se na Katedri čiji je jedan od nosilaca bio i polonista-komparatista profesor Živanović. Đorđe Živanović je sav svoj vek, izuzimajući jedan relativno kratak ratni i poratni nesrećan vremenski period, proveo na beogradskoj univerzitetskoj slavistici. Formiran kao srpski polonista-komparatista još pre Drugog svetskog rata, nekadašnji asistent na katedri za književnost Pavla Popovića, Đorđe Živanović je posle toga rata, zajedno sa profesorom Radovanom Lalićem kao šefom Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Beogradskog univerziteta i kraće vreme Krešimirom Georgijevićem (izuzetno vrednim nastavnikom, angažovanim istovremeno još na bohemistici, kao i u nastavi hrvatske književnosti na Katedri za jugoslovenske književnosti), bio stvarni nosilac razvoja polonistike kao posebne nastavno-naučne grupe na beogradskoj, a potom i na prištinskoj slavistici tokom druge polovine 20. veka. Kao čovek širokih filoloških interesovanja, već afirmisani autor niza radova iz oblasti lingvistike, književne i kulturne istorije, on je bio u stanju da koncipira, razrađuje i ostvaruje nastavne planove i nastavne programe za srpske slaviste koji su poljski jezik i književnost birali kao pomoćnu struku[1]. Svakome ko ima makar i ovlašnu predstavu o tome koliko je polonistika kao nauka u tom trenutku već bila razgranata i razvijena biće potpuno jasno kakvi su napori morali biti uloženi da se iz obilja tog naučnog materijala izvuče onaj ekstrakt koji će biti primeren našim potrebama, ali još više, kakvim je naporima morao u to vreme biti izložen onaj koji je, kao profesor Živanović, doveden u situaciju da drži skoro sve kurseve i časove vežbanja iz polonističkih jezičkih i književnih disciplina. Na sreću, profesor Živanović je relativno brzo bio u prilici da promoviše još jednog srpskog doktora književne polonistike, Stojana Subotina, koji je trebalo da mu olakša breme tako obimnog nastavničkog posla, i razume se, da priloži sopstveni doprinos podizanju opšteg kvaliteta nastavno-naučnog rada Katedre. Profesor Živanović je iza sebe srpskoj slavistici ostavio još tri doktora nauka za oblast polonistike - Anu Živković (disertaciju branila u Beogradu), Gordanu Jovanović (disertaciju branila u Krakovu) i Veru Mitrinović (disertaciju branila u Beogradu) a, kao mentor, doveo je do same odbrane doktorske disertacije mr Petra Buljaka (disertaciju brani u Beogradu). Pod njegovim okriljem razvio se u ozbiljnog naučnog radnika, stručnjaka za poljsku književnost i versifikaciju, komparatista Miroslav Topić. Učenici, odnosno saradnici profesora Živanovića su, takođe, vredni stručnjaci lingvisti-leksikografi, stručni saradnici Odbora za poljski rečnik pri SANU Zita Jovanović, Danilka Đurišić i Uglješa Radnović, kao i stručni saradnici-nastavnici poljskog jezika na Univerzitetu u Prištini Marija Tomašević i mr Ljubica Rosić, istaknuti srpski prevodioci i popularizatori poljske književnosti Uglješa Radnović, mr Ljubica Rosić, Biserka Rajičić, Oliver Janković i dr. 2. Pošto su, zbog kraćeg životnog veka ili iz drugih razloga, u katedarskom jezgru predratnih slavista relativno rano prestali da budu aktivni profesori Radovan Lalić, Krešimir Georgijević i Kiril Taranovski, profesora Đorđa Živanovića su tokom poslednjih tridesetak godina priznavali za svoga doajena ne samo polonisti, već i slavisti svih drugih stručnih usmerenja – rusisti, bohemisti, slovakisti, ukrajinisti i jugoslavisti. Za to su imali puno osnova i činili su to sa velikim zadovoljstvom. Jer, rusisti su znali da je polonista profesor Živanović napisao, recimo, i nezaobilaznu komparatističku studiju o prvom srpskom prevodu Puškinove Poltave, rad Mickjevič i Puškin, raspravu Magaraševićev i Šafarikov pregled ruske književnosti, ili Puškin prevodilac Mickjeviča[2]. Bohemisti i slovakisti su imali na umu radove poloniste profesora Živanovića o Šafariku, o Šturu i "šturovcima" i odjecima njihovih dela u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi[3]. Svi zajedno slavisti, već od svojih prvih koraka na polju komparatistike, sretali su se sa značajnim studijama i knjigama profesora Živanovića, ne samo o Poljacima i poljskoj književnosti u srpskoj kulturi, nego i o tvorcima savremene srpske kulture, kao što su bili, recimo, Đorđe Magarašević, Teodor Pavlović, Jovan Sterija Popović, Vuk Karadžić, Stojan Novaković i drugi. Ali nije samo to bilo u osnovi nesumnjivog autoriteta koji je profesor Živanović uživao među nama mlađim slavistima. On je još više bio zanimljiv, dragocen i neophodan kao sagovornik i nenametljivi konsultant u poslovima slavističkih komparativnih naučnih istraživanja. I onda kada smo se u metodološkoj orijentaciji, kao pripadnici mlađih generacija, nalazili i na sasvim suprotnim pozicijama, razgovori sa profesorom Živanovićem su nam bili po pravilu prijatni, korisni i podsticajni. Nesklon teoretisanju, u vreme kad smo, u otporu socrealističkim dogmama, bili opsednuti poetičkim istraživanjima, inspirisani naučnom literaturom formalističkih i strukturalističkih usmerenja, on je umeo bogatstvom i patosom svojih kulturnoistorijskih, pozitivistički artikulisanih preokupacija – da nas veoma često dovede do toga da se u najintimnijem kutku svoje svesti zapitamo: da nije naše okretanje novim aspektima književnosti motivisano, pre svega, nestrpljivošću mladih da, u trenutku kad još uvek ne znaju mnoge činjenice akumulisane istraživanjima starijih naučnika, što pre steknu afirmaciju i nekako "posredno" prevaziđu svoje učitelje? Razume se, ovakva pitanja su predstavljala krajnost i ne može se reći da su naročito konstruktivna, ali u nečemu su bila korisna: mogla su nas čuvati od metodološke isključivosti, koja obično vodi takođe u dogmatizam, u naučni dogmatizam. A ta pitanja su mogla ostvarivati takav efekat, pre svega, zbog toga što sam profesor, iako je metodološki bio drugačije od nas orijentisan, nikada nije nipodaštavao istraživačke rezultate do kojih se dolazilo i novim metodološkim pristupima. Ili je bar imao dovoljno takta da eventualni takav odnos javno ne pokazuje i ne obeshrabruje svoje mlađe saradnike, što je takođe vrlina dostojna poštovanja... Otvoren za stručne razgovore sa mlađima i uvek dobronameran, profesor Živanović nam je često u sasvim neobaveznim razgovorima, možda i ne uvek toliko svestan toga, davao izuzetno značajne sugestije. Recimo, da kad proučavamo ili predajemo strane književnosti uvek moramo imati na umu da je i to aktivnost koja je u funkciji razvoja naše nacionalne kulture, odnosno nauke. Ili pak, da u izboru predmeta komparatističkih naučnih istraživanja treba da budemo racionalni i okrećemo se pre svega onome za šta su nam dostupni izvori, kao i onome za šta smo, kao pripadnici srpske kulture, meritorniji od svojih stranih kolega. To je posebno bilo dragoceno za našu naučnu orijentaciju u vreme različitih političkih i materijalnih ograničenja, u uslovima svojevrsne izolacije jugoslovenskih slavista sa kojom smo morali računati, naročito posle 1948. sve do sredine osamdesetih godina, ali u po nečemu, na žalost, i do današnjih dana... Sa takvom vizijom, koja polazi od interesa srpske kulture i ukupne srpske slavistike, profesor Živanović je mnogo godina bio jedna od vodećih ličnosti u Slavističkom društvu Srbije. Sa takvom naučnom orijentacijom, i ogromnim iskustvom, on se tokom sedamdesetih godina zasluženo našao na čelu Komisije za istoriju jugoslovenske slavistike Nacionalnog slavističkog komiteta Jugoslavije, postavši, takođe, član Komisije za pripremanje istorije slavistike u Međunarodnom slavističkom komitetu.[4] 3.Komunikativnošću, ljudskom toplinom, poznavanjem naše i ukupne slovenske kulturne istorije profesor Živanović je mnogo godina privlačio i oduševljavao za struku i studente. On je iskreno, istinski i brinuo o studentima. Svestan toga koliko je teško ulaziti u strani jezik u uslovima kad je boravak u odgovarajućoj jezičkoj sredini veoma teško ostvariv, pun iskustva iz dugogodišnje nastavne prakse, bio je spreman da, i po cenu da mu se prigovara zbog nedovoljne iscrpnosti teorijskih obrazloženja, za studente pripremi priručnik za učenje poljskog jezika i uvod u poznavanje poljske književnosti i kulture koji će im, s obzirom na skučenost njihovih prethodnih znanja, biti dostupan. Tako je nastala njegova knjiga Poljski primeri, koja se pojavila 1967. godine i potom doživela još dva izdanja[5], kao i udžbenik Poljski u 100 lekcija, prvi put objavljen 1971[6]. Profesor Đorđe Živanović je bio jedan od onih profesora koji, poštujući ličnost mladih ljudi, od studenata na ispitima traže i strpljivo izvlače ono što studenti znaju, bez sadističkog iskopavanja činjenica koje studenti ne znaju. U ocenama nije škrtario: tokom svoje dugogodišnje karijere dao je mnogo devetki i desetki, po čemu je takođe bio poznat. Jedna od desetki koje je dao i potpisao profesor Živanović, međutim, zaslužuje da uđe u memoarsku građu za njegov portret kao čoveka i, pre svega, kao naučnika i nastavnika. Na jednom ispitu iz poljske književnosti, koji se polaže posle treće godine, desilo se nešto o čemu nisu znali samo polonisti. Jedan student je, naime, na prva dva pitanja sa svoje ispitne cedulje dao sjajne odgovore, a kod trećeg je ozbiljno zapeo, jasno pokazavši da nije pročitao važno delo jednog odista veoma značajnog poljskog pisca (roman Beskućnici Stefana Žeromskog). Pri tom, to je bio roman koji je srpskom čitaocu predstavljen prevodom upravo Đorđa Živanovića! Steklo se, dakle, dosta uslova da se profesor, ako već ne zagrmi žučnom pridikom i vrati studenta da ponovo dođe na ispit u sledećem ispitnom roku, pošto pročita to važno delo – da se bar ljutne, i studentu koji nije dao zadovoljavajući odgovor na treće pitanje, koji je, eto, prevideo (ili, možda, omalovažio?) ono što je i sam profesor radio, smanji ocenu makar za jedan poen. Profesor Živanović mu je, međutim, čak formalno ogrešivši se o pravilo ocenjivanja izvlačenjem srednje vrednosti ocena za odgovore na sva tri pitanja, svom studentu u indeks upisao ocenu "deset"! Najrečitiji komentar ovakvog, rekli bismo, gospodstvenog profesorskog postupka biće podatak kojim ćemo ovu skicu za portret profesora Živanovića i završiti: nekadašnji profesorov student ne samo da je, sav crven od stida, odmah posle ispita Beskućnike pročitao i upamtio za ceo život, nego je on danas već i autor značajne doktorske disertacije upravo o recepciji poljske književnosti u srpskoj kulturi i literaturi kraja 19. i prve polovine 20. veka... Napomene[1] Pre nego što je 1954. došao na polonistiku, osim velikog broja prevoda, imao je 58 bibliografskih jedinica studija, članaka i drugih stručnih, odnosno naučnih priloga (od kojih su neki štampani i u poljskim publikacijama, na poljskom jeziku) i sledeće knjige: Praktični udžbenik poljskog jezika, I. Beograd, 1934. 100 str. <Kurs u 23 lekcije>; Adam Mickjevič i njegov Pan Tadija. Beograd, 1935, 84 str.; Srbi i poljska književnost (1800-1871). Beograd, 1941, VIII + 276 str.; Problemi pozorišnog jezika. I. Beograd, 1951,116 str. [2] Poltava A. S. Puškina. Naši prevodi Poltave. – Predgovor knjizi: A. S. Puškin, Poltava. Beograd. 1952, str. 67-77; Stejićev prevod Puškinove "Poltave". – Zbornik za slavistiku Matice srpske, Novi Sad, 1979, br. 16, str. 125-152; Đorđe Magarašević o Puškinu. – Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1938, XVIII, sv. 1-2 str. 105-111; Belinski o Mickjeviču. – Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1987, XVIII, str. 319-344; Mickjevič i Puškin. – Živi jezici, Beograd, 1957, I, 1-2, str. 15-29; Puškin prevodilac Mickjeviča. – Studia Philogica, Priština, 1981, II, br. 1-2, str. 51-67. [3] Prvni Šafaříkovy styky se Srby a srbskou literaturou. – Přehled kulturních a školních otázek, Daruvar, 1962, I, str. 1-16; Šafarik u Novom Sadu. "Izgnanstvo". – Zbornik P. J. Šafarik 1795-1861. Matica srpska. Novi Sad, 1963, str. 42-106; P. J. Šafarik skupljač narodnih pesama "Ajde da se milujemo..." – Kovčežić. Prilozi i građa o Dositeju i Vuku Beograd, 1964, VI, str. 111-129; Jovan Ilić v Prešovež. – Zbornik Prešovské Kolégium v slovenských dejinách. Košice, 1967, str. 143-174; Značaj boravka P. J. Šafarika u Novom Sadu za razvoj slavistike kod Jugoslovena. – Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd, 1968, XXXIV, 3-4. str. 219-236; Odjek Šturova učenja kod Jugoslovena. Zbornik Literarné vst'ahy Slovákov a Južných Slovanov, Bratislava, Slovenská akadémia vied. 1968, str. 194-206; Vuk, Magarašević i Šafarik u vreme pokretanja Letopisa. – Zbornik Naučni sastanak slavista u Vukove dane, MSC, Beograd, 1974, 3, str. 203-216; Daničić i Ljudevit Štur. –Zbornik o Đuri Daničiću. SANU – JAZU, Beograd – Zagreb, 1981, str. 401-414. [4] O ovom delu njegove aktivnosti zanimljiv dokumentacioni materijal i odgovarajuća prepiska se čuva u arhivi Komiteta slavista Jugoslavije u Beogradu. [5] D. Živanović, Poljski primeri (Književni tekstovi. Jezička objašnjenja. Beleške o piscima. Poljsko-srpskohrvatski rečnik). "Naučna knjiga", Beograd, 1967, 383 str. <Nova izdanja:> 1970; Filološki fakultet, Beograd, 1983. [6] Poljski u 100 lekcija. "Prosveta". Beograd, 1971, 332 str. <Novo izdanje:> 1976. |