|
          |
Мила Стојнић (Београд)Докторска дисертација професора Ђорђа Живановића и његов приступ компаративним књижевним словенским студијамаСто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.
Проучавање књижевне историје и књижевне теорије у нас има релативно скромну традицију дугу једва стотинак година. Али, ако та традиција и није тако древна и дубока, она почива на чврстом темељу чији је угаони камен мисао професора Богдана Поповића да предмет науке o књижевности, тј. књижевност сама, има непролазну вредност. Та мисао гласи: "Све пролази: људи, друштва, народи пропадају; најумније научне теорије и најлепши технички проналасци застаревају; слике, статуе, палате нестају једна по једна; ни саме развалине не трају вечито; само књига остаје, вечита књига o човеку, његова Књижевност, украс и утеха, зрак и боја, цвет ума и душе људске."[1] Ову мисао је изрекао Богдан Поповић у својој приступној беседи на катедри за историју светске књижевности 12. фебруара 1894. године, a нешто више од једне и по деценије касније, септембра 1909. године, његов млађи колега Јован Скерлић je у предговору својој "Историји српске књижевности XVIII века"[2] увео у српску науку o књижевности и два тада у европској науци o књижевности најраспрострањенија методска поступка: историјски и компаративни. Он пише: "ја сам предузео да упоредо изнесем како су Срби примали страну културу и како су засновали своју модерну књижевност. У томе послу служио сам се историјском методом".[3] Тридесетих година нашега века проф. Павле Поповић je у свом огледу o Миловану Видаковићу[4] прецизирао да је за целовит оглед o књижевном предмету потребно извршити "анализу дела, компаративно истраживање... истраживање средине у којој се писац кретао..."[5] На тај начин, он уводи, поред компаративног и историјског, још и социолошки метод у проучавање књижевности. Дело професора Ђорђа Живановића Срби и пољска књижевност[6], које је предмет мога излагања, настало је, по предлогу Павла Поповића датог професору Живановићу, некако у исто време када је он писао свој оглед o Видаковићу. Њему у основи лежи управо поменута мисао професора Павла Поповића, коју је проф. Живановић у предговору свом делу формулисао овако: "У проучавању наше књижевности, као и свих других, важно је питање интересовања појединих књижевника за разне стране књижевности. Из тих интересовања искристалисаће се књижевни утицаји. A тек када се ваљано проуче сви књижевни утицаји, како код појединих књижевних покрета тако и код појединих писаца, моћи ће се приступити правилном и правом оцењивању књижевних дела. Тиме се руководио професор Павле Поповић дајући нам овакву тему за докторски рад. Он je у више махова видео, нарочито обрађујући теме из времена Омладинског покрета, да се o Пољацима и o пољској књижевности доста писало код нас, да се c пољског доста преводило, каткад више него c руског (ако преводе c малоруског не убрајамо у преводе c руског), па je дошао до уверења да би се у нашој књижевности могао потражити узрок томе..."[7] Овај цитат из дела проф. Живановића упућује на неколико закључака. Први и најзначајнији од њих је да је овај рад проф. Живановића био један од првих покушаја студиознијег проучавања српско-пољских књижевних и општекултурних контаката. Други је закључак, на који овај цитат наводи, у функцији првог и увелико се ослања на овде поменуте поуке које је за тај посао дао Богдан Поповић, a конкретно су их применили у својим делима Јован Скерлић и Павле Поповић, и састоји се у томе да се на решавање постављеног књижевног проблема примени историјски метод, да се o њему закључује на основу упоређења са истим или сличним проблемом у другим књижевностима, као и да се дата књижевна чињеница (дело, писац, правац, стилски поступак и сл.) посматра у контексту друштва, времена, средине у коме је настала. Поступајући на тај начин, тј. примењујући у изучавању проблема у вези са пољско-српским књижевним и општекултурним односима, историјски, компаративни и социолошки метод, проф. Живановић је дошао до закључка да се "Интересовање Срба за пољску књижевност развијало у зависности од два врло важна чиниоца: од политичких прилика... и од интересовања Срба за словенство и словенска питања, при чему је интересовање Срба за пољску књижевно долазило као део много ширег интересовања за све словенске књижевности."[8] Први од ова два разлога, онај историјски, односно политичко-социјални разлог, условио је излагање континуума пољско-српских књижевних и културних односа у њиховој временској поступности. У том историјском развоју проф. Живановић издваја три међаша. Као почетну годину у успостављању поменутих веза он узима 1800. годину, тј. почетак XIX века, уверен да пре XIX века код Срба није било интересовања за пољску књижевност. Сва претходна интересовања за Пољску као државу у овом раду су дата у облику летимичног прегледа у коме су назначени помени Пољске и Пољака у нашој народној поезији, старим летописима и нарочито у вези са поразом у бици код Варне 1444. године, коју је пољски краљ Владислав заједно са Јанком Хуњадијем водио против Турака. "Овај пораз хришћанског оружја у борби против Турака тужно одјекну у српском народу, o чему сведочи читав низ народних песама"[9] – пише проф. Живановић. Један од резигнираних одјека тог догађаја сачувао се у нашој свакодневној употреби у изразу којим се и дан-данас означава најтежи пораз "Пропао као Јанко на Косову". У то исто време, у XV веку су гласове o Србима до Пољске доносили многи српски путници и певачи који су настојали да у Пољској пробуде интересовање за борбу против Турака. Делу једнога од њих, Константина из Островице, под насловом Турска хроника ће касније професор Живановић посветити посебну студију. Интересовање за Пољску у та далека, глуха времена побуђивали су и српски монаси који су по одобрењу са највишег места у Пољској просили у овој католичкој земљи милостињу за свој православни народ и манастире. У свом згуснутом прегледу те својеврсне предисторије пољско-српских односа проф. Живановић износи претпоставку да су "Вести o Пољској и Пољацима могле долазити до Срба и унутрашњости Балканског полуострва и преко Приморја, докле су током XVI и XVII века посредством католичке цркве много лакше допирали гласови о Пољској. О томе сведоче чести помени Пољске и Пољака у приморској и дубровачкој књижевности. Пољске се сећају Марко Марулић, Мавро Ветрановић... доласком исусоваца у Дубровник и Далмацију у почетку XVII века дошла је и прича o добром католичком краљу Зигмунту и његовој земљи Пољској. И тог пољског краља имао је да прослави нико мањи него Иван Гундулић у своме Осману. Закључујући тај период, који је претходио опадању моћи Пољске у XVIII веку, проф. Живановић преузима закључак који је Константин Висковати изнео у свом делу Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej[10], у коме се тврди да je "Пољска од 1443. године па до краја XVII века заузимала у душама и надама Јужних Словена оно место које је од XVIII века заузела Русија".[11] У XVIII веку проф. Живановић бележи најпознатије српске путнике кроз Пољску, који су у својим делима оставили трага o своме боравку у тој земљи. Међу њима су Доситеј, Јован Рајић и Герасим Зелић. Истиче такође и превод c пољског дела Историја Барона Цезара, који je у то доба начинио Гаврило Стефановић Венцловић. Тим спорадичним, могло би се чак рећи у извесној мери случајним сазнањима, која су o Пољацима долазила до Срба и o Србима до Пољака, проф. Живановић супротставља карактер њихових веза у периоду који он проучава у XIX веку, тј. између 1800. и 1871. године. У ствари, он систематски и детаљно обрађује ове везе у доба које je у политичком и идеолошком погледу обележено панславистичким покретом, a у књижевности епохом романтизма, у којој се пољска књижевност нашла у самом врху европских књижевности. У развоју књижевних, историјских и културних збивања у Пољској и Србији и у њиховим међусобним односима у тих седам деценија у овом раду се разликују три фазе чији су међаши година 1830. и година 1848. Годину 1830. проф. Живановић сматра преломном зато што је "то година пољског новембарског устанка, после којега сва пољска интелигенција одлази у емиграцију, a то значи да се однос Пољака према осталим народима и државама из основа изменио... Година 1848. толико је потресла читаву Средњу Европу да је учинила прелом и у духовном животу Јужних Словена...".[12] Српско-пољски односи су у тим бурним догађајима претрпели корените промене јер се витални интереси два народа у односу на заједничког окупатора, Аустроугарску монархију, с једне, и Русију, c друге стране, нису поклопили. Време после 1848. па све до 1871. године представља трећу фазу у развоју наших узајамних односа са Пољском. Та фаза je у Пољској обележена устанком 1863. године, a у српским земљама Омладинским покретом и демократским идејама. Од тада се пољско-српски односи већ увелико могу пратити у српској публицистици ("Српске новине", "Српски дневник", "Србобран'', "Видовдан", "Седмица", "Вила" и др.). Пошто су током свих ових, седамдесет година велики делови Пољске били у саставу руске империје, то су овим истраживањем посебно обухваћени и односи Русије и Срба. C друге стране, део пољских као и део српских земаља је био у саставу Аустроугарске монархије, па су непосредни контакти између Пољака и Срба неретко ишли преко Беча и Москве. Све то, као и ауторово концепцијско опредељење, које је историјском приступу дало предност, условило је да се у структури oвe монографије на почетку сваког од три дела нађе подробне излагање историјских, као и општих политичких и друштвених прилика у Пољској и Србији. После тога излажу се прилике у култури, у чему књижевност има право и најпространије место. Из приказа првог периода (1800-1830) види се да је то доба "обележено само појединачним интересовањима" за пољску књижевност. Међу тим интересовањима појединаца истиче се као почетни датум један мемоар митрополита Стратимировића руском цару Александру I упућен јуна 1804. године, који је најпре дошао у руке руском министру иностраних дела по националности Пољаку, Адаму Чарториском, ватрено заинтересованом за развијање словенске узајамности, који се код цара здушно заложио за српску ствар. Шира обавештења o пољској књижевности код Срба везују се за "Новине српске" и "Летопис"', односно за рад Матице српске. При томе се у вези са овим јавним гласилима истиче улога Јернеја Копитара и Георгија Магарашевића. За име Магарашевића везује се и први превод једне приповетке са пољског, који је највероватније сачињен преко немачког превода, јер Магарашевић није знао пољски. У то доба нешто живље интересовање манифестује се према пољском језику у делатности Павла Шафарика и у непосредном контакту Јернеја Копитара и управника Дворске библиотеке у Бечу, Пољака Јузефа Осолињског. Та веза је вероватно допринела да 1820. године и Вук Караџић буде изабран за члана Ученог друштва у Кракову. За период 1830-1848. карактеристичан je широки размах покрета за словенску узајамност у коме једну од најактивнијих улога игра Словак Јан Колар који је био веома близак пештанским Србима, a преко њих је одржавао везе и са целим Српством. Интересовање Срба за Словенство било је утемељено на неким историјским чињеницама са којима су се Срби упознавали углавном преко c пољског преведене на српски језик историје Раковјецког и Маћејовског. У упознавању словенских књижевности у нашој средини су најзначајнији и најквалификованији допринос дала предавања o словенским књижевностима која je у Паризу одржао тада већ у европским размерама прослављени пољски песник Адам Мицкјевич. Романтичарски занос Мицкјевича наишао је па плодно тле нарочито у словенском омладинском покрету окупљеном око Људевита Штура. Мицкјевичева борбена песма Ода младости постала је нека врста химне свеукупне словенске омладине. Романтичарске идеје и романтичарска тежња ка слободи и равноправности народа, које су доминирале европском књижевношћу тога доба, одговарале су борбеном расположењу Пољака, Срба, Чеха и Словака, тј. оних словенских народа који су били раскомадани међу Русијом, Пруском и Аустроугарском. Израз тих идеја био је нарочито снажан y, у то доба на европском нивоу развијеној, пољској књижевности. Наше читаоце су посебно заинтересовали јунаци приповедака Михала Чајковског, борци за слободу, романтични епски јунаци. Због тих својих особина приповетке Михала Чајковског биле су први прозни преводи директно са пољског на српски језик. Када је године 1863. поново букнуо устанак у Пољској, Светозар Милетић je у име српског јавног мњења узео у одбрану Пољаке од Руса. После угушења тога устанка у Србију долази велики број избеглица из Пољске, међу којима и књижевник Зигмунт Милковски, код нас познатији под именом Теодор Томаш Јеж, који се у својим мемоарима ceћa топлине и искреног пријатељства на које је наишао међу Србима. Крајем шездесетих година (1867-1871) агенција за штампу при турској влади у Цариграду коју је водио Пољак Тадеуш Окша-Ожеховски, слала је као своје дописнике у Београд Пољака Карола Пјењковског, Владислава Козловског и В. Колачковског. Пјењковски је тада написао једну књижицу o Црној Гори, a Стојан Новаковић је превео и објавио у "Вили" његову песму Спавање Црнојевића Иве. Козловски је у пољском часопису "Mrуwka" објавио неколико писама из Београда у којима говори o словенским осећањима код Срба и o њиховом русофилству за које каже да ће трајати док Срби буду убеђени да им панславизам неће донети и господство Русије. У том случају они би се лако одрекли свога русофилства. Срби се не могу завести – закључује он. У другим писмима Козловски је писао и o нашој књижевности, посебно се похвално изражавао o Горском вијенцу, писао је и o суђајама и другим народним веровањима и показао да добро познаје наше народне песме и приповетке. Посебно су поетични и топли његови описи предела кроз које је прошао на путу Дунавом и копном од Београда до Мајданпека. У питањима уметности имао је врло високе и строге критеријуме. Тако песми Љубе Ненадовића у којој је снажно дошло до изражаја Ненадовићево полонофилство, упркос похвалама које Ненадовић изриче Пољацима, Козловски кратко пресуђује: "ова песма c уметничког гледишта нема никакве вредности". Симпатијама Срба за пољски устанак, као и непосредном познанству са Пољацима у емиграцији, вероватно треба захвалити што се 1864. године установљује сарадња између Матице српске и Српског ученог друштва, са једне, и одговарајућих пољских институција, с друге стране. У исто време преводи пољске прозе Теодора Томаша Јежа и Захарјасјевича доносили су до нас нова струјања у пољској књижевности која су водила у правцу реализма. Проф. Живановић тај смер не прати. Он се зауставља на романтизму. Taj смер прати његов даровити млађи колега Стојан Суботин у својој докторској дисертацији o T. T. Јежу.[13] Гледано у целини, дело професора Живановића Срби и пољска књижевност може се окарактерисати, пре свега, као културно-историјска студија за коју је књижевност послужила само као документација. Културно-историјске чињенице у свим структурама његова рада заузимају прво место. У неком смислу оне окупирају чак и сав простор ове монографије. Компаративни метод је примењен само на културно-историјске, као и на неке политичке и друштвене чињенице, само се те чињенице српског и пољског живота упоређују. У то упоређење књижевна дела не улазе. Уз то, књижевни процес и појаве у њему професор Живановић прати готово искључиво на пољској страни, али ту се он не упушта у анализу књижевних дела, већ остаје на крајње уопштеним општеприхваћеним оценама. При томе су појаве у књижевном процесу, писци и дела тумачени готово искључиво као последица појава у културном, друштвеном и политичком животу. У књижевности је указано на сличности или подударности до којих је природно морало доћи већ због историјске повезаности судбина ова два народа расцепљена између Русије и Аустроугарске и још више због тога што je у то доба у обема нашим срединама у културном, уметничком, књижевном, идејном, па чак и у политичком животу доминирао исти јединствени дух европског романтизма, што се у обе ове средине у стварности, a не само у духовној атмосфери проживљавао "Sturm und Drang" период, што je све то у целој европској књижевности резултирало сличним мотивима, темама, сличном тоналношћу, сличним стилским формацијама. Професор Живановић је све то овде истумачио историјском ситуацијом и регистровао као историјске чињенице и за сваку од ових двеју посматраних средина понаособ систематизовао и научнички објективно изложио и умирио. Међутим, за будућа компаративна књижевна истраживања, а још више за истраживања типолошких и генетских веза међу нашим двема књижевностима у доба романтизма, као и за испитивање структуре књижевних дела насталих у романтизму у наше две књижевности, дело професора Ђорђа Живановића Срби и пољска књижевност, писано у најбољим традицијама позитивистичког приступа књижевном процесу, представља незаобилазну поуздану основу. Напомене[1] Богдан Поповић, Чланци и предавања o књижевности, уметности, језику и моралу. СКЗ, Београд, 1932, стр. 32. [2] Јован Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку. Шесто, исправљено издање у редакцији Владимира Ћоровића. Изд. књижарнице "Напредак", Београд, 1923, стр. IX. [3] Исто, стр. X. [4] Павле Поповић, Милован Видаковић. Изд. предузеће Геца Кон, а. д., Београд, 1934, стр. 4. [5] Ha истом месту. [6] Ђорђе Живановић, Срби и пољска књижевност (1800-1871), Београд, 1941. [7] Исто, стр. V. [8] На истом месту. [9] Исто, стр. 2. [10] Konsanty Wiskowatyj, Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej. Prace Sloyanskeho Ustavu, sv. XI, v Prażę, 1933. Исп. Ђ. Живановић, нав. дело, стр. 2. [11] Ђ. Живановић, нав. дело, стр. 5. [12] Исто, стр. VI. [13] Stojan Subotin, Romani Teodora Tomaša Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima, Beograd, 1966. |