Пројекат Растко : Пољска

Мирослав Топић (Београд)

Прва Кошутићева хрестоматија

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

I

Године 1896, под окриљем Велике школе, са краљевским грбом Државне штампарије, појавила се у земљи Србији наша прва универзитетска хрестоматија једне словенске књижевности. Били су то Примери књижевног језика пољског, које је за своје слушаоце и друге љубитеље и поклонике уметности речи одабрао и приредио Радован Кошутић, учитељ наших учитеља.

Taj први Кошутићев уџбеник, настао две године пре гласовите Граматике пољскога језика и пуних пет година пре оних добро познатих Примера књижевнога језика пољског (са покретним a у наслову), та прва читанка и прва антологија пољске књижевности код Срба, књига из које је учио и чије је текстове преводио и један Лазар Кнежевић, одигравши своју непоновљиву, пионирску улогу, није доживела заслужено признање. Потиснута од своје наследнице, врло брзо је прекривена велом заборава. Деценијама је таворила у мраку, изван видокруга славистичке науке, без одзива, без трага у нашим библиографијама.

A свима нам je била на дохвату руке, међу оним књигама насушним које су користиле генерације и генерације студената славистике, међу уџбеницима Кошутићевим из којих смо и ми учили. Неки од нас су је можда (а неки, по природи посла, сасвим сигурно) и у рукама имали, али нису ни помишљали да то није она позната Кошутићева хрестоматија из 1901. године већ њена претходница, пет година старија.

Тако je било све до оног часа када је професор Ђорђе Живановић у библиотеци Одсека за славистику Филолошког факултета у Београду пронашао један примерак те заборављене књиге, без корица и насловне стране, и коначно утврдио прави идентитет ове јединствене полонистичке реликвије. Године 1982, када се у двадесет трећој свесци Зборника за славистику појавио Професоров рад Досад непознат универзитетски пољски приручник Радована Кошутића, прва српска хрестоматија једне словенске књижевности најзад је представљена научној јавности. О значају те хрестоматије и околностима у којима је настала професор Живановић је писао још једном, у оквиру рада Прекретне године Радована Кошутића, објављеног 1986. године у првој књизи Славистичког зборника.

Тим прекретним радовима професора Ђорђа Живановића и драгоценим Писмима Радована Кошутића Елизи Ожвшковој, која је 1968. године, у осмој књизи Анала Филолошког факултета, објавио професор Стојан Суботин, у највећој мери дугује постање овај скромни прилог, посвећен једној веома значајној, од злата вреднијој књизи, која управо улази у своју стоту годину.

II

О томе како је настајала, где је и када штампана прва Кошутићева хрестоматија, како су одабирани и одакле су стизали поједини текстови који ће се у њој појавити, веома много можемо сазнати из Кошутићевих писама знаменитој пољској књижевници Елизи Ожешковој. Користећи тај богати извор, у први план ћемо ставити нека питања која нису довољно расветљена и до краја разјашњена. Нећемо се, наравно, лишити ни неопходних података, ни неспорних чињеница које су утврдили наши претходници.

Пођимо од оног чувеног писма у коме Радован Кошутић обавештава Елизу Ожешкову да ће Државна штампарија у Београду за потребе универзитетске наставе издати пољску хрестоматију (Wypisy polskie), чијег се састављања прихватио^[1]. То писмо, које за нашу полонистику има вредност историјског документа, писано је 3. фебруара 1896. године. Замисливши се над овим датумом, професор Живановић нам је (међу заградама) оставио једну подстицајну дилему: „не знамо само је ли то по старом или новом календару, јер је писмо писано пољски, па би могао бити и нови”^[2]. Покушаћемо да ту дилему разрешимо. Природа постављеног проблема од нас захтева да под лупу ставимо свих осам Кошутићевих писама Ожешковој (писаних истим, пољским језиком).

Износимо најважније податке и закључак до којег смо дошли. Само једно писмо (четврто по реду) датирано је на оба начина: и по старом, и по новом календару (између којих је разлика у то време износила дванаест дана). Писано је у Петрограду 13/25. октобра 1889. године. Остала писма, и петроградска (из 1889), и београдска (из 1896. године), датирана су, сва је прилика, по јулијанском календару, који је тада био на снази како у Русији тако и у Србији. Крунски доказ нам пружа пето писмо. У њему је, поред осталог, Кошутић потанко испричао великој усамљеници из Гродна како је „прошлог уторка” прослављено „пољско Бадње вече у Петрограду”^[3]. Ово драгоцено писмо носи датум који разрешава дилему: писано је 19. децембра 1889. године. То може бити само по старом календару. Ни пољски језик, ни „polska wigilia”, у чијем je обележавању учествовао, нису навели нашег Кошутића да у писму упућеном знаменитој пољској књижевници, према којој гаји најдубље поштовање, одступи од званичног (и свог) рачунања времена. Из којих би онда разлога то чинио у другим писмима? Кад год је стављао само један датум, свакако није имао у виду грегоријански већ тада важећи, јулијански календар. Писмо од 3. фебруара 1896, које је било повод ових испитивања, датирано је, закључујемо, по старом календару. Taj закључак, разуме се, важи и за писма од 24. фебруара и 20. марта исте године, која нам такође пружају веродостојна и речита сведочанства o састављању и штампању прве Кошутићеве хрестоматије.

Из писма од 24. фебруара, које представља праву ризницу занимљивих и важних података, сазнајемо, између осталог, да се књига већ штампа. „Преко 8 табака имам одштампаних” – прецизно нас информише Кошутић ^[4]. Из његових штедрих саопштења и обраћања Ожешковој сазнајемо и то да и даље тражи и бира текстове, да размишља o складу Примера.

C тим у вези треба разјаснити једно место у овом писму које је остало без адекватног коментара. Обавештавајући Ожешкову да је из Кракова уместо наручене Госпођице Антоњине добио Меланхолике, Кошутић додаје:

„'Ogniwa' pomieściłbym chętnie, boję się tylko że w Wypisach będzie za dużo żydów, bo już dałem 'Srula z Lubartowa', Jaktona, El mole Gawalewicza i Koncert Jankiela z 'Pana Tadeusza'".^[5]

Смисао није споран: састављач Примера би у њих радо уврстио приповетку Ожешкове Карике, али води рачуна o томе да у хрестоматији не буде превише текстова c јеврејском тематиком, пошто већ има четири таква штива. Кад je o наведеним штивима реч, неопходна су нека разјашњења и конфронтације.

Одговарајући коментар захтева пре свега оно „El mole Gawalewicza”. Издавач Кошутићевих писама Ожешковој на овом месту даје напомену „Мариан Гавалевич (1852-1910), приповедач, драмски писац, песник, новинар, књижевни и позоришни критичар. У своје време прилично популаран”.^[6] О делу иза којег стоји ово име у тој белешци података нема. Што се Марјана Гавалевича тиче, Кошутић je у истом писму, али у другом контексту, o њему изрекао овакав суд:

„Jeżeli opuszczę Gawalewicza zdaje mi się, że szkody nie będzie. To jakiś zefirny pisarz, taki słodziutki, lekki i pusty."^[7]

Пажљиви читалац овог писма мора се овде запитати: зар је од тог „зефирног, сладуњавог, лаког и празног" писца, од чијег изостављања „штете не би било", састављач Примера књижевног језика пољског узео оно дело које није уступило место ни самој Ожешковој? Да ли је Кошутић био тако недоследан, или нешто друго ту није у реду?

Ако је писмо добро прочитано (у шта верујемо, a нисмо били у могућности да то и проверимо), посреди је класична омашка пера. Дело иза којег стоји Гавалевичево име уопште није његово. Аутор је – Виктор Гомулицки (1848-1919). У питању је позната песма El mole rachmim, коју ће и Јулјан Тувим уврстити у своју антологију пољске поезије XIX века.^[8]

Tу je песму Кошутић унео у прву антологију пољске књижевности састављену у земљи Србији. Та књига је пред нашим очима. На сто седамдесет осмој страни налазимо и напомену:

„Od slów 'El mole rachmim' (Boże, pełen miłosierdzia!) zaczyna się żydowska pieśń za umarłych. Podczas obrzędu ślubnego, jeżeli jedno z narzeczonych jest sierotą, pieśń tę odśpiewuje Chazen, czyli kantor".^[9]

Ha страни сто осамдесетој - песниково име: Wiktor Gomulicki.

Имајући пред собом Примере из 1896. године, можемо одмах одговорити и на следеће питање: има ли у тој књизи и оних других текстова с јеврејском тематиком o којима говори Кошутић у писму од 24. фебруара?

Приповетка Адама Шимањског Srul z Lubartowa (коју je, додајмо, Кошутић поменуо и у претходном писму Ожешковој, међу делима која намерава да уврсти у хрестоматију) добила је истакнуто место у првој читанци наших полониста, где ће пасти у очи и свом будућем преводиоцу – Лазару Кнежевићу. Није изостао ни чувени Јанкјелов концерт из Мицкјевичеве бесмртне епопеје. A од Јактона Марије Конопњицке – ни трага ни гласа. Уместо најављеног појављује се други Јеврејин: Łaciarz Клеменса Јуноше-Шањавског. Како је дошло до те замене, питање је које ће остати без одговора (ако је писмо добро прочитано). Да нека виша правда буде задовољена, обе приповетке (и најављена, и одабрана) биће преведене на српски језик ^[10].

III

Последње, осмо писмо Радована Кошутића Елизи Ожешковој, писано у Београду 20. марта 1896 (пo старом календару, додајемо), почиње овако:

Szanowna Pani,

otrzymałem „Babunię", ,,Pannę Antoninę" i wypis z powieści Kaczkowskiego. Chciałbym tylko raz jeszcze być w Grodnie, aby pocałować Waszą dobrą rękę. Dzięki serdeczne! „Babunia" jest przepyszna; to ostatnie słowo poezji polskiej; pomieszczę ją całą"^[11].

Шта нам све казује, открива и потврђује, какве нам видике отвара и на какве закључке наводи овај мали пасус, у коме је Кошутић излио толико искрене захвалности и усхићења?

Госпођицу Антоњину, до које није успео да дође преко једне краковске књижаре, добио је од саме Ожешкове. Велика пољска књижевница послала му је још једну своју приповетку, за којом je такође трагао. За Кошутића је Бака (или: Стара мајка, како ће наслов те приповетке гласити у преводу Милорада Ст. Јанковића) била право откровење („последња реч пољске поезије”). Њу ће, без скраћивања, унети у обе своје хрестоматије. Чињеница да је састављач наше прве антологије пољске књижевности један такав прилог добио од самог писца заслужује да буде посебно наглашена.

Дужи осврт захтева онај „одломак из романа Качковског”. У питању је роман Wnuczęta, a наслов одломка гласи: Zawieja śnieżna na Podolu. Taj текст je ушао у прву Кошутићеву хрестоматију, а c њом и у историју наше полонистике, захваљујући Елизи Ожешковој. Она гa je, заправо, и одабрала.

Доказе за ову тврдњу пружа нам претходно писмо (оно од 24. фебруара). О Кошутићевим мукама са Зигмунтом Качковским, o безуспешним трагањима и жељи да по сваку цену дође до било ког његовог текста који би био погодан за Примере, сведочи овај исказ:

Kaczkowskiego trzeba będzie całego kupić, bo w galicyjskich Wypisach nic nie ma z tego pisarza, zapewne dlatego że nie jest Stańczykiem ^[12].

„Купити целог Качковског” није мала ствар: варшавско издање његових сабраних дела (из 1874-1875) имало је једанаест томова. Али, шта да се ради кад „у галицијским Примерима” (a то ће бити Wypisy polskie Станислава Тарновског и Франћишека Прухњицког) „нема ничег од тог писца”; ниједног његовог текста нема у тој хрестоматији јамачно због тога што не припада краковским конзервативцима (као што је Станислав Тарновски, коаутор Стањчиковог портфеља) – тако тумачимо Кошутићеве речи (и оно што се крије између редова).

„Одломак из романа Качковског” није, дакле, одабрао нико други до Елиза Ожешкова. Да ли га је њена пријатељска рука и преписала, или је то учинио неко од оних „познаника са Њемена”, „госпођа и господе” којима је Кошутић упућивао поздраве у писмима из Петрограда, није толико важно (мада бисмо волели да и то знамо) колико поуздано утврђена чињеница да је Meћaвy на Подољу за Кошутићеву антологију одабрала она сигурна, зналачка рука којом je саздан роман На Њемену.

Уверивши се у то, смемо ли претпоставити да је пријатељска помоћ Елизе Ожешкове Радовану Кошутићу и у неким другим случајевима била већа него што се мисли?

На уму нам је, пре свега, Прусов Михалко.

У писму од 3. фебруара Кошутић моли Ожешкову да му помогне, јер „само од ње и господина Пруса” нема прикладног штива за хрестоматију коју саставља. A стало му је до тога „да Примери буду што je могућe бољи”. Пруса не познаје лично, па не може да му пише. Зато се обраћа Ожешковој. Нема ли можда она нешто при руци?^[13]

На почетку следећег писма (од 24. фебруара), захваљујући од свег срца на одговору из Гродна, Кошутић каже: „Према Вашем писму наручио сам у Кракову неке књиге, али нисам све добио.”^[14] Као што знамо, није добио Госпођицу Антоњину. A шта му је из Кракова стигло (поред Меланхолика, које није ни наручио)?

Сва је прилика да је из Кракова стигао Михалко. По препоруци из Гродна. Из самог писма сазнајемо да је та Прусова приповетка ушла у хрестоматију (с извесним скраћењима). О томе говоре две кратке реченице: „'Michałka' pomieściłem w skróceniu. Rzecz to bardzo ładna.”^[15] Друга реченица нам звучи овако: ствар коју сте Ви препоручили заиста је врло лепа. Мада овог пута Елиза Ожешкова у Београд није послала („w poleconej opasce”) никакву књигу (на чему би јој Кошутић посебно захвалио), и Михалко је, по свему судећи, у антологијске Примере књижевног језика пољског ушао захваљујући њеној руци-помоћници.

У два Кошутићева писма Елизи Ожешковој, писана 1896. године, појављује се име Теодора Томаша Јежа. Један текст овог писца Кошутић је унео у своју прву хрестоматију. Да ли међу тим чињеницама постоји нека дубља веза?

У писму од 24. фебруара, обавестивши Ожешкову o невољама c Качковским, Кошутић одмах затим пред њу износи нови проблем c којим се суочио:

Шта да узмем од Јежа? Он је наш велики пријатељ и не бих желео да га заобиђем. Можда нешто из Ускока, неки одломак? Молим Вас за савет ^[16].

Ожешкова је на ову молбу морала одговорити. Ако се онако свесрдно постарала да у Кошутићевој хрестоматији буде представљен Зигмунт Качковски, морала је дати тражени савет кад је у питању Зигмунт Милковски, у књижевности познат као Теодор Томаш Јеж.

Елизу Ожешкову je ca Зигмунтом Милковским везивало дугогодишње искрено пријатељство. О његовим романима написала је студију ^[17]. За сам роман o ускоцима, у једном од многобројних писама Јежу (оном од 17. децембра 1881), рекла је и ово: „Све што чита пољски, већ je читало Ускоке, a најмлађе поколење које их још није читало, сигурно ће их читати”^[18].

Писма Елизе Ожешкове Радовану Кошутићу нису, на жалост, сачувана. И без тог изгубљеног документа једна ствар је овде ван сваке сумње: на питање да ли да у своју хрестоматију унесе „нешто из Ускока", Радован Кошутић ни у ком случају није могао добити негативан одговор.

У Кошутићевом писму од 20. марта, из којег смо сазнали да му је Ожешкова послала „Баку, Госпођицу Антоњину и одломак из романа Качковског”, налазимо и ову информацију: „Добио сам Јежа, a за неколико дана добићу и Севера.”^[19] Књига коју је Кошутић добио (пa o томе обавестио Ожешкову) били су управо Ускоци.

Теодор Томаш Јеж је у првој Кошутићевој хрестоматији представљен одломком из тог романа. Представљен је на најбољи начин. Антологијски одломак потиче из шесте главе Пролога. Наслов те главе (и штива у хрестоматији) гласи: Siwy włos ojca.

Пред нама је тај потресни призор: очи дечака, привијеног уз мајку, у даљини виде седе очеве власи; набијен на колац, уздигнут изнад гомиле, мученички венац добија Милош Видулић.

Овај одломак је, по нашем мишљењу, Кошутићу препоручила Елиза Ожешкова. Чини нам се мање вероватним да је она Ожешкова која се толико трудила око Качковског одговорила само да свакако треба узети „нешто из Ускока".

Интерпретирајући студију Елизе Ожешкове, професор Стојан Суботин je у својој монографији Романи Теодора Томаша Јежа (Зигмунта Милковског) о Југословенима, поред осталог, поменуо и низ „идеално чистих личности какве су Милош и Љуба Видулић у Ускоцима"^[20]. C тим личностима, које је апострофирала Елиза Ожешкова пишући o романима Теодора Томаша Јежа, срећемо се и у антологијском одломку Јежевог романа. C њима су се сретали и први читаоци Примера књижевног језика пољског.

Напомињемо да у тренутку када је Кошутићева антологија угледала света Ускоци код нас нису били познати. Недовршени превод Николе Манојловића-Рајка појавиће се на страницама Narodnih novina идуће, 1897. године.

Вратимо се сада Кошутићевој реченици „Добио сам Јежа, a за неколико дана добићу и Севера”. Јежев случај смо испитали. Остаје нам Игнаци Маћејовски-Север.

И ту нам је поуздан извор информација писмо од 24. фебруара. Ако из њега извучемо само оно што се односи на Севера, од добијених података саставићемо ову „слагалицу”: Кошутићу би било жао да изостави тог писца, o коме је много читао, a ceћa се и како га је сама Ожешкова хвалила (претпостављамо: приликом Кошутићеве посете Гродну); моли је да му некако помогне, ако може и да му пошаље неку краћу Северову ствар ^[21].

Информацију из писма од 20. марта тумачимо овако: за неколико дана Кошутићу треба да стигне (свакако не из Гродна) наручена Северова књига; у њој је текст погодан за хрестоматију.

У Примерима књижевног језика пољског Игнаци Маћејовски је представљен одломком из „сличице” Wiosna. Наслов штива je Marysia. По свему судећи, ту простодушну девојку, која се из града враћа у завичајно село, Кошутићу је препоручила Елиза Ожешкова.

Када је први пут поменуо Севера, Кошутић je у истој реченици указао на још једног писца којег не би хтео да изостави. Та кратка реченица из његовог писма од 24. фебруара гласи: „Żal mnie Sewera i Dygasińskiego”^[22]. Како сазнајемо из даљег излагања, проблем је овог пута био у томе што се Новеле Адолфа Дигасињског, штампане у Варшави 1884. године, више нису могле наћи, „а то је његово главно дело”. Пошто трагања нису уродила плодом, Кошутић се обраћа Ожешковој: нема ли можда она ту жељену књигу?^[23]

Да је одговор морао бити негативан, закључујемо по Кошутићевом писму од 20. марта. Саопштивши Ожешковој да је добио Јежа, a да ће ускоро добити и Севера, Кошутић јој се јада како једино Дигасињског не може да добије, a тако би желео да баш нешто из тих његових Новела унесе у први део своје хрестоматије. Потребна му је, наиме, прва „сличица” – Wilk, psy i ludzie, за коју критичар Пјотр Хмјеловски каже да је најбоља. Можда би се нешто дало учинити ако би Ожешкова била тако добра да пише неком у Варшаву? Можда би господин Мејет могао да поразговара c аутором, или да ту књигу потражи у антикваријату ^[24].

Да ли је Елиза Ожешкова писала свом варшавском пријатељу и заступнику, књижевнику и адвокату Леополду Мејету и да ли је он нешто предузео, није нам познато. C друге стране, поуздано знамо да Кошутић није добио књигу коју је желео. Да му је дошла у руке, у Примерима књижевног језика пољског свакако би се појавила онолико хваљена „сличица” Wilk, psy i ludzie. Уместо ње у обе Кошутићеве хрестоматије ушла је причица Jaki pań, taki sługa, која не припада Новелама из 1884. године. Ова прича је први пут објављена у листу Kurier Codzienny 1891, a две године касније штампана je у збирци Garstka. Подаци који су нам доступни не указују на то да је Кошутићу тај пример препоручила Ожешкова.

За велики број текстова поуздано знамо да их је састављач хрестоматије сам одабрао. О томе је обавештавао Елизу Ожешкову, како би она могла да са своје стране још нешто дода (ако нађе за сходно). Да ли је Ожешкова препоручила Кошутићу неки од оних антологијских текстова који се у његовим писмима уопште не помињу, не знамо и не можемо знати, јер никаквих сведочанстава o томе немамо.

На основу података садржаних у драгоценим Кошутићевим писмима можемо закључити: Елиза Ожешкова је Кошутићу послала своју приповетку Бака (уз Госпођицу Антоњину, која није добила место у Примерима) и одломак из романа Качковског Унуци, који је сама одабрала; све указује на то да су и Прусов Михалко и Северова Марисја, као и антологијски одломак из Јежевих Ускока, у прву Кошутићеву хрестоматију, a њом и у историју наше полонистике, ушли захваљујући свесрдној помоћи велике пољске књижевнице.

IV

Иако не располажемо архивском грађом из београдске Државне штампарије, имајући пред собом Примере књижевног језика пољског и Писма Радована Kошутића Елизи Ожешковој, можемо нешто рећи и o томе како је текло штампање прве Кошутићеве хрестоматије. Можемо, штавише, тачно одредити који је њен сегмент био штампан до 24. фебруара 1896. године (по старом календару).

Примери књижевног језика пољског имају укупно 288 страна. To je тачно осамнаест табака. Састоје се из два дела. Први заузима четири табака (стр. 1-64), а други четрнаест (стр. 65-288). Ови елементарни, „аритметички” подаци, које нам саопштава сама књига, олакшаће нам решавање постављеног задатка.

Из Кошутићевог писма од 24. фебруара 1896. сазнали смо да је до тог дана било одштампано преко осам табака његове хрестоматије. Да је целих девет, била би то половина књиге, од које до 3. фебруара није било штампано ни слово.

Да ли је штампање текло по уобичајеном реду, од прве стране првог табака? Да ли је први део штампан пре другог?

Књига која је пред нама почиње песмом Анджеја Њемојевског Wschód. Симболични Излазак сунца је „особени знак” Примера књижевног језика пољског. Ta ће песма ући и у друге, познате Примере, али неће означавати њихов почетак. У првој Кошутићевој хрестоматији Њемојевски је представљен и циклусом од четрнаест песама, чији је наслов Ty za ciemną skryte chmurą... И тај се циклус налази у првом делу књиге (стр. 34-36). Да ли су странице на којима је код нас први пут представљен Анджеј Њемојевски могле бити штампане пре 24. фебруара 1896. године?

У писму које носи тај датум налазимо исказ најверодостојнијег сведока. Обавестивши Ожешкову да је за Примере већ одабрао песме Казимјежа Тетмајера и Зенона Пшесмицког, Кошутић додаје да рачуна на још три представника „нове поезије”:

Jeżeli mnie z Krakowa przyślą Kasprowicza, Niemojewskiego i Nawrockiego, nowa poezya w Wypisach świetnie się zareprezentuje"^[25].

Из ове кондиционалне реченице сазнајемо да састављач хрестоматије тада још није имао песме Анджеја Њемојевског (као ни Јана Каспровича и Владислава Навроцког).

Навроцки нас овде не занима, јер у Кошутићевим Примерима од њега нема ни трага. Поред Њемојевског, за чије смо песме утврдили да до 24. фебруара нису могле бити штампане, нашу пажњу привлачи Каспрович. У прву Кошутићеву хрестоматију ушло је девет његових песама. Како је једна од њих, Jesień, у ствари сонетни триптих, могли бисмо тај број и повећати (по таквом рачуну песама би било једанаест). Све сем једне налазе се у другом делу књиге. У првом делу, на шеснаестој страни (којом се завршава први табак), овековечена је песма Ciche boje. To je прва Каспровичева песма коју су на пољском језику читали Кошутићеви први слушаоци. A што се тиче задатка који овде решавамо, добили смо нови доказ да први табак те књиге-зачетнице није један од оних који су штампани до 24. фебруара.

Као потврда с Кошутићевим печатом, у рукама нам је трећи доказ: прича Адолфа Дигасињског Jaki pań, taki sługa. Штампана je у два наставка, у оквиру првог табака Примера књижевног језика пољског (стр. 9-11 и 12-13). Taj текст, као што знамо, Кошутић није имао ни 20. марта.

Први и други табак нераскидивим нитима повезује Łaciarz. Одабрани комад приповетке Клеменса Јуноше-Шањавског штампан je у три наставка, прошарана другим прилозима (стр. 16-19, 19-22 и 23-26). Наглашавамо да први наставак почиње на оној истој страни на којој је штампана Каспровичева песма Ciche boje.

Циклус песама Анджеја Њемојевског Ty za ciemną skryte chmurą... налази се у трећем табаку. Ha страни тридесет шестој, на којој се тај лирски мозаик завршава, појављује се пред нама – Marysia. Исечак из „сличице” Wiosna штампан je у два наставка (стр. 36-39 и 40-44). Ta „сличица” састављачу Примера књижевног језика пољског ни 20. марта није била пред очима: Севера ће добити „за неколико дана”.

У оквиру четвртог табака читаоцима прве Кошутићеве хрестоматије предочен је онај потресни призор из романа о ускоцима (стр. 57-61). A 24. фебруара, подсетимо се, Кошутић тек пита Ожешкову шта да узме од Јежа.

Подаци које смо изнели непобитно доказују да први део Примера књижевног језика пољског није могао бити штампан до термина o коме је реч. На тај смо начин, дакле, утврдили да је други део књиге пре првог стављен под пресу Државне штампарије. То значи да је до 24. фебруара 1896. одштампано преко осам табака од оних четрнаест који припадају том делу хрестоматије.

Преостаје нам да проверимо да ли је други део Примера књижевног језика пољског штампан по реду, сукцесивно, од свога почетка.

На почетку другог дела књиге која је пред нама стоји Мицкјевичева балада Trzech Budrysów (стр. 65-66). Означена je редним бројем један (као и песма Њемојевског Wschód у првом делу Примера). Логично је претпоставити да је управо „литванска балада” o тројици синова старога Будриса прва одштампана, да од тог међаша треба почети бројање табака. Поступивши тако, доћи ћемо до чувене песме Јулјуша Словацког Ojciec zadżumionych (стр. 187-196), чији завршни део већ залази у девети табак. Гранична линија би се можда још могла померити, како бисмо укључили и ректорски говор Јузефа Шујског (стр. 196-202).

Да ли на тако омеђеном простору налазимо неки текст попут оних из првог дела, текст који не би могао бити штампан пре 24. фебруара?

Детаљно испитавши све случајеве, прочитавши још једном Кошутићева писма из 1896. године, са сигурношћу можемо рећи да у ових осам табака (и комаду од деветог) нема ниједног таквог текста.

Као пример узмимо Михалка. Приповетка којом je у нашој првој антологији пољске књижевности представљен Болеслав Прус штампана је у два наставка (стр. 101-110 и 121-128). У питању cу трећи и четврти табак другог дела књиге. Проверавамо одрживост наше претпоставке. Знамо да 3. фебруара Кошутић није имао тај текст, али исто тако поуздано знамо да гa je пре 24. фебруара добио, скратио и унео у хрестоматију. До тог термина Михалко је, дакле, могао бити штампан.

У сегменту чије смо границе утврдили налази се, између осталог, и најдужи текст у Примерима: Zemsta Александра Фредра. Одломци тог ремек-дела „пољског Молијера” штампани су на двадесет пет двостубачних страна (145-155 и 157-170). Тако представљеној комедији додат је и текст Станислава Тарновског O „Zemście” (стр. 170-177).

Tу cу и јеврејске теме: Srul z Lubartowa (стр. 69-78), Koncert Jankiela (стр. 133-135), El mole rachmim (стр. 178-180). Четврти Јеврејин, Łaciarz, ући ће у први део књиге (који ће бити штампан после другог).

Уз тројицу песника-пророка, корифеја пољског романтизма – Мицкјевича, Словацког и Красињског, уз познате и већ славне писце из оног трезвеног и критичког доба које Пољаци називају позитивизмом – Сјенкјевича и Пруса, Асника и Конопњицку (друга имена да не набрајамо), ту cу и два представника „нове поезије” (модернизма, неоромантизма, или – Младе Пољске): Зенон Пшесмицки-Мирјам и Казимјеж Тетмајер.

Колико је песама Кошутић узео од Мирјама, зависи од тога како рачунамо: наслова има девет, али се под једним, Współczesnym, у ствари крију четири сонета, па нећемо погрешити ни ако кажемо да је Зенон Пшесмицки у нашој првој антологији пољске књижевности заступљен са дванаест песама (стр. 115-120). Код Тетмајера је све чисто и јасно као Морско око: песама (и наслова) има тачно десет (стр. 141-144). И Мирјам, и Тетмајер – посебно наглашавамо – први пут cу код нас представљени у Кошутићевој књизи-зачетници.

A сада бацимо поглед преко међе (или, да се адекватније изразимо – преко граничног појаса). После ректорског говора Јузефа Шујског долази Oda do młodości (стр. 202-204). Ha оној страници на којој се Мицкјевичева песма завршава почиње Zawieja śnieżna na Podolu (стр. 204-208). Одломак из романа Wnuczęta, као што смо видели, није могао бити штампан до 24. фебруара. До тог рока, само из техничких разлога, није штампана ни Ода младости (или барем њен завршни део). Да ли је одштампана која страница мање или више (у сваком случају – преко осам, мање од девет табака), није, уосталом, ни битно. Битна је чињеница да је застој у штампању изазвала Meћавa на Подољу. Тек када је Кошутић од Ожешкове добио „одломак из романа Качковског” (на чему јој захваљује 20. марта), пут је постао проходан. Тек тада је девети табак другог дела књиге могао бити одштампан до краја, да би на ред дошао десети. Та два табака управо повезује Зигмунт Качковски.

У „доњем току” другог дела књиге појавиће се још два штива која Кошутић 24. фебруара није имао: Z poezyj J. Kasprowicza (стр. 245-250) и Babunia Елизе Ожешкове (стр. 250-262). И на тај се начин потврђује да је задатак који смо себи поставили добио тачно и једино могуће решење.

Решивши тај задатак, осврнимо се на једно недовољно прецизно, али упркос томе изузетно значајно, незаобилазно сведочанство o штампању прве Кошутићеве хрестоматије, на које је пре нас указао професор Ђорђе Живановић. То сведочанство и Професоров коментар обједињени cу у овом пасусу из прекретног рада Досад непознат универзитетски пољски приручник Радована Кошутића:

У часопису Дело, у свесци за април 1896, a то je књига X, налазимо у белешкама на крају списак књига и листова који су предати за штампање Државној штампарији. У томе списку, кад се набрајају књиге за „гимнасије”, стоји забележено: „Примери књижевности језика пољског од Р. Кошутића”. Подвлачимо да је дело ту названо онако како смо навели, a не онако како на књизи доиста пише и како смо навикли да Кошутић ова своја дела назива. To je вероватно штампарска омашка. A онда ваља истаћи и податак да је књига за гимназије, а јасно је да то није могло бити.^[26]

Језгровитом коментару нашег Учитеља додаћемо само један детаљ (који му је свакако био познат, али га није ставио на увид читаоцу). Реч je o називу књиге коју је открио. И без корица и насловне стране, она нам не само саопштава већ и консеквентно, c математичком тачношћу понавља име које јој је њезин творац дао. Аутентични, Кошутићев наслов: Примери књижевног језика пољског појављује се у њој деветнаест пута. На самој првој страни налазимо га на два места: на упадљивом, доминантном врху и у тихом кутку доње маргине. Ha овом другом, неугледном, али ипак уочљивом месту насловом је означен почетак штампарског табака. Тако ће нам још седамнаест пута, у предвидљивим, равномерним интервалима, исти наслов бити пред очима. Као сигнал новога почетка.

Иако је наслов прве Кошутићеве хрестоматије у Делу погрешно наведен, иако је она представљена као гимназијски уџбеник, белешка је испунила своју основну сврху: скренула је пажњу читаоцима на књигу која ће се ускоро појавити. Тако је за њу могао сазнати и професор гимназије Милорад Павловић, који ће у истом часопису објављивати своје преводе пољске поезије.

Немамо података o томе када је завршено штампање Примера књижевног језика пољског. Знајући, међутим, да је за оно кратко време између 3. и 24. фебруара била штампана скоро половина књиге, a да су готово сви проблеми који су тај темпо успорили, па и довели до застоја, били решени до 20. марта (остао је, практично, још само Дигасињски, јер ће Северов случај бити решен „за неколико дана”), не видимо разлоге због којих тај посао не би био успешно окончан – за неколико наредних месеци. Сматрамо, наиме, да не би требало превише растегљиво и уопштено тумачити Кошутићеве речи из последњег писма Ожешковој, писаног 20. марта 1896 (пo старом календару):

Trzeba widzieć, jak się młodzież chętnie uczy, jak się cieszy myślą, że za kilka miesięcy będzie czytać polskich klasyków w oryginale i przepyszną literaturę współczesną.^[27]

За неколико месеци, кад почне нова школска година, Кошутићеви студенти ће моћи да читају – Примере књижевног језика пољског.

V

Сада је прави тренутак да скренемо пажњу на једну Кошутићеву белешку у оним другим, добро познатим Примерима из 1901. године. Посвећена је Јузефи Савицкој, чија је новела List ушла у обе Кошутићеве хрестоматије. У тој белешци, која нам је свима на видику (штампана је на двеста шестој страни деценијама коришћеног уџбеника), крије се један важан податак, на који, колико је нама познато, досад није указао нико ко је писао o Кошутићу.

Почетак белешке, ако одложимо читање напомене уз годину рођења, гласи:

Sawicka Józefa (псеудоним: Ostoja), приповедачица, родила се 1859 год. ^[27] у Лапчину (губернија гроднанска). Васпитање је добила домаће; год. 1889 положила је испит за учитељицу пољског језика и књижевности и од то доба предаје тај предмет у пенсионатима варшавским.

Тако прочитан текст делује сасвим обично. Оно што је за нас најзначајније крије се управо у напомени коју је Кошутић дао поводом године рођења Савицке:

Тако у аутобиографији. У једном пак писму (25. јан., 1897 год.), упућеном писцу ових редака, стоји: "Родила сам се 1860 год., умрећу - не знам кад, свакако не баш тако брзо, јер волим живот, a свет c ону страну гроба ни мало ме не примамљује".

За нас, разуме се, овде није битна спорна година рођења пољске списатељице већ неоспорна чињеница да је Јузефа Савицка 25. јануара 1897. писала Радовану Кошутићу. Иако само писмо није сачувано, у Кошутићевој белешци су од заборава отргнути његови фрагменти. Поред оног који је наведен у напомени, Кошутић нам је верно пренео (од речи до речи превео) и следећи одломак:

Пишем мало, јер време и снагу посвећујем предавањима пољске књижевности. У приликама, у којима ми живимо, та предавања спадају скоро у дужност.

Сачувавши од заборава ове речи "госпођице Јозефине", које нам тако много говоре o њој и времену у коме је живела, Кошутић на крају те драгоцене белешке износи и податке o књижевном раду пољске списатељице чији је псеудоним Ostoja:

Прве новеле штампала je у варшавском листу "Prawda" и у петроградском "Kraj", који издаде и прву свеску њезиних новела под именом "Szkice i obrazki" (1886); после ове појавише се још три књиге (трећој од њих, која је изашла 1890 год., c натписом "Nowele", написао је критичар Хмјељовски врло леп предговор), a затим романи "Krуlewna", "Wychowanka", итд. ^[28]

Као што видимо, у белешци је посебно истакнута она књига Јузефе Савицке у којој се налази "врло леп предговор" Пјотра Хмјеловског. Ty je књигу Кошутић најбоље познавао. Из ње је управо одабрао текст који ће унети у обе своје хрестоматије.

Око избора се није двоумио ниједног тренутка. У писму од 3. фебруара 1896. саопштио је Елизи Ожешковој да ће у Примере уврстити "od p. Ostoi: 'List' (z Nowel 1890 r.)"^[29]. До 24. фебруара новела je већ била штампана. Налазимо je у оном сегменту Кошутићеве књиге-зачетнице који је први стављен под пресу Државне штампарије (стр. 84-93).

Основана је претпоставка да међу чињеницама које смо утврдили постоји нека дубља, каузална веза. Тражећи доказе који би ту претпоставку потврдили, пођимо од оног писма које је Јузефа Савицка упутила Радовану Кошутићу 25. јануара 1897. године.

Ево како на ту ствар гледамо. У писму o коме је реч књижевница чији се текст налази у Кошутићевој хрестоматији (штампаној 1896. године) саопштава њеном састављачу податке o свом животу и раду. Зашто би она то чинила, зашто би уопште писала Кошутићу, да јој се он није обратио? Речи Јузефе Савицке, које нам брује у слуху, могу бити само други део дијалога, који је започео Радован Кошутић. Иако од тог Кошутићевог писма није сачувано ни слово, нема сумње да је оно постојало, да гa je Савицка примила и на њега одговорила. Одговорила је, као што знамо, 25. јануара 1897. Кошутић је, разуме се, своје писмо морао написати пре тог датума, највероватније истог месеца (на самом почетку 1897. године). На питање зашто су му тада били потребни подаци o животу и раду Јузефе Савицке, кад ће се белешке o писцима појавити тек у другим Примерима (1901) - одговорићемо овако: зато што је те податке требало саопштити студентима приликом обраде штива чији је наслов List. Пишући Савицкој, Кошутић јој је свакако јавио да је књига у којој се налази и њена новела угледала света, да књижевни језик пољски, чији пример представља и Писмо, већ одјекује под сводовима београдске Велике школе. Да ли је том приликом "госпођици Јозефини" послао и примерак своје прве хрестоматије, питање је на које не можемо одговорити. Ту нам не може помоћи ни некаква аналогија, јер немамо података ни o томе да ли је такав симболични хонорар примила и сама Ожешкова.

Име велике пољске књижевнице није овде случајно споменуто. Њиме, заправо, чвршће повезујемо имена Радована Кошутића и Јузефе Савицке. Списатељица чија је новела ушла у нашу прву антологију пољске књижевности била је блиска пријатељица Елизе Ожешкове. Овог пута није реч o препоруци послатој из Гродна (састављач Примера је Писмо сам одабрао) већ o оној пријатељској атмосфери коју је стварала и око себе ширила Ожешкова, o духовној клими која је погодовала успостављању дијалога Радована Кошутића и "госпођице Јозефине". Човеку пуном обзира, који није могао да пише "господину Прусу" јер га није лично познавао, "госпођица Јозефина", очигледно, није била далека и страна. Помишљамо чак и на могућност да су се некадашњи студент славистике и наставница пољске књижевности упознали у гостољубивом дому Елизе Ожешкове. Према подацима који су нам доступни, њихови путеви су се у Гродну могли укрстити године 1889. Да ли су се термини њихових посета Ожешковој у неком тренутку поклопили као казаљке на сату - у овом часу не можемо рећи.

Мада првенствено мислимо на Њемен, из сећања нисмо избрисали Вислу. Јузефа Савицка, не заборављамо, c неугасивим жаром предаје пољску књижевност "у пенсионатима варшавским". У Варшави објављује књигу из које ће једну новелу одабрати Радован Кошутић. A он је, ни то не заборављамо, и у Варшави боравио. Да ли је то пука коинциденција, заводљива и варљива као рано пролеће, или се, можда, у мутним водама Висле крије неки изгубљени кључ?

Враћајући се Кошутићевом изгубљеном писму и одговору Јузефе Савицке од којег су остали само одломци, стављамо на хартију и ово питање: да ли се дијалог свео на два писма, или је, можда, раније започет и настављен после 25. јануара 1897? "Госпођица Јозефина", коју "свет c ону страну гроба нимало није привлачио", умреће у једној варшавској болници 23. децембра 1920. године.

На крају, затварајући круг, разјаснимо како је настала Кошутићева белешка посвећена Јузефи Савицкој.

У напомени поводом године рођења пољске списатељице Кошутић конфронтира два извора: аутобиографију и писмо "госпођице Јозефине". О писму смо доста говорили. Преостаје нам још да објаснимо на коју се то аутобиографију Јузефе Савицке позива Кошутић.

Одговор на ово питање дат је на најистакнутијем, почасном месту у Примерима књижевнога језика пољског: на оној непагинираној страници која почиње речима "Нека је најискренија хвала..." Међу именима познатих научника, академика и професора, на том се месту налази иједно без икаквог звања и титуле. A управо је оно за наш предмет кључно, јер су c њиме тесно повезане Кошутићеве белешке o писцима. "Нека је најискренија хвала", каже на том месту Радован Кошутић, и "Стевану Демби-у, књижевнику и књижару варшавском, који ми је дао да се послужим аутобиографијама модерних писаца, прикупљеним за велики биографски речник пољских књижевника, који он смера издати". Преносећи Кошутићеве речи, које за нас значе много више од куртоазних израза захвалности, са своје стране додајемо ову информацију: Album pisarzy polskich (współczesnych), како гласи прави назив извора на који нас упућује Кошутић, издао је Стефан Демби године 1901. у Варшави. Аутобиографију му је послала и Јузефа Савицка.

Подацима које је нашао у аутобиографији пољске списатељице припремљеној за Албум Кошутић је прикључио оне који су му већ били познати. Добро је познавао њене Новеле (са "врло лепим предговором" Хмјеловског), књигу из које је године 1896. одабрао један антологијски текст. У рукама је имао и нешто што нико други није: писмо које му је 25. јануара 1897. упутила "госпођица Јозефина".

Тако је настала белешка коју је Радован Кошутић посветио Јузефи Савицкој, белешка којој нема равне у Примерима књижевнога језика пољског. У њој су, да се послужимо језиком археологије, јасно видљива два слоја, чију старост можемо одредити према материјалу који у њима налазимо. Млађи слој припада времену познатих Кошутићевих Примера, старији потиче из периода који је обележила њихова заборављена претходница.

VI

У руци нам је једна мала књига коју је Радован Кошутић поклонио библиотеци Словенског семинара (о чему сведочи његов потпис). Региструјемо податке. Име писца: Czesław Jankowski. Наслов: Capriccio. Cykl arabesek. Место и година издања: Krakуw 1889. Издавач: G. Gebethner i Spуłka.

Али, то није све. Чим отворимо књигу, на унутрашњој страни корица, у левом доњем углу, приметићемо једну налепницу. На њој пише: Księgarnia Spółki Wydawniczej Polskiej w Krakowie.

Назив те књижаре (само без оног: Polskiej) саопштио нам је Кошутић у писму Ожешковој од 3. фебруара 1896. Ha то раније нисмо обраћали пажњу. Није ни професор Живановић. Сада можемо додати: то је она краковска књижара од које је Кошутић наручивао и (не баш увек) добијао књиге. Тако треба схватити податке које налазимо у писму од 24. фебруара ("наручио сам у Кракову", "ако ми из Кракова пошаљу...").

Толико смо информација добили од корица и насловне стране. Много више можемо сазнати од онога што је између корица.

Capriccio Чеслава Јанковског једна је од оних књига из којих је Радован Кошутић бирао текстове за своју прву хрестоматију. У прилици смо да сазнамо како је он то чинио. Да пратимо трагове које је оставила његова оловка.

Не рачунајући Preludium, циклус песама о коме je реч чине шездесет и четири арабеске. Кошутић је одабрао тринаест (у први мах четрнаест). Да би добио складну целину, променио је редослед изабраних песама (обележавајући их при том бројевима). То није математика. Није робовање сцијентистичкој егзактности. Пратећи трагове Кошутићеве оловке, ми откривамо човека који c естетским уживањем од делова првобитног циклуса компонује нови.

Припремајући одабране текстове за штампу, Кошутић је давао и упутства како их треба сложити. Над песмама краћег стиха истом обичном оловком бележи: "у два реда". Над онима c непарним бројем строфа: "у два реда, једна у среду".

Не набрајајући све појединости, рецимо само да су одабране арабеске Чеслава Јанковског у нашој првој хрестоматији пољске књижевности представљене у оном обличју које им је дала Кошутићева рука.

Налазимо их у првом делу хрестоматије (штампаном после другог). Циклус од тринаест песама, које је одабрао и распоредио Кошутић, заузима тачно три странице (54-56). Можда је она четрнаеста арабеска изостала само зато што се није могла уклопити у одређен "изложбени простор".

Арабеске Чеслава Јанковског представљене су и у познатим Примерима књижевнога језика пољског из 1901. године. Овог пута циклус је сведен на седам песама. Кошутић је пробрао оне које је његова рука пет година раније одабрала за прву хрестоматију. Смањујући димензије циклуса, још једном је променио редослед његових саставних делова. Распоред изабраних песама прилагодио је потребама композиције.

Немамо података o томе када је Радован Кошутић набавио књигу која је тако проширила наше видике. Да ли му je Capriccio препоручила Елиза Ожешкова, не знамо и не можемо знати, јер се име Чеслава Јанковског ни у једном Кошутићевом писму не помиње, a ниједно писмо које је из Гродна стигло у Београд није сачувано. Без обзира на то, захваљујући књизи која нам je у руци, поуздано смо утврдили оно што је за нас најважније: да је арабеске по свом укусу бирао и својом руком на нови начин слагао Радован Кошутић.

VII

До поузданих сазнања o томе како је састављач наше прве антологије пољске књижевности распоређивао и усклађивао одабране текстове можемо доћи и другим путем, који није у дословном смислу маркиран Кошутићевом оловком.

Пођимо од најједноставнијег, свима приступачног примера, идентичног у обема хрестоматијама. У питању су Кримски сонети, један од најпознатијих лирских циклуса не само у пољској већ и у светској поезији.

Од осамнаест сонета Кошутић је изабрао четири. Њихови наслови, наведени оним редом и у оном облику у коме су штампани у Примерима (и познатим, и заборављеним), гласе: Stepy Akiermańskie, Ajudah, Droga nad prepaścią w Dżehud-Kale и Góra Kykyneis. Свакоме ко je читао Кримске сонете, у оригиналу или у преводу, одмах ће пасти у очи да је на друго место избио онај сонет којим се Мицкјевичев циклус завршава. Бољем познаваоцу дела o коме је реч неће бити тешко да докучи зашто је Кошутић ставио Ајудах у суседство Акерманских степа. Учинио је то да би међу одабраним сонетима успоставио равнотежу, да би добио симетричну, дводелну композицију, у којој су јасно уочљива два пара сродних песама. Други, одмах препознатљив пар представљају сонети-близанци (у Мицкјевичевом циклусу петнаести и шеснаести), које претећа провалија не дели већ сједињује. Први пар по Кошутићевом распореду чине они сонети који су код Мицкјевича оквирни, који, преко брда и долина, један другог дозивају. Управо то је аутор Примера својим зналачким избором и аранжманом на упечатљив начин предочио и мање упућеном читаоцу.

A сада узмимо један сложенији случај, који захтева познавање знатно већег броја чињеница. У том je погледу егземпларан Кошутићев избор из песничког опуса Адама Асника.

Хрестоматије се у овом случају доста разликују: у првој налазимо двадесет и једну Асникову песму, a у другој само дванаест. Утврдивши ту чињеницу, задржаћемо се на првој књизи. У њој се песме Адама Асника појављују на четири места: двапут као појединачни примери (стр. 9 и 69), једном у пару (стр. 140-141), a на растанку, на последњим страницама Кошутићеве антологије (280-288), засипа нас читава руковет од седамнаест песама из Асникове градине. Прецизности ради, напомињемо да смо као једну рачунали песму Dwie fazy, која сe, у складу c насловом, састоји из два тесно повезана дела. Не бисмо, међутим, погрешили ни ако бисмо те делове сматрали песмама, јер су у питању два сонета.

На реду је утврђивање порекла сваког од тих примера, o којима од Кошутића сазнајемо само толико да су изабрани "z poezyj A. Asnyka". Тако, наиме, гласи наслов завршне руковети. Због природе проблема који решавамо ова фаза истраживања захтева знатно више труда и времена од претходне.

Под називом Poezje крију се четири тома Асникових песама. Први том je објављен (тачније речено: први пут штампан) 1869, други 1872 (заједно c новим издањем претходног тома), трећи 1880, a четврти, Примерима временски најближи, 1894. године. Кошутић је из сваког понешто узео, a највише из трећег. Тачан биланс изгледа овако: из поменутог трећег тома потиче десет песама, из другог шест, три песме припадају првом, a две четвртом тому Асниковог поетског квартета.

Чињенице које смо утврдили омогућују нам да одговоримо на питање које нас овде првенствено интересује: да ли су песме Адама Асника у Кошутићевом избору представљене хронолошким редом, од првог до последњег тома?

Као што смо могли и очекивати, изабране песме се тим редом не појављују ни у антологији као целини, ни у оној руковети којом смо на крају, на растанку од те изобилне, богате и пребогате књиге, тако штедро обасути. Изнесимо само најважније податке o томе како је компоновано ово последње штиво, састављено од седамнаест песама Адама Асника.

Оквирне песме Na początku и Do młodych изабране су из трећег тома. Из истог извора потиче још шест песама, које нису концентрисане на једном месту. То важи и за пет песама узетих из другог тома, као и за три песме из првог. Све се оне међусобно преплићу, упркос хронологији. Песма Choć pól i łąk, изабрана из четвртог тома, није последња, седамнаеста, већ петнаеста по реду.

Гласовита Асникова песма Do młodych, којом се завршава наша прва антологија пољске књижевности, последњи је књижевни текст и у другој Кошутићевој хрестоматији. Преко те књиге c њоме су се упознавале многе генерације младих полониста. Као пророчанство које се неумитно испуњава и нама су се у сећање урезали њени завршни стихови:

Слика света који урања у тмину призива стихове другог песника, припадника оног поколења чије ће сунце, "као витез у златном оклопу", изаћи на мегдан мраку када се угасе звезде претходника. На уму нам је песма Анджеја Њемојевског Wschód, која заједно c Асниковом уоквирује нашу прву антологију пољске књижевности. Поређења ради, наведимо само трећу строфу симболичне песме Њемојевског:

Ha почетку друге Кошутићеве хрестоматије нема Изласка сунца. Ta ће се песма, као једина поново изабрана представница Анджеја Њемојевског, појавити тек на шеснаестој страни Примера књижевнога језика пољског. Челно место је уступила једној српској народној песми, чији наслов (у преводу Романа Зморског) гласи: Ој, dziewczyno, duszo moja... Није тешко закључити да je у овом класичном уџбенику филигранска прстенаста композиција прве хрестоматије жртвована једном степенастом, превасходно дидактичком приступу.

VIII

Представивши научној јавности "непознат универзитетски пољски приручник Радована Кошутића", професор Ђорђе Живановић је потпуно изменио стару, деценијама репродуковану слику o броју и редоследу Кошутићевих фундаменталних дела - пољских и руских Примера и Граматика, књига на којима почива стамено здање наше славистике. Открио нам је да Радован Кошутић није почео од Граматике пољскога језика већ од једне репрезентативне, текстовима богате хрестоматије, која, у ствари, представља антологију пољске књижевности XIX века^[30]. Испуњена самим "примерима", чији је распоред прилагођен захтевима композиције, та књига-реликвија сваким својим словом сведочи да у почетку не беху гласови и облици већ надахнута песничка реч.

Мада је знатан део прве хрестоматије уграђен у другу, уџбеник из 1901. године битно се разликује од своје пет година старије претходнице. Прва хрестоматија, као што знамо, има тачно осамнаест табака (288 страна). У другој су текстови сведени на десет табака (160 страна), што представља само једну трећину књиге; двотрећински „остатак" (не рачунајући преглед садржаја и исправке) чине: предговор, библиографија, напомене, белешке o писцима и речник.

У класичном Кошутићевом уџбенику корпус књижевних текстова је, дакле, радикално смањен: за читаве четири деветине у односу на антологију. Да би се добио простор за друге компоненте, многи од оних зналачки бираних и брижљиво аранжираних примера морали су бити жртвовани. О ширини тог захвата најбоље сведочи чињеница да нису поштеђени ни култни текстови велике Тројице: Мицкјевичева Improwizacja, Hymn Словацког и Przedświt Красињског. Изосталаје и Фредрова Zemsta (најдуже штиво у првој хрестоматији), тако да је "пољски Молијер" у Примерима књижевнога језика пољског представљен само басном Osiołek przebierający (која потиче из комедије Pań Jowialski).

Далекосежном редукцијом текстова сужен је и круг писаца: у првој хрестоматији заступљена су четрдесет четири аутора, у другу је ушао тридесет један. Изостављена су, поред осталих, и три писца које састављач антологијске читанке нипошто није желео да заобиђе: Зигмунт Качковски, Теодор Томаш Јеж и Игнаци Маћејовски-Север.

Од јеврејских тема није остало ни трага. Јанкјелов концерт је замењен концертом Војског, a без икакве компензације отписани су El mole rachmim, Srul z Lubartowa и Łaciarz. Изостављањем последњег примера, јединог текста којим је у првој хрестоматији био представљен Клеменс Јуноша-Шањавски, и овај писац се нашао изван круга одабраних.

Не искључујући могућност да су поједини текстови елиминисани због пооштравања Кошутићевих књижевних судова, па и мењања његових ставова према неким другим питањима (јеврејском, рецимо), на основу конфронтативне анализе двеју хрестоматија чије наслове диференцира једно покретно a закључујемо да је радикалну редукцију примера (о којој недвосмислено сведоче предочени показатељи) у највећој мери проузроковала суштински друкчија концепција уџбеника из 1901. године: у другој Кошутићевој хрестоматији, којој је непосредно претходила чувена Граматика, тежиште је од књижевности померено ка језику.

Свој драгоцени рад Прекретне године Радована Кошутића професор Живановић је почео реченицом: "У Радовану Кошутићу су се целог живота бориле две наклоности: песничка и научничка"^[31]. Завршавајући овај прилог, ми ћемо додати да су се обе Кошутићеве наклоности испољиле и у његовим генетски повезаним пољским хрестоматијама, a да је она песничка, уметничка, нарочито изражена у неправедно запостављеној, заборављеној књизи-зачетници, која ни данас није изгубила свој посебан, непоновљив сјај^[32].

Напомене