Projekat Rastko : Poljska

Miroslav Topić (Beograd)

Prva Košutićeva hrestomatija

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.

I

Godine 1896, pod okriljem Velike škole, sa kraljevskim grbom Državne štamparije, pojavila se u zemlji Srbiji naša prva univerzitetska hrestomatija jedne slovenske književnosti. Bili su to Primeri književnog jezika poljskog, koje je za svoje slušaoce i druge ljubitelje i poklonike umetnosti reči odabrao i priredio Radovan Košutić, učitelj naših učitelja.

Taj prvi Košutićev udžbenik, nastao dve godine pre glasovite Gramatike poljskoga jezika i punih pet godina pre onih dobro poznatih Primera književnoga jezika poljskog (sa pokretnim a u naslovu), ta prva čitanka i prva antologija poljske književnosti kod Srba, knjiga iz koje je učio i čije je tekstove prevodio i jedan Lazar Knežević, odigravši svoju neponovljivu, pionirsku ulogu, nije doživela zasluženo priznanje. Potisnuta od svoje naslednice, vrlo brzo je prekrivena velom zaborava. Decenijama je tavorila u mraku, izvan vidokruga slavističke nauke, bez odziva, bez traga u našim bibliografijama.

A svima nam je bila na dohvatu ruke, među onim knjigama nasušnim koje su koristile generacije i generacije studenata slavistike, među udžbenicima Košutićevim iz kojih smo i mi učili. Neki od nas su je možda (a neki, po prirodi posla, sasvim sigurno) i u rukama imali, ali nisu ni pomišljali da to nije ona poznata Košutićeva hrestomatija iz 1901. godine već njena prethodnica, pet godina starija.

Tako je bilo sve do onog časa kada je profesor Đorđe Živanović u biblioteci Odseka za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu pronašao jedan primerak te zaboravljene knjige, bez korica i naslovne strane, i konačno utvrdio pravi identitet ove jedinstvene polonističke relikvije. Godine 1982, kada se u dvadeset trećoj svesci Zbornika za slavistiku pojavio Profesorov rad Dosad nepoznat univerzitetski poljski priručnik Radovana Košutića, prva srpska hrestomatija jedne slovenske književnosti najzad je predstavljena naučnoj javnosti. O značaju te hrestomatije i okolnostima u kojima je nastala profesor Živanović je pisao još jednom, u okviru rada Prekretne godine Radovana Košutića, objavljenog 1986. godine u prvoj knjizi Slavističkog zbornika.

Tim prekretnim radovima profesora Đorđa Živanovića i dragocenim Pismima Radovana Košutića Elizi Ožeškovoj, koja je 1968. godine, u osmoj knjizi Anala Filološkog fakulteta, objavio profesor Stojan Subotin, u najvećoj meri duguje postanje ovaj skromni prilog, posvećen jednoj veoma značajnoj, od zlata vrednijoj knjizi, koja upravo ulazi u svoju stotu godinu.

II

O tome kako je nastajala, gde je i kada štampana prva Košutićeva hrestomatija, kako su odabirani i odakle su stizali pojedini tekstovi koji će se u njoj pojaviti, veoma mnogo možemo saznati iz Košutićevih pisama znamenitoj poljskoj književnici Elizi Ožeškovoj. Koristeći taj bogati izvor, u prvi plan ćemo staviti neka pitanja koja nisu dovoljno rasvetljena i do kraja razjašnjena. Nećemo se, naravno, lišiti ni neophodnih podataka, ni nespornih činjenica koje su utvrdili naši prethodnici.

Pođimo od onog čuvenog pisma u kome Radovan Košutić obaveštava Elizu Ožeškovu da će Državna štamparija u Beogradu za potrebe univerzitetske nastave izdati poljsku hrestomatiju (Wypisy polskie), čijeg se sastavljanja prihvatio^[1]. To pismo, koje za našu polonistiku ima vrednost istorijskog dokumenta, pisano je 3. februara 1896. godine. Zamislivši se nad ovim datumom, profesor Živanović nam je (među zagradama) ostavio jednu podsticajnu dilemu: „ne znamo samo je li to po starom ili novom kalendaru, jer je pismo pisano poljski, pa bi mogao biti i novi"^[2]. Pokušaćemo da tu dilemu razrešimo. Priroda postavljenog problema od nas zahteva da pod lupu stavimo svih osam Košutićevih pisama Ožeškovoj (pisanih istim, poljskim jezikom).

Iznosimo najvažnije podatke i zaključak do kojeg smo došli. Samo jedno pismo (četvrto po redu) datirano je na oba načina: i po starom, i po novom kalendaru (između kojih je razlika u to vreme iznosila dvanaest dana). Pisano je u Petrogradu 13/25. oktobra 1889. godine. Ostala pisma, i petrogradska (iz 1889), i beogradska (iz 1896. godine), datirana su, sva je prilika, po julijanskom kalendaru, koji je tada bio na snazi kako u Rusiji tako i u Srbiji. Krunski dokaz nam pruža peto pismo. U njemu je, pored ostalog, Košutić potanko ispričao velikoj usamljenici iz Grodna kako je „prošlog utorka” proslavljeno „poljsko Badnje veče u Petrogradu”^[3]. Ovo dragoceno pismo nosi datum koji razrešava dilemu: pisano je 19. decembra 1889. godine. To može biti samo po starom kalendaru. Ni poljski jezik, ni „polska wigilia”, u čijem je obeležavanju učestvovao, nisu naveli našeg Košutića da u pismu upućenom znamenitoj poljskoj književnici, prema kojoj gaji najdublje poštovanje, odstupi od zvaničnog (i svog) računanja vremena. Iz kojih bi onda razloga to činio u drugim pismima? Kad god je stavljao samo jedan datum, svakako nije imao u vidu gregorijanski već tada važeći, julijanski kalendar. Pismo od 3. februara 1896, koje je bilo povod ovih ispitivanja, datirano je, zaključujemo, po starom kalendaru. Taj zaključak, razume se, važi i za pisma od 24. februara i 20. marta iste godine, koja nam takođe pružaju verodostojna i rečita svedočanstva o sastavljanju i štampanju prve Košutićeve hrestomatije.

Iz pisma od 24. februara, koje predstavlja pravu riznicu zanimljivih i važnih podataka, saznajemo, između ostalog, da se knjiga već štampa. „Preko 8 tabaka imam odštampanih” – precizno nas informiše Košutić ^[4]. Iz njegovih štedrih saopštenja i obraćanja Ožeškovoj saznajemo i to da i dalje traži i bira tekstove, da razmišlja o skladu Primera.

C tim u vezi treba razjasniti jedno mesto u ovom pismu koje je ostalo bez adekvatnog komentara. Obaveštavajući Ožeškovu da je iz Krakova umesto naručene Gospođice Antonjine dobio Melanholike, Košutić dodaje:

„'Ogniwa' pomieściłbym chętnie, boję się tylko że w Wypisach będzie za dużo żydów, bo już dałem 'Srula z Lubartowa', Jaktona, El mole Gawalewicza i Koncert Jankiela z 'Pana Tadeusza'".^[5]

Smisao nije sporan: sastavljač Primera bi u njih rado uvrstio pripovetku Ožeškove Karike, ali vodi računa o tome da u hrestomatiji ne bude previše tekstova s jevrejskom tematikom, pošto već ima četiri takva štiva. Kad je o navedenim štivima reč, neophodna su neka razjašnjenja i konfrontacije.

Odgovarajući komentar zahteva pre svega ono „El mole Gawalewicza”. Izdavač Košutićevih pisama Ožeškovoj na ovom mestu daje napomenu „Marian Gavalevič (1852-1910), pripovedač, dramski pisac, pesnik, novinar, književni i pozorišni kritičar. U svoje vreme prilično popularan”.^[6] O delu iza kojeg stoji ovo ime u toj belešci podataka nema. Što se Marjana Gavaleviča tiče, Košutić je u istom pismu, ali u drugom kontekstu, o njemu izrekao ovakav sud:

„Jeżeli opuszczę Gawalewicza zdaje mi się, że szkody nie będzie. To jakiś zefirny pisarz, taki słodziutki, lekki i pusty."^[7]

Pažljivi čitalac ovog pisma mora se ovde zapitati: zar je od tog „zefirnog, sladunjavog, lakog i praznog" pisca, od čijeg izostavljanja „štete ne bi bilo", sastavljač Primera književnog jezika poljskog uzeo ono delo koje nije ustupilo mesto ni samoj Ožeškovoj? Da li je Košutić bio tako nedosledan, ili nešto drugo tu nije u redu?

Ako je pismo dobro pročitano (u šta verujemo, a nismo bili u mogućnosti da to i proverimo), posredi je klasična omaška pera. Delo iza kojeg stoji Gavalevičevo ime uopšte nije njegovo. Autor je – Viktor Gomulicki (1848-1919). U pitanju je poznata pesma El mole rachmim, koju će i Juljan Tuvim uvrstiti u svoju antologiju poljske poezije XIX veka.^[8]

Tu je pesmu Košutić uneo u prvu antologiju poljske književnosti sastavljenu u zemlji Srbiji. Ta knjiga je pred našim očima. Na sto sedamdeset osmoj strani nalazimo i napomenu:

„Od slów 'El mole rachmim' (Boże, pełen miłosierdzia!) zaczyna się żydowska pieśń za umarłych. Podczas obrzędu ślubnego, jeżeli jedno z narzeczonych jest sierotą, pieśń tę odśpiewuje Chazen, czyli kantor".^[9]

Na strani sto osamdesetoj - pesnikovo ime: Wiktor Gomulicki.

Imajući pred sobom Primere iz 1896. godine, možemo odmah odgovoriti i na sledeće pitanje: ima li u toj knjizi i onih drugih tekstova s jevrejskom tematikom o kojima govori Košutić u pismu od 24. februara?

Pripovetka Adama Šimanjskog Srul z Lubartowa (koju je, dodajmo, Košutić pomenuo i u prethodnom pismu Ožeškovoj, među delima koja namerava da uvrsti u hrestomatiju) dobila je istaknuto mesto u prvoj čitanci naših polonista, gde će pasti u oči i svom budućem prevodiocu – Lazaru Kneževiću. Nije izostao ni čuveni Jankjelov koncert iz Mickjevičeve besmrtne epopeje. A od Jaktona Marije Konopnjicke – ni traga ni glasa. Umesto najavljenog pojavljuje se drugi Jevrejin: Łaciarz Klemensa Junoše-Šanjavskog. Kako je došlo do te zamene, pitanje je koje će ostati bez odgovora (ako je pismo dobro pročitano). Da neka viša pravda bude zadovoljena, obe pripovetke (i najavljena, i odabrana) biće prevedene na srpski jezik ^[10].

III

Poslednje, osmo pismo Radovana Košutića Elizi Ožeškovoj, pisano u Beogradu 20. marta 1896 (po starom kalendaru, dodajemo), počinje ovako:

Szanowna Pani,

otrzymałem „Babunię", ,,Pannę Antoninę" i wypis z powieści Kaczkowskiego. Chciałbym tylko raz jeszcze być w Grodnie, aby pocałować Waszą dobrą rękę. Dzięki serdeczne! „Babunia" jest przepyszna; to ostatnie słowo poezji polskiej; pomieszczę ją całą"^[11].

Šta nam sve kazuje, otkriva i potvrđuje, kakve nam vidike otvara i na kakve zaključke navodi ovaj mali pasus, u kome je Košutić izlio toliko iskrene zahvalnosti i ushićenja?

Gospođicu Antonjinu, do koje nije uspeo da dođe preko jedne krakovske knjižare, dobio je od same Ožeškove. Velika poljska književnica poslala mu je još jednu svoju pripovetku, za kojom je takođe tragao. Za Košutića je Baka (ili: Stara majka, kako će naslov te pripovetke glasiti u prevodu Milorada St. Jankovića) bila pravo otkrovenje („poslednja reč poljske poezije”). Nju će, bez skraćivanja, uneti u obe svoje hrestomatije. Činjenica da je sastavljač naše prve antologije poljske književnosti jedan takav prilog dobio od samog pisca zaslužuje da bude posebno naglašena.

Duži osvrt zahteva onaj „odlomak iz romana Kačkovskog”. U pitanju je roman Wnuczęta, a naslov odlomka glasi: Zawieja śnieżna na Podolu. Taj tekst je ušao u prvu Košutićevu hrestomatiju, a s njom i u istoriju naše polonistike, zahvaljujući Elizi Ožeškovoj. Ona ga je, zapravo, i odabrala.

Dokaze za ovu tvrdnju pruža nam prethodno pismo (ono od 24. februara). O Košutićevim mukama sa Zigmuntom Kačkovskim, o bezuspešnim traganjima i želji da po svaku cenu dođe do bilo kog njegovog teksta koji bi bio pogodan za Primere, svedoči ovaj iskaz:

Kaczkowskiego trzeba będzie całego kupić, bo w galicyjskich Wypisach nic nie ma z tego pisarza, zapewne dlatego że nie jest Stańczykiem ^[12].

„Kupiti celog Kačkovskog” nije mala stvar: varšavsko izdanje njegovih sabranih dela (iz 1874-1875) imalo je jedanaest tomova. Ali, šta da se radi kad „u galicijskim Primerima” (a to će biti Wypisy polskie Stanislava Tarnovskog i Franćišeka Pruhnjickog) „nema ničeg od tog pisca”; nijednog njegovog teksta nema u toj hrestomatiji jamačno zbog toga što ne pripada krakovskim konzervativcima (kao što je Stanislav Tarnovski, koautor Stanjčikovog portfelja) – tako tumačimo Košutićeve reči (i ono što se krije između redova).

„Odlomak iz romana Kačkovskog” nije, dakle, odabrao niko drugi do Eliza Ožeškova. Da li ga je njena prijateljska ruka i prepisala, ili je to učinio neko od onih „poznanika sa Njemena”, „gospođa i gospode” kojima je Košutić upućivao pozdrave u pismima iz Petrograda, nije toliko važno (mada bismo voleli da i to znamo) koliko pouzdano utvrđena činjenica da je Mećavy na Podolju za Košutićevu antologiju odabrala ona sigurna, znalačka ruka kojom je sazdan roman Na Njemenu.

Uverivši se u to, smemo li pretpostaviti da je prijateljska pomoć Elize Ožeškove Radovanu Košutiću i u nekim drugim slučajevima bila veća nego što se misli?

Na umu nam je, pre svega, Prusov Mihalko.

U pismu od 3. februara Košutić moli Ožeškovu da mu pomogne, jer „samo od nje i gospodina Prusa" nema prikladnog štiva za hrestomatiju koju sastavlja. A stalo mu je do toga „da Primeri budu što je moguće bolji”. Prusa ne poznaje lično, pa ne može da mu piše. Zato se obraća Ožeškovoj. Nema li možda ona nešto pri ruci?^[13]

Na početku sledećeg pisma (od 24. februara), zahvaljujući od sveg srca na odgovoru iz Grodna, Košutić kaže: „Prema Vašem pismu naručio sam u Krakovu neke knjige, ali nisam sve dobio.”^[14] Kao što znamo, nije dobio Gospođicu Antonjinu. A šta mu je iz Krakova stiglo (pored Melanholika, koje nije ni naručio)?

Sva je prilika da je iz Krakova stigao Mihalko. Po preporuci iz Grodna. Iz samog pisma saznajemo da je ta Prusova pripovetka ušla u hrestomatiju (s izvesnim skraćenjima). O tome govore dve kratke rečenice: „'Michałka' pomieściłem w skróceniu. Rzecz to bardzo ładna.”^[15] Druga rečenica nam zvuči ovako: stvar koju ste Vi preporučili zaista je vrlo lepa. Mada ovog puta Eliza Ožeškova u Beograd nije poslala („w poleconej opasce”) nikakvu knjigu (na čemu bi joj Košutić posebno zahvalio), i Mihalko je, po svemu sudeći, u antologijske Primere književnog jezika poljskog ušao zahvaljujući njenoj ruci-pomoćnici.

U dva Košutićeva pisma Elizi Ožeškovoj, pisana 1896. godine, pojavljuje se ime Teodora Tomaša Ježa. Jedan tekst ovog pisca Košutić je uneo u svoju prvu hrestomatiju. Da li među tim činjenicama postoji neka dublja veza?

U pismu od 24. februara, obavestivši Ožeškovu o nevoljama s Kačkovskim, Košutić odmah zatim pred nju iznosi novi problem s kojim se suočio:

Šta da uzmem od Ježa? On je naš veliki prijatelj i ne bih želeo da ga zaobiđem. Možda nešto iz Uskoka, neki odlomak? Molim Vas za savet ^[16].

Ožeškova je na ovu molbu morala odgovoriti. Ako se onako svesrdno postarala da u Košutićevoj hrestomatiji bude predstavljen Zigmunt Kačkovski, morala je dati traženi savet kad je u pitanju Zigmunt Milkovski, u književnosti poznat kao Teodor Tomaš Jež.

Elizu Ožeškovu je sa Zigmuntom Milkovskim vezivalo dugogodišnje iskreno prijateljstvo. O njegovim romanima napisala je studiju ^[17]. Za sam roman o uskocima, u jednom od mnogobrojnih pisama Ježu (onom od 17. decembra 1881), rekla je i ovo: „Sve što čita poljski, već je čitalo Uskoke, a najmlađe pokolenje koje ih još nije čitalo, sigurno će ih čitati”^[18].

Pisma Elize Ožeškove Radovanu Košutiću nisu, na žalost, sačuvana. I bez tog izgubljenog dokumenta jedna stvar je ovde van svake sumnje: na pitanje da li da u svoju hrestomatiju unese „nešto iz Uskoka", Radovan Košutić ni u kom slučaju nije mogao dobiti negativan odgovor.

U Košutićevom pismu od 20. marta, iz kojeg smo saznali da mu je Ožeškova poslala „Baku, Gospođicu Antonjinu i odlomak iz romana Kačkovskog”, nalazimo i ovu informaciju: „Dobio sam Ježa, a za nekoliko dana dobiću i Severa.”^[19] Knjiga koju je Košutić dobio (pa o tome obavestio Ožeškovu) bili su upravo Uskoci.

Teodor Tomaš Jež je u prvoj Košutićevoj hrestomatiji predstavljen odlomkom iz tog romana. Predstavljen je na najbolji način. Antologijski odlomak potiče iz šeste glave Prologa. Naslov te glave (i štiva u hrestomatiji) glasi: Siwy włos ojca.

Pred nama je taj potresni prizor: oči dečaka, privijenog uz majku, u daljini vide sede očeve vlasi; nabijen na kolac, uzdignut iznad gomile, mučenički venac dobija Miloš Vidulić.

Ovaj odlomak je, po našem mišljenju, Košutiću preporučila Eliza Ožeškova. Čini nam se manje verovatnim da je ona Ožeškova koja se toliko trudila oko Kačkovskog odgovorila samo da svakako treba uzeti „nešto iz Uskoka".

Interpretirajući studiju Elize Ožeškove, profesor Stojan Subotin je u svojoj monografiji Romani Teodora Tomaša Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima, pored ostalog, pomenuo i niz „idealno čistih ličnosti kakve su Miloš i Ljuba Vidulić u Uskocima"^[20]. C tim ličnostima, koje je apostrofirala Eliza Ožeškova pišući o romanima Teodora Tomaša Ježa, srećemo se i u antologijskom odlomku Ježevog romana. C njima su se sretali i prvi čitaoci Primera književnog jezika poljskog.

Napominjemo da u trenutku kada je Košutićeva antologija ugledala sveta Uskoci kod nas nisu bili poznati. Nedovršeni prevod Nikole Manojlovića-Rajka pojaviće se na stranicama Narodnih novina iduće, 1897. godine.

Vratimo se sada Košutićevoj rečenici „Dobio sam Ježa, a za nekoliko dana dobiću i Severa”. Ježev slučaj smo ispitali. Ostaje nam Ignaci Maćejovski-Sever.

I tu nam je pouzdan izvor informacija pismo od 24. februara. Ako iz njega izvučemo samo ono što se odnosi na Severa, od dobijenih podataka sastavićemo ovu „slagalicu”: Košutiću bi bilo žao da izostavi tog pisca, o kome je mnogo čitao, a seća se i kako ga je sama Ožeškova hvalila (pretpostavljamo: prilikom Košutićeve posete Grodnu); moli je da mu nekako pomogne, ako može i da mu pošalje neku kraću Severovu stvar ^[21].

Informaciju iz pisma od 20. marta tumačimo ovako: za nekoliko dana Košutiću treba da stigne (svakako ne iz Grodna) naručena Severova knjiga; u njoj je tekst pogodan za hrestomatiju.

U Primerima književnog jezika poljskog Ignaci Maćejovski je predstavljen odlomkom iz „sličice” Wiosna. Naslov štiva je Marysia. Po svemu sudeći, tu prostodušnu devojku, koja se iz grada vraća u zavičajno selo, Košutiću je preporučila Eliza Ožeškova.

Kada je prvi put pomenuo Severa, Košutić je u istoj rečenici ukazao na još jednog pisca kojeg ne bi hteo da izostavi. Ta kratka rečenica iz njegovog pisma od 24. februara glasi: „Żal mnie Sewera i Dygasińskiego”^[22]. Kako saznajemo iz daljeg izlaganja, problem je ovog puta bio u tome što se Novele Adolfa Digasinjskog, štampane u Varšavi 1884. godine, više nisu mogle naći, „a to je njegovo glavno delo”. Pošto traganja nisu urodila plodom, Košutić se obraća Ožeškovoj: nema li možda ona tu željenu knjigu?^[23]

Da je odgovor morao biti negativan, zaključujemo po Košutićevom pismu od 20. marta. Saopštivši Ožeškovoj da je dobio Ježa, a da će uskoro dobiti i Severa, Košutić joj se jada kako jedino Digasinjskog ne može da dobije, a tako bi želeo da baš nešto iz tih njegovih Novela unese u prvi deo svoje hrestomatije. Potrebna mu je, naime, prva „sličica” – Wilk, psy i ludzie, za koju kritičar Pjotr Hmjelovski kaže da je najbolja. Možda bi se nešto dalo učiniti ako bi Ožeškova bila tako dobra da piše nekom u Varšavu? Možda bi gospodin Mejet mogao da porazgovara s autorom, ili da tu knjigu potraži u antikvarijatu ^[24].

Da li je Eliza Ožeškova pisala svom varšavskom prijatelju i zastupniku, književniku i advokatu Leopoldu Mejetu i da li je on nešto preduzeo, nije nam poznato. C druge strane, pouzdano znamo da Košutić nije dobio knjigu koju je želeo. Da mu je došla u ruke, u Primerima književnog jezika poljskog svakako bi se pojavila onoliko hvaljena „sličica” Wilk, psy i ludzie. Umesto nje u obe Košutićeve hrestomatije ušla je pričica Jaki pań, taki sługa, koja ne pripada Novelama iz 1884. godine. Ova priča je prvi put objavljena u listu Kurier Codzienny 1891, a dve godine kasnije štampana je u zbirci Garstka. Podaci koji su nam dostupni ne ukazuju na to da je Košutiću taj primer preporučila Ožeškova.

Za veliki broj tekstova pouzdano znamo da ih je sastavljač hrestomatije sam odabrao. O tome je obaveštavao Elizu Ožeškovu, kako bi ona mogla da sa svoje strane još nešto doda (ako nađe za shodno). Da li je Ožeškova preporučila Košutiću neki od onih antologijskih tekstova koji se u njegovim pismima uopšte ne pominju, ne znamo i ne možemo znati, jer nikakvih svedočanstava o tome nemamo.

Na osnovu podataka sadržanih u dragocenim Košutićevim pismima možemo zaključiti: Eliza Ožeškova je Košutiću poslala svoju pripovetku Baka (uz Gospođicu Antonjinu, koja nije dobila mesto u Primerima) i odlomak iz romana Kačkovskog Unuci, koji je sama odabrala; sve ukazuje na to da su i Prusov Mihalko i Severova Marisja, kao i antologijski odlomak iz Ježevih Uskoka, u prvu Košutićevu hrestomatiju, a njom i u istoriju naše polonistike, ušli zahvaljujući svesrdnoj pomoći velike poljske književnice.

IV

Iako ne raspolažemo arhivskom građom iz beogradske Državne štamparije, imajući pred sobom Primere književnog jezika poljskog i Pisma Radovana Košutića Elizi Ožeškovoj, možemo nešto reći i o tome kako je teklo štampanje prve Košutićeve hrestomatije. Možemo, štaviše, tačno odrediti koji je njen segment bio štampan do 24. februara 1896. godine (po starom kalendaru).

Primeri književnog jezika poljskog imaju ukupno 288 strana. To je tačno osamnaest tabaka. Sastoje se iz dva dela. Prvi zauzima četiri tabaka (str. 1-64), a drugi četrnaest (str. 65-288). Ovi elementarni, „aritmetički” podaci, koje nam saopštava sama knjiga, olakšaće nam rešavanje postavljenog zadatka.

Iz Košutićevog pisma od 24. februara 1896. saznali smo da je do tog dana bilo odštampano preko osam tabaka njegove hrestomatije. Da je celih devet, bila bi to polovina knjige, od koje do 3. februara nije bilo štampano ni slovo.

Da li je štampanje teklo po uobičajenom redu, od prve strane prvog tabaka? Da li je prvi deo štampan pre drugog?

Knjiga koja je pred nama počinje pesmom Andžeja Njemojevskog Wschód. Simbolični Izlazak sunca je „osobeni znak" Primera književnog jezika poljskog. Ta će pesma ući i u druge, poznate Primere, ali neće označavati njihov početak. U prvoj Košutićevoj hrestomatiji Njemojevski je predstavljen i ciklusom od četrnaest pesama, čiji je naslov Ty za ciemną skryte chmurą... I taj se ciklus nalazi u prvom delu knjige (str. 34-36). Da li su stranice na kojima je kod nas prvi put predstavljen Andžej Njemojevski mogle biti štampane pre 24. februara 1896. godine?

U pismu koje nosi taj datum nalazimo iskaz najverodostojnijeg svedoka. Obavestivši Ožeškovu da je za Primere već odabrao pesme Kazimježa Tetmajera i Zenona Pšesmickog, Košutić dodaje da računa na još tri predstavnika „nove poezije":

Jeżeli mnie z Krakowa przyślą Kasprowicza, Niemojewskiego i Nawrockiego, nowa poezya w Wypisach świetnie się zareprezentuje"^[25].

Iz ove kondicionalne rečenice saznajemo da sastavljač hrestomatije tada još nije imao pesme Andžeja Njemojevskog (kao ni Jana Kasproviča i Vladislava Navrockog).

Navrocki nas ovde ne zanima, jer u Košutićevim Primerima od njega nema ni traga. Pored Njemojevskog, za čije smo pesme utvrdili da do 24. februara nisu mogle biti štampane, našu pažnju privlači Kasprovič. U prvu Košutićevu hrestomatiju ušlo je devet njegovih pesama. Kako je jedna od njih, Jesień, u stvari sonetni triptih, mogli bismo taj broj i povećati (po takvom računu pesama bi bilo jedanaest). Sve sem jedne nalaze se u drugom delu knjige. U prvom delu, na šesnaestoj strani (kojom se završava prvi tabak), ovekovečena je pesma Ciche boje. To je prva Kasprovičeva pesma koju su na poljskom jeziku čitali Košutićevi prvi slušaoci. A što se tiče zadatka koji ovde rešavamo, dobili smo novi dokaz da prvi tabak te knjige-začetnice nije jedan od onih koji su štampani do 24. februara.

Kao potvrda s Košutićevim pečatom, u rukama nam je treći dokaz: priča Adolfa Digasinjskog Jaki pań, taki sługa. Štampana je u dva nastavka, u okviru prvog tabaka Primera književnog jezika poljskog (str. 9-11 i 12-13). Taj tekst, kao što znamo, Košutić nije imao ni 20. marta.

Prvi i drugi tabak neraskidivim nitima povezuje Łaciarz. Odabrani komad pripovetke Klemensa Junoše-Šanjavskog štampan je u tri nastavka, prošarana drugim prilozima (str. 16-19, 19-22 i 23-26). Naglašavamo da prvi nastavak počinje na onoj istoj strani na kojoj je štampana Kasprovičeva pesma Ciche boje.

Ciklus pesama Andžeja Njemojevskog Ty za ciemną skryte chmurą... nalazi se u trećem tabaku. Na strani trideset šestoj, na kojoj se taj lirski mozaik završava, pojavljuje se pred nama – Marysia. Isečak iz „sličice” Wiosna štampan je u dva nastavka (str. 36-39 i 40-44). Ta „sličica” sastavljaču Primera književnog jezika poljskog ni 20. marta nije bila pred očima: Severa će dobiti „za nekoliko dana”.

U okviru četvrtog tabaka čitaocima prve Košutićeve hrestomatije predočen je onaj potresni prizor iz romana o uskocima (str. 57-61). A 24. februara, podsetimo se, Košutić tek pita Ožeškovu šta da uzme od Ježa.

Podaci koje smo izneli nepobitno dokazuju da prvi deo Primera književnog jezika poljskog nije mogao biti štampan do termina o kome je reč. Na taj smo način, dakle, utvrdili da je drugi deo knjige pre prvog stavljen pod presu Državne štamparije. To znači da je do 24. februara 1896. odštampano preko osam tabaka od onih četrnaest koji pripadaju tom delu hrestomatije.

Preostaje nam da proverimo da li je drugi deo Primera književnog jezika poljskog štampan po redu, sukcesivno, od svoga početka.

Na početku drugog dela knjige koja je pred nama stoji Mickjevičeva balada Trzech Budrysów (str. 65-66). Označena je rednim brojem jedan (kao i pesma Njemojevskog Wschód u prvom delu Primera). Logično je pretpostaviti da je upravo „litvanska balada” o trojici sinova staroga Budrisa prva odštampana, da od tog međaša treba početi brojanje tabaka. Postupivši tako, doći ćemo do čuvene pesme Juljuša Slovackog Ojciec zadżumionych (str. 187-196), čiji završni deo već zalazi u deveti tabak. Granična linija bi se možda još mogla pomeriti, kako bismo uključili i rektorski govor Juzefa Šujskog (str. 196-202).

Da li na tako omeđenom prostoru nalazimo neki tekst poput onih iz prvog dela, tekst koji ne bi mogao biti štampan pre 24. februara?

Detaljno ispitavši sve slučajeve, pročitavši još jednom Košutićeva pisma iz 1896. godine, sa sigurnošću možemo reći da u ovih osam tabaka (i komadu od devetog) nema nijednog takvog teksta.

Kao primer uzmimo Mihalka. Pripovetka kojom je u našoj prvoj antologiji poljske književnosti predstavljen Boleslav Prus štampana je u dva nastavka (str. 101-110 i 121-128). U pitanju su treći i četvrti tabak drugog dela knjige. Proveravamo održivost naše pretpostavke. Znamo da 3. februara Košutić nije imao taj tekst, ali isto tako pouzdano znamo da ga je pre 24. februara dobio, skratio i uneo u hrestomatiju. Do tog termina Mihalko je, dakle, mogao biti štampan.

U segmentu čije smo granice utvrdili nalazi se, između ostalog, i najduži tekst u Primerima: Zemsta Aleksandra Fredra. Odlomci tog remek-dela „poljskog Molijera" štampani su na dvadeset pet dvostubačnih strana (145-155 i 157-170). Tako predstavljenoj komediji dodat je i tekst Stanislava Tarnovskog O „Zemście” (str. 170-177).

Tu cu i jevrejske teme: Srul z Lubartowa (str. 69-78), Koncert Jankiela (str. 133-135), El mole rachmim (str. 178-180). Četvrti Jevrejin, Łaciarz, ući će u prvi deo knjige (koji će biti štampan posle drugog).

Uz trojicu pesnika-proroka, korifeja poljskog romantizma – Mickjeviča, Slovackog i Krasinjskog, uz poznate i već slavne pisce iz onog trezvenog i kritičkog doba koje Poljaci nazivaju pozitivizmom – Sjenkjeviča i Prusa, Asnika i Konopnjicku (druga imena da ne nabrajamo), tu cu i dva predstavnika „nove poezije” (modernizma, neoromantizma, ili – Mlade Poljske): Zenon Pšesmicki-Mirjam i Kazimjež Tetmajer.

Koliko je pesama Košutić uzeo od Mirjama, zavisi od toga kako računamo: naslova ima devet, ali se pod jednim, Współczesnym, u stvari kriju četiri soneta, pa nećemo pogrešiti ni ako kažemo da je Zenon Pšesmicki u našoj prvoj antologiji poljske književnosti zastupljen sa dvanaest pesama (str. 115-120). Kod Tetmajera je sve čisto i jasno kao Morsko oko: pesama (i naslova) ima tačno deset (str. 141-144). I Mirjam, i Tetmajer – posebno naglašavamo – prvi put cu kod nas predstavljeni u Košutićevoj knjizi-začetnici.

A sada bacimo pogled preko međe (ili, da se adekvatnije izrazimo – preko graničnog pojasa). Posle rektorskog govora Juzefa Šujskog dolazi Oda do młodości (str. 202-204). Na onoj stranici na kojoj se Mickjevičeva pesma završava počinje Zawieja śnieżna na Podolu (str. 204-208). Odlomak iz romana Wnuczęta, kao što smo videli, nije mogao biti štampan do 24. februara. Do tog roka, samo iz tehničkih razloga, nije štampana ni Oda mladosti (ili barem njen završni deo). Da li je odštampana koja stranica manje ili više (u svakom slučaju – preko osam, manje od devet tabaka), nije, uostalom, ni bitno. Bitna je činjenica da je zastoj u štampanju izazvala Mećava na Podolju. Tek kada je Košutić od Ožeškove dobio „odlomak iz romana Kačkovskog” (na čemu joj zahvaljuje 20. marta), put je postao prohodan. Tek tada je deveti tabak drugog dela knjige mogao biti odštampan do kraja, da bi na red došao deseti. Ta dva tabaka upravo povezuje Zigmunt Kačkovski.

U „donjem toku” drugog dela knjige pojaviće se još dva štiva koja Košutić 24. februara nije imao: Z poezyj J. Kasprowicza (str. 245-250) i Babunia Elize Ožeškove (str. 250-262). I na taj se način potvrđuje da je zadatak koji smo sebi postavili dobio tačno i jedino moguće rešenje.

Rešivši taj zadatak, osvrnimo se na jedno nedovoljno precizno, ali uprkos tome izuzetno značajno, nezaobilazno svedočanstvo o štampanju prve Košutićeve hrestomatije, na koje je pre nas ukazao profesor Đorđe Živanović. To svedočanstvo i Profesorov komentar objedinjeni cu u ovom pasusu iz prekretnog rada Dosad nepoznat univerzitetski poljski priručnik Radovana Košutića:

U časopisu Delo, u svesci za april 1896, a to je knjiga X, nalazimo u beleškama na kraju spisak knjiga i listova koji su predati za štampanje Državnoj štampariji. U tome spisku, kad se nabrajaju knjige za „gimnasije”, stoji zabeleženo: „Primeri književnosti jezika poljskog od R. Košutića”. Podvlačimo da je delo tu nazvano onako kako smo naveli, a ne onako kako na knjizi doista piše i kako smo navikli da Košutić ova svoja dela naziva. To je verovatno štamparska omaška. A onda valja istaći i podatak da je knjiga za gimnazije, a jasno je da to nije moglo biti.^[26]

Jezgrovitom komentaru našeg Učitelja dodaćemo samo jedan detalj (koji mu je svakako bio poznat, ali ga nije stavio na uvid čitaocu). Reč je o nazivu knjige koju je otkrio. I bez korica i naslovne strane, ona nam ne samo saopštava već i konsekventno, s matematičkom tačnošću ponavlja ime koje joj je njezin tvorac dao. Autentični, Košutićev naslov: Primeri književnog jezika poljskog pojavljuje se u njoj devetnaest puta. Na samoj prvoj strani nalazimo ga na dva mesta: na upadljivom, dominantnom vrhu i u tihom kutku donje margine. Na ovom drugom, neuglednom, ali ipak uočljivom mestu naslovom je označen početak štamparskog tabaka. Tako će nam još sedamnaest puta, u predvidljivim, ravnomernim intervalima, isti naslov biti pred očima. Kao signal novoga početka.

Iako je naslov prve Košutićeve hrestomatije u Delu pogrešno naveden, iako je ona predstavljena kao gimnazijski udžbenik, beleška je ispunila svoju osnovnu svrhu: skrenula je pažnju čitaocima na knjigu koja će se uskoro pojaviti. Tako je za nju mogao saznati i profesor gimnazije Milorad Pavlović, koji će u istom časopisu objavljivati svoje prevode poljske poezije.

Nemamo podataka o tome kada je završeno štampanje Primera književnog jezika poljskog. Znajući, međutim, da je za ono kratko vreme između 3. i 24. februara bila štampana skoro polovina knjige, a da su gotovo svi problemi koji su taj tempo usporili, pa i doveli do zastoja, bili rešeni do 20. marta (ostao je, praktično, još samo Digasinjski, jer će Severov slučaj biti rešen „za nekoliko dana"), ne vidimo razloge zbog kojih taj posao ne bi bio uspešno okončan – za nekoliko narednih meseci. Smatramo, naime, da ne bi trebalo previše rastegljivo i uopšteno tumačiti Košutićeve reči iz poslednjeg pisma Ožeškovoj, pisanog 20. marta 1896 (po starom kalendaru):

Trzeba widzieć, jak się młodzież chętnie uczy, jak się cieszy myślą, że za kilka miesięcy będzie czytać polskich klasyków w oryginale i przepyszną literaturę współczesną.^[27]

Za nekoliko meseci, kad počne nova školska godina, Košutićevi studenti će moći da čitaju – Primere književnog jezika poljskog.

V

Sada je pravi trenutak da skrenemo pažnju na jednu Košutićevu belešku u onim drugim, dobro poznatim Primerima iz 1901. godine. Posvećena je Juzefi Savickoj, čija je novela List ušla u obe Košutićeve hrestomatije. U toj belešci, koja nam je svima na vidiku (štampana je na dvesta šestoj strani decenijama korišćenog udžbenika), krije se jedan važan podatak, na koji, koliko je nama poznato, dosad nije ukazao niko ko je pisao o Košutiću.

Početak beleške, ako odložimo čitanje napomene uz godinu rođenja, glasi:

Sawicka Józefa (pseudonim: Ostoja), pripovedačica, rodila se 1859 god. ^[27] u Lapčinu (gubernija grodnanska). Vaspitanje je dobila domaće; god. 1889 položila je ispit za učiteljicu poljskog jezika i književnosti i od to doba predaje taj predmet u pensionatima varšavskim.

Tako pročitan tekst deluje sasvim obično. Ono što je za nas najznačajnije krije se upravo u napomeni koju je Košutić dao povodom godine rođenja Savicke:

Tako u autobiografiji. U jednom pak pismu (25. jan., 1897 god.), upućenom piscu ovih redaka, stoji: "Rodila sam se 1860 god., umreću - ne znam kad, svakako ne baš tako brzo, jer volim život, a svet s onu stranu groba ni malo me ne primamljuje".

Za nas, razume se, ovde nije bitna sporna godina rođenja poljske spisateljice već neosporna činjenica da je Juzefa Savicka 25. januara 1897. pisala Radovanu Košutiću. Iako samo pismo nije sačuvano, u Košutićevoj belešci su od zaborava otrgnuti njegovi fragmenti. Pored onog koji je naveden u napomeni, Košutić nam je verno preneo (od reči do reči preveo) i sledeći odlomak:

Pišem malo, jer vreme i snagu posvećujem predavanjima poljske književnosti. U prilikama, u kojima mi živimo, ta predavanja spadaju skoro u dužnost.

Sačuvavši od zaborava ove reči "gospođice Jozefine", koje nam tako mnogo govore o njoj i vremenu u kome je živela, Košutić na kraju te dragocene beleške iznosi i podatke o književnom radu poljske spisateljice čiji je pseudonim Ostoja:

Prve novele štampala je u varšavskom listu "Prawda" i u petrogradskom "Kraj", koji izdade i prvu svesku njezinih novela pod imenom "Szkice i obrazki" (1886); posle ove pojaviše se još tri knjige (trećoj od njih, koja je izašla 1890 god., s natpisom "Nowele", napisao je kritičar Hmjeljovski vrlo lep predgovor), a zatim romani "Krulewna", "Wychowanka", itd. ^[28]

Kao što vidimo, u belešci je posebno istaknuta ona knjiga Juzefe Savicke u kojoj se nalazi "vrlo lep predgovor" Pjotra Hmjelovskog. Ty je knjigu Košutić najbolje poznavao. Iz nje je upravo odabrao tekst koji će uneti u obe svoje hrestomatije.

Oko izbora se nije dvoumio nijednog trenutka. U pismu od 3. februara 1896. saopštio je Elizi Ožeškovoj da će u Primere uvrstiti "od p. Ostoi: 'List' (z Nowel 1890 r.)"^[29]. Do 24. februara novela je već bila štampana. Nalazimo je u onom segmentu Košutićeve knjige-začetnice koji je prvi stavljen pod presu Državne štamparije (str. 84-93).

Osnovana je pretpostavka da među činjenicama koje smo utvrdili postoji neka dublja, kauzalna veza. Tražeći dokaze koji bi tu pretpostavku potvrdili, pođimo od onog pisma koje je Juzefa Savicka uputila Radovanu Košutiću 25. januara 1897. godine.

Evo kako na tu stvar gledamo. U pismu o kome je reč književnica čiji se tekst nalazi u Košutićevoj hrestomatiji (štampanoj 1896. godine) saopštava njenom sastavljaču podatke o svom životu i radu. Zašto bi ona to činila, zašto bi uopšte pisala Košutiću, da joj se on nije obratio? Reči Juzefe Savicke, koje nam bruje u sluhu, mogu biti samo drugi deo dijaloga, koji je započeo Radovan Košutić. Iako od tog Košutićevog pisma nije sačuvano ni slovo, nema sumnje da je ono postojalo, da ga je Savicka primila i na njega odgovorila. Odgovorila je, kao što znamo, 25. januara 1897. Košutić je, razume se, svoje pismo morao napisati pre tog datuma, najverovatnije istog meseca (na samom početku 1897. godine). Na pitanje zašto su mu tada bili potrebni podaci o životu i radu Juzefe Savicke, kad će se beleške o piscima pojaviti tek u drugim Primerima (1901) - odgovorićemo ovako: zato što je te podatke trebalo saopštiti studentima prilikom obrade štiva čiji je naslov List. Pišući Savickoj, Košutić joj je svakako javio da je knjiga u kojoj se nalazi i njena novela ugledala sveta, da književni jezik poljski, čiji primer predstavlja i Pismo, već odjekuje pod svodovima beogradske Velike škole. Da li je tom prilikom "gospođici Jozefini" poslao i primerak svoje prve hrestomatije, pitanje je na koje ne možemo odgovoriti. Tu nam ne može pomoći ni nekakva analogija, jer nemamo podataka ni o tome da li je takav simbolični honorar primila i sama Ožeškova.

Ime velike poljske književnice nije ovde slučajno spomenuto. Njime, zapravo, čvršće povezujemo imena Radovana Košutića i Juzefe Savicke. Spisateljica čija je novela ušla u našu prvu antologiju poljske književnosti bila je bliska prijateljica Elize Ožeškove. Ovog puta nije reč o preporuci poslatoj iz Grodna (sastavljač Primera je Pismo sam odabrao) već o onoj prijateljskoj atmosferi koju je stvarala i oko sebe širila Ožeškova, o duhovnoj klimi koja je pogodovala uspostavljanju dijaloga Radovana Košutića i "gospođice Jozefine". Čoveku punom obzira, koji nije mogao da piše "gospodinu Prusu" jer ga nije lično poznavao, "gospođica Jozefina", očigledno, nije bila daleka i strana. Pomišljamo čak i na mogućnost da su se nekadašnji student slavistike i nastavnica poljske književnosti upoznali u gostoljubivom domu Elize Ožeškove. Prema podacima koji su nam dostupni, njihovi putevi su se u Grodnu mogli ukrstiti godine 1889. Da li su se termini njihovih poseta Ožeškovoj u nekom trenutku poklopili kao kazaljke na satu - u ovom času ne možemo reći.

Mada prvenstveno mislimo na Njemen, iz sećanja nismo izbrisali Vislu. Juzefa Savicka, ne zaboravljamo, s neugasivim žarom predaje poljsku književnost "u pensionatima varšavskim". U Varšavi objavljuje knjigu iz koje će jednu novelu odabrati Radovan Košutić. A on je, ni to ne zaboravljamo, i u Varšavi boravio. Da li je to puka koincidencija, zavodljiva i varljiva kao rano proleće, ili se, možda, u mutnim vodama Visle krije neki izgubljeni ključ?

Vraćajući se Košutićevom izgubljenom pismu i odgovoru Juzefe Savicke od kojeg su ostali samo odlomci, stavljamo na hartiju i ovo pitanje: da li se dijalog sveo na dva pisma, ili je, možda, ranije započet i nastavljen posle 25. januara 1897? "Gospođica Jozefina", koju "svet s onu stranu groba nimalo nije privlačio", umreće u jednoj varšavskoj bolnici 23. decembra 1920. godine.

Na kraju, zatvarajući krug, razjasnimo kako je nastala Košutićeva beleška posvećena Juzefi Savickoj.

U napomeni povodom godine rođenja poljske spisateljice Košutić konfrontira dva izvora: autobiografiju i pismo "gospođice Jozefine". O pismu smo dosta govorili. Preostaje nam još da objasnimo na koju se to autobiografiju Juzefe Savicke poziva Košutić.

Odgovor na ovo pitanje dat je na najistaknutijem, počasnom mestu u Primerima književnoga jezika poljskog: na onoj nepaginiranoj stranici koja počinje rečima "Neka je najiskrenija hvala..." Među imenima poznatih naučnika, akademika i profesora, na tom se mestu nalazi ijedno bez ikakvog zvanja i titule. A upravo je ono za naš predmet ključno, jer su s njime tesno povezane Košutićeve beleške o piscima. "Neka je najiskrenija hvala", kaže na tom mestu Radovan Košutić, i "Stevanu Dembi-u, književniku i knjižaru varšavskom, koji mi je dao da se poslužim autobiografijama modernih pisaca, prikupljenim za veliki biografski rečnik poljskih književnika, koji on smera izdati". Prenoseći Košutićeve reči, koje za nas znače mnogo više od kurtoaznih izraza zahvalnosti, sa svoje strane dodajemo ovu informaciju: Album pisarzy polskich (współczesnych), kako glasi pravi naziv izvora na koji nas upućuje Košutić, izdao je Stefan Dembi godine 1901. u Varšavi. Autobiografiju mu je poslala i Juzefa Savicka.

Podacima koje je našao u autobiografiji poljske spisateljice pripremljenoj za Album Košutić je priključio one koji su mu već bili poznati. Dobro je poznavao njene Novele (sa "vrlo lepim predgovorom" Hmjelovskog), knjigu iz koje je godine 1896. odabrao jedan antologijski tekst. U rukama je imao i nešto što niko drugi nije: pismo koje mu je 25. januara 1897. uputila "gospođica Jozefina".

Tako je nastala beleška koju je Radovan Košutić posvetio Juzefi Savickoj, beleška kojoj nema ravne u Primerima književnoga jezika poljskog. U njoj su, da se poslužimo jezikom arheologije, jasno vidljiva dva sloja, čiju starost možemo odrediti prema materijalu koji u njima nalazimo. Mlađi sloj pripada vremenu poznatih Košutićevih Primera, stariji potiče iz perioda koji je obeležila njihova zaboravljena prethodnica.

VI

U ruci nam je jedna mala knjiga koju je Radovan Košutić poklonio biblioteci Slovenskog seminara (o čemu svedoči njegov potpis). Registrujemo podatke. Ime pisca: Czesław Jankowski. Naslov: Capriccio. Cykl arabesek. Mesto i godina izdanja: Krakuw 1889. Izdavač: G. Gebethner i Spułka.

Ali, to nije sve. Čim otvorimo knjigu, na unutrašnjoj strani korica, u levom donjem uglu, primetićemo jednu nalepnicu. Na njoj piše: Księgarnia Spółki Wydawniczej Polskiej w Krakowie.

Naziv te knjižare (samo bez onog: Polskiej) saopštio nam je Košutić u pismu Ožeškovoj od 3. februara 1896. Na to ranije nismo obraćali pažnju. Nije ni profesor Živanović. Sada možemo dodati: to je ona krakovska knjižara od koje je Košutić naručivao i (ne baš uvek) dobijao knjige. Tako treba shvatiti podatke koje nalazimo u pismu od 24. februara ("naručio sam u Krakovu", "ako mi iz Krakova pošalju...").

Toliko smo informacija dobili od korica i naslovne strane. Mnogo više možemo saznati od onoga što je između korica.

Capriccio Česlava Jankovskog jedna je od onih knjiga iz kojih je Radovan Košutić birao tekstove za svoju prvu hrestomatiju. U prilici smo da saznamo kako je on to činio. Da pratimo tragove koje je ostavila njegova olovka.

Ne računajući Preludium, ciklus pesama o kome je reč čine šezdeset i četiri arabeske. Košutić je odabrao trinaest (u prvi mah četrnaest). Da bi dobio skladnu celinu, promenio je redosled izabranih pesama (obeležavajući ih pri tom brojevima). To nije matematika. Nije robovanje scijentističkoj egzaktnosti. Prateći tragove Košutićeve olovke, mi otkrivamo čoveka koji s estetskim uživanjem od delova prvobitnog ciklusa komponuje novi.

Pripremajući odabrane tekstove za štampu, Košutić je davao i uputstva kako ih treba složiti. Nad pesmama kraćeg stiha istom običnom olovkom beleži: "u dva reda". Nad onima s neparnim brojem strofa: "u dva reda, jedna u sredu".

Ne nabrajajući sve pojedinosti, recimo samo da su odabrane arabeske Česlava Jankovskog u našoj prvoj hrestomatiji poljske književnosti predstavljene u onom obličju koje im je dala Košutićeva ruka.

Nalazimo ih u prvom delu hrestomatije (štampanom posle drugog). Ciklus od trinaest pesama, koje je odabrao i rasporedio Košutić, zauzima tačno tri stranice (54-56). Možda je ona četrnaesta arabeska izostala samo zato što se nije mogla uklopiti u određen "izložbeni prostor".

Arabeske Česlava Jankovskog predstavljene su i u poznatim Primerima književnoga jezika poljskog iz 1901. godine. Ovog puta ciklus je sveden na sedam pesama. Košutić je probrao one koje je njegova ruka pet godina ranije odabrala za prvu hrestomatiju. Smanjujući dimenzije ciklusa, još jednom je promenio redosled njegovih sastavnih delova. Raspored izabranih pesama prilagodio je potrebama kompozicije.

Nemamo podataka o tome kada je Radovan Košutić nabavio knjigu koja je tako proširila naše vidike. Da li mu je Capriccio preporučila Eliza Ožeškova, ne znamo i ne možemo znati, jer se ime Česlava Jankovskog ni u jednom Košutićevom pismu ne pominje, a nijedno pismo koje je iz Grodna stiglo u Beograd nije sačuvano. Bez obzira na to, zahvaljujući knjizi koja nam je u ruci, pouzdano smo utvrdili ono što je za nas najvažnije: da je arabeske po svom ukusu birao i svojom rukom na novi način slagao Radovan Košutić.

VII

Do pouzdanih saznanja o tome kako je sastavljač naše prve antologije poljske književnosti raspoređivao i usklađivao odabrane tekstove možemo doći i drugim putem, koji nije u doslovnom smislu markiran Košutićevom olovkom.

Pođimo od najjednostavnijeg, svima pristupačnog primera, identičnog u obema hrestomatijama. U pitanju su Krimski soneti, jedan od najpoznatijih lirskih ciklusa ne samo u poljskoj već i u svetskoj poeziji.

Od osamnaest soneta Košutić je izabrao četiri. Njihovi naslovi, navedeni onim redom i u onom obliku u kome su štampani u Primerima (i poznatim, i zaboravljenim), glase: Stepy Akiermańskie, Ajudah, Droga nad prepaścią w Dżehud-Kale i Góra Kykyneis. Svakome ko je čitao Krimske sonete, u originalu ili u prevodu, odmah će pasti u oči da je na drugo mesto izbio onaj sonet kojim se Mickjevičev ciklus završava. Boljem poznavaocu dela o kome je reč neće biti teško da dokuči zašto je Košutić stavio Ajudah u susedstvo Akermanskih stepa. Učinio je to da bi među odabranim sonetima uspostavio ravnotežu, da bi dobio simetričnu, dvodelnu kompoziciju, u kojoj su jasno uočljiva dva para srodnih pesama. Drugi, odmah prepoznatljiv par predstavljaju soneti-blizanci (u Mickjevičevom ciklusu petnaesti i šesnaesti), koje preteća provalija ne deli već sjedinjuje. Prvi par po Košutićevom rasporedu čine oni soneti koji su kod Mickjeviča okvirni, koji, preko brda i dolina, jedan drugog dozivaju. Upravo to je autor Primera svojim znalačkim izborom i aranžmanom na upečatljiv način predočio i manje upućenom čitaocu.

A sada uzmimo jedan složeniji slučaj, koji zahteva poznavanje znatno većeg broja činjenica. U tom je pogledu egzemplaran Košutićev izbor iz pesničkog opusa Adama Asnika.

Hrestomatije se u ovom slučaju dosta razlikuju: u prvoj nalazimo dvadeset i jednu Asnikovu pesmu, a u drugoj samo dvanaest. Utvrdivši tu činjenicu, zadržaćemo se na prvoj knjizi. U njoj se pesme Adama Asnika pojavljuju na četiri mesta: dvaput kao pojedinačni primeri (str. 9 i 69), jednom u paru (str. 140-141), a na rastanku, na poslednjim stranicama Košutićeve antologije (280-288), zasipa nas čitava rukovet od sedamnaest pesama iz Asnikove gradine. Preciznosti radi, napominjemo da smo kao jednu računali pesmu Dwie fazy, koja se, u skladu s naslovom, sastoji iz dva tesno povezana dela. Ne bismo, međutim, pogrešili ni ako bismo te delove smatrali pesmama, jer su u pitanju dva soneta.

Na redu je utvrđivanje porekla svakog od tih primera, o kojima od Košutića saznajemo samo toliko da su izabrani "z poezyj A. Asnyka". Tako, naime, glasi naslov završne rukoveti. Zbog prirode problema koji rešavamo ova faza istraživanja zahteva znatno više truda i vremena od prethodne.

Pod nazivom Poezje kriju se četiri toma Asnikovih pesama. Prvi tom je objavljen (tačnije rečeno: prvi put štampan) 1869, drugi 1872 (zajedno s novim izdanjem prethodnog toma), treći 1880, a četvrti, Primerima vremenski najbliži, 1894. godine. Košutić je iz svakog ponešto uzeo, a najviše iz trećeg. Tačan bilans izgleda ovako: iz pomenutog trećeg toma potiče deset pesama, iz drugog šest, tri pesme pripadaju prvom, a dve četvrtom tomu Asnikovog poetskog kvarteta.

Činjenice koje smo utvrdili omogućuju nam da odgovorimo na pitanje koje nas ovde prvenstveno interesuje: da li su pesme Adama Asnika u Košutićevom izboru predstavljene hronološkim redom, od prvog do poslednjeg toma?

Kao što smo mogli i očekivati, izabrane pesme se tim redom ne pojavljuju ni u antologiji kao celini, ni u onoj rukoveti kojom smo na kraju, na rastanku od te izobilne, bogate i prebogate knjige, tako štedro obasuti. Iznesimo samo najvažnije podatke o tome kako je komponovano ovo poslednje štivo, sastavljeno od sedamnaest pesama Adama Asnika.

Okvirne pesme Na początku i Do młodych izabrane su iz trećeg toma. Iz istog izvora potiče još šest pesama, koje nisu koncentrisane na jednom mestu. To važi i za pet pesama uzetih iz drugog toma, kao i za tri pesme iz prvog. Sve se one međusobno prepliću, uprkos hronologiji. Pesma Choć pól i łąk, izabrana iz četvrtog toma, nije poslednja, sedamnaesta, već petnaesta po redu.

Glasovita Asnikova pesma Do młodych, kojom se završava naša prva antologija poljske književnosti, poslednji je književni tekst i u drugoj Košutićevoj hrestomatiji. Preko te knjige s njome su se upoznavale mnoge generacije mladih polonista. Kao proročanstvo koje se neumitno ispunjava i nama su se u sećanje urezali njeni završni stihovi:

Slika sveta koji uranja u tminu priziva stihove drugog pesnika, pripadnika onog pokolenja čije će sunce, "kao vitez u zlatnom oklopu", izaći na megdan mraku kada se ugase zvezde prethodnika. Na umu nam je pesma Andžeja Njemojevskog Wschód, koja zajedno s Asnikovom uokviruje našu prvu antologiju poljske književnosti. Poređenja radi, navedimo samo treću strofu simbolične pesme Njemojevskog:

Na početku druge Košutićeve hrestomatije nema Izlaska sunca. Ta će se pesma, kao jedina ponovo izabrana predstavnica Andžeja Njemojevskog, pojaviti tek na šesnaestoj strani Primera književnoga jezika poljskog. Čelno mesto je ustupila jednoj srpskoj narodnoj pesmi, čiji naslov (u prevodu Romana Zmorskog) glasi: Oj, dziewczyno, duszo moja... Nije teško zaključiti da je u ovom klasičnom udžbeniku filigranska prstenasta kompozicija prve hrestomatije žrtvovana jednom stepenastom, prevashodno didaktičkom pristupu.

VIII

Predstavivši naučnoj javnosti "nepoznat univerzitetski poljski priručnik Radovana Košutića", profesor Đorđe Živanović je potpuno izmenio staru, decenijama reprodukovanu sliku o broju i redosledu Košutićevih fundamentalnih dela - poljskih i ruskih Primera i Gramatika, knjiga na kojima počiva stameno zdanje naše slavistike. Otkrio nam je da Radovan Košutić nije počeo od Gramatike poljskoga jezika već od jedne reprezentativne, tekstovima bogate hrestomatije, koja, u stvari, predstavlja antologiju poljske književnosti XIX veka^[30]. Ispunjena samim "primerima", čiji je raspored prilagođen zahtevima kompozicije, ta knjiga-relikvija svakim svojim slovom svedoči da u početku ne behu glasovi i oblici već nadahnuta pesnička reč.

Mada je znatan deo prve hrestomatije ugrađen u drugu, udžbenik iz 1901. godine bitno se razlikuje od svoje pet godina starije prethodnice. Prva hrestomatija, kao što znamo, ima tačno osamnaest tabaka (288 strana). U drugoj su tekstovi svedeni na deset tabaka (160 strana), što predstavlja samo jednu trećinu knjige; dvotrećinski „ostatak" (ne računajući pregled sadržaja i ispravke) čine: predgovor, bibliografija, napomene, beleške o piscima i rečnik.

U klasičnom Košutićevom udžbeniku korpus književnih tekstova je, dakle, radikalno smanjen: za čitave četiri devetine u odnosu na antologiju. Da bi se dobio prostor za druge komponente, mnogi od onih znalački biranih i brižljivo aranžiranih primera morali su biti žrtvovani. O širini tog zahvata najbolje svedoči činjenica da nisu pošteđeni ni kultni tekstovi velike Trojice: Mickjevičeva Improwizacja, Hymn Slovackog i Przedświt Krasinjskog. Izostala je i Fredrova Zemsta (najduže štivo u prvoj hrestomatiji), tako da je "poljski Molijer" u Primerima književnoga jezika poljskog predstavljen samo basnom Osiołek przebierający (koja potiče iz komedije Pań Jowialski).

Dalekosežnom redukcijom tekstova sužen je i krug pisaca: u prvoj hrestomatiji zastupljena su četrdeset četiri autora, u drugu je ušao trideset jedan. Izostavljena su, pored ostalih, i tri pisca koje sastavljač antologijske čitanke nipošto nije želeo da zaobiđe: Zigmunt Kačkovski, Teodor Tomaš Jež i Ignaci Maćejovski-Sever.

Od jevrejskih tema nije ostalo ni traga. Jankjelov koncert je zamenjen koncertom Vojskog, a bez ikakve kompenzacije otpisani su El mole rachmim, Srul z Lubartowa i Łaciarz. Izostavljanjem poslednjeg primera, jedinog teksta kojim je u prvoj hrestomatiji bio predstavljen Klemens Junoša-Šanjavski, i ovaj pisac se našao izvan kruga odabranih.

Ne isključujući mogućnost da su pojedini tekstovi eliminisani zbog pooštravanja Košutićevih književnih sudova, pa i menjanja njegovih stavova prema nekim drugim pitanjima (jevrejskom, recimo), na osnovu konfrontativne analize dveju hrestomatija čije naslove diferencira jedno pokretno a zaključujemo da je radikalnu redukciju primera (o kojoj nedvosmisleno svedoče predočeni pokazatelji) u najvećoj meri prouzrokovala suštinski drukčija koncepcija udžbenika iz 1901. godine: u drugoj Košutićevoj hrestomatiji, kojoj je neposredno prethodila čuvena Gramatika, težište je od književnosti pomereno ka jeziku.

Svoj dragoceni rad Prekretne godine Radovana Košutića profesor Živanović je počeo rečenicom: "U Radovanu Košutiću su se celog života borile dve naklonosti: pesnička i naučnička"^[31]. Završavajući ovaj prilog, mi ćemo dodati da su se obe Košutićeve naklonosti ispoljile i u njegovim genetski povezanim poljskim hrestomatijama, a da je ona pesnička, umetnička, naročito izražena u nepravedno zapostavljenoj, zaboravljenoj knjizi-začetnici, koja ni danas nije izgubila svoj poseban, neponovljiv sjaj^[32].

Napomene