Пројекат Растко : Пољска

Симон Драговић (Београд)

Пољаци лекари у Србији у XIX веку

Сто година полонистике у Србији, зборник радова са јубиларног научног скупа, Катедра за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, Славитичко друштво Србије, Београд, 1996.

Стварање самосталне српске државе почело је 1804. године устанком Срба у Београдском пашалуку, граничној провинцији европске Турске, да би било довршено 1878. признавањем кнежевине Србије као суверене државе. Током нешто више од седам деценија у Србији су створене неопходне институције модерне државе. Једна од најглавнијих установа била је здравствена служба. Почетком XIX века у Србији уопште није било лекара, a до половине истог века није било лекара пореклом из Србије. Лекарски кадар је попуњаван Србима из Аустрије и припадницима других народа. Од странаца Чеха је било највише, док су по бројности одмах иза њих били Пољаци.

У првој половини XIX века живела су у Србији само двојица лекара Пољака, a највећи број их је дошао после 1860. Скоро сви они су у Србији основали породице, и у њој су остали до краја живота. У овом раду поменућемо само најпознатије, док мање значајне нећемо помињати, као ни оне чија се најважнија активност одвијала у XX веку. Веома је вероватно да нам нису позната имена неколицине лекара Пољака који су краће време боравили у Србији у XIX веку.

Ђорђе Новаковић - магистар хирургије

Подаци o Ђорђу Новаковићу, из различитих извора, не слажу се. По једном извору, он се родио у Лавову, где је учио хирургију. Звао се Едуард Хас и био је римокатолик. Други извор тврди да се звао Леополд Ерлих и да потиче из Галиције, a да је студирао у Бечу, Пешти и Падови. Рођен је највероватније 1792. године. Као дипломирани хирург служио je у аустријској војсци у Италији, одакле је отишао у Турску, из које је прешао у Србију највероватније 1821, a најкасније 1822. године. У Србији је остао до дубоке старости, вршећи различите дужности, и узео је српско име Ђорђе Новаковић. Постоје подаци да је 1837. био на служби у Бањи. Пре него што је 1839. постављен за окружног физикуса служио је у кнежевој гарди као лекар. Спада у првих десет окружних физикуса који су тада били постављени у Србији. Он је тада постао физикус Гургусовачког округа. У Србији је тада било само око 15 лекара.

Према кондуитној листи за 1844. годину, Ђорђе Новаковић је "физикус окружја алексиначког", ожењен је и има троје деце. Зна српски читати и писати и вероисповести је "восточне". Према кондуитној листи из 1849. поново ради у Гургусовачком округу као физикус. Има четворо деце. У истој листи за Ђорђа Новаковића пише: "Говори и пише прилично србски, у произведенију речи на пољски заноси, но труди се читајући књиге за боље упразненије србског језика". Судећи по томе што за 1851. годину нема кондуитне листе Ђорђе Новаковића, он је тада био већ у пензији.

Током свог службовања у Србији, Ђорђе Новаковић, или како су га најчешће звали "доктор Ђока", увек је оцењиван као стручан, вредан и савестан. Немамо података да ли је први лекар у Србији, Константин Александридис, поред доктората медицине имао и диплому за хирургију. Ако јесте, онда је Ђорђе Новаковић други хирург у Србији са универзитетском квалификацијом. Ако то није случај, онда је он био први. Али сасвим је сигурно да је Ђорђе Новаковић био први дипломирани хирург у обновљеној Србији, чији је рад утицао на развој њене здравствене службе. Он је био један од ретких међу школованим лекарима који је успео да придобије поверење народа. Биле су потребне посебне способности да се успостави контакт c народом, који је био непросвећен и за медицинску помоћ углавном се обраћао свакојаким надрилекарима.

Др Аћим Медовић

Аћим Медовић потиче из места Подвизгова, у Гадицији. Владимир Грујић га погрешно проглашава Русином, у свом раду Лицеј и Велика школа. Крштено име му је Јоахим Мидович. Гимназију је завршио у Подолини, философију у Лавову a медицину у Бечу. У лекарској дипломи Аћима Медовића уписан је датум 26. 10. 1841, a у дипломи доктората медицине 10. 4. 1842. Из молбе коју је поднео „Високославном Попечитељству внутрених дела" 16. 11. 1842. године видимо да je у Бечу стекао диплому и за породиљство ("родитељствене науке магистер").

У молби за пријем у српску службу "Јоаким Медовић" пише да је "Слав и знаде два славска језика, именно: словачки и пољски добро, за то ће му ласно бити ове земље језик у неколико недеље постигнути, каноти сродни онима". Указом кнеза Александра Карађорђевића од 6. 12. 1842 (на другом месту се наводи 6. 1. 1843) др Медовић je постављен за физикуса округа пожаревачког. Из кондуитне листе државних лекара у Србији за 1844. годину видимо да је 23. 4. 1844. др Медовић имао 15 месеци службе, "србски" говорио "прилично, a читати и писати у средњем степену" (извештаје) "сочињава и србски но по вишој части на немецком језику" (поред наведених језика, Медовић је познавао латински и француски језик). Чињеница да др Медовић и после 15 месеци боравка у Србији није c лакоћом писао на српском језику, иако је очекивао да ће овај словенски језик савладати за неколико недеља, сведочи да није познавао језички ситуацију земље у коју долази. У то време српски књижевни језик и правопис још нису били реформисани, већ се писало различитим, данас необичним варијантама језика, које су синтаксички и лексички биле под мањим или већим утицајем црквенословенског и руског језика.

Радећи као окружни физикус, др Медовић се показао као врло стручан и савестан лекар. Молбу за добијање српског држављанства поднео је 20. 4. 1845, a заклетву при његовом добијању положио је 22. 5. 1845. У списак житеља српске вароши Пожаревац, др Аћим Медовић уведен је 8. 6. 1845. током свог рада у Пожаревачком округу поред здравствене развио је и интензивну научну делатност. Године 1845. објавио је чланак Како наш народ чува овце од "строке", a 1848. О болести јаникари (Carbunculus malignus). Оба чланка су изашла у "Чича-Срећковом листу". Исте ове 1848. године, у истом листу, објавио је и чланке О одбијању деце и O избору дојкиње. Изучавајући здравствене прилике у пожаревачком округу, заинтересовао се за голубачку мушицу и епизоотију коју ова изазива наносећи велике губитке сточном фонду у Србији и Аустрији. Посредовањем аустријске владе код српских власти, у новембру 1846. издата је наредба окружном начелству у Пожаревцу, да се на терену испита голубачка мушица. Идуће, 1847. године, др Аћим Медовић провео je на терену пет месеци испитујући распрострањеност и биологију голубачке мушице. Извештај o истраживањима он је послао Министарству унутрашњих послова, које гa je проследило Државном савету октобра 1847. Овај извештај представља први стручни рад o голубачкој мушици. Он је био достављен аустријској влади и послужио је В. Колару (V. Kollar) као основа за реферат у бечкој Академији наука. To je било велико признање како за др Аћима Медовића тако и за српски санитет.

После десет година лекарског рада у Пожаревачком округу, др Медовић је премештен у Београд, где je у мају 1852. постављен за привременог секретара санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. После годину дана постао је стални члан овог одељења. На новој дужности показао се као врло заузимљив службеник. Нарочито је интензивно радио на изради санитетских прописа, од 1859. године, када је на место начелника Грађанског санитета дошао др Стева Милосављевић. Као владин делегат др Медовић је био слан на међународне конгресе. Године 1867. присуствовао је ветеринарском конгресу у Цириху, 1870-71. био је члан комисије за испитивање ратног санитетског искуства немачке војске, 1872. био је на конгресу мађарских лекара у бањи Махадији. Учествовао је и на међународном конгресу лекара, 1873. у Бечу.

По доласку у Београд др Медовић је поред службене активности наставио научни и здравствено-просветни рад. 1852. године штампао је у "Гласнику Друштва србске словесности", чији је саопштавајући члан био, рад Окружије пожаревачко са стране државописне и повестне. Уз текст је била придодата и карта Пожаревачког округа, коју је израдио др Медовић. У "Великом београдском календару" за 1852. годину др Медовић је објавио расправу Мане и недостаци нашег народа, и начин како би се њима помоћu могло. У листу "Родољубка" објавио је 1855. чланак О неговању деце у првим годинама живота - први такве врсте у Србији.

Још на једном плану др Медовић је одиграо пионирску улогу. Било је то започињање наставе судске медицине. 1865. године др Медовић је изабран за хонорарног наставника новоосноване Катедре за судску медицину, на Правном факултету Велике школе. Редовни професор постао је 1879. године, а 1881. је пензионисан. Већ прве године наставничког рада издао је своја литографисана предавања под насловом Судска медицина за правнике. Следеће (1866) године штампана је његова књига Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, за адвокате и остале правнике. Медовићев уџбеник за јавну и социјалну хигијену Санитетска полиција штампан је 1871. године. Осим редовне наставе судске медицине, коју је држао за студенте Правног факултета, др Медовић је 1866. одржао курс из хирургије и прве помоћи за лица која су се без потребних квалификација бавила хирургијом и вађењем зуба, углавном бербере. После курса је одржан испит за стицање права за бављење хируршким услугама. Од предавања c тог курса произашла је Медовићева књига Мале хирургијске услуге и прва помоћ при повредама тела, која је штампана 1869. Др Медовић је 1872. издао и књигу намењену пољопривредницима Јагодичасто воће, чији је текст претходно излазио у листу "Тежак".

Својим радом др Аћим Медовић је седамдесетих година XIX века стекао највећу репутацију међу српским лекарима. Идеју др Владана Ђорђевића да се оснује Српско лекарско друштво он је свесрдно подржао. На првом претходном састанку СЛД (22. 4. 1872) др Аћим Медовић је од девет присутних лекара једногласно изабран за привременог председника друштва у оснивању. На првом редовном годишњем скупу СЛД (22. 7. 1872) изабран је за редовног председника, на коме месту је остао до 28. 10. 1873. У то време је за оснивање књижнице СЛД поклонио 300 књига. У гласнику СЛД "Српски архив за целокупно лекарство" штампао је чланке: Говеђа куга и Жигмундијев извештај o минералним водама у Србији.

Др Аћим Медовић је био више година активан и у Српском друштву Црвеног крста, чији је потпредседник био 1884. године, док је председник његовог санитетског одсека био од 1877-1883. Учествовао je у раду српског војног санитета у оба српско-турска рата. Превео је Моањијеову брошуру Шта је Црвени крст. Члан Српског ученог друштва др Медовић је постао 29. 7. 1864, a почасни члан Српске краљевске академије 10. 2. 1892. За своје многобројне заслуге др Аћим Медовић је био награђен већим бројем српских одликовања и признања. Умро је у Београду 11. 5. 1893.

Др Аћим Медовић припада раној групи страних лекара у Србији. Својим радом задужио је санитетску службу, просвету и културу своје нове домовине Србије, у којој је стекао дом, породицу и велики углед. Од свих Пољака лекара који су дошли у Србију он је најистакнутија фигура и припада најужем кругу истакнутих српских лекара у XIX веку уопште. Радио је много и у разним областима, и свугде је имао успеха. Његов рад је био веома користан за српски народ и напредак његове обновљене државе.

Др Леонард Лонткијевић

Рођен је око 1836. године у Бјелостоку, у породици лекара. Гимназију је учио у Житомиру, a медицину у Кијеву, где је 1861. стекао диплому доктора медицине. Учествовао je у устанку 1863. По угушењу устанка побегао je у Галицију, али су га на захтев руске владе аустријске власти затвориле у тврђаву у Оломоуцу, у Моравској. После пуштања на слободу др Лонткијевић одлази у Париз. Крајем 1864. ступа у службу Кнежевине Србије. У децембру те године постављен је за општинског лекара у Крагујевцу, на ком месту остаје до марта 1867. Тада постаје контрактуални војни лекар. Српско држављанство др Лонткијевић добија 1869. У јануару 1870. постаје "дејствителни лекар II класе", да би I класу добио 1. маја 1878. Учествовао je у српско-турским ратовима 1876. и 1877-78. 10. августа 1876. добио је чин санитетског мајора. У мају 1878. поново се враћa у цивилну службу, као физикус II класе округа крагујевачког. У мају 1881. унапређен је за физикуса I класе. За време српско-бугарског рата 1885. поново је привремено био у војној служби.

Према кондуитној листи из 1884. видимо да је "дејствителни физикус округа крагујевачког", др Лонткијевић ожењен и да има деветоро деце. Његов рад се описује најпохвалнијим речима: "Болесницима иде тако приљежно и брижљиво да због тога чешће пада у болест. Према њима је врло пажљив и приљежан. Уредан је и врло учтив, врло је благе нарави и предусретљив према свакоме". Рад др Леонарда Лонткијевића оцењен је као примеран. Овај заслужни лекар умро је 1892.

Др Казимир Гонсјоровски

Рођен је 1840. године. У Србију је дошао 1865. Преко двадесет година др Гонсјоровски био је управник Државне болнице и шеф њеног Унутрашњег одељења. Бавио се и хирургијом, и био цењен као истакнути практични лекар. Др Гонсјоровски се истакао дугогодишњим истрајним радом у Српском друштву Црвеног крста. Потпредседник овог друштва био је 1887. и 1901-1909. Дужност председника санитетског одсека истог друштва обављао је 1884-86. и 1891-1900. У знак признања за заслужан рад био је изабран за почасног члана Српског друштва Црвеног крста. То друштво представљао је на међународном конгресу у Анверсу.

Др Казимир Гонсјоровски истакао се и радом у Српском лекарском друштву, на чијим је састанцима приказао више занимљивих случајева болести. У "Српском архиву за целокупно лекарство", од прве године његовог излажења 1874, па све до 1895. публиковао је низ прилога који показују велику ширину стручног лекарског рада и његових научних интересовања.

Др Казимир Станишевски

Највероватније је рођен 1833. године у Чуднови, у Волинији. Због учешћа у устанку 1863. прекинуо је медицинске студије у Петрограду. Када је устанак угушен, побегао je у Галицију, али је на захтев руске владе био заточен у Оломоуцу. После пуштања на слободу, наставио је студије у Цириху и Берну. У Бечу је случајно упознао Светомира Николајевића, по чијем је наговору 1868. прешао у Србију. Тада је добио место среског у Рачи крагујевачкој, a затим у Свилајнцу. Потом је постављен за окружног физикуса у Јагодини, где се оженио Српкињом и остао 30 година. Касније је поново мењао место службе, да би 1911. године умро у Београду.

Др Владислав Јасњевски

У Србију је дошао 1870, где је добио службу општинског лекара, прво у Свилајнцу, a потом у Пожаревцу. У рату 1876. учествовао је као начелник санитета Тимочке војске. У рату 1877-1878. др Јасњевски био је командир Тимочког корпусног санитетског одељења. Начелник српског војног санитета у оба ова српско-турска рата, др Владан Ђорђевић, високо је оценио рад др Јасњевског. У вези с тим, он је написао следеће: "Јасњевски је по доласку у Србију тражио војну службу, али није примљен. Ако је тако било, онај ко га je одбио, огрешио се o војни санитет". После ових ратова др Владислав Јасњевски ступио je у војну службу, добивши у оно време веома висок чин потпуковника (тада у српском санитету није било генерала) и место референта санитета Моравске дивизијске области. Др Јасњевски је умро 1896. године.

Др Вермински

Дошао je у Србију око 1870. године, где је примљен у службу као општински лекар у Ћуприји. После тога ступио је у српски војни санитет, где је добио чин мајора и звање управника привремене војне болнице у Ћуприји. Умро је 1879.

Др Јанко Сенкијевић

Јан Сјенкјевич родио се у Черњави, у Галицији, највероватније 1848. године. Потиче из породице унијатског свештеника. Велики пољски књижевник Хенрик Сјенкјевич био му је стриц. Медицински факултет завршио је 1875. у Бечу. Одмах потом др Сенкијевић долази у Србију да би, као добровољац, учествовао у српско-турском рату 1876, у саставу Јагодинске окружне војске. У српско-турском рату 1877-78. опет је са добровољцима у Кладову. Указом кнеза Милана Обреновића од 7. 2. 1879. др Јанко Сенкијевић постављен je за окружног физикуса у Пироту, где остаје све до своје смрти 1904. године.

Одмах по постављењу, са скромним средствима и нешто мало лекова, он обилази најпре окружну варош, a потом и новоформирана четири среза округа пиротског. Имајући велики дар запажања, др Сенкијевић је брзо проникао у психу народа и уочио главне здравствене и социјалне проблеме у свом округу. Са др М. Јанковићем, инспектором санитетских завода, др Јанко Сенкијевић оснива прву окружну болницу у Пироту, 28. 7. 1881. У октобру исте године др Сенкијевић подноси молбу за разрешење од дужности окружног физикуса да би постао општински лекар, задржавајући место управника болнице. У новембру 1882. je за окружног физикуса у Пироту био постављен др Јован Валента. Овај je ca 57 година старости и 27 година лекарске службе тада напустио катедру хигијене на београдској Великој школи. Др Сенкијевић и др Валента сложно раде на унапређењу народног здравља у Пиротском округу. Њихов рад прекида српско-бугарски рат 1885. године. За време краткотрајне бугарске окупације Пирота др Сенкијевић и др Валента напуштају округ. По повратку налазе опљачкану болницу и опустошене домове. 1886. др Валента тражи пензију и одлази у Београд. После тога др Сенкијевић поново постаје окружни физикус Пиротског округа, на којој се дужности налази све до почетка XX века. У марту 1887. др Сенкијевић тражи српско држављанство, што му је после две године и одобрено. Тада прелази у српску православну веру и жени се Зорком, учитељицом из Пирота. 1904. године умро је др Јанко Сенкијевић, од срчане слабости.

Све до наших дана у народу пиротског краја остала је успомена на др Јанка Сенкијевића, омиљеног лекара, народног посланика и оснивача модерне здравствене службе пиротског краја. Његовој сахрани на Тијабарском гробљу у Пироту, изашао је скоро читав град и многи сељаци из околине.

Др Михајло Лешчински

Рођен je у Херзону 1852. У Србију је дошао 1876, да би као добровољац учествовао у Првом српско-турском рату. Пошто још није био завршио медицинске студије радио је као лекарски помоћник. Крајем 1878. постављен је за контрактуалног лекарског помоћника. Наставио је медицинске студије у Минхену, где је стекао диплому доктора медицине почетком 1879. године. Тада се враћа у Србију, где је постављен за лекара среза рађевског. Српско држављанство др Лешчински добио је 1882. године. Потом је неко време служио као војни лекар, a затим као цивилни. Као срески и општински лекар службовао је у десетак места у Србији. Био је омиљен код пацијената и међу познаницима. Др Михајло Лешчински био је пун љубави за српску земљу и народ. Умро je у заробљеништву, у Софији, 1918. године. У писму написаном последњих дана његова живота можда су најбоље исказана осећања и описан рад Пољака лекара који су у прошлом веку дошли у обновљену Србију: "Некада, то је доста давно било, ово парче земље, као и данас водило је огорчену борбу са својим непријатељем за своју политичку и економску независност. У тим тешким данима борбе српског народа, осећала се јака потреба за лекарима и свима онима, који су могли бити од користи рањеницима и болесницима. Тих дана похитао сам у Србију, да јој помогнем и ставим на располагање српским рањеницима и болесницима своје лекарско знање и све своје способности. Као странац, додуше Словен, радио сам онолико, колико ми је допуштала моја снага и са пуно воље, и рад ми је био благодарећи Богу, крунисан успехом. Заволео сам ово парче земље, на коме сам први пут започео делати стручно, заволео сам бројно мали српски народ, који се онда јуначки борио. Остао сам у њему, постао Србин, и пуних четрдесет година радио, и само радио."

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт