Projekat Rastko : Poljska

Simon Dragović (Beograd)

Poljaci lekari u Srbiji u XIX veku

Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavitičko društvo Srbije, Beograd, 1996.

Stvaranje samostalne srpske države počelo je 1804. godine ustankom Srba u Beogradskom pašaluku, graničnoj provinciji evropske Turske, da bi bilo dovršeno 1878. priznavanjem kneževine Srbije kao suverene države. Tokom nešto više od sedam decenija u Srbiji su stvorene neophodne institucije moderne države. Jedna od najglavnijih ustanova bila je zdravstvena služba. Početkom XIX veka u Srbiji uopšte nije bilo lekara, a do polovine istog veka nije bilo lekara poreklom iz Srbije. Lekarski kadar je popunjavan Srbima iz Austrije i pripadnicima drugih naroda. Od stranaca Čeha je bilo najviše, dok su po brojnosti odmah iza njih bili Poljaci.

U prvoj polovini XIX veka živela su u Srbiji samo dvojica lekara Poljaka, a najveći broj ih je došao posle 1860. Skoro svi oni su u Srbiji osnovali porodice, i u njoj su ostali do kraja života. U ovom radu pomenućemo samo najpoznatije, dok manje značajne nećemo pominjati, kao ni one čija se najvažnija aktivnost odvijala u XX veku. Veoma je verovatno da nam nisu poznata imena nekolicine lekara Poljaka koji su kraće vreme boravili u Srbiji u XIX veku.

Đorđe Novaković - magistar hirurgije

Podaci o Đorđu Novakoviću, iz različitih izvora, ne slažu se. Po jednom izvoru, on se rodio u Lavovu, gde je učio hirurgiju. Zvao se Eduard Has i bio je rimokatolik. Drugi izvor tvrdi da se zvao Leopold Erlih i da potiče iz Galicije, a da je studirao u Beču, Pešti i Padovi. Rođen je najverovatnije 1792. godine. Kao diplomirani hirurg služio je u austrijskoj vojsci u Italiji, odakle je otišao u Tursku, iz koje je prešao u Srbiju najverovatnije 1821, a najkasnije 1822. godine. U Srbiji je ostao do duboke starosti, vršeći različite dužnosti, i uzeo je srpsko ime Đorđe Novaković. Postoje podaci da je 1837. bio na službi u Banji. Pre nego što je 1839. postavljen za okružnog fizikusa služio je u kneževoj gardi kao lekar. Spada u prvih deset okružnih fizikusa koji su tada bili postavljeni u Srbiji. On je tada postao fizikus Gurgusovačkog okruga. U Srbiji je tada bilo samo oko 15 lekara.

Prema konduitnoj listi za 1844. godinu, Đorđe Novaković je "fizikus okružja aleksinačkog", oženjen je i ima troje dece. Zna srpski čitati i pisati i veroispovesti je "vostočne". Prema konduitnoj listi iz 1849. ponovo radi u Gurgusovačkom okrugu kao fizikus. Ima četvoro dece. U istoj listi za Đorđa Novakovića piše: "Govori i piše prilično srbski, u proizvedeniju reči na poljski zanosi, no trudi se čitajući knjige za bolje upraznenije srbskog jezika". Sudeći po tome što za 1851. godinu nema konduitne liste Đorđe Novakovića, on je tada bio već u penziji.

Tokom svog službovanja u Srbiji, Đorđe Novaković, ili kako su ga najčešće zvali "doktor Đoka", uvek je ocenjivan kao stručan, vredan i savestan. Nemamo podataka da li je prvi lekar u Srbiji, Konstantin Aleksandridis, pored doktorata medicine imao i diplomu za hirurgiju. Ako jeste, onda je Đorđe Novaković drugi hirurg u Srbiji sa univerzitetskom kvalifikacijom. Ako to nije slučaj, onda je on bio prvi. Ali sasvim je sigurno da je Đorđe Novaković bio prvi diplomirani hirurg u obnovljenoj Srbiji, čiji je rad uticao na razvoj njene zdravstvene službe. On je bio jedan od retkih među školovanim lekarima koji je uspeo da pridobije poverenje naroda. Bile su potrebne posebne sposobnosti da se uspostavi kontakt s narodom, koji je bio neprosvećen i za medicinsku pomoć uglavnom se obraćao svakojakim nadrilekarima.

Dr Aćim Medović

Aćim Medović potiče iz mesta Podvizgova, u Gadiciji. Vladimir Grujić ga pogrešno proglašava Rusinom, u svom radu Licej i Velika škola. Kršteno ime mu je Joahim Midovič. Gimnaziju je završio u Podolini, filosofiju u Lavovu a medicinu u Beču. U lekarskoj diplomi Aćima Medovića upisan je datum 26. 10. 1841, a u diplomi doktorata medicine 10. 4. 1842. Iz molbe koju je podneo „Visokoslavnom Popečiteljstvu vnutrenih dela" 16. 11. 1842. godine vidimo da je u Beču stekao diplomu i za porodiljstvo ("roditeljstvene nauke magister").

U molbi za prijem u srpsku službu "Joakim Medović" piše da je "Slav i znade dva slavska jezika, imenno: slovački i poljski dobro, za to će mu lasno biti ove zemlje jezik u nekoliko nedelje postignuti, kanoti srodni onima". Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića od 6. 12. 1842 (na drugom mestu se navodi 6. 1. 1843) dr Medović je postavljen za fizikusa okruga požarevačkog. Iz konduitne liste državnih lekara u Srbiji za 1844. godinu vidimo da je 23. 4. 1844. dr Medović imao 15 meseci službe, "srbski" govorio "prilično, a čitati i pisati u srednjem stepenu" (izveštaje) "sočinjava i srbski no po višoj časti na nemeckom jeziku" (pored navedenih jezika, Medović je poznavao latinski i francuski jezik). Činjenica da dr Medović i posle 15 meseci boravka u Srbiji nije s lakoćom pisao na srpskom jeziku, iako je očekivao da će ovaj slovenski jezik savladati za nekoliko nedelja, svedoči da nije poznavao jezički situaciju zemlje u koju dolazi. U to vreme srpski književni jezik i pravopis još nisu bili reformisani, već se pisalo različitim, danas neobičnim varijantama jezika, koje su sintaksički i leksički bile pod manjim ili većim uticajem crkvenoslovenskog i ruskog jezika.

Radeći kao okružni fizikus, dr Medović se pokazao kao vrlo stručan i savestan lekar. Molbu za dobijanje srpskog državljanstva podneo je 20. 4. 1845, a zakletvu pri njegovom dobijanju položio je 22. 5. 1845. U spisak žitelja srpske varoši Požarevac, dr Aćim Medović uveden je 8. 6. 1845. tokom svog rada u Požarevačkom okrugu pored zdravstvene razvio je i intenzivnu naučnu delatnost. Godine 1845. objavio je članak Kako naš narod čuva ovce od "stroke", a 1848. O bolesti janikari (Carbunculus malignus). Oba članka su izašla u "Čiča-Srećkovom listu". Iste ove 1848. godine, u istom listu, objavio je i članke O odbijanju dece i O izboru dojkinje. Izučavajući zdravstvene prilike u požarevačkom okrugu, zainteresovao se za golubačku mušicu i epizootiju koju ova izaziva nanoseći velike gubitke stočnom fondu u Srbiji i Austriji. Posredovanjem austrijske vlade kod srpskih vlasti, u novembru 1846. izdata je naredba okružnom načelstvu u Požarevcu, da se na terenu ispita golubačka mušica. Iduće, 1847. godine, dr Aćim Medović proveo je na terenu pet meseci ispitujući rasprostranjenost i biologiju golubačke mušice. Izveštaj o istraživanjima on je poslao Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje ga je prosledilo Državnom savetu oktobra 1847. Ovaj izveštaj predstavlja prvi stručni rad o golubačkoj mušici. On je bio dostavljen austrijskoj vladi i poslužio je V. Kolaru (V. Kollar) kao osnova za referat u bečkoj Akademiji nauka. To je bilo veliko priznanje kako za dr Aćima Medovića tako i za srpski sanitet.

Posle deset godina lekarskog rada u Požarevačkom okrugu, dr Medović je premešten u Beograd, gde je u maju 1852. postavljen za privremenog sekretara sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Posle godinu dana postao je stalni član ovog odeljenja. Na novoj dužnosti pokazao se kao vrlo zauzimljiv službenik. Naročito je intenzivno radio na izradi sanitetskih propisa, od 1859. godine, kada je na mesto načelnika Građanskog saniteta došao dr Steva Milosavljević. Kao vladin delegat dr Medović je bio slan na međunarodne kongrese. Godine 1867. prisustvovao je veterinarskom kongresu u Cirihu, 1870-71. bio je član komisije za ispitivanje ratnog sanitetskog iskustva nemačke vojske, 1872. bio je na kongresu mađarskih lekara u banji Mahadiji. Učestvovao je i na međunarodnom kongresu lekara, 1873. u Beču.

Po dolasku u Beograd dr Medović je pored službene aktivnosti nastavio naučni i zdravstveno-prosvetni rad. 1852. godine štampao je u "Glasniku Društva srbske slovesnosti", čiji je saopštavajući član bio, rad Okružije požarevačko sa strane državopisne i povestne. Uz tekst je bila pridodata i karta Požarevačkog okruga, koju je izradio dr Medović. U "Velikom beogradskom kalendaru" za 1852. godinu dr Medović je objavio raspravu Mane i nedostaci našeg naroda, i način kako bi se njima pomoću moglo. U listu "Rodoljubka" objavio je 1855. članak O negovanju dece u prvim godinama života - prvi takve vrste u Srbiji.

Još na jednom planu dr Medović je odigrao pionirsku ulogu. Bilo je to započinjanje nastave sudske medicine. 1865. godine dr Medović je izabran za honorarnog nastavnika novoosnovane Katedre za sudsku medicinu, na Pravnom fakultetu Velike škole. Redovni profesor postao je 1879. godine, a 1881. je penzionisan. Već prve godine nastavničkog rada izdao je svoja litografisana predavanja pod naslovom Sudska medicina za pravnike. Sledeće (1866) godine štampana je njegova knjiga Sudska medicina za sudske, policajne i sanitetske zvaničnike, za advokate i ostale pravnike. Medovićev udžbenik za javnu i socijalnu higijenu Sanitetska policija štampan je 1871. godine. Osim redovne nastave sudske medicine, koju je držao za studente Pravnog fakulteta, dr Medović je 1866. održao kurs iz hirurgije i prve pomoći za lica koja su se bez potrebnih kvalifikacija bavila hirurgijom i vađenjem zuba, uglavnom berbere. Posle kursa je održan ispit za sticanje prava za bavljenje hirurškim uslugama. Od predavanja s tog kursa proizašla je Medovićeva knjiga Male hirurgijske usluge i prva pomoć pri povredama tela, koja je štampana 1869. Dr Medović je 1872. izdao i knjigu namenjenu poljoprivrednicima Jagodičasto voće, čiji je tekst prethodno izlazio u listu "Težak".

Svojim radom dr Aćim Medović je sedamdesetih godina XIX veka stekao najveću reputaciju među srpskim lekarima. Ideju dr Vladana Đorđevića da se osnuje Srpsko lekarsko društvo on je svesrdno podržao. Na prvom prethodnom sastanku SLD (22. 4. 1872) dr Aćim Medović je od devet prisutnih lekara jednoglasno izabran za privremenog predsednika društva u osnivanju. Na prvom redovnom godišnjem skupu SLD (22. 7. 1872) izabran je za redovnog predsednika, na kome mestu je ostao do 28. 10. 1873. U to vreme je za osnivanje knjižnice SLD poklonio 300 knjiga. U glasniku SLD "Srpski arhiv za celokupno lekarstvo" štampao je članke: Goveđa kuga i Žigmundijev izveštaj o mineralnim vodama u Srbiji.

Dr Aćim Medović je bio više godina aktivan i u Srpskom društvu Crvenog krsta, čiji je potpredsednik bio 1884. godine, dok je predsednik njegovog sanitetskog odseka bio od 1877-1883. Učestvovao je u radu srpskog vojnog saniteta u oba srpsko-turska rata. Preveo je Moanjijeovu brošuru Šta je Crveni krst. Član Srpskog učenog društva dr Medović je postao 29. 7. 1864, a počasni član Srpske kraljevske akademije 10. 2. 1892. Za svoje mnogobrojne zasluge dr Aćim Medović je bio nagrađen većim brojem srpskih odlikovanja i priznanja. Umro je u Beogradu 11. 5. 1893.

Dr Aćim Medović pripada ranoj grupi stranih lekara u Srbiji. Svojim radom zadužio je sanitetsku službu, prosvetu i kulturu svoje nove domovine Srbije, u kojoj je stekao dom, porodicu i veliki ugled. Od svih Poljaka lekara koji su došli u Srbiju on je najistaknutija figura i pripada najužem krugu istaknutih srpskih lekara u XIX veku uopšte. Radio je mnogo i u raznim oblastima, i svugde je imao uspeha. Njegov rad je bio veoma koristan za srpski narod i napredak njegove obnovljene države.

Dr Leonard Lontkijević

Rođen je oko 1836. godine u Bjelostoku, u porodici lekara. Gimnaziju je učio u Žitomiru, a medicinu u Kijevu, gde je 1861. stekao diplomu doktora medicine. Učestvovao je u ustanku 1863. Po ugušenju ustanka pobegao je u Galiciju, ali su ga na zahtev ruske vlade austrijske vlasti zatvorile u tvrđavu u Olomoucu, u Moravskoj. Posle puštanja na slobodu dr Lontkijević odlazi u Pariz. Krajem 1864. stupa u službu Kneževine Srbije. U decembru te godine postavljen je za opštinskog lekara u Kragujevcu, na kom mestu ostaje do marta 1867. Tada postaje kontraktualni vojni lekar. Srpsko državljanstvo dr Lontkijević dobija 1869. U januaru 1870. postaje "dejstvitelni lekar II klase", da bi I klasu dobio 1. maja 1878. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1876. i 1877-78. 10. avgusta 1876. dobio je čin sanitetskog majora. U maju 1878. ponovo se vraća u civilnu službu, kao fizikus II klase okruga kragujevačkog. U maju 1881. unapređen je za fizikusa I klase. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. ponovo je privremeno bio u vojnoj službi.

Prema konduitnoj listi iz 1884. vidimo da je "dejstvitelni fizikus okruga kragujevačkog", dr Lontkijević oženjen i da ima devetoro dece. Njegov rad se opisuje najpohvalnijim rečima: "Bolesnicima ide tako prilježno i brižljivo da zbog toga češće pada u bolest. Prema njima je vrlo pažljiv i prilježan. Uredan je i vrlo učtiv, vrlo je blage naravi i predusretljiv prema svakome". Rad dr Leonarda Lontkijevića ocenjen je kao primeran. Ovaj zaslužni lekar umro je 1892.

Dr Kazimir Gonsjorovski

Rođen je 1840. godine. U Srbiju je došao 1865. Preko dvadeset godina dr Gonsjorovski bio je upravnik Državne bolnice i šef njenog Unutrašnjeg odeljenja. Bavio se i hirurgijom, i bio cenjen kao istaknuti praktični lekar. Dr Gonsjorovski se istakao dugogodišnjim istrajnim radom u Srpskom društvu Crvenog krsta. Potpredsednik ovog društva bio je 1887. i 1901-1909. Dužnost predsednika sanitetskog odseka istog društva obavljao je 1884-86. i 1891-1900. U znak priznanja za zaslužan rad bio je izabran za počasnog člana Srpskog društva Crvenog krsta. To društvo predstavljao je na međunarodnom kongresu u Anversu.

Dr Kazimir Gonsjorovski istakao se i radom u Srpskom lekarskom društvu, na čijim je sastancima prikazao više zanimljivih slučajeva bolesti. U "Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo", od prve godine njegovog izlaženja 1874, pa sve do 1895. publikovao je niz priloga koji pokazuju veliku širinu stručnog lekarskog rada i njegovih naučnih interesovanja.

Dr Kazimir Staniševski

Najverovatnije je rođen 1833. godine u Čudnovi, u Voliniji. Zbog učešća u ustanku 1863. prekinuo je medicinske studije u Petrogradu. Kada je ustanak ugušen, pobegao je u Galiciju, ali je na zahtev ruske vlade bio zatočen u Olomoucu. Posle puštanja na slobodu, nastavio je studije u Cirihu i Bernu. U Beču je slučajno upoznao Svetomira Nikolajevića, po čijem je nagovoru 1868. prešao u Srbiju. Tada je dobio mesto sreskog u Rači kragujevačkoj, a zatim u Svilajncu. Potom je postavljen za okružnog fizikusa u Jagodini, gde se oženio Srpkinjom i ostao 30 godina. Kasnije je ponovo menjao mesto službe, da bi 1911. godine umro u Beogradu.

Dr Vladislav Jasnjevski

U Srbiju je došao 1870, gde je dobio službu opštinskog lekara, prvo u Svilajncu, a potom u Požarevcu. U ratu 1876. učestvovao je kao načelnik saniteta Timočke vojske. U ratu 1877-1878. dr Jasnjevski bio je komandir Timočkog korpusnog sanitetskog odeljenja. Načelnik srpskog vojnog saniteta u oba ova srpsko-turska rata, dr Vladan Đorđević, visoko je ocenio rad dr Jasnjevskog. U vezi s tim, on je napisao sledeće: "Jasnjevski je po dolasku u Srbiju tražio vojnu službu, ali nije primljen. Ako je tako bilo, onaj ko ga je odbio, ogrešio se o vojni sanitet". Posle ovih ratova dr Vladislav Jasnjevski stupio je u vojnu službu, dobivši u ono vreme veoma visok čin potpukovnika (tada u srpskom sanitetu nije bilo generala) i mesto referenta saniteta Moravske divizijske oblasti. Dr Jasnjevski je umro 1896. godine.

Dr Verminski

Došao je u Srbiju oko 1870. godine, gde je primljen u službu kao opštinski lekar u Ćupriji. Posle toga stupio je u srpski vojni sanitet, gde je dobio čin majora i zvanje upravnika privremene vojne bolnice u Ćupriji. Umro je 1879.

Dr Janko Senkijević

Jan Sjenkjevič rodio se u Černjavi, u Galiciji, najverovatnije 1848. godine. Potiče iz porodice unijatskog sveštenika. Veliki poljski književnik Henrik Sjenkjevič bio mu je stric. Medicinski fakultet završio je 1875. u Beču. Odmah potom dr Senkijević dolazi u Srbiju da bi, kao dobrovoljac, učestvovao u srpsko-turskom ratu 1876, u sastavu Jagodinske okružne vojske. U srpsko-turskom ratu 1877-78. opet je sa dobrovoljcima u Kladovu. Ukazom kneza Milana Obrenovića od 7. 2. 1879. dr Janko Senkijević postavljen je za okružnog fizikusa u Pirotu, gde ostaje sve do svoje smrti 1904. godine.

Odmah po postavljenju, sa skromnim sredstvima i nešto malo lekova, on obilazi najpre okružnu varoš, a potom i novoformirana četiri sreza okruga pirotskog. Imajući veliki dar zapažanja, dr Senkijević je brzo pronikao u psihu naroda i uočio glavne zdravstvene i socijalne probleme u svom okrugu. Sa dr M. Jankovićem, inspektorom sanitetskih zavoda, dr Janko Senkijević osniva prvu okružnu bolnicu u Pirotu, 28. 7. 1881. U oktobru iste godine dr Senkijević podnosi molbu za razrešenje od dužnosti okružnog fizikusa da bi postao opštinski lekar, zadržavajući mesto upravnika bolnice. U novembru 1882. je za okružnog fizikusa u Pirotu bio postavljen dr Jovan Valenta. Ovaj je sa 57 godina starosti i 27 godina lekarske službe tada napustio katedru higijene na beogradskoj Velikoj školi. Dr Senkijević i dr Valenta složno rade na unapređenju narodnog zdravlja u Pirotskom okrugu. Njihov rad prekida srpsko-bugarski rat 1885. godine. Za vreme kratkotrajne bugarske okupacije Pirota dr Senkijević i dr Valenta napuštaju okrug. Po povratku nalaze opljačkanu bolnicu i opustošene domove. 1886. dr Valenta traži penziju i odlazi u Beograd. Posle toga dr Senkijević ponovo postaje okružni fizikus Pirotskog okruga, na kojoj se dužnosti nalazi sve do početka XX veka. U martu 1887. dr Senkijević traži srpsko državljanstvo, što mu je posle dve godine i odobreno. Tada prelazi u srpsku pravoslavnu veru i ženi se Zorkom, učiteljicom iz Pirota. 1904. godine umro je dr Janko Senkijević, od srčane slabosti.

Sve do naših dana u narodu pirotskog kraja ostala je uspomena na dr Janka Senkijevića, omiljenog lekara, narodnog poslanika i osnivača moderne zdravstvene službe pirotskog kraja. Njegovoj sahrani na Tijabarskom groblju u Pirotu, izašao je skoro čitav grad i mnogi seljaci iz okoline.

Dr Mihajlo Leščinski

Rođen je u Herzonu 1852. U Srbiju je došao 1876, da bi kao dobrovoljac učestvovao u Prvom srpsko-turskom ratu. Pošto još nije bio završio medicinske studije radio je kao lekarski pomoćnik. Krajem 1878. postavljen je za kontraktualnog lekarskog pomoćnika. Nastavio je medicinske studije u Minhenu, gde je stekao diplomu doktora medicine početkom 1879. godine. Tada se vraća u Srbiju, gde je postavljen za lekara sreza rađevskog. Srpsko državljanstvo dr Leščinski dobio je 1882. godine. Potom je neko vreme služio kao vojni lekar, a zatim kao civilni. Kao sreski i opštinski lekar službovao je u desetak mesta u Srbiji. Bio je omiljen kod pacijenata i među poznanicima. Dr Mihajlo Leščinski bio je pun ljubavi za srpsku zemlju i narod. Umro je u zarobljeništvu, u Sofiji, 1918. godine. U pismu napisanom poslednjih dana njegova života možda su najbolje iskazana osećanja i opisan rad Poljaka lekara koji su u prošlom veku došli u obnovljenu Srbiju: "Nekada, to je dosta davno bilo, ovo parče zemlje, kao i danas vodilo je ogorčenu borbu sa svojim neprijateljem za svoju političku i ekonomsku nezavisnost. U tim teškim danima borbe srpskog naroda, osećala se jaka potreba za lekarima i svima onima, koji su mogli biti od koristi ranjenicima i bolesnicima. Tih dana pohitao sam u Srbiju, da joj pomognem i stavim na raspolaganje srpskim ranjenicima i bolesnicima svoje lekarsko znanje i sve svoje sposobnosti. Kao stranac, doduše Sloven, radio sam onoliko, koliko mi je dopuštala moja snaga i sa puno volje, i rad mi je bio blagodareći Bogu, krunisan uspehom. Zavoleo sam ovo parče zemlje, na kome sam prvi put započeo delati stručno, zavoleo sam brojno mali srpski narod, koji se onda junački borio. Ostao sam u njemu, postao Srbin, i punih četrdeset godina radio, i samo radio."

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt