Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Đorđe Živanović

Srbi i poljska književnost
(1800-1871)

Beograd 1941

Internet izdanje

Izvršni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus

Beograd, 12. septembar 2002

Producent: Zoran Stefanović

Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja

Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrović

Tehnička obrada: Nenad Petrović, Zoran Stefanović

Korektura: Branislava Stojanović, Saša Šekarić

Štampano izdanje

Beograd 1941

Primljeno kao teza za doktorski ispit u sednici Saveta Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 27 juna 1938 godine, po referatu članova ispitnog odbora g. g.: Pavla Popovića, d-ra Aleksandra Belića i d-ra Vladimira Ćorovića, redov. prof. univerziteta

Štampanje ove teze pomognuto je iz Fonda Luke Ćelovića-Trebinjca

SADRŽAJ

Predgovor

UVOD. Interesovanje Srba za Poljsku. – Političke veze. – Bitka kod Varne. – Letopisi o Poljskoj. – Primorski i dubrovački književnici o Poljskoj. – Odjek pobede kod Beča. – Srpski književnici XVIII veka prema Poljskoj. – Slavenoserbskija vjedomosti.

PRVI DEO (1800-1830)

I. Srbi početkom XIX veka. – Knez Čartoriski i Aleksandar I. – Čartoriski prema srpskom ustanku. – Memoar mitropolita Stratimirovića. – Deputati srpskih ustanika kod Čartoriskog. – Poljaci među Srbima za Prvog srpskog ustanka. – Poljska do 1830.

II. Nauka i književnost u Poljskoj početkom XIX veka. – Slovenska ideja. Društvo prijatelja nauka. – Poljaci u našim krajevima. – Osolinjski i Stratimirović. – Solarić i Sjerakovski. – Jeroglifika. – Rimljani slavenstvovavši. – Istovetnost Skita i Sarmata.

III. Kopitarov udeo u Novinama srbskim Davidovića i Frušića. – Članci o slovenskim pitanjima u novinama. – Recenzija na Lindeov Poljski rečnik. – Vest o Potockom. – Vesti o Osolinjskom.

IV. Vuk u Beču. – Vuk i Franćišek Mirecki. – Rad na Rečniku. – Saveti Mušickog. – O nazivu Rečnika. – Vukovo poznavanje poljskog jezika do 1818. – Tumačenja i poređenja. – Vuk u Poljskoj. – Poznanstvo s Majevskim.

V. Pojava Serbske Letopisi. – Đorđe Magarašević do Šafarikova dolaska u Novi Sad. – Pavle Josif Šafarik u Novom Sadu. – Šafarikov uticaj na Magaraševića. – Misao o časopisu.

VI. Šafarikovi članci o Slovenima u Letopisu za 1825 godinu. – Pregled poljske književnosti. – Filozofi, reformatori, filolozi. – pesnici. – Krasicki. – Tremvecki. – Njemcevič. – Zašto je Šafarik slabo ocenio Krasickog. – Felinjski. – Važnost ovog pregleda poljske književnosti.

VII. Letopis se menja. – Osnivanje Matice srpske. – Nesuglasica između Šafarika i Magaraševića. – Šafarikova saradnja na Letopisu. – Adam Mickjevič. – Pismo Kuharskog. – Želislav i Ljudmila. – Fabula i značaj. – Jelisaveta Družbacka. – Stanislav Jašovski.

DRUGI DEO (1830–1848)

I. Vuk šalje knezu Milošu vesti o poljskom ustanku. – Srbi prema poljskom ustanku. – Knez Čartoriski u Francuskoj. – Čajkovski u Carigradu. – Plan za srpsku politiku. – Ustavna borba u Srbiji. – Ustavobranitelji i Čajkovski. - Poljski agent u Beogradu. – Zauzimanje Čartoriskog i Zamojskog za Srbe. – Franćišek Zah u Beogradu. – Garašaninovo Načertanije.

II. Ideja o slovenskoj uzajamnosti. – Polonofilstvo. – "Srpska vlada" u Gracu. – Srbi u Pešti. – Pavle Stamatović. – Teodor Pavlović. – Serbski narodni list. – Članci o Slovenima 1835 godine. – Serbske narodne novine. – Pavlovićevo držanje prema Poljacima.

III. Mađarski i slovački preporod. – Požunski đaci. – Ljudevit Štur. – Srpski đaci u Požunu, Modri, Pešti, Segedinu i Prešovi. – Mija Vlaškalić. – "Slavjani". – Slavjanka. – Srpski đaci prema poljskoj književnosti. – Polonofilstvo. – Poljaci u Srbiji. – Jovan Đorđević uči poljski. – Branko Radičević.

IV. Članci o događajima iz poljske istorije. – Pripovetke s predmetom iz poljske istorije i života. – Pavle Popović-Šapčanin. – Bogoboj Atanacković. – Ljubomir P. Nenadović. – Beleške o poljskoj književnosti. – Kazimir Brođinski. – Vaclav Maćejovski. – Adam Mickjevič

V. Prvi prevod s poljskog. – Razvoj istorije slovenskih prava. – Normanska teorija. – I. B. Rakovjecki. – Analiza i ocena prevoda.

VI. Vaclav Maćejovski i njegov značaj kao istoričara slovenskih prava. – Prava serbska. – Pavle Stamatović kao prevodilac. – Hod slavenskog izobraženija. – O zemlji i ljudma slavenskima. – Teodor Pavlović kao prevodilac. – Način pisanja Maćejovskog. – Prevodi Miloša Popovića, Jovana Subotića i Simeona Filipovića.

VII. Prevodi iz Mickjevičevih predavanja. – Prevodi Mickjevičevih pesama. – Oda mladosti. – Prevod Teodora Pavlovića. – Prevodi Stanka Vraza u srpskim časopisima. – Ljubomir P. Nenadović i njegov prevod pesme "Šta želiš?"

VIII. Mihal Čajkovski, život i pripovedački rad. – Obručenje zaporoškog kozaka. – Molimo se, pa bimo! – Đura Daničić kao prevodilac. – Ataman. – Ocena prevoda.

IX. Polemika između Ilije Zaharijevića i Miloša Popovića. – Improvvisata. – Prevod Ljubomira Nenadovića. – Sitniji prevodi.

TREĆI DEO (1848–1871)

I. Mađarska buna i slovenski pokret 1848. – Uloga Poljaka. – Ludvik Zvjerkovski u Beogradu i Zagrebu. – Poljaci kod Mađara. – Ludvik Vistšonovski među Srbima. – Držanje Garašanina. – Prelaz poljskih pobunjenika u Srbiju. – Rusija traži da se izagnaju iz Turske poljski emigranti. – Duhinjski u Beogradu. – Danilo Medaković o Poljacima. – Srbske novine. – Ruski uticaj u Srbiji pedesetih godina. – Mihal Čajkovski u južnoj Srbiji. – Srbi "Kozaci". – Smrt Adama Mickjeviča. – Politika kneza Čartoriskog gubi osnovu. – Poljaci u srpskoj službi. – Zigmunt Milkovski o Srbima i njihovim simpatijama za Poljake.

II. Poljski ustanak od 1863. – Srbi posle 1849. – Napredak o Poljacima. – Srbski dnevnik. – Đura Vukićević o poljskom ustanku. – Mišljenje slavjanofila. – Jakov Ignjatović. – Miletić o poljskom pitanju. – Držanje Srbobrana. – Srbske novine. – Miloš Popović i njegove vesti o poljskom ustanku u Vidovdanu. – Aleksandar Andrić.

III. Omladina i njeno slovenstvo. – Đačke družine. – Demokratske ideje. – Srbi među Poljacima. – Poljski agenti kod Srba. – Vladislav Kozlovski u Beogradu. – Književna saradnja. – Matica srpska. – Društvo srbske slovesnosti. – Poljaci članovi društva. – Prevodi i prevodioci. -

IV. Đorđe Popović. – U redakciji Sedmice. – Kozački Hanibal. – Ludvik Zjeljinjski. – Prevod. – Beleške u Danici. – T. T. Jež. – Asan. – Prevod. – Doboš. – Paulin Stahurski. – Čajčina mogila.

V. Stojan Novaković kao đak. – U Vidovdanu. – Krdžalija. – Novakovićevo slovenstvo. – Uspeh Krdžalije kod Srba. – Jež u Beogradu. – Poznanstvo s Novakovićem. – Beleške u Vili. – Dušica moja. – Kozačka ženidba. – Trinaest. – Mickjevičeva Gražina. – Ocena prepeva.

VI. Mita Rakić. – Anđa Zagorničanka. – Rakić kao prevodilac. – Termolama. – Ataman Kunicki.

VII. Sima Popović. – Dve reči. – Plemić i devojče. – Samac.

VIII. Vladimir Nikolić. – Polazak na Carigrad. – Mušica.

IX. Prevodi Mihaila Ćeleševića. – Jovan Jovanović Zmaj prema Poljacima. – O Sirokomlji. – Pet talira. – Crna suknja. – T. Nedeljković prevodilac K. Bžozovskog. – Milorad P. Šapčanin. – Dragutin Tomaj Tuminski.

ZAKLJUČAK

NAPOMENE

Predgovor

Slučaj je hteo da ovaj rad izlazi iz štampe tek posle smrti profesora Pavla Popovića, koji je temu dao potpisanome i koji je za sve vreme dok je ovaj posao rađen pokazivao puno interesovanje za mnoge pojedinosti i za rad kao celinu. Zato ono što je u ovome radu dobro ne malo duguje njemu što je takvo. Da bi žalost bila još veća, on, koji je toliko voleo svoje đake i koji je uspeh svojih đaka smatrao za svoj uspeh, nije stigao da potpisani pred njim ili bar za njegova života tezu i brani, iako je ona u fakultetu primljena po njegovu referatu.

U proučavanju naše književnosti, kao i svih drugih, vrlo važno je pitanje interesovanja pojedinih književnika za razne strane književnosti. Iz tih interesovanja iskristalisaće se književni uticaji. A tek kad se valjano prouče svi književni uticaji, kako kod pojedinih književnih pokreta, tako i kod pojedinih pisaca, moći će se pristupiti pravilnom i pravom ocenjivanju književnih dela. Time se rukovodio profesor Pavle Popović kad nam je dao ovakvu temu za doktorski rad. On je u više mahova video, naročito obrađujući teme iz vremena Omladinskog pokreta, da se o Poljacima i o poljskoj književnosti dosta pisalo kod nas, da se s poljskog dosta prevodilo, katkad više nego s ruskog (ako prevode s maloruskog ne ubrajamo u prevode s ruskog), pa je došao do uverenja da bi se u našoj književnosti mogao potražiti uzrok tome i da bi to mogao biti predmet jedne doktorske disertacije. Ovaj naš rad imao bi da pokaže ukoliko je on bio u pravu.

Interesovanje Srba za poljsku književnost razvijalo se u zavisnosti od dva vrlo važna činioca: od političkih prilika, zbog čega smo na početku svakog dela svoga rada pravili podrobnija razmatranja političkih prilika kod Srba i Poljaka uopšte, a posebice njihovih političkih uzajamnih odnosa, ukoliko ih je bilo ili moglo biti; i od interesovanja Srba za slovenstvo i slovenska pitanja, te je interesovanje Srba za poljsku književnost dolazilo kao deo mnogo šireg interesovanja za sve slovenske književnosti. Zato smo se vrlo često duže zadržavali na proučavanju razvoja ideje o slovenskoj uzajamnosti kod Srba.

Možda bi na ovome mestu valjalo reći koju reč o obimu rada kao i o podeli na delove.

Početna godina (1800) u stvari treba da označi samo početak XIX veka. Tu smo godinu uzeli za početak stoga što sve do početka toga veka kod Srba nije bilo – sem jednog izuzetka – interesovanja za poljsku književnost. Za krajnju granicu uzeli smo 1871 godinu. Te godine završio se Omladinski pokret, a s njim uglavnom i romantizam u srpskoj književnosti. Skoro svemu što se do te godine kod nas prevodilo s poljskog mogli smo naći razlog i uzrok u političkim i društvenim promenama i težnjama. Posle ovoga književnost dobija i kod Srba mnogo višu, opštu cenu, pa se i prevodi s raznih jezika iz čisto književnog interesovanja. Ono što se prevodilo iz poljske književnosti ili što se o njoj pisalo posle ovoga, dolazilo je iz istih pobuda iz kojih se prevodilo i s drugih evropskih jezika: iz čiste ljubavi prema dobroj književnosti. Zato se više ne bi moglo govoriti o kakvoj izuzetnoj naklonosti Srba baš prema poljskoj književnosti.

Ceo rad smo podelili na tri perioda. Kao godine preloma označili smo 1830 i 1848. Godina 1830 važna nam je bila iz dva razloga. Prvo, to je godina poljskog novembarskog ustanka, posle kojega sva poljska inteligencija odlazi u emigraciju, a to znači da se odnos Poljaka prema ostalim narodima i državama iz osnova izmenio; zatim, te godine je umro Magarašević, osnivač i prvi urednik Letopisa, a s njegovom smrću ovaj jedini tadašnji srpski časopis gubi svoju slovensku boju. – Godina 1848 toliko je protresla čitavu Srednju Evropu, da je učinila prelom i u duhovnom životu Južnih Slovena. Za odnos Srba prema Poljacima ova godina ima veliki značaj još iz jednog razloga: politika poljske emigracije išla je za tim da Srbi budu zajedno s Mađarima u borbi protiv Beča. Srbi su se, međutim, morali okrenuti sasvim na drugu stranu. Time su srpsko-poljski odnosi pretrpeli promenu u osnovi. Nadamo se da će se sve ostalo videti iz samoga rada.

Na kraju, prijatna nam je dužnost da se na ovome mestu zahvalimo gg. profesorima univerziteta D-ru Aleksandru Beliću, D-ru Vladimiru Ćoroviću i D-ru Pavlu Stevanoviću za trud oko čitanja ovoga rada i za dragocene primedbe koje su nam stavili, kao i g. D-ru Dragoljubu Pavloviću, profesoru univerziteta, za prijateljsku pomoć u čitanju korekture. Ne malu zahvalnost dugujemo i g-nu Romanu Dembickom, poljskom poslaniku u Beogradu, koji je uvek bio gotov da nam pomogne. Najviše nas je pak zadužio svojom svesrdnom drugarskom pomoći g. D-r Marjan Jakubjec, činovnik Zavoda Osolinjskih iz Lavova, na čemu mu ovom prilikom najtoplije zahvaljujemo. Najzad, zahvalni smo i upravi Zadužbine Luke Ćelovića-Trebinjca koja je novčano pomogla štampanje ovog rada.

Beograd, decembra 1940 godine.

Đ. Ž.

UVOD.
Interesovanje Srba za Poljsku. – Političke veze. – Bitka kod Varne. – Letopisi o Poljskoj. – Primorski i dubrovački književnici o Poljskoj. – Odjek pobede kod Beča. – Srpski književnici XVIII veka prema Poljskoj. – Slavenoserbskija vjedomosti.

Interesovanje Srba za poljsku nauku i književnost počinje u pravome smislu u XIX veku. Ali ako nije bilo interesovanja za književnost, o Poljacima i o poljskoj državi ima dosta spomena kod nas tokom vekova. To je dolazilo ili kao posledica političkih veza s Poljskom ili zbog uspešnih ratovanja Poljaka na jugu Evrope.

Kakve su i kolike bile političke veze između srpskih država i Poljske tokom vekova teško je reći, jer za to nema mnogo dokaza, ali se ponešto ipak zna. Tako je zahumski Knez Mihailo Višević (oko 910–950) tvrdio da vodi poreklo s reke Visle^[1], a jedan od jačih bosanskih vladara, stric Tvrtka I, unuk po majci kralja Dragutina i tast mađarskog kralja Lajoša Velikog, kralj Stevan II Kotromanić bio je oženjen Poljkinjom, ćerkom hercega Kazimira od Kujavije^[2]. Ali to nije bilo dovoljno da bismo mogli tvrditi da je bilo kakvih jačih prijateljskih veza. U književnosti te veze nisu našle odjeka.

Sa mnogo više potvrda može se govoriti o interesovanju Srba za Poljsku i Poljake od XV veka. Kad su tokom XIV i XV veka Turci počeli osvajati postepeno srpske zemlje na Balkanu, došli su na severu i do granica Mađarske i Poljske. Srbi su tad u svakog suseda upirali oči neće li baš on biti taj koji će makar zaustaviti ako ne i uništiti turske zavojevače. Od svih tih obližnjih država Poljska je bila najjača, te se o njoj moralo među Srbima mnogo govoriti. Osobitu pažnju Srba privukao je na sebe jedan važan događaj: bitka kod Varne 1444 godine. Čim se pročulo da poljski kralj sprema veliku vojsku da bi zaratio protiv Turaka, Srbi su poverovali da će se tada skrhati turska sila. Utoliko je veće bilo razočaranje kod Srba kad kralj Vladislav s Jankom Hunjadijem izgubi bitku i sam pogibe. Ovaj poraz hrišćanskog oružja tužno odjeknu u srpskom narodu o čem svedoči čitav niz narodnih pesama. Doduše, u tim pesmama mnoge pojedinosti biće kasnije izmenjene, retko će se u njima i poljsko ime sačuvati, ali se ipak za mnoge od tih pesama sa sigurnošću može tvrditi da opevaju ovaj događaj^[3].

I naši stari letopisi beleže neke važnije datume iz poljske istorije. Tako će nam Brankovićev letopis spomenuti stupanje na presto kralja Vladislava III Leđanina. Ovaj će naziv posle ući i u našu narodnu poeziju^[4]. U drugim letopisima Poljaci će se nazivati starim imenom Lesi, i takvih spomena biće više. Ili kako "okralji se sin kralja leškago", ili kako "pleniše Turci Ruse i Lehe", ili kako "hodi car Osman na Leha, na grad Kamenicu, i ničto ne poluči, vrati se posramljen" i sl. O Poljskoj i Poljacima se, dakle, dosta znalo. Vesti o njima mogle su Srbima dolaziti preko Mađarske, o čem bi govorio i naziv Leđan, leđanski, koji je svakako postao od mađarskog lengyel, što znači poljski.^[5] Ali su te vesti mogle dolaziti Srbima i neposredno. Najpre, u poljsko-mađarskoj vojsci koja se borila protiv Turaka, počev od Varne pa dalje, bilo je i južnih Slovena^[6]. A onda, po Poljskoj su posle propasti srpskih država krajem XV veka krstarili mnogi srpski putnici i pevači, koji su se kasnije vraćali u svoju zemlju. Tih srpskih pevača bilo je u Poljskoj još od Jagjelovih vremena^[7]. Oni su po Poljskoj svakako razvijali mržnju protiv Turaka i nagovarali poljske velikaše da se spremaju za obračun s Turskom. Isto onako kao što je Srbin Konstantin iz Ostrovice svojom čuvenom Turskom hronikom, koja je u stvari memoar, hteo da pokaže mađarskom i poljskom kralju kako izgleda turska sila i kako se protiv nje treba boriti. Bilo je i takvih Srba koji su išli kroz Poljsku samo zato da skupljaju milostinju za svoj porobljeni narod. Tako je u prvoj polovini XVI veka episkop smederevski Pavle dobio od samoga poljskoga kralja odobrenje da može po Poljskoj skupljati milostinju za Srbe^[8], tako su 1561 godine kaluđeri manastira Papraće bili u Poljskoj sa istim ciljem^[9], a bilo je verovatno i mnogo drugih sličnih putnika. Iz pričanja tih ljudi moglo se raširiti kod Srba jače interesovanje za dosta udaljenu Poljsku.

Vesti o Poljskoj i Poljacima mogle su dolaziti do Srba u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva i preko Primorja, dokle su mnogo lakše dopirali glasovi o Poljskoj tokom XVI i XVII veka. O tome nam svedoče česti spomeni Poljske i Poljaka u primorskoj i dubrovačkoj književnosti. Poljaka se seća Marko Marulić u pesmi Molitva suprotiva Turkom, o njima misli i Mavro Vetranović u pesmi Tužba grada Budima. Ovi pesnici oplakuju teške poraze poljske i žale što više nema ko da se ponese s Turcima, jer je Poljska tada preživljavala teška vremena: uzdrmana posle neuspelog ratovanja protiv Turaka, islabljena zbog unutrašnjih trvenja. A kad se malo povratila, opet se kod nas poče slaviti. Ovo bi osobito za vlade Šveđanina Zigmunta Vaze (1586–1632). On je bio vatren katolik, zemlju je očistio od protestanata i za svoje najpoverljivije pomagače uzeo je isusovce. Razumljivo je onda što je s dolaskom isusovaca u Dubrovnik i Dalmaciju (početak XVII veka) došla i priča o dobrom katoličkom kralju Zigmuntu i njegovoj zemlji Poljskoj. I tog poljskog kralja imao je da proslavi niko manji nego Ivan Gundulić u svome Osmanu. Doduše, glavnu ulogu u spevu pesnik nije dao kralju, nego njegovu sinu Vladislavu, ali je to ipak ostala kraljeva krv. Poznato je, međutim, da ni Vladislav nije upravljao poljskom vojskom kod Hoćima. Uostalom, pesnik je suviše istakao poljsku pobedu, koja nije bila zaista takva, jer hoćimska pobeda se jedva može i nazvati poljskom pobedom. Ali je našem svetu to godilo.

Ugled Poljske silno poraste tek za vlade Jana III Sobjeskog. Ovaj sjajni ratnik pročuo se bio još kao hetman podoljski pobedama nad Turcima. Ali se slava njegova, kao i cele Poljske, pronese širom cele Evrope posle pobede pod Bečom 8–9 septembra 1683. O tome se vrlo brzo proneo glas i po našim krajevima. Zato je već nepuna dva meseca posle bitke mogao pisati Sobjeskom Petar Kanavelović:

Srbljin naglo tebe zove,
Sva bugarska zemlja i strane,
Svak ti spravlja pjesmi nove
I od lovora vience i grane,
I od dobiti grade ohola
Bošnjaci ti slavna kola.

I doista je ova pobeda poljska mnogo opevana kod nas. Petar Kanavelović napisa dve pesme i obadve posla samome kralju, za koje mu kralj pismeno zahvali; Petar Bogašinović napisa Obkruženje Beča grada, koje za kratko vreme dožive tri izdanja (1684, 1685 i 1703), a i narodni pevači dostojno se odužiše pobediocu Turaka: u čitavom nizu pesama oni proslaviše ovu pobedu hrišćanskog oružja^[10].

Posle smrti Sobjeskog Poljska opet poče da opada. A kako je ona opadala, tako se snažila druga slovenska zemlja – pravoslavna Rusija. I balkanski Sloveni, većinom pravoslavni, počinju lagano da se okreću njoj a da zaboravljaju Poljsku. Taj proces lepo se pokazao u kasnijim izmenama pesama o Sobjeskom. Tako će u jednoj poljski kralj postati "Mosković Jovane" (ostalo je samo ime Jovan = Jan), on će slati sina Beču u pomoć i daće mu ovakav savet:

Ako l' nije za te dosta vojske,
Navrati se u zemlju poljačku,
Ivanišu kralju poljačkome.

A "Mosković Jovane" i "Ivaniš kralj poljački" jedna su ličnost.

Zato je tačno zaključio jedan ispitivač: "Poljska je od 1443 godine pa do kraja XVII veka zauzimala u dušama i nadama južnih Slovena ono mesto koje je od XVIII veka zauzela Rusija"^[11].

Ceo XVIII vek je doba opadanja Poljske. Godine 1772 bi izvršena prva deoba Poljske, 1794 druga, a 1795 treća. Tad i propade ova doskora moćna država. Ali ukoliko je Poljska politički i vojnički slabila, utoliko se njena književnost razvijala i jačala. A to u stranom svetu donese više slave poljskome imenu nego pobede na bojnome polju.

Srpski književnici XVIII veka nisu nam skoro ništa dali iz poljske književnosti toga vremena. Jedino je Gavrilo Stefanović Venclović preveo s poljskog Istoriju Barona Cezara, ali se mi ovde nećemo zadržavati na tome prevodu kao usamljenom. Čudno je da se Dositej Obradović nije zainteresovao za poljsku književnost. On je poznavao tako mnogo stranih književnosti, on je dva puta i proputovao kroz Poljsku, a nije upoznao ni njena jezika ni njene književnosti. Bar u njegovim delima nema nikakva traga o tome. A mogao je naći dosta dela koja bi mu bila po volji. Ako ne kod kojeg drugog pisca, a ono je makar kod sjajnog Ignacija Krasickog mogao naći koju lepu basnu^[12]. Kroz Poljsku su, zatim, prolazili – da spomenemo samo najpoznatije – Jovan Rajić i Gerasim Zelić. Ali i oni su, kao i Dositej, samo prošli kroz Poljsku odlazeći u – Rusiju.

Jedini glas o Poljskoj poslednjih godina njena života mogli su naći Srbi na stupcima Slavenoserbskih Vjedomosti Stefana Novakovića (1792–1794). U Poljskoj se tada neprestano kuvalo. Zato je o njoj puno vesti u ovim novinama. Skoro nema broja bez njih. Pisanje je različito. Jednom se poljska politika dovodi u vezu s francuskom i uz vest o uspešnom francuskom ratovanju javlja se kako su odmah "začeli Poljaci uši dizati nanovo i buniti se" (br. 7, 1794) a od broja 26, 1794 godine, počinje niz izveštaja o Košćušku i njegovu ratovanju. Pada u oči – ali je sasvim razumljivo – da se samo o Austriji ne govori ništa rđavo, i na jednom mestu (br. 53) štampa se molitva jednog Poljaka koja počinje rečima: "O kolj pečalno i sožalenija dostojno jest ninje naše sostojanije! O kolj nepodnosim jest nam rosijski knut!" Zato pitanje: "Kto spaset nas očajane? Kto dast nam pomošti?" I onda se obraća Austriji da ona bude posrednik između besne Rusije i jadne Poljske, da bi se poslednjoj muke ublažile. Svi ovi izveštaji o Poljskoj nisu bili lišeni izvesnih simpatija prema Poljacima. Zato će pri kraju, uveren da se poljska borba neće svršiti onako kako bi Poljaci želeli, urednik napisati i ove reči: "Vidov danak sve se bliže približava, koji će bednoj Poljskoj neščastno osvanuti i njezinu sreću razlučiti". (br. 54)

Toliko su Srbi mogli znati o Poljskoj i Poljacima do kraja XVIII veka.

PRVI DEO (1800-1830)

I.
Srbi početkom XIX veka. – Knez Čartoriski i Aleksandar I. – Čartoriski prema srpskom ustanku. – Memoar mitropolita Stratimirovića. – Deputati srpskih ustanika kod Čartoriskog. – Poljaci među Srbima za Prvog srpskog ustanka. – Poljska do 1830.

Prvih trideset godina XIX veka prošlo je Srbima u žestokim borbama, vojničkim i političkim, u grozničavim naporima da se izvojuje samostalnost Srbije, a kad se dobila, da se očuva. Možda isto tako veliki napor trebalo je činiti tokom ovog vremena da se izgrade prvi osnovi nove kulture. U tim nejednakim borbama podjednako su učestvovali Srbi iz Srbije kao i iz drugih srpskih pokrajina.

Za to vreme Poljske nije bilo kao samostalne države. Ali ako nije bilo Poljske, bilo je Poljaka, njihova se uloga nije bila izgubila u tadašnjoj Evropi ni u političkom niti u naučnom i književnom životu. Za Poljake, razdeljene i rasturene po raznim zemljama, najveću važnost imale su u ruskom delu Poljske akcija kneza Adama Čartoriskog, a u ostalim zemljama poljska emigracija. Srbi su na početku XIX veka imali veze i s jednim i s drugim, i to sve za vreme Prvog srpskog ustanka.

Knez Adam Čartoriski (1770-1861) bio je iz jedne od najstarijih i najviđenijih poljskih porodica. Zato ga je Katarina II, kad je zauzela deo Poljske 1795, uzela k sebi na dvor kao taoca. Čartoriski se tu sprijatelji s caričinim unukom Aleksandrom, kasnijim ruskim carem. Tako Čartoriski za vlade Aleksandra I postade careva poverljiva ličnost i dotera do ministra spoljnih poslova. Politika Rusije prvih godina XIX veka sva je bila u znaku prijateljske saradnje ova dva mudra pretstavnika dve slovenske nacije.

Car Aleksandar I bio je slobodouman čovek, bar po vaspitanju koje je u mladosti dobio. Nisu pored njega nezapaženo prošli veliki potresi u Evropi, a naročito u Francuskoj s kraja XVIII veka. Zato je on mislio da u Rusiji sprovede velike društvene i političke reforme. I dok je on mislio na to, njegov ministar, knez Čartoriski, mislio je na obnovljenje Poljske. On, doduše, ovo nije isticao kao svoju glavnu misao, ali je to ipak bio deo, možda najvažniji, jednog velikog slovenskog plana, koji su bili napravili car i knez Čartoriski. Po tome planu Rusija je imala da postane centar Slovenstva, a Aleksandar slovenski car. Za Rusiju su se imale vezati sve slovenske zemlje i tako stvoriti jedan snažan blok protiv uticaja iz revolucionarne Francuske^[13]. Poljsku je pak trebalo prvo celu osloboditi i ujediniti njene rasparčane delove, a onda je pripojiti tome slovenskom carstvu.

Čartoriski je mislio i o balkanskim Slovenima i njihovoj ulozi u tome slovenskome bloku. Ali prvih godina XIX veka on još nije poznavao prilike na Balkanu, te nije mogao oceniti snagu tih Slovena, pa nije mogao biti siguran ni kakvu im ulogu treba dati. Srpski ustanak od 1804 pokaza mu da se na taj pobunjeni narod treba računati. I od te godine knez Čartoriski počinje veoma pažljivo i s razumevanjem pratiti događaje na Balkanu.

Srpski ustanak došao je u vrlo nezgodno vreme po Rusiju. Od onog dana kad je Napoleon zauzeo Italiju, Turskoj je s te strane počela pretiti velika opasnost. Rusija to nije smela gledati ravnodušno, te se starala svakojako da Tursku privuče sebi. I baš kad je imala da je ubedi u svoje iskrene i dobre namere, pojavilo se srpsko pitanje^[14]. Knez Čartoriski je od svojih diplomatskih pretstavnika odmah dobio vesti o srpskom ustanku. Izveštavajući cara o tome, on je bio mišljenja da Srbima valja pomoći, i kao hrišćanima, i zato što bi, priterani u škripac, mogli zatražiti zaštitu Francuske. I prvi plan ruske vlade bio je: da se Srbima preporuči pokornost sultanu, a na Porti da se utiče da Turska bude što blaža prema njima^[15].

Takva je bila ruska zvanična politika.

Knez Čartoriski lično bio je još naklonjeniji Srbima. Marta meseca 1804 on unosi u svoj politički program da se Srbija i Crna Gora s Kotorom moraju otcepiti od Turske^[16]. A 17 jula iste godine piše ruskome pretstavniku u Carigradu jedno pismo u kojem se ta naklonost pokazuje još bolje. On žali što su Srbi tako daleko od Rusije, te im se pomoć u municiji ne može poslati tajno, a ako im se pošalje novac, njime neće biti mnogo pomognuti, jer im Austrija može ne dati municiju. Ali je načisto s tim da Rusija ne može ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. On čak posredno i tajno poručuje Srbima da upru sve sile ne bi li uspeli da osvoje Beograd, a onda bi pri neposrednim pregovorima između Srba i Porte Rusija lako mogla posredovati^[17].

Ubrzo se knezu Čartoriskom ukazala prilika da se mnogo bolje upozna sa stanjem stvari na Balkanu; i od tad pa sve do kraja života Srbi će u njegovom političkom programu zauzimati jedno od najvažnijih mesta. Godine 1804 on je dobio memoar mitropolita Stratimirovića, a te iste godine razgovarao je i s deputatima srpskih ustanika. To su bili najbolji i najpouzdaniji izvori za njega.

Jula meseca 1804 napisa mitropolit Stratimirović jedan memoar caru Aleksandru I u kojem izloži na koji bi se način najbolje rešilo srpsko pitanje. Mitropolit je želeo da zainteresuje Rusiju za Srbe. To je tada bilo neophodno potrebno, jer je položaj srpskih ustanika bio vrlo težak, a i Srbima pod Austrijom bila je potrebna zaštita. Zato je mitropolit sasvim opravdano mislio da Srbe može izvući iz ovog teškog položaja samo posredovanje Rusije. U svome memoaru mitropolit je potanko izložio stanje Srba i pokazao kako im se može i treba pomoći. Bila je to velika smelost s mitropolitove strane, jer da je Austrija kako saznala za taj memoar, teško da bi mitropolit izvukao glavu.

Memoar je mudro komponovan. Evo glavnih ideja iz njega.

Rusija nema iskrenih prijatelja – veli mitropolit – među susednim državama. Međutim, nema naroda koji bi tako od srca voleo i poštovao Rusiju kao Srbi. Zato bi Rusija morala stvoriti jednu "slaveno-serbsku" državu koju bi vodili Srbi. Kako Turska lagano propada, ova nova država imala bi da zauzme njeno mesto i tako bi se održala ravnoteža u Evropi. Ostvarenje ovoga plana treba da bude prva dužnost ruskog cara kad je u pitanju veliki slovenski rod^[18].

Stratimirovićev memoar došao je prvo u ruke Čartoriskom kao ministru spoljnih poslova. Nekolika mesta u ovome spisu mogla su ga zaboleti. Ali je on bio tako iskreno zagrejan za svoj slovenski program, da na to nije ni obratio pažnju. On je sadržinu memoara saopštio caru, a po kasnijem držanju prema Srbima možemo kao sigurno tvrditi da se i tad zauzimao za srpsku stvar.

Najbolje obaveštenje o srpskom pitanju dobio je Čartoriski verovatno od deputacije srpskih ustanika, koja je novembra 1804 bila u Petrogradu i tražila pomoć od Rusije. U ovoj deputaciji bio je i prota Matija Nenadović, te po njegovom pričanju znamo kakav je stav prema Srbima zauzeo Čartoriski^[19]. Prota nam priča da ih je knez vrlo lepo primio, da je s njima dugo razgovarao, prvog dana kao i kasnije, da se raspitivao o Srbima, o stanju u zemlji, zatim o vođima ustanka i o mnogom drugom.

Posle ovih razgovora Čartoriski se još više zagrejao za Srbe i još više se zauzimao kod cara za njih. To nam najbolje pokazuje njegova pretstavka caru o toj stvari. On najpre predlaže da se Srbima da novčana pomoć, jer se srpski ustanak mora održati dok do mira ne dođe; zatim da se ruski poslanik u Carigradu stavi u zaštitu Srba; od srpskih deputata u Petrogradu dvojica da se vrate u Srbiju i da obaveste ustanike šta da čine i kako da se drže; po tim deputatima treba Srbima poručiti da ostanu pod oružjem do naredbe iz Rusije, a odmah da pošalju deputaciju u Carigrad i da uvere sultana u svoju odanost; Rusija bi se imala postarati da Srbi dobiju pravo na samostalno upravljanje pomoću svojih činovnika, a da sultanu plaćaju danak i da mu daju nešto vojske kad mu je potrebna protiv raznih odmetnika i neprijatelja; tu vojsku ne bi dobio samo kad bi ratovao protiv Rusije.^[20]

I godine 1806 zauzima se Čartoriski svesrdno za Srbe^[21]. O tome čak piše grof Mervelt grofu Stadionu 6 februara 1806^[22].

Neko bi se mogao s pravom zapitati da li je trebalo na ovome mestu govoriti o držanju kneza Čartoriskog prema Srbima, kad su se Srbi njemu obraćali samo kao ruskome ministru, a ne kao Poljaku. Ali je rad kneza Čartoriskog kasnije, naročito oko sredine XIX veka, imao ogromne važnosti za Srbe u svakom pogledu, pa smo želeli da pretstavimo na koji način je on dobio prva i najvažnija obaveštenja o Srbima, njihovim borbama i prilikama.

Sasvim je drukčije radila za poljsku stvar poljska emigracija.

Posle propasti poljske države poljskih emigranata bilo je puno rasutih po svima evropskim zemljama. Oni su se nadali da će doći do kakvih velikih potresa u Evropi i da će posle njih, zajedno s preuređenjem evropskih država, doći i do obnove Poljske. Zato su stalno priželjkivali nemire bilo na kojoj strani, nadali su se da će svaka varnica stvoriti požar. Zato ih je bilo na svima frontovima i kod svih naroda. Ali na svim tim lutanjima ne zaboraviše svoju zemlju i najviše njihovom zaslugom raširi se po celom svetu priča o mučenici Poljskoj.

Za svog prvog rata u Italiji (1798) Napoleon pokuša da skupi sve poljske emigrante i da od njih napravi vojsku, te ovlasti đenerala Dombrovskog da obrazuje legije i da se stavi u službu lombardske republike. Poljacima iz emigracije učini se ovo kao prvi korak ka oslobođenju Poljske, te povrveše sa svih strana u legije, pevajući pesmu đenerala Vibickog, današnju poljsku himnu:

Nije Poljska još propala
Dok mi živimo....

Ali stvar dobi sasvim drukčiji obrt. Ni u jednom međunarodnom ugovoru nije se predviđalo ništa posebno za ove legije. Najzad, 1802 godine, Napoleon ih upotrebi protiv pobunjenih urođenika u San Domingu, gde propadoše čitave mase ovih legionara bilo od pobunjeničkog oružja, bilo od teških klimatskih prilika.

Time se ipak nije završila istorija poljskih emigranata. Još uvek ih je bilo koji su lutali po Evropi. Bilo ih je i na Balkanu, pa čak i među srpskim ustanicima, i od njih su Srbi mogli dobiti neposredne vesti o poljskoj zemlji i o poljskom narodu.

Po jednom sačuvanom pismu iz vremena prvog srpskog ustanka znamo da je među srpskim ustanicima bilo oko sto pedeset Poljaka, od kojih desetoricu znamo čak i poimence. Ako je verovati tome pismu – a nemamo razloga da mu ne verujemo – neki od ovih Poljaka nalazili su se u blizini samoga Karađorđa. To bi značilo da su mogli imati i kakve važnije uloge. Poznato nam je iz molbe srpskih deputata ruskome caru da su Srbi od Rusa tražili i izvestan broj stručnih oficira. Znači, oni ih nisu imali i bili su svesni da su im potrebni. Zato su pomenuti Poljaci mogli imati neke oficirske uloge, jer se i u spomenutome pismu pored mnogih imena nalaze oficirske titule. Jedan je čak "đeneral". Ne može se pouzdano reći otkuda su im dolazili ti činovi. Prof. Sokolovski, koji je ovo pismo objavio, našao je onog "đenerala" kao poručnika u poljskoj ustaničkoj vojsci iz Košćuškova vremena. Ovi Poljaci su mogli preći u Srbiju ili iz Italije ili iz Vlaške, jer je tamo bilo poljskih legija. U svemu ovome zanimljivo je još i to što se u tome spisku nalaze i članovi veoma dobro poznatih poljskih galiciskih plemićkih porodica. Pored ostalih, tu su grofovi Đedušicki (Dzieduszycki) i Kozjebrodski (Koziebrodzki), pa baron Hajdel (Heydel), pa Ćenjski (Cieński), Pjetruski (Pietruski) i drugi^[23]. Ma kakvu ulogu imali ovi Poljaci među Srbima, za nas je ovom prilikom važno da je to bio prvi širi dodir Srba i Poljaka.

Posle svega ovoga nastale su velike promene i kod Srba i kod Poljaka, te je to u mnogome omelo svaku političku saradnju.

Poljsko oduševljenje za politiku cara Aleksandra I i kneza Čartoriskog nije dugo trajalo. Kad Napoleon od pruskog dela Poljske stvori Varšavsku kneževinu (1807), Poljaci se listom okretoše njemu. Bilo ih je puno u Napoleonovoj vojsci, borili su se junački pod zapovedništvom svoga kneza Ponjatovskog, uživali simpatije mnogih evropskih naroda, ali im to ne pomože. Njihova sudbina bila je suviše čvrsto vezana za sudbinu francuskog imperatora, te s njegovom propašću propadoše i sve njihove nade.

Na Bečkom kongresu (1814) tri susedne sile, Rusija, Austrija i Pruska, podeliše još jednom Poljsku, ostavivši jedino samostalni grad Krakov. Car Aleksandar I stvori poljsku kraljevinu, koja je s Rusijom imala samo zajedničkog vladara i spoljnu politiku. Vice-kralj poljski postao je poljski đeneral Zajonček, a zapovednik poljske vojske veliki knez Konstantin, brat carev. Poljska dobi i ustav, doduše oktroisan, ali su ga na carev poziv radili najviđeniji poljski velikaši: Čartoriski, Zamojski, Ostrovski, Matuševič i dr. I kraljevina poče naglo da napreduje, naročito u ekonomskom i prosvetnom pogledu.

Pored ovako dobrog početka, Poljskoj kao da nije bilo suđeno da ostane duže na miru. Vrlo brzo se stvori dosta nezadovoljnika. Aristokratskim pretstavnicima nije bilo pravo što se kraljevini ne pripajaju i one zemlje koje su nekad bile poljske; levičarima nije bila po volji apsolutistička vlada, pa makar i ne bila rđava po Poljsku. Izgleda da je naročito privlačio poljsku mržnju veliki knez Konstantin svojim nezgodnim karakterom i despotskim ponašanjem. Već dvadesetih godina počeše se stvarati po celoj Poljskoj tajne organizacije, kao odjek sličnih običaja u ostaloj Evropi. Dovoljno je bilo da se otkriju prve takve organizacije i da nastanu oštra kažnjavanja, pa da mira više ne bude. Godine 1822 zbog takvog rada bi suđen i osuđen major Lukasinjski, a 1823 vlasti pohapsiše vođe đačkog društva Filareta u Vilnu i napraviše od toga veliku uzbunu. Ruska vlast u Poljskoj postajala je sve čvršća, a poljska mržnja prema Rusima sve veća. Još kad na ruski presto dođe apsolutista Nikola I (1825-1855), i postavi za vice-kralja u Poljskoj velikog kneza Konstantina (1827), a iz Evrope se sve više počeše unositi u Poljsku slobodoumne ideje, bilo je jasno da među Poljacima svakoga dana može planuti puška. Još jače se to oseti posle francuske julske revolucije. I zaista, u novembru 1830 u Poljskoj buknu ustanak. Rusija posla veliku vojsku pod zapovedništvom slavnog Dibiča, a kad ovaj umre nasledi ga isto tako čuven ratnik Paskjevič, i ustanak bi ugušen. Mace Poljaka opet odoše u emigraciju. Od tog doba pa za dugo vreme Poljsku će u stvari pretstavljati ta njena emigracija.

II.
Nauka i književnost u Poljskoj početkom XIX veka. – Slovenska ideja. Društvo prijatelja nauka. – Poljaci u našim krajevima. – Osolinjski i Stratimirović. – Solarić i Sjerakovski. – Jeroglifika. – Rimljani slavenstvovavši. – Istovetnost Skita i Sarmata.

Ako Poljska nije mogla privući pažnju Srba politički, mogla je to učiniti svojom naukom i književnošću.

I u Poljskoj je "osamnaesti vek možda najviše vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja građe". Naročito je istorija imala odlične radnike. Ni slovenska nauka nije ostala bez pretstavnika. Ideje koje je prvi izneo istoričar Pelcel, a popularisao osobito Nemac Herder, imale su i među Poljacima dobar odziv. Doduše, kod Poljaka je misao o srodnosti slovenskih naroda spočetka bila ograničena samo na srodnost Poljaka i Rusa. Pevao je o tome pesnik Trembecki (1730-1820), pisao je o tome mudri poljski politički pisac Stanislav Stašic (1755-1826). A misao o srodnosti svih slovenskih naroda razviće u svojim delima tek pesnik Jan Voronjič (1757-1820). On je već pravi panslavista, on klikuje Slavi i poziva sve Slovene da se ujedine i zavladaju celim svetom. Od ovog pesnika mnoge je misli primio i otac "slovenske uzajamnosti" Jan Kolar.^[24]

U Poljskoj se moglo dobro raditi na nauci naročito zato što su naučnike izobilno pomagali bogati plemići, koji su se često i sami njome bavili. U tome su se osobito odlikovali knez Čartoriski, grof Osolinjski, braća Potocki i mnogi drugi. Osim toga, od velikog značaja za poljsku nauku početkom ovoga veka bilo je osnivanje Društva prijatelja nauka u Varšavi (1800). Tu su se okupili tadašnji najbolji poljski naučnici. Društvo je imalo za cilj da pomaže proučavanje starina i domaće istorije, istraživanje istoriskih i književnih spomenika i izučavanje slovenskih "dijalekata" (tj. jezika). Rad u ovome društvu za dugo je davao pravac čitavoj poljskoj nauci. A on je tu uvek bio slovenski obojen, kad jače, kad slabije. Otuda se kod Poljaka pojavljuje vrlo jako interesovanje za ostale Slovene. Poljska slovenska nauka s početka XIX veka može se pohvaliti čitavim nizom veoma poznatih imena kao što su: Bantke, Hodakovski, Majevski, Rakovjecki, Surovjecki, Osolinjski, Potocki, Čacki, Maćejovski, Bentkovski, Višnjevski, Linde i mnogi drugi. Njihovi radovi su se makar u ono vreme veoma cenili, pa će njihova slava dopreti i do naših ljudi od pera.

Osim toga, poljski su naučnici mnogo putovali, osobito po slovenskim zemljama. Neki su bili i u našim krajevima i tu dolazili u dodir s našim ljudima. Tako je knez Aleksandar Sapjeha 1802 i 1803 godine pohodio naše primorske krajeve, možda više željan egzotike nego nauke. S ozbiljnijim namerama putuju Mihal Bobrovski 1818 i Andžej Kuharski 1827 godine. Ali su poljski naučnici i književnici mogli dolaziti u dodir sa Srbima i van naših zemalja, a najviše u Pešti, Požunu, Beču, Pragu, Lajpcigu i dr.

Prvi nama poznati pokušaj poljskih naučnika da stupe u saradnju sa srpskim književnicima bio je u vezi s radom na poljskom rečniku na koji prvi pomisli Samuel Bogumil Linde (1771-1847). Ova njegova misao nađe potporu kod Potockih i Osolinjskog, koji su mu i omogućavali rad na nauci, a sam knez Čartoriski dade mu ideju da poljske reči objašnjava rečima iz drugih slovenskih jezika. Zbog toga je trebalo imati rečnike svih jezika, a kad toga nije bilo, trebalo je tražiti pomoć od književnika. Tako je postao potreban i neko od Srba.

Prvih godina XIX veka boravio je Linde u Beču kod grofa Osolinjskog i tu radio na rečniku. Kako je u to vreme prolazio kroz Beč Atanasije Stojković, Osolinjski i Linde potražiše ga, upoznaše se s njim i verovatno od njega zatražiše obaveštenja o srpskom jeziku. Ali on kao da im nije mogao mnogo pomoći, nego im savetova da se obrate mitropolitu Stratimiroviću, o kome se govorilo da sprema srpsku gramatiku i rečnik. Zato Osolinjski 3 septembra 1803 napisa mitropolitu jedno vrlo laskavo pismo, spominjući njegov "weltbekannte Eifer für Wissenschaft und hauptsächlich slavische Literatur", i zamoli ga da pomogne Lindeu^[25].

Odgovor Stratimirovićev na ovo pismo bio je dosta hladan. On neće da primi saradnju, ne zato što ne bi hteo, nego zato što ne može. Ali zato upućuje na tri ličnosti: Lukijana Mušickog, Gedeona Petrovića i Jovana Lazarevića^[26]. Uputstvo je bilo dobro i iskreno. Naročito što se tiče Mušickog. Poznato je da se on bavio i tad i kasnije jezičkim stvarima, da je poznavao dosta stranih jezika i da se nešto docnije i s Vukom razgovarao i dopisivao o rečničkim pitanjima. Od druge dvojice naročito se u Lazarevića polagale mnoge nade. Vuk tvrdi da je bio dobre spreme^[27]. I s drugih strana vidimo da je bio cenjen^[28], ali nije stigao da opravda sve nade koje su u njega polagane, jer je vrlo mlad umro.

Na tome se završio ovaj pokušaj saradnje.

Mitropolit se tada sam nije mogao baviti ovim stvarima verovatno zato što je bilo mnogo drugih važnijih poslova pred njim. To je bilo vreme pred ustanak u Srbiji, a mitropolit je morao imati mnogo posla s ljudima iz Srbije, koji su stalno dolazili k njemu i tražili uputstva i pomoći. Da li je pak Mušicki što napisao o ovome, nije nam poznato.

Mnogo veći značaj imalo je poznanstvo Pavla Solarića s poljskim grofom i naučnikom Juzefom Sjerakovskim. Ono pada u početak 1810 g.

Do 1810 godine Solarić je već bio izdao dobar deo svojih knjiga. Nas osobito zanima njegova obaveštenost o Slovenima. Još u svome Zemleopisaniju spominje on ponešto o ovima. Tako kad hoće da objasni reč "narečija", on će napisati ovo: "Narečija se zovu razna upotrebljenija, koje po pridodatkom i izpuskom, jednoga istoga jezika; serbski, rosijski i proči jesu narečija jezika slavenskoga"^[29]. A nešto dalje, pri nabrajanju svih "poglavitih" jezika, on spominje "slavenski, kojega su znatnejša narečija jezik serbski, ruski, poljski, pemski, moravski, vendski i volgarski"^[30]. Ove dve sitnice ne dokazuju nam, doduše, da je Solarić pratio šta se u to vreme pisalo o Slovenima, ma da se tad još vrlo malo dobroga i pisalo, ali je kod njega bilo interesovanja za to. Ovoliko je mogao naučiti i od svog učitelja Dositeja^[31].

Pravo interesovanje Solarića za slovenska pitanja pada nekako pred 1810 godinu. Tad je radio Jeroglifiku, u kojoj je hteo da pokaže šta misli o poreklu i jeziku Slovena. Ovo delo imalo je da bude kruna njegova rada, kako nam on sam tvrdi. Ali ga, na žalost, nije dovršio, nego je štampao samo jedan izvod iz njega kao predgovor uz Besedovnik Vićentija Rakića (1810). Evo glavnih misli iz toga dela.

Slavensko (ne slovensko) ime postalo je od reči slava. Slavenski jezici postali su od jednog zajedničkog jezika koji se sačuvao u crkvenoj upotrebi kod pravoslavnih Slavena. Taj jezik je u stvari stari srpski, pa prema tome, prvo mesto među slavenskim jezicima zauzima srpski. Slavenske su azbuke: glagoljica i ćirilica, crkvena i građanska. Latinica pak niti je bila niti može biti slavensko pismo^[32].

Baš kad je o ovim pitanjima razmišljao, Solarić se upoznao sa Sjerakovskim.

Ovaj poljski grof bio je dosta krupna politička ličnost. I godine 1810 putovao je političkim poslom u Rim, gde je imao da se sastane s poljskim knezom Stanislavom Ponjatovskim. Pored svojih političkih poslova, bavio se on i naukom. Bio je veoma učen. Osobito je voleo arheologiju i istoriju umetnosti. Na svojim čestim putovanjima skupljao je starine svake vrste, a naročito knjige, i to najviše one koje su bile važne za istoriju i poreklo Slovena. Bio je član varšavskog Društva prijatelja nauka i u njemu je uzimao vidno učešće. On je 9 januara 1808 pročitao jedan od prvih slavističkih radova u tome društvu pod naslovom: "O mitologii słowiańskiej i dowodach dawności narodu słowiańskiego". Tu je razvijao i branio tezu da Sloveni nisu bili ni nov ni divlji narod kad su počeli primati verske pojmove od Skita ili od Grka^[33]. Za ovaj rad se u jednom pismu Bantkeu interesovao i sam Dobrovski^[34], a nešto kasnije videćemo da patrijarh slavistike ceni Sjerakovskog^[35]. Po svemu ovome, a i po docnijem radu poljskoga grofa, Solarić je imao šta da nauči od ovog novog poznanika.

Kako je do poznanstva došlo?

Sjerakovski je na pomenutome putovanju skupljao i spremao građu za delo o Slovenima koje bi se zvalo Orbis slavus. Morao je na svaki način i u Mlecima tražiti stare slovenske rukopise i štampane knjige, pa se u nekoj biblioteci ili antikvarnici mogao sresti i upoznati i s našim Solarićem, koji se takođe bavio sličnim poslom. Najverovatnije će biti da je Sjerakovski svratio u štampariju Pane Teodosija, kod koga je Solarić bio korektor, pa se tu upoznali. Izgleda da se poznanstvo vrlo brzo pretvorilo u prijateljstvo, jer već u svome Pominku knjižeskom (1810) Solarić naziva Sjerakovskog "dobri prijatelj moj"^[36]. Morali su odmah početi razgovore o slovenskim pitanjima, čim je došlo do toga da je Solarić dao svome poljskome prijatelju na čitanje rukopis još nedovršene Jeroglifike. O tome on piše svome prijatelju Zahariću 6 juna 1810 ovo: "On je (tj. Sjerakovski) čitao Jeroglifiku i primetio sebi iz nje mnogo koje šta: stotinu je krat ovaj muž mene zagrlio i poljubio, našavši u meni (kako govoraše) sotrudnika svojego"^[37].

Sjerakovski je zaista bio oduševljen susretom sa Solarićem. To bi nam potvrđivalo navedeno mesto iz Solarićeva pisma; zatim, Sjerakovski se i kasnije dopisivao s našim piscem, samo ta prepiska nije očuvana; najzad, Sjerakovski je bio taj koji je pri prolazu kroz Beč pričao Kopitaru o Solariću, i od tog vremena se Kopitar i Solarić dopisuju. Tome poznanstvu svakako ima da zahvali Solarić što je bio dobro zapisan i kod kneza Čartoriskog. "Veoma žalim što niste pratili Solarića na njegovom naučnom putovanju; o njemu sam za boravka u Italiji mnogo dobrih stvari slušao. Izgubili ste i društvo učenog čoveka i mogućnost da vidite mesta koja se mnogo tiču nas" – piše knez Čartoriski Mihalu Bobrovskom^[38].

Solarić je mogao puno lepih stvari naučiti od Sjerakovskoga. Poljski grof dolazio je iz jednog poznatog slavističkog društva, znao se s tolikim slavistima, znao je šta najviše zanima tadašnje naučnike. Dovoljno je bilo da o tome samo priča Solariću, pa da korist bude nesumnjiva. Sjerakovski je mnogo putovao, "obišao je sve predele i mora Evrope, tražeći posvuda sleda veštej koje se kasaju Slavena" – kaže Solarić^[39]. A to je moralo veoma zanimati našeg pisca. Zatim, Solarić je preko Sjerakovskog mogao stupiti u vezu s čitavom tadašnjom poljskom naukom o Slovenima, koja je bila veoma bujna. A korist je bila još veća što se poljski grof i sam ozbiljno bavio naukom, te su njegova mišljenja i njegovi saveti mogli u mnogome razbistriti vidike čoveku koji je bio željan nauke kao Solarić.

Solarić je na nekoliko mesta rekao koliku je korist imao od poznanstva sa Sjerakovskim. U Pominku knjižeskom kaže da je od Sjerakovskog čuo kako i u Poljskoj ima starih knjiga štampanih slovenskim pismenima obojega vida^[40]. Najviše je pak korisnih saveta dobio za ispravku i dopunu svoje Jeroglifike. Ovo delo je bilo skoro gotovo još onda kad ga je Sjerakovski čitao. Međutim, Solarić nije uspeo da ga za života završi. Razlog tome bilo je baš ovo poznanstvo. Posle razgovora s poljskim grofom pred našeg pisca isprečila se masa novih problema o kojima je trebalo još mnogo razmišljati. "Ovo poznanstvo pričinilo je da ja moram vreme pečatanija moje Jeroglifike pootmaknuti, nova otkrovenija, nova pribavlenija obogaćavaju ovo svjaštenoje čertanije ili pisanije" – kaže sam Solarić^[41].

Možemo onda kao sasvim sigurno pretpostaviti da bi se uticaj Sjerakovskoga video na Jeroglifici samo da je Solarić završio. Ako ništa drugo, ono bi sigurno Poljaci zauzimali više mesta nego ranije. Solarićeve simpatije prema Poljskoj verovatno su ojačale. Možda je zato u njegov plan putovanja s grofom Gilfordom 1818 ušla i poseta Poljskoj^[42]. Ali na taj put Solarić ne stiže da ode.

Ipak se može opaziti neki uticaj Sjerakovskog kod Solarića. Da nam je sačuvana njihova prepiska, imali bismo svakako više podataka, ali i ovako možemo učiniti neke pretpostavke koje nisu neopravdane.

Možda nije bila bez uticaja Sjerakovskog misao za Rimljane slavenstvovavše (1818). Poljski grof je mogao pričati Solariću kakve su ideje o srodnosti raznih naroda branjene u Društvu prijatelja nauka. Mogao je govoriti o sanskritologu Majevskom koji je tvrdio da Sloveni vode poreklo od starih Inda. To je ovaj zaključivao iz srodnosti jezika. O tome govori u raspravi O Słowianach i ich pobratymcach (1816). Ovu knjigu mogao je dobiti Solarić od Sjerakovskog. Zanimljivo je možda da i Vuk ovo delo Majevskoga naziva ne po pravom imenu nego Slaveni indijanstovavši^[43], što bi odgovaralo naslovu Solarićeve knjige. – Zatim, pesnik i profesor na univerzitetu u Varšavi i prevodilac naših narodnih pesama, Kazimir Brođinjski, govorio je o srodnosti Grka i Slovena, smatrajući da su od Inda postali Grci, a od ovih Sloveni. To tvrdi na osnovu sličnosti jezika. – A naš Solarić naći će sličnosti između latinskog i slovenskog jezika, te će tvrditi da su iz istog kola izišli i Rimljani. Samo on neće reći da Sloveni vode poreklo od Rimljana, nego da su Rimljani mnogo primili od Slovena, ako nisu samo jedan izdanak Slovena.

Solarić je bio tako uveren da su ovi njegovi pogledi pravilni da je u jednom pismu od 7 juna 1819 nagovarao samoga Dobrovskog "kao jedinog najsposobnijeg", da napiše "Greke ili Jeline slavenstvovavše". Ali, veli, ako Dobrovski ne bude hteo to učiniti pre no što iziđe njegova, Solarićeva, knjiga o Slovenima, posle će sigurno učiniti, "jer će se udostoveriti da su Jelini bili od iste loze sa Slaveni"^[44].

Sve bi ovo bili samo odeljci jednog široko zamišljenog dela kojega se Solarić pred kraj života bio latio. U pismu Vuku od 17 decembra 1819 on piše ovo: "...potrgao sam, jer je vreme već i pravo, te pretresam moje rukopise davne i novije, iz koji sačinjavam knjigu: "Roda slavenskoga početak, razmnoženije, porode (sic!) i izrodi". Nek se ova sila istura na svet, za ostalo ćemo lakše"^[45]. A koliko je imalo ovo delo da ide u širinu vidimo iz sadržaja koji je štampan uz spisak posmrtnih Solarićevih rukopisa^[46].

Još se bolje pokazao uticaj Sjerakovskog pri izboru predmeta za raspravu koja je Solariću ostala u rukopisu: Istovetnost Skita i Sarmata dokazana iz Pečalij a iz Pisanija pontiski P. Ovidija Nasona^[47]. To je po prevashodstvu poljska tema. Njome se bavio još istoričar poljski Marćin Kromer iz XVI veka. On je još kazao da su Sloveni došli iz Sarmacije i da su upravo bili Sarmati, a poticali su od Nojeva unuka Asarmata^[48]. Ta se misao posle provlačila kroz poljsku književnost sve do najnovijih vremena. Ali se njome osobito mnogo bavili naučnici i književnici krajem XVIII i početkom XIX veka. Tu temu je najviše popularisao pesnik Jan Voronjič. Misao iz jednog njegovog pisma potpuno se slaže s onim što dokazuje Solarić u svojoj raspravi.

Voronjič je želeo da pretstavi poreklo Poljaka u nizu pesama. Zato se 10 avgusta 1808 obraća pismom učenom Hugu Kolontaju i postavlja nekoliko pitanja u vezi sa skitsko-sarmatskim problemom. Evo kako je glasilo prvo pitanje: "Da li se može sva ona zemlja koja se nalazi u Herodota opisana pod imenom Skitije smatrati kao gnezdo i kolevka exclusive samih slovenskih naroda, nazivanih bilo kakvim imenima? Da li je jezik tih naroda, ma da se po dijalektima nešto razlikovao, bio uvek slovenski, ili sarmatski, što je svejedno, ili starinski rečeno skitski? Ako pretpostavimo da tamo narodi druge loze ni plemena nisu živeli, niti da su bili pokoreni od stranog oružja, onda su ovi morali govoriti svojim prvobitnim jezikom sve do vremena Ovidija, koji se diči pred Rimljanima da je naučio "Gaetiae Sarmatiaeque loqui", i da je na tome jeziku pisao i pesme. Dakle, on je smatrao da su Geti i Sarmati jedno; a s druge strane znamo da su Skiti i Geti smatrani za isti narod"^[49]. Ovo je tačno i predmet pomenutog Solarićevog rada.

Voronjič ovo iznosi kao nešto što je već poznato. To bi značilo da je tih godina moralo biti govora o ovim pitanjima u varšavskim naučnim krugovima. Nešto kasnije mnogo se bavio tim problemima Franćišek Čajkovski. On je obišao celu Herodotovu Skitiju da bi uradio njenu geografiju, i više puta je o tim stvarima govorio u Društvu prijatelja nauka. Svoje dokaze je potkrepljivao citatima iz mnogih klasičnih pisaca, a među ostalima pozivao se i na Ovidija^[50].

O svemu ovome mogao je Sjerakovski Solariću i pričati i pisati. I sam se morao baviti pitanjem Skita, jer je njihovu kulturu upoređivao sa slovenskom. Biće onda sasvim opravdano ako ustvrdimo da je za ovu raspravu Solarić dobio ideju od svog poljskog poznanika. I raspravljao je stvari koje su među poljskim naučnicima bile veoma poznate.

Još nešto bi nam govorilo da se Solarić doista mislio odati slovenskoj nauci. Po jednom pismu Kopitaru iz 1819 vidimo da je dobio od ovoga verovatno 1816 godine neke knjige. Sve su one slavističkog sadržaja. Između ostalih nalaze se tu i dela Dobrovskoga^[51].

Pred kraj života upoznao se Solarić još sa jednim Poljakom. Bio je to slavista Mihal Bobrovski. On je Solarića smatrao za jednog od najučenijih Slovena i hvalio njegove radove^[52]. Inače je Bobrovskom sam Dobrovski savetovao da u Mlecima potraži Solarića^[53]. Samo ovo poznanstvo nije bilo dužeg veka, jer je Solarić tada već bio teško bolestan, a uskoro je i umro.

III.
Kopitarov udeo u Novinama srbskim Davidovića i Frušića. – Članci o slovenskim pitanjima u novinama. – Recenzija na Lindeov Poljski rečnik. – Vest o Potockom. – Vesti o Osolinjskom.

"Srpska književnost je sva u Beču, u novinarnici" – pisao je Šafarik svome prijatelju Palackom 1820 godine iz Novoga Sada. Šafarik je mislio na Novine srbske, oko kojih se, počev od 1813, okuplja grupa srpskih književnika i stvara dobro poznati Bečki krug. Glavne ličnosti u toj grupi su urednici novina Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić, i Vuk Karadžić, a vođ grupe je Slovenac Jernej Kopitar. Kopitar je bio taj koji je davao uputstva kako treba raditi, on je gonio neprestano na rad i pomagao u časovima kolebanja i sumnje u uspeh, on je bio savest i bič ova tri čoveka kojima je bilo suđeno da učine prelom u jednoj književnosti. Uticaj Kopitarov na ove ljude bio je vrlo veliki, ali se mnogo više oseća kod urednika novina nego kod Vuka, koji je svakom svome radu davao obeležje svoje snažne individualnosti.

Bečki krug je poveo i za celo vreme vodio u srpskoj književnosti boj oko srpskog jezika i pravopisa. Ta borba imala je široke slovenske osnove, svakog časa se pravila uporedna slovenska ispitivanja i pratila se slavistička književnost na svima slovenskim jezicima. Prirodno da je i poljska bogata slavistička literatura svraćala pažnju na sebe. Zbog toga, ma da interesovanja ove grupe književnika idu više u jezičkom nego u čisto književnom pravcu, ona su vredna da se na njima zadržimo, jer su dala osnov kasnijim mnogo širim interesovanjima za slovenske književnosti. A učinićemo to i stoga što se u Novinama srbskim oseća na nekim mestima neskrivena simpatija prema Poljacima. To je bilo za ono vreme čudno. Poznato je kako su Srbi tada gledali u Rusiju i koliko su na nju računali, pa bi prirodno bilo da njihov stav prema Poljacima, koji su Rusiju i Ruse grdili i mrzeli kao zavojevače, bude neprijateljski. I tako je uglavnom i bilo. Kad je Nikola Šimić u svojoj knjiži Ikonostas slavnih i hrabrih lic (1807) uz biografije slavnih Rusa: Petra Velikog, Katarine II, Suvorova i dr., dao i biografije dva Poljaka, poslednjeg poljskog kralja Stanislava Avgusta i vojskovođe Tadije Košćuška, on je to učinio ne da proslavi Poljsku, nego da pokaže kako je ona propala, a kako se Rusija širila, ma kako mu se često iskradale iskrene pohvale ovim Poljacima. U Novinama srbskim, međutim, nalazimo neskrivenu simpatiju prema Poljacima. Možda to ne bismo mogli reći za velike i vrlo iscrpne izveštaje o ruskoj Poljskoj i o pohodama ruskoga cara poljskim krajevima, kao ni za veliki članak Konstitucija poljska (krajem 1815), što se sve može shvatiti i kao obično novinarsko obaveštavanje, ali se po nekim stvarima to vrlo jasno vidi. Tadija Košćuško biće na jednome mestu "jedan od najveći muževa našega vremena"^[54], a uz vest o smrti ovog poljskog narodnog junaka, koji se proslavio baš u borbi protiv Rusa, urednik će s neuzdržanim oduševljenjem ispričati široko njegov život^[55]. I smrt đenerala Dombrovskog veoma će ražalostiti našeg urednika: "Evo i drugog stuba poljske slave, posle Košćuška, nestade!"^[56] Takva mesta nisu retka u novinama. Mislimo da se u tome svemu ogleda donekle Kopitarov uticaj na urednike.

Kopitar je nekako odmah po dolasku u Beč (1808) postao vrlo blizak jednoj grupi Poljaka u Beču. Kad je postao cenzor slovenskih knjiga, Kopitar zažele da dobije i službu u Dvorskoj biblioteci, a tu je bio direktor čuveni poljski mecena grof Juzef Osolinjski. Kopitar se vrlo brzo upozna s njim i zamoli ga da se za njega zauzme. Osolinjski se zauze i Kopitar dobi traženo mesto 1810. Ali tu nije kraj. Osolinjski je imao vrlo bogatu ličnu biblioteku. Njegov dom i biblioteka bili su širom otvoreni mnogim naučnicima, osobito slavistima. To je bio čitav naučni institut, "Ossolinium", kako ga Kopitar naziva. Kopitar je ušao u taj poljski slavistički krug i postao vrlo intiman sa mnogim Poljacima odatle. A Osolinjskog je nazivao svojim prijateljem i zaštitnikom već polovinom 1811 godine^[57]. To je moralo učiniti da se kod Kopitara razvije simpatija prema Poljacima. Tu simpatiju preneo je i na urednike novina, jer je on mnogo polagao na ulogu ovih novina u srpskoj književnosti, te je na sve moguće načine pomagao urednicima i uticao da novine budu po njegovoj zamisli. Taj njegov uticaj najbolje će se videti na slovenskim stvarima, dok su srpske vodili Vuk i urednici mnogo samostalnije.

Prvih godina izlaženja Novina srbskih Kopitar je bio suviše zauzet svojim poslovima. Ali zato krajem 1814, kad se malo oslobodi tih poslova, on napisa poveću kritiku na novine i u njoj reče šta u njima misli da treba izmeniti, a šta dodati. Naročito je zamerao urednicima što nisu po obećanju donosili beleške o znatnijim književnim pojavama i ličnostima, i što nisu dovoljno pazili na jezik^[58]. Ali se Kopitarova uloga ne svrši na tome. Od te godine poče se on i sam starati da novine dobiju mnogo više književnih priloga. U tome mu je tada mogao pomagati i Vuk Karadžić, koji je već bio u Beču. I tako od broja 168 godine 1815 novine počeše da donose književne priloge u rubrici Smjesice knjižestvene. Čitav književni život srpski toga vremena ogleda se u novinama. Mi ćemo se zadržati samo na onim prilozima koji se tiču slovenskih pitanja, a posebice poljske književnosti.

U broju 183 od 20 avgusta 1815 nalazimo članak Pogled na dijalekte slavenske, njiovo knjižestvo i spomoćna sredstva k poznaniju^[59] njiovom. To je Davidović preveo s nemačkog Kopitarov članak Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Hilfmittel sie zu studieren (1813). To je jedan opšti pogled na poreklo i podelu Slovena, gde se Poljaka spominje 10–12 miliona, onda se govori o crkvenom jeziku, i na kraju se daje vrlo kratak pregled slovenskih književnosti, gde su za svaki jezik još spomenute najbolje gramatike i rečnici. Od Poljaka su spomenuti Kopčinski, Linde i Bantke, a za književnost je rečeno samo ovoliko: "Poljaci bogato knjižestvo kako u prozi tako i u stihovi imaju".

Kao uvod u niz članaka o slovenskim pitanjima ovaj Pogled zaista je bio odlično izabran. To je svakako jedan od najboljih članaka Kopitarovih. On je prvobitno izišao u nešto drukčijem obliku i nosio naslov Patriotische Phantasien eines Slaven (1810). Odmah ga je Jungman preveo na češki, a Dobrovski je pisao Kopitaru da te "fantazije" nikako nisu fantazije i savetovao mu da članak razvije^[60]. Tvrdi se, najzad, da je baš ovaj članak poslužio Šafariku kao osnov kad je počeo raditi svoju istoriju slovenskih jezika i književnosti^[61].

Posle ovoga dolaze drugi slavistički članci. Davidović je imao Slavina i dve Slovanke (1814, 1815) Dobrovskoga i prevodio je najviše iz njih. U br. 227 (1815) nalazimo članak Važnost slovenskog jezika, a u br. 241 O najčistijem dijalektu, oba iz Slovanke. Ovaj drugi je bez potpisa i štampan je u originalu kao dopis iz Poljske, a mi znamo da ga je pisao poljski slavista J. S. Bantke^[62]. Puno je tu obaveštenja o poljskom jeziku, a uzgred i o poljskoj istoriji. Najviše je govoreno o poljskim vojnim nazivima, koji su često pozajmljivani iz stranih jezika. Naš urednik nije bio mnogo pažljiv pri prevođenju. Neke rečenice je ispustio (možda i namerno!). Ali je svakako nepažnja kad ukrainisch prevodi sa krainski, a isto tako prevešće i malo kasnije krainisch. Prevodilac nije znao da čita poljski. Zato će reč proporzec, navedenu poljski u nemačkom tekstu, transkribovati kao proporčec mesto propožec, a malo dalje množinu iste reči: proporce transkribovaće sa proporce, smatrajući valjda da je to sasvim druga reč.

Pregledaćemo sad ono nešto priloga o poljskoj književnosti.

U br. 11-13 izišla je recenzija na poljski rečnik S. B. Lindea^[63]. Pisao ju je verovatno Davidović, ali ideje izložene u njoj pokazuju od stava do stava da ih je davao Kopitar.

Pisac se prvo obraća Srbima, kao Slovenima, jer zna da ih sve slovenske stvari zanimaju kao i rođene, i javlja da je izišao Lindeov rečnik ("slovnik"). Srbi se mogu podičiti, veli se dalje, prijateljstvom ovog "učenog muža", pa zato treba bolje da upoznaju njegovo delo: "Može biti da će i koji Srbin blagorodno namjerenije preduzeti i za naš prekrasni jezik ono pokušati što je Linde za poljski, takođe slavenski, gotovo nepobedimo učinio". Rečnik je inače veoma potrebna stvar. I Viland, "jedan od najbolji nemecki spisatelja", kaže da je stalno čitao Adelunga. Mnoge su zemlje osnivale čitave komisije za izradu rečnika, samo su dva rečnika uradili pojedinci: nemački Adelung i poljski Linde. "Kako bi slavno bilo kad bi se Srbljin koji našao, koji bi srbski takav slovnik sačinio, i koji bi treći u redu sabiratelja reči jezika jednoga bio". Linde je u biblioteci grofa Osolinjskog pročitao dela preko osam stotina poljskih pisaca. Ispisivao je reči i pri etimološkom ispitivanju našao je da je poljski jezik slovenski dijalekat. "I to je baš mogao u Vieni". Tu se jedino mogao sastajati sa Slovenima iz svih krajeva i tu je mogao proučiti slovensku književnost, jer je tu mogao nalaziti čak i veoma retka dela, "koja inače i na drugom mestu sveta nigde našao ne bi". Tako je Linde postavio osnov "sravnitelnom slovniku slavenskog jezika." Delo je hteo štampati u Beču, ali ga pozvali u Varšavu, gde je "delo svoje posredi huke ratne i posredi predidući i posledovavši promena s osobitim postojanstvom pečatao i do konca napečatao".

Sve su ovo Kopitarove misli. Vuk je baš tad počeo raditi na rečniku i Kopitar je želeo da ga potstakne na rad. I isticanje Osolinjskog, i podvlačenje kako se samo u Beču mogu raditi ovakvi teški poslovi, sve je to Kopitarovo. Najzad i ono što se govori pod kakvim je prilikama rečnik štampan morao je Kopitar uzeti iz Lindeova rečnika, iz predgovora VI knjizi, jer se sigurno Davidović ne bi snašao u Lindeovom tekstu, kad znamo da nije mogao čitati na poljskom.

Posle ovoga, kritičar je na primeru oyciec ili ociec hteo da pokaže kako je ovaj rečnik rađen. Uz poljski oblik, veli, dati su odgovarajući oblici iz svih slovenskih jezika, samo srpskoga nema. "Ali odgovorimo da smo mi sami tomu krivi". Lužički Srbi, sa sto hiljada stanovnika, imaju dva rečnika za dva dijalekta, a Srbi sa dva do tri miliona ljudi nemaju ni jednoga. "I zato želimo da bi ova naša reč na dobru zemlju pala! – Naš Linde neće za sravnjenije reči i govorenja 800 spisatelja čitati morati, ibo ij mi tolko ne imamo. Da, gotovo bi bolje bilo nijednoga ne čitati (jošt nijedan dosad čisto srpski pisao nije)". I najzad će doći saveti kako se radi rečnik. Govori se čak i o tehničkom delu: kako se beleže reči na zasebne listiće, kako se posle prvog izdanja skuplja građa za dopunu, i sve redom onako kako je Kopitar pisao svome prijatelju Primicu^[64]. Verovatno je tako upućivao ranije Davidovića u rad, tako je tada pokazivao i Vuku.

Ova recenzija je najveći originalni rad u novinama te godine. Tako i toliko nije se pisalo ni o jednoj stranoj knjizi do toga doba, a i dugo kasnije. Verovatno se ovoj recenziji ima zahvaliti što je Linde sa svojim rečnikom postao veoma poznat kod Srba, te ćemo i kasnije nalaziti o njemu beleške, a sretaćemo se s njegovim imenom dosta često i u prepiskama naših pisaca toga vremena.

O poljskoj književnosti nalazimo u novinama još nekoliko većih i manjih beležaka. Važnost ovih beležaka postaje veća ako ne smetnemo s uma da se u to vreme vrlo retko pisalo o stranim književnostima, i da po veličini tih beležaka poljska književnost ima kod nas zavidno mesto.

U br. 24 od 31 januara 1816 nalazimo belešku da je na Ukrajini umro grof "Jovan Potocki, člen Varšavskog Sodružestva prijatelja nauka i slavan poljski spisatelj", što "svetu slovenskom mora žao biti". Sličnih vesti o poljskim književnicima nema u ovim novinama. Mogli bismo se zapitati otkud to da se o Potockom piše, a mnogi daleko čuveniji naučnici i književnici ostaju nespomenuti. Odgovor je opet: Kopitar. Ne zaboravimo da je on svoju raspravu Die Slaven im Thale Resia pisao i štampao kratko vreme pre toga baš povodom jednog spisa Jana Potockog, kojega naziva: "der berühmte polnische Reisende"^[65].

Nekoliko vesti tiču se uopšte književnog rada u Poljskoj. U br. 188, 1816 nalazi se vest iz Varšave kako se tamo u poslednje vreme mnogo uradilo za prosvetu i književnost. Spominje se i Linde, "onaj isti što je slovnik poljski spisao". U br. 6, 1817 čitamo vest o osnivanju varšavskog univerziteta. Uz tu vest urednik nas obaveštava kako su u Poljskoj jako cvetale nauke za vlade Zigmunta I, kako je Poljska u XV i XVI veku imala mnogo "preiskusni muževa" u vojevanju i književnosti, i kako su pozniji ratovi učinili "te su nauke u Poljskoj malo prestale". I tu je naš urednik dobro obavešten. Naznačimo da od istog ovog broja među "prenumerantima" nalazimo i imena: Bantkea iz Krakova i Lindea iz Varšave.

Dva su priloga od veće važnosti za nas. Jedan je štampan u br. 86, 1816. To je izveštaj o osnivanju biblioteke Osolinjskih u Lavovu. Pisac beleške pozdravlja velikog darodavca grofa Osolinjskog i želi da ovaj zavod dostigne Johaneum u Gracu. Zatim dolazi čitav izveštaj o zaveštanju. – Drugi prilog je izišao u br. 22, 1819 i to je referat o knjizi Osolinjskog Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej. Preveden je s nemačkog iz bečkih Opštih novina. Izgleda da ga je pisao Kopitar. Zanimljivo je možda da je veoma dugačak naslov poljski naveden bez ijedne greške, što nije tako obična stvar za ove novine. Možda je korekturu vodio sam Kopitar. Zanimljivo je možda i to da je ovaj referat tek nešto kasnije preveden na poljski. Za delo Osolinjskog kaže se tu da je takvo kakvo nemaju ni mnogo srećnije književnosti. Naročito se hvali rasprava o Kadlubeku, "ocu poljskih povjestopisaca". Pisac rasprave, kaže se tu dalje, popravio je Kadlubekov tekst pomoću rukopisa i "Šlecer se oštro oprovrgava". A ispod teksta nalazi se jedna napomena, za nas vrlo važna, koja glasi: "Jedan od naši najčuveniji Srbalja ima isto ovakve vjedomosti o našem srbskom knjižestvu gotove. – Ali ih nije objavio. Zašto? Gdi bi mi s drugim narodima uzastopce ići mogli..." Ove su reči svakako bile upućene Mušickom. Dakle, i ovde poslužio Poljak kao primer.

Najzad, Kopitar je učinio nešto što je moglo Davidovića vezati jače za Poljake. Naime, po njegovoj preporuci Krakovsko učeno društvo izabra god. 1820 za dopisne članove Vuka, Davidovića i Frušića. Davidović je diplomu primio tek 1826, te će se od tad ponositi što je "Krakovskog učenog sodružestva člen", i to će kasnije uvek štampati ispod svog imena. Njegovo bi interesovanje za Poljsku postalo možda mnogo veće da ga nisu prilike i poslovi odveli na drugu stranu.

IV.
Vuk u Beču. – Vuk i Franćišek Mirecki. – Rad na Rečniku. – Saveti Mušickog. – O nazivu Rečnika. – Vukovo poznavanje poljskog jezika do 1818. – Tumačenja i poređenja. – Vuk u Poljskoj. – Poznanstvo s Majevskim.

Nekoliko pojedinosti iz književne delatnosti Vuka Karadžića zahtevaju da o njemu ovom prilikom progovorimo odvojeno^[66].

Vuk je stigao u Beč krajem oktobra 1813 i odmah se preko Stefana Živkovića i urednika Novina srbskih upoznao s Kopitarom. Poznato je kako je Kopitar upućivao Vuka šta i kako treba da radi, onako isto kao što je nešto ranije pokušavao da nagovori na takav rad najpre Lukijana Mušickog, pa onda i urednike novina. Pored ostaloga Vuk je tad od svoga učitelja dobio i prve pojmove o slovenskim jezicima, pa među ostalima i o poljskom. Ali je Vuka mnogo više približilo Poljacima to što ga je Kopitar brzo uveo u bečko poljsko društvo naučnika i umetnika okupljeno oko grofa Osolinjskog, u kojem je – kao što smo rekli – Kopitar bio čest gost. Što je još važnije, Vuk nije ostao u tome društvu po strani, nego je napravio i bliža poznanstva, što nam potvrđuje jedna pojedinost.

Godine 1815 izdao jo Vuk drugu knjigu narodnih pesama i na kraju je dao kao dodatak za nekoliko pesama i note, koje je „složio (kao što narod pjesne pjeva) i za klavir ugodio G. Franc Mirecki (Poljak)^[67]. Mireckog je Vuk upoznao kod Osolinjskog.

Poljski muzičar Franćišek Mirecki (1791-1862) bio je rodom iz Krakova i od 1814-1817 bio je u Beču kod grofa Osolinjskog kao sekretar, a istovremeno je učio teoriju muzike i klavir. Kad je završio u Beču muzičke nauke, otišao je u Italiju. Godine 1838 pozvao ga je krakovski senat za direktora novostvorene muzičke škole. Tu je ostao posle do kraja života. Ostavio je čitav niz opera i opereta s talijanskim i poljskim tekstom, kao i niz baleta. Kao muzičar danas je skoro sasvim zaboravljen, ali je nekad njegov rad praćen s velikom pažnjom. Čak će se i kod nas 1845 godine zabeležiti premijera njegove opere Noć u Apeninima po rečima Aleksandra Fredra^[68].

Nije ni potrebno da podvlačimo da je poznanstvo Vuka i Mireckog bilo prisnije. Sama tehnika posla to je zahtevala. Morali su duže biti zajedno, pa makar samo dok su zapisivali pesme. Od Mireckog je Vuk mogao saznati mnogo štošta o Poljacima i Poljskoj, osobito o poljskim narodnim običajima^[69].

Kad je počeo spremati rečnik, Vuk se još češće sretao s poljskim stvarima. Ako ništa drugo, ono je bar Lindeov rečnik morao češće prelistavati. Kopitar mu je sigurno ukazivao da se ugleda na poljskog leksikografa, kao što je i Davidovića naterao da napiše recenziju na ovaj rečnik zbog Vuka. Zato će Vuk odmah u prvom "objavleniju" za rečnik od 1816 godine napisati već u drugom stavu: "Slavni Poljak G. Linde, sočinivši nedavno svoj Poljski slovnik, sravnio je s poljskim jezikom sve proče slavenske, krom serbskoga, u kojem pečatana rječnika nije našao"^[70].

Tokom 1817 godine dobija Vuk sa svih strana savete koji ga često upućuju na poljske naučnike. Lindau mu piše da bi najbolje bilo ako bi svoj rečnik radio po ugledu na Lindea^[71]. A Mušicki mu neštedimice pregrštima šalje savete. Njegova su pisma katkad čitave rasprave. "Srpski Horacije" je baš u to vreme pregledao slovenske gramatike i rečnike. Od poljskih je imao Kopčinjskog i Bantkea, koje je bio dobio preko Kopitara^[72]. Zato će se svakog časa na njih pozivati. Najpre će javiti da mu se Bantke "najboljma dopada, najpače črez razdelenije razni značenija i zbog frazes"^[73]. Na drugom mestu piše o "jasnosti" i "velesiliju" jezika i kaže da mu se Bantke "u tom vrlo dopada"^[74]. Ali saveti Mušickoga nisu ostali tako opšte prirode. Upušta se on i u sitnice, i tu je bio pozvaniji od Kopitara, jer je dobro znao srpski jezik, te je štedro delio savete prijatelju.

Mušicki je više puta pisao Vuku o nazivu rečnika. U pismu od 11 marta 1817 nalazimo ove njegove reči: "A kako ćemo ga nazvati? Kao i brat Linde: slovnik. To je upravo po prirodi sviju slavenski jezika"^[75]. Ali se prevario, i brzo je uvideo da se prevario. Sigurno je video da u poljskom reč słowo znači reč. Zato će svoje prvobitno mišljenje promeniti i iskazati ovim stihovima:

Zlati nam što zlatar! al' slovar Rusu l' zar slovi?
Srbu, Poljaku na -nik knjige s' svršuju te,
Koje im sadržavaju obrasce narodni misli:
Slovnik zove s' tom, Rječnik onome pak.
Slova neka Rus ko mislene novčiće čuva;
Poljak, s njim nek i Serb misleni čisti svoj vrt^[76].

Zbog ove prilične zbrke u savetima Mušicki će se na jednom mestu pravdati: "O imenu Rječnika vašeg ja sam Vam navalice mnoga mnjenija šiljao, da Vas većma dovedem na iskušenje, da najposle tvrdo ostanete pri jednom, koje Vam se dopadne. Nek on ostane naš Rječnik, nek ot prvog pogleda pokaže pravu srpsku fiziognomiju, nit poljsku, nit rusku"^[77].

Mušicki je bez truni zavisti slao Vuku savete. I radovao se budućem uspehu rečnika kao da je njegov. "Proslavićemo ga lepše neželi Poljaci Lindeov Slovnik" – piše on^[78]. Više puta u tim savetima nalazi se i po koja sitnica iz poljskog jezika. Mušicki je po malo znao poljski, kao i druge slovenske jezike^[79].

Spremajući rečnik, a osobito gramatiku uz njega, Vuk se više puta morao služiti poljskom literaturom, kao što se često morao pozivati i na osobine poljskog jezika. I u tome se dobro snalazio. Prevario se samo kod znaka ó, jer je, po Kopitaru, rekao da je to zatvoreno o, koje se nalazi jedino kod Kranjaca i Poljaka. Poljsko ó, međutim, izgovara se kao obično u (= y). Ali je u tome grešio i Bantke i pravio razliku između poljskog u i ó, ma da tu razlike nije bilo ni tada kao što je nema ni danas^[80].

Vrlo je zanimljiva Vukova konstatacija da Hercegovci "kašto izgovaraju s pred j kao poljsko ś, a z kao ź", i sasvim je tačna. Ona potvrđuje da je Vuk – slušajući Poljake kako govore – imao izvanredno uvo da čuje i čuveno da razume. I do toga je morao doći sam.

Čudno je što Vuk u tabeli prema srpskim znacima đ, ć i dz ne stavlja znake za te glasove u poljskom. A ovaj jezik ih ima i piše ih ovako: dź, ć, dz (ispred samoglasnika za prva dva dzi-, ci-). Ali Vuk nije bio u to siguran. Nije ni čudo, ako pomislimo da ni Linde nije pravio razliku između dź i dz, t.j. đ i dz^[81]. Zato je valjda i Vuk smatrao da je najbolje ove znake i ne pisati.

Izgleda u prvi mah nerazumljivo i ono što je Vuk napisao uz lj i l. Evo šta piše: l = (polj.) l?: wilk; lj = l : li. To sve izgleda slučajno nesigurno i nejasno, međutim stvar stoji povoljnije po Vuka. Poljsko l pred većinom suglasnika i pred samoglasnicima i, o, u izgovara se skoro kao naše l. Zato je Vuk dobro uzeo za primer reč wilk, ali ipak stavio znak pitanja posle l. Ispred samoglasnika i i e l se izgovara u većini slučajeva kao naše lj. Vuk je to dobro zabeležio. Njegovo uvo bilo je sigurnije nego znanje Mušickoga koji smatra da bi našim l i lj odgovaralo poljsko tvrdo i meko l t.j. ł i l^[82]. Mušicki se tu poveo za poljskim gramatičarima, a Vuk nije hteo nikoga pitati nego je pisao onako kako je sam čuo. I to mu čini čast.

Tako je izgledalo Vukovo interesovanje uglavnom za poljski jezik do druge polovine 1817 godine. Krajem ove godine on krete u Rusiju i na prolazu kroz Poljsku zaustavi se po malo u Krakovu i Varšavi. Tad se upoznao s nekim poljskim naučnicima i kasnije se s njima dopisivao.

U Krakovu se upoznao s Bantkeom i hvali se tim poznanstvom. "Bantke me dočekao lijepo i častio me svaki dan"^[83]. U Varšavi se zadržao nešto duže. Naročito se hvali kako ga je Linde lepo primio. "E moj brate! Linde je pan veliki; on nek se ne kaje što se učio i mučio, ali ima i posla sila". Hvali se zatim kako je naučio malo da čita poljski, samo nosne vokale nikako da nauči^[84].

Baš povodom ovoga zanimljivo je ono što nam Vuk u predgovoru svojih Primjera priča o prepirci s Lindeom. Naime, Vuk je hteo dokazati poljskome naučniku kako se poljski nosni samoglasnici u stvari ne izgovaraju kao nosni samoglasnici, nego kao spoj samoglasnika i nosnog suglasnika koji se menja prema sledećem suglasniku (n. pr. e + n, e + m, e + nj). I kako nije mogao ubediti Lindea, on pribegne vrlo mudrom eksperimentu. Kad ode kući, on zamoli domaćinovu kćer, neškolovanu devojčicu, da ga tobože uči poljskom jeziku, pa je natera da mu napiše nekoliko reči u kojima se nalazio nosni samoglasnik. Ona nije znala šta je to pravopis, nego napisa ono što je izgovarala, tj.: pienć, genś itd. Kad je Vuk ovo pokazao, Linde se naljutio i rekao da su to ljudi "koji ne znaju pravopisa ni etimologije", a Vuk mu odgovori da se nisu prepirali, "kako bi valjalo riječi pisati, nego kako se izgovaraju"^[85]. Učeni poljski lingvista svakako je s prezirom posmatrao našega Vuka, koji je tada čuo i konstatovao ono do čega su tek docnije došli poljski jezikoslovci. Vuk je tad pogrešio u jednom primeru (gęś). Zaista se poljski nosni samoglasnici nalaze samo pred prostrujnim suglasnicima, a u ostalim slučajevima čine običan spoj. Onako kako je Vuk tvrdio.

Od svih Poljaka najviše je zadužio Vuka poznati sanskritolog Valentin Majevski. On je u Varšavi bio stalno s Vukom, pokušao je da nauči malo srpski jezik, čitao je naše narodne pesme i u časopisu Pamiętnik Naukowy napisao članak o Vuku: Wiadomość o dziełach. P. Wuka Stefanowicza Serblanina. Uz članak su išle i neke naše narodne pesme transkribovane poljski^[86]. Izgleda da su se baš od tog vremena mnogi poljski pesnici, s Brođinjskim na čelu, zainteresovali za našu narodnu poeziju, koja je među Poljacima našla mnogo tumača i prevodilaca.

Godine 1820 izabran je Vuk po Kopitarovoj preporuci za člana Krakovskog učenog društva.

Osim već spomenutih, znao se Vuk ili se samo dopisivao kasnije s mnogim Poljacima iz svih krajeva^[87].

V.
Pojava Serbske Letopisi. – Đorđe Magarašević do Šafarikova dolaska u Novi Sad. – Pavle Josif Šafarik u Novom Sadu. – Šafarikov uticaj na Magaraševića. – Misao o časopisu.

Oktobra meseca 1824 godine iziđe prva sveska Serbske Letopisi. Urednik Georgije Magarašević u Predsloviju reče da je "namerenije Serbske Letopisi" za budućnost: "sve što se god slavenskog naroda ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora voobšte; a osobito što se nas Srbalja tiče i to u književnom prizreniju, sve je to predmet Serbske Letopisi; a njen karakter neka ovaj bude: nikog ne uvrediti, no svima što više polze prineti". Zadatak je velik i težak, ali zato urednik traži od prijatelja pomoć i saradnju.

Početkom 1822 prestale su izlaziti Davidovićeve novine, i to baš kad su postale veoma žive, pune zanimljivih članaka i polemika o jeziku i pravopisu. Na njima je mnogo sarađivao Vuk. Najviše su zato i prestale. Srpsko sveštenstvo je bilo suviše silno, a ono je bilo najveći protivnik reforme. "U strahu da će se pokidati sredstva za održavanje srpsko-ruske kulturne zajednice, branjen je lošim filološkim jedino mogućim javnim razlozima slaveno-srpski književni jezik ne radi njega samog, nego radi toga da se preko njega održava srpsko-ruska uzajamnost" – ovako tumači njihovo držanje g. N. Radojčić^[88]. Zato je sve što je dolazilo iz Beča kršteno i obeleženo kao protivsrpsko.

Kad je moć sveštenstva bila tako velika da je mogla ugušiti jedan list čak u Beču, jasno je da je i jedan list koji počinje izlaziti u Novom Sadu, pod skutom mitropolitovim, morao biti po volji sveštenstva. Međutim, Letopis nije bio takav. To je bio list sa najširim slovenskim programom, uz to pisan dosta čistim narodnim jezikom i nešto podnovljenim pravopisom – bez jerova (', '') i sa ć.

Otkud ideja i poticaj za izdavanje ovakvog časopisa u Novom Sadu?

Đorđe Magarašević, urednik Letopisa, kao profesor gimnazije, najpre u Karlovcima (1811-1816), a zatim u Novom Sadu, bavio se i književnošću. Znamo da je bio Vukov pristalica, da je beležio narodne pesme^[89], da je rado čitao i prevodio Gesnera^[90], da je, zatim, objavio u Davidovićevim novinama u svoje vreme čuvene prevode iz Vilanda i Junga, koji izazvaše prvu polemiku kod nas o pitanjima književne kritike. I tu se on pokaza kao vrlo oštar književni sudija^[91]. To je ono što znamo o njegovu radu pre no što će u Novi Sad doći Pavle Josif Šafarik.

Magarašević nije dobro gledan u Novom Sadu, jedno zato što se pamtila jedna njegova ljubavna avantura zbog koje je morao napustiti Karlovce, a drugo zato što je bio Vukovac. Naročito ga mitropolit Stratimirović nije voleo. Prirodno da Magaraševiću takav život nije mogao biti prijatan. Nije mogao ni da radi. "Svi što god nas ovde ima, svi smo u dubokom snu; i ako štogod radimo, to samo u snu biva" – kaže on na jednom mestu^[92]. Ljuti se na sebe zbog nerada. "Čim se ja zabavljam? Ničim! jedem, pijem i spavam! To ti je mog sadašnjeg života istorija"^[93]. On ipak nije bio stvoren za takav život. Nije kod njega bilo kakve osobite učenosti, ali je imao radoznalosti, bio je malo nemirna, skoro novinarska duha. A u Novom Sadu se živelo po jednom određenom običaju, koji nije bio nikako pogodan za čoveka kakav je bio Magarašević.

Jedino osveženje nalazio je Magarašević u šetnjama do manastira Šišatovca gde se mogao slobodno razgovarati o svem i svačem s Lukijanom Mušickim. A na drugoj strani nigde nikog bližeg. Zato će pozavideti Vuku: "Blago vama, u takvom mestu živeći, i s takovim čovekom (t.j. Kopitarom) pazeći se. Ja sam ovde kao u pustinji"^[94].

Ali 15 septembra 1819^[95] dođe u Novi Sad za direktora i profesora gimnazije Pavle Josif Šafarik. Bio je on tada mlad čovek od dvadeset i četiri godine, pun znanja i planova, staložen i vredan, sposoban i spreman za jedan veliki posao. Pripadao je mlađem kolu češkoslovačkih slavista, onom koje je izvršilo preporod u češkom i slovačkom narodu i koje je najviše učinilo da se sveslovenska ideja rasprostrani. U njemu su, pored Šafarika, bili: Kolar, Palacki, Hanka, Čelakovski i dr.

Što je za nas važno, Šafarik je bio veliki polonofil.

Češki i slovački naučni i književni krugovi početkom XIX veka bili su veoma naklonjeni Poljacima, bilo zbog velike sličnosti njihovih jezika, bilo zbog toga što je poljska nauka ovog vremena privlačila pažnju radoznalih Čeha i Slovaka, bilo zbog sličnih političkih prilika, bilo zbog čestih uzajamnih veza čeških i poljskih naučnika i književnika, jer u Pragu su se bavili ili kratko vreme boravili – da spomenemo makar samo starije i važnije – mnogi poljski književnici, kao: Krasicki, Kosakovski, Njemcevič, Voronjič, Ljubomirski i dr., i svi su oni pohodili Dobrovskog i ostale slaviste^[96].

Šafarik je i lično bio vrlo blizak Poljacima. Još za školovanja u Kežmarku od 1810–1815, mestu blizu poljske granice, on je često slušao poljski jezik i sretao se s kolegama Poljacima. A kad je prešao u Jenu, on je počeo učiti poljski po Bantkeovoj gramatici^[97].

Šafarik je još u Jeni mislio da napiše istoriju slovenskih jezika i književnosti i tad su i postale njegove prve beleške o tome. Ali se ovog posla ozbiljno latio tek u Novom Sadu. Posao mu je dobro išao, ma da nije imao dovoljno zbiraka ni biblioteka. Poljska dela iz ove oblasti počeo je čitati tek na kraju, u Novom Sadu. On je i ranije veoma cenio poljsku nauku, ali kad posle mnogih čeških, ruskih, nemačkih dela poče da proučava i poljska, njegovu divljenju nema kraja. Kad dobi Rakovjeckoga Prawdu rusku, on uzvikuje ushićeno da ga nijedno slovensko delo, otkad pamti, nije tako usrećilo u srcu kao ovo. I kaže da je čitav svoj uvod o staroslovenskom jeziku i književnosti morao menjati kad je pročitao Rakovjeckog^[98]. Nabavlja zatim dela Bentkovskog, Majevskog, Hodakovskog i dr., a najviše ga oduševljava knjiga Potockog: Mowy, pochwały i rozprawy (1816, 2 knjige). "Kako smo daleko iza ove naše braće"!^[99] – čudi se on.

Obaveštenja dobija Šafarik i s drugih strana. Uskoro počinje dobijati listove Pamiętnik Warszawski i Dziennik Wileński, a stupa i u prepisku s mnogim Poljacima. Bantke mu najviše pomaže, Šafarik se ne služi poljskim delima samo za poljske stvari, nego i inače. Čak će i Grečovu istoriju ruske književnosti tražiti u poljskom prevodu s Lindeovim popravkama i dopunama.

Na početku je Šafarik bio veoma oduševljen Novim Sadom. Ubrzo se pokazalo da to njegovo oduševljenje nije bilo sasvim opravdano, jer odnosi i prilike u srpskoj Atini nisu bili baš tako zavidni, te se on povukao i radio predano svoj posao ne mešajući se mnogo s Novosađanima. Jedino se s Magaraševićem pazio još od prvih dana. S ovim je pravio i izlete po Fruškoj Gori, gde je po manastirima tražio stare rukopisne spomenike. Obilazio je često i Mušickog u Šišatovcu.

Šafarikova blizina uticala je mnogo na Magaraševića. Prvo, on počinje da radi mnogo više nego ranije. Tih prvih godina njihova poznanstva uradio je Magarašević svoje najvažnije stvari: obe istorije i spremao rečnik. – Zatim, Magaraševićev rad dobija dosta kritičnosti. Njegova živo napisana Istorija najvažnija politička evropejski priključenija ot Vajenskog mira 1809 do 1821 god. ima oznake naučno rađene knjige, sa literaturom, i to za ono vreme sasvim dobro probranom i sa zrelim prosuđivanjima o događajima i ličnostima^[100]. – Najzad, Magarašević se počinje zanimati za slovenska pitanja. Dok je ranije na ruskom čitao Gesnera, zbog kojega je u jedno doba počeo učiti čak i talijanski^[101], sad dobija o slovenskim jezicima i o Slovenima sasvim drukčije pojmove. To se dobro vidi po planu kako je hteo da preradi svoju Kratku svemirnu istoriju. Evo šta tu kaže: "Mi ćemo najznatnije događaje voobšte naznačiti, a potom o istoriji slavenski naroda a naročito Serbalja obširnije propovjedati"^[102]. A nešto dolje: "Osim ovog naznačićemo istoriju slavenskog naroda voobšte a serbskog voosob"^[103]. "Kolko me dužnost moga zvanija s našim G. Direktorom sojedinjava, toliko me dvaput više skopčava s njim naša jednaka (jer u tome lako ne ustupam) ljubav i revnost k slavenskom celom, a osobito k serbskom narodu" – piše on Svetiću^[104]. Primio je nešto i od simpatija za Poljake. To se vidi na više mesta u njegovim spisima. Na jednom mestu kaže kako je opasnost bila tako velika da "pobudi Poljake i dovede do najvećeg entuzijazma, s kojim bi bez sumnje revnostno svoje požertvovanije srećno ko koncu priveli bili, da nije njiovo oslobođenije sa Bonapartinom polzom skopčano bilo"^[105]. "Poljska je ot početka stanja svoga sve do naši vremena zbog mnogorazličite svoje nesreće otveć poznata bila". Mučena i spolja i iznutra, ona je jedva sačuvala spomen na slavna vremena i ljude. "No pored toga izbavila je ona i sačuvala ljubav goreću k svom jeziku, narodni ponos i srdačnu zlobu protiv svega što bi se god rusko il' nemačko zvalo; a naprotiv toga zaljubila se bila u francuski duh, jošt od onog doba, ot kako se on po Evropi volnovati započeo..."^[106]. Sve je ovo pisao čovek koji je bio dobro obavešten, a uz to sa simpatijom za Poljake.

Misao o pokretanju časopisa javila se posle dugih razgovora između Mušickog, Šafarika i Magaraševića. Tako je mogao nastati Letopis.

Još 1816 godine mislio je Lukijan Mušicki na pokretanje jednog književnog lista. On je bio smislio i kako treba da izgleda taj list, čak mu je bio dao i ime, koje se više puta menjalo. Znamo da je te naslove davao da mu se kaligrafski izrade. Možda ih je radio baš Magarašević, poznat sa svog vrlo lepog rukopisa^[107].

O listu je mislio Mušicki između 1816 i 1820 godine dok su još u Beču izlazile Davidovićeve novine, na kojima su sarađivali i on i Magarašević. A kad su novine prestale, Mušicki i Magarašević morali su se vrlo često razgovarati o potrebi jednog časopisa. Pritekao im je u pomoć verovatno i Šafarik. I on je snevao o pokretanju jednog češkog ili slovačkog časopisa, o čem piše Palackom 28 novembra 1822: "Ja jsem toho domněni že pokud v Uhřich nějaké společnosti nestlučeme, kteráž by časopis pro osvicenějši čast lidu zřidila, ničeho nedojdeme"^[108].

Misao o časopisu bila im je, dakle, zajednička. Ali je izgleda Magarašević sam stupio u vezu s knjižarom Kaulicijem i nekako ga nagovorio da novčano drži ovakvo preduzeće. Verovatno je sam Magarašević zagazio u ovaj dosta riskantan posao, jer ni Mušicki ni Šafarik nisu bili voljni da prime takav teret. Naročito je Šafarik ostao po strani. Ali se ipak mnogo zauzimao za Letopis. U njegovoj prepisci s prijateljima nalazimo na mnogo mesta govor o časopisu. Najzad, na početku su njegovi članci činili skoro glavnu sadržinu lista. A i inače je pomagao uredniku u svemu. To kaže i Magarašević: "S njime se (t.j. sa Šafarikom) o svemu što mi na srcu leži iskreno razgovaram, s njime jednako o svemu čuvstvujem, jednako o svakom nedostatku, kakvi ima nebrojeno čislo, tužim i bolujem, s njime planove pravim, kako bi se tome bolje pomoći moglo... Plan je veliki, a sredstva su nam mala, i po tome nikakva. Ovde se u punoj sili svoga smisla upotrebiti može: In his et voluisse satis est^[109].

Tako je postao prvi slavistički časopis kod Srba. Nikad nijedan srpski časopis nije imao takvu slovensku osnovu kao Magaraševićev Letopis.

VI.
Šafarikovi članci o Slovenima u Letopisu za 1825 godinu. – Pregled poljske književnosti. – Filozofi, reformatori, filolozi. – pesnici. – Krasicki. – Tremvecki. – Njemcevič. – Zašto je Šafarik slabo ocenio Krasickog. – Felinjski. – Važnost ovog pregleda poljske književnosti.

Po onome što smo do sad rekli o postanku Letopisa biće dovoljno da se domislimo kakav će biti i njegov sadržaj. To je imao da bude naučno-beletristički časopis kroz koji su se Srbi imali upoznavati sa slovenskim pitanjima. Da će taj program za ono vreme biti dobro sproveden garancija je bila saradnja Šafarikova. On je tad imao skoro gotovu istoriju slovenskih jezika i književnosti (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur), te je mogao davati za časopis iz nje odeljak po odeljak. Tako su Srbi mogli dobiti vrlo dobru, za ono vreme možda i najbolju lektiru o slovenskim pitanjima.

Za prvu godinu ne znamo skoro nikog od drugih saradnika za slovenske stvari. Izgleda da su Šafarik i urednik ispunjavali čitave brojeve. Mi znamo da je Magarašević molio za saradnju Vuka^[110] i Mušickog^[111], od koga je i kasnije stalno tražio da piše o našoj književnosti. Prvi mu ne dade ništa, a drugi štampaše samo ode.

Tri prve sveske, za 1825 godinu, pune su priloga u kojima se govori o Slovenima. Zadržaćemo se na važnijim, i osobito na onima gde ima reči i o Poljacima. Svi su ovi članci Šafarikovi i čine za sebe jednu celinu. To su odeljci iz njegove istorije književnosti. Prevodio ih je Magarašević s rukopisa. Šafarik je svakako davao i red članaka, kao što je mogao pomagati i pri prevođenju. Videćemo da je jedan članak Šafarik morao naročito uraditi za Letopis.

Prvi Šafarikov članak je Pokolenija slavenskog naroda u III desetini XIX veka^[112]. To je prva redakcija § 3 iz istorije slovenskih književnosti. Sam Šafarik je rekao da je prve odeljke morao sasvim izmeniti kad je pročitao Rakovjeckog. Možda je u prvoj redakciji istorije ovo bio početak, jer se zaista u kasnijoj istoriji u prvim odeljcima pisac bavi običajima, moralom, verom, pravom i jezikom slovenskih naroda, a o tome je pisao i Rakovjecki.

U članku je data prvo podela svih Slovena na jugoistočne i severozapadne (tako se Srbi nađoše u istoj grupi s Rusima), a onda su dati glavniji podaci o svakom narodu. Odeljak o Poljacima sasvim je objektivan. Pisac se nije osvrtao na to da li njegove reči neće biti malo grke za Rusiju ili Austriju, nego je spomenuo sve Poljake iz kraljevine, a to su oni koji su "s Rusijom sojedinjeni" 1772, 1793 i 1795, zatim one iz poznanjskog i šleskog vojvodstva, koji su bili pod Pruskom, najzad one iz austriske Galicije i iz slobodnog grada Krakova. Svega ih je nabrojio oko 10 miliona. Onoliko koliko ih je spomenuo i Kopitar u članku Patriotische Phantasien. "K Poljacima pripadaju, na jezik gledajući, Silezijani i Kasubi". Zanimljivo je da Šafarik ne spori Poljskoj Šleziju.

Još bolji je drugi Šafarikov članak: Karakter slavenskog naroda voobšte^[113]. On odgovara § 5 iz istorije. Pisan je veoma toplo i pun je lepih misli o Slovenima. Nešto kvari lep utisak veoma oštro odgovaranje onim piscima koji su o Slovenima pisali s tendencijom da ih nagrde. To daje članku polemičan karakter. Po kvalitetu i rečniku tih odgovora rekli bismo da stilizacija nije poticala od Šafarika nego od Magaraševića, naročito zato što ih u istoriji nema.

Članci iz II knjige Letopisa potpuno se slažu s odgovarajućim odeljcima u istoriji, koja je tada već bila uglavnom gotova. Članak Sredstva za napredak literature slavenske^[114] odgovara § 7 iz istorije. Po redu se govori o stvarima ruskim, poljskim, češkim itd. Zanimljivo je da pri popisu "letopisa, žurnala, novina" Šafarik zna za 20 ruskih, a za 21 poljski. U istoriji je dodao još dva ruska. Moramo reći da je prevod veoma aljkav, a poljski nazivi toliko su izopačeni da se ne mogu raspoznati. To možda i nije krivica Magaraševićeva, nego korektorova – ako ga je uopšte bilo. Zanimljiva je možda rečenica o Letopisu. Šafarik kaže da je Magarašević pokrenuo časopis "im Vereine mit mehreren Gelehrten", a u prevodu to glasi: "u sojuzu s mnogima učenima Serbljima".

Zanimljivo je ono što Šafarik kaže u napomeni uz članak Pregled slavenskih pismenih spomenika^[115], koji odgovara § 11 iz istorije. To je beleška o Rakovjeckom, u kojoj ga Šafarik veoma hvali i iznosi njegove glavne ideje, obećavajući da će se docnije prevesti iz njega više stvari za Letopis^[116].

To bi bili u prvoj godini Letopisa članci u kojima se govori uopšte o Slovenima, dakle to bi bio "opšti deo". Međutim, i "posebni deo" je počeo već od prve sveske. U rubrici Kratke bibliografske vesti štampa se članak Znatniji spisatelji ruski, koji se nastavlja i u drugoj knjizi. To je kratak pregled savremene ruske književnosti od Karamzina do Puškina i potpuno je kao i u istoriji: bibliografsko ređanje pisaca i dela, bez karakteristika i ocena, urađen potpuno prema ruskom delu N. Greča Opit'' kratkoj istorіi ruskoj literaturi (1822)^[117].

Posle ruske književnosti došla je na red poljska^[118]. Na ovome članku ćemo se podrobnije zadržati, jer je to prvi pregled poljske književnosti na srpskom jeziku. Glavni deo ovoga članka izvađen je iz Istorije, ali kao celina sklopljen je i dopunjen velikim uvodom, verovatno naročito pisanim za Letopis.

Najpre se govori o poljskom jeziku. On stoji na prvom mestu, veli se tu, među severozapadnim slovenskim jezicima i to "ne samo po svojoj obširnosti, no i po izobraženiju i soveršenstvu svome", "i stoji sada na ravnom stepenu sa ruskim". Zanimljivo kao sud jednog Slovaka koji ovo piše za Srbe, odane prijatelje Rusa, koji jedva ako su do tad bili čuli što o Poljacima, njihovom jeziku i njihovoj književnosti. Za uvod u poljsku književnost novijega doba, Šafarik je bacio jedan pogled na vreme Zigmunta Avgusta (1547–1572), onda Zigmunta III (1572–1635), pa se uzgred osvrnuo na slabljenje književnosti i povođenje za stranim uzorima, osobito francuskim, za vlade Jana Kazimira, da naročito istakne rascvet književnosti za kralja Stanislava Ponjatovskog (1764–1795). "No budući da je naše namjerenije da čitatelje Serbske Letopisi malo pomalo s literaturom sviju dijalekta slavenski upoznamo, to ćemo zasad nekoliko najslavniji poeta i prozaika, poslednji naročito vremena, navesti, zaderžavajući sebi i to, da u buduštima časticama naše Letopisi o njiovi drevnjejši spisatelji štogod reknemo" – kaže nam pisac i time objašnjava zašto je počinjao s novijom književnošću. Mislio je da će se tako najlakše svet zainteresovati za slovenske književnosti, a onda bi bilo lakše davati mu i starije stvari.

Pravi uvod u ovaj pregled poljske književnosti počinje odeljkom u kojem se govori o preporođaju poljske književnosti, koji se dovodi u vezu s radom pijariste Stanislava Konarskog. Tek posle ovih opštih napomena dolazi hronološki pregled pisaca (po godinama rođenja), koji odgovara sličnom odeljku u Istoriji^[119]. Ovo je ipak samo izvod iz onoga što se nalazi u Istoriji.

Kako je hteo da pretstavi razvoj poljske kulture toga vremena, Šafarik je govorio i o filozofima i o kulturnim radnicima koji su doprineli da dođe do preporođaja u Poljskoj.

Najpre bi došla grupa filozofa, reformatora, kao što su: kralj Stanislav Leščinjski (1677–1766), Stanislav Konarski (1700–1773), čovek za čije se ime uvek vezuje poljski duhovni preporod, knez Adam Čartoriski – stariji (1773–1823), Juzef Andžej Zaluski (1701–1774), onda Ževuski, Šimanovski, i na kraju "otac poljske istoriografije" Adam Naruševič (1733–1796), kojega i Šafarik mnogo hvali kao i svi drugi pre i posle njega. Zatim bi došla grupa lingvista, istoričara i etnografa novijega vremena. To su skoro sve ličnosti koje je Šafarik odlično poznavao po delima i kojima se svakog časa služio u svojim studijama kako tada, tako i kasnije. Zato će njihove karakteristike biti odlične i svakako najoriginalnije, Šafarikove. Doduše, i tu se često služio poljskim istoričarom književnosti Feliksom Bentkovskim, kao što je činio kad je pisao o pesnicima, što ćemo videti nešto kasnije, ali ima dosta i njegovih sudova. Spomenuta su mnoga dela koja su izišla posle istorije književnosti Bentkovskoga i o njima je sam Šafarik davao sudove. Od ovih pisaca spomenimo makar samo glavnije s kojima smo se i ranije češće sretali, kao što su: Samuel Linde, Valentin Majevski, Ježi Bantke, Feliks Bentkovski, Juzef Osolinjski, Vavžinjec Surovjecki, Ignaci Rakovjecki i mnogi drugi.

Najzanimljivije je ono što govori Šafarik o pesnicima. Puno je tu karakteristika i sudova o svakom pesniku i to izgleda kao velika novina i veliki korak unapred prema prostom bibliografskom beleženju kakvo smo videli u članku o ruskoj književnosti. O svakome piscu data je mala karakteristika, katkad možda malo površna, ali ipak dobra. Na žalost, moramo odmah reći da je mnoge od tih karakteristika i tih sudova Šafarik uzimao iz istorije poljske književnosti Feliksa Bentkovskog^[120]. Pregledaćemo nekoliko tih karakteristika.

Tu je najpre Ignaci Krasicki (1734–1801), "najveći poeta pod Stanislavom Augustom, a kao prozaik jedan ot najznatniji poljski spisatelja". Ovde nema popisa njegovih dela kao što se nalazi u istoriji (str. 460) nego je spomenuta samo "Hoćimska bitka". Podaci i sudovi uzimani su skoro doslovce iz Bentkovskog, što se lako može proveriti. Uporedimo makar samo prvu i poslednju rečenicu o Krasickom.

Kod Šafarika:

"Ignjatij Graf Krasickij, ot staroblagorodne familije rod. 1734, umr. 1801. Primi svoje pervo vospitanije u otečestvu, obiđe Nemačku, Franciju i Italiju..." itd.^[121]

Kod Bentkovskog:

"Ignacy Hrabia Krasicki z starożytnej familii w Woiewod. Ruskiem, urodzony 1734 roku. W kraju swe wychowanie ukończywszy, później Niemcy, Francją i Włochy zwiedził..."^[122]

Sve je tu isto, ispalo je samo ono "w Woiewod. Ruskiem", ali je u Istoriju ušlo i to, i ono później, t.j. kasnije, a dodata je godina smrti.

Poslednja rečenica, u kojoj je karakteristika, takođe je uzeta iz Bentkovskog.

Šafarik:

"Njegova proza jest svojom lakostiju, jasnostiju i prirodnim izraženijem obajatelno lepa"^[123]

Bentkovski:

"... proza Ignacego Krasickiego przez swą naturalność, jasność i łatwość zniewala czytelnika"^[124]

Kao što se vidi, na oba mesta je "prirodnost, jasnoća i lakoća".

Tako je i ono o pesniku Trembeckom:

Šafarik:

"Stanislav Trembecki, kralja Stanislava Augusta Kamerarij (umr. 1812) sojedinio je u svojima poezijama derznovenije Pindara s vkusom Horacija i s prijatnostiju Sapfe"^[125].

Bentkovski:

"Trębecki St. Szambelan Króla Stanisława Augusta, ... łączy (bowiem) w poezjach swoich śmialość Pindara z gustem Horacego a słodyczą Safony..."^[126]

A posle ovoga dolazi jedna Šafarikova rečenica: "Iz mnogog prizrenija zaslužuje on da se s Krasickim uporedi; a kadkad ovoga i nadvisuje". Ovo poređenje je preterano. Laki dvorski pesnik, vešt stihotvorac Trembecki daleko je od velikog Krasickog. Bentkovski nije ovoliko hvalio Trembeckog. Šafarik je pokušao da bude samostalan, ali nije bio u pravu. Verovatno da nije dobro poznavao po čitanju ova dva pesnika, nego mu je sud namamila ili nečija pohvala ili prosta neobaveštenost. Da je pak poznavao oba pesnika po čitanju, ne verujemo da bi se ovako prevario. Ovaj sud o Trembeckom i sam Šafarik je nešto ublažio u Istoriji, dodavši još rečenicu: "die Fülle und Kraft seiner Diktion paart sich mit harmonischem Fluss der Rede und des Verses, nur hie und da bleibt der Geschmack hinter dem Genius zurück"^[127].

Poređenje Naruševiča kao satiričara s Krasickim nalazi se i u Bentkovskoga^[128]. Pri poređenju Njemceviča i Krasickog Šafarik takođe nije bio dovoljno pažljiv. On će reći kategorički: "u basnama je (Njemcevič) ravan Krasickom". A Bentkovski to poređenje čini mnogo obazrivije: "Niemcewicza J. mamy bajki, które nieporównanie wyższe nad Naruszewiczowe zajmują miejsce, a w równi go prawie z Krasickim stawiają"^[129]. (Imamo basne J. Njemceviča, koje neuporedivo više mesto zauzimaju od Naruševičevih, i stavljaju ga skoro na istu visinu s Krasickim). Bentkovski ipak nije uzdigao Njemceviča do visine Krasickog.

Ali nećemo više da se zadržavamo na pojedinim piscima, nego ćemo učiniti još nekoliko opštih napomena.

Od svih spomenutih sudova možda najmanje zadovoljava sud o Krasickom. Ovaj istinski veliki pesnik nije mogao privući naklonost Šafarikovu. Možda se romantičaru Šafariku nije svideo racionalizam poljskog pesnika. Možda uopšte Šafarik nije dovoljno poznavao Krasickog. Upravo ako hoćemo govoriti nešto drukčije, Krasicki nije nepravedno prosuđen. Sud je zaista kratak, ali nije prazan. Ima u njemu istine i puno pohvale. Sam za sebe imao bi svoju vrednost, ali u ovom sklopu je u mnogome gubi. A to je zato što je Šafarik smatrao za potrebno da sve pesnike meri prema Krasickom kao jednoj stalnoj veličini. I mnogo je unizio Krasickog time što ga je neprestano upoređivao i s Trembeckim, i s Naruševičem, i s Njemcevičem, i što je mnoge manje pesnike uzdizao do njegove visine.

Možda bi se ovaj Šafarikov postupak mogao nekako protumačiti, pa čak i braniti.

Kroz ceo ovaj članak Šafarik se skoro zalaže za poljsku književnost. On piše za Srbe, i neće samo da im pokaže kako izgleda poljska književnost poslednjih godina, nego bi hteo svoje čitaoce da zagreje, da zainteresuje. Hteo bi da Srbi uče poljski jezik, hteo bi da čitaju poljske pesnike i da ih sami upoznaju i prevode. Još od prvih reči o poljskom jeziku, pa sve do poslednjeg reda "Primječanija", gde preporučuje "izrjadne" rečnike i gramatike poljskog jezika, Šafarik se zalaže za poljsku stvar. Možda je zato hteo mnogim pesnicima da da više nego što zaslužuju, možda su zato i Trembecki, i Naruševič i Njemcevič uzdignuti do visine jednoga Krasickog. Zato je veoma visoko uzdigao i pesnika A. Felinjskog, koji je postao "najveći poljski stihotvorac (u strogom smislu reč ovu uzimajući)", i dalje: "On je stih poljski do najvećeg savršenstva doveo"^[130]. A već u Istoriji ovaj sud izgleda malo drukčije: Felinjski je "der grösste polnische Verskünstler", a "sein Versbau ist leicht, fliessend und harmonisch"^[131]. Ovo je ipak mnogo blaže.

Ovo što smo govorili o Šafarikovim izvorima i o njegovim sudovima, to su pitanja naročite vrste. Za nas je, međutim, važno kakvu je ulogu mogao da odigra kod srpskih čitalaca ovaj mali pregled poljske književnosti. Tu moramo reći samo najveće pohvale. Ovako lepog pregleda, sa ovako kratkim ali jasnim sudovima, nisu Srbi imali ni za jednu drugu književnost. Onaj pregled ruske književnosti je jadan prema ovome. Dok se u onome pregledu, punom naslova i imena, nije moglo razabrati ništa, ni koje je delo kakvo, ni o čem se gde piše, dotle je ovaj poljski pregled krcat lepih karakteristika. Najveći njegov nedostatak je u tome što ima možda više pohvala nego što bi trebalo. Pri pisanju ovog članka Šafarik nije mogao da ostane samo hladan sudija, nego se katkad zagrejao, pa je hvalio više nego što je trebalo. Ali je ovaj pregled čitaoca upućivao na učenje poljskog jezika i na čitanje izabranih dela o kojima se u njemu govorilo.

Težnja da se Poljaci stave na prvo mesto kao uzori može se naći i na drugim mestima u Letopisu. Tako se u Smesicama III knjige govori o poslednjim radovima Jungmana. Rečnik će, kaže se tu, uraditi po primeru ruskog akademiskog i poljskog Lindeovog, a za istoriju češke književnosti: "Djelo je već više od polak pečatano, koje će na podobije djela Gospod. F. Bentkovskog o poljskom dijalektu celu literaturu ot najstariji vremena do današnjega dana soveršeno spisanu soderžavati".

VII.
Letopis se menja. – Osnivanje Matice srpske. – Nesuglasica između Šafarika i Magaraševića. – Šafarikova saradnja na Letopisu. – Adam Mickjevič. – Pismo Kuharskog. – Želislav i Ljudmila. – Fabula i značaj. – Jelisaveta Družbacka. – Stanislav Jašovski.

U članku o poljskoj književnosti Šafarik nam je već dao plan za budući svoj rad. Zato smo se posle pregleda ruske i poljske književnosti nadali da će dati i druge: češku, slovačku, bugarsku. Onda bi došli pogledi i u starije periode tih književnosti. A posle toga imali su da dođu prevodi iz slovenskih književnosti. U belešci o Rakovjeckom^[132] Šafarik je rekao da će dati prevode iz ovog pisca. Svakako je na isti način nameravao da pretstavi Srbima i ostale pisce o kojima je govorio u pregledima ili posebno. On možda nije mislio da te prevode sam radi, nego je pretpostavljao da će se među Srbima naći ljudi koji će učiti slovenske jezike.

Međutim, prilike oko Letopisa razviše se sasvim drukčije, i Šafarikov plan ne bi priveden u život. Pokušaćemo da iznesemo glavne razloge tome.

Najpre, na karakter Letopisa utiče novostvorena Matica srpska koja je postala vlasnik ovog časopisa. Osnivanjem Matice Magarašević je bio mnogo pomognut, jer se više nije morao brinuti ko će za časopis plaćati štampu. Ali su zato i obaveze postale veće. Dok je ranije Magarašević sam uređivao Letopis, sad se javljaju kao saurednici i članovi Matice. Možda smo mnogo rekli rečju "saurednici", ali je jasno da su se i zahtevi članova Matice morali slušati. Ako niko drugi, ono se bar pretsednik morao za mnogo štošta pitati. Magarašević je slao rukopise Jovanu Hadžiću, pretsedniku Matice, a ovaj je uvek mogao što dodati ili izbaciti, pa onda predati u štampu^[133].

Hadžić je tada bio još mlad čovek. Gde god je šta učio, svuda je bio odličan, čega god se laćao, sve mu je išlo od ruke: i arheologija, i istorija, i tehnologija, i prava, i mnoge druge stvari. Naročito je voleo klasičnu književnost i prevodio je dosta sa grčkog i latinskog. Slovenskim jezicima i književnostima nije se bavio. Kako je pored svega toga bio sestrić vladike Gedeona Petrovića, koji ga je spremao za nešto veliko, to se u Hadžića još u mladosti stvori karakter nekakvog nadmenog učenog starca. Magarašević je pred njim morao da bude skoro ponizan, jedno zbog toga što je Hadžić bio pretsednik Matice, drugo zbog vladike Gedeona. A Hadžić se katkada ponašao vrlo nezgodno. Spomenimo samo jednu sitnicu. Uz III knjigu Letopisa naštampao je on jedan nepaginovani Dodatak revnitelja u kojem je prosto grdio urednika i prebacivao mu, pored ostalog, i što ne zna gramatiku pa svoj časopis naziva Serbska Letopis, a treba Serbski Letopis. I sve je to išlo štampano uz Letopis! I to pre no što je osnovana Matica. Kakav li će tek biti posle! I Šafarik to kaže za Magaraševića: "V letopisech jeho jméno už jen prázny zvuk"^[134]. Uz svaku knjigu časopisa ide po koji "predgovor" ili "pogovor", u kojima se sipaju saveti, a sve pod potpisom M. S., što je tobože trebalo da znači "Matica srpska", a značilo je u stvari Miloš Svetić.

Letopisu je velika opasnost pretila od strane crkvenih vlasti. Odmah posle pojave prve knjige Magarašević je imao velike neprilike, jer mu je mitropolit bio zaplenio list. Zato se već od II knjige pravopis u Letopisu morao očistiti od vukovskih primesa. Ali se stvar ne izgladi tada. Mitropolit je na razne načine gledao da Letopis onemogući. Prilika mu se za to ukazala 1826 godine.

U knjizi III za 1826 godinu iziđe u Letopisu jedna oda Vuku od Stefana Stefanovića i ona podiže čitavu huku protiv časopisa kao i protiv urednika. Što je još zanimljivije, tu odu nije ni stavio u list sam Magarašević. Evo kako se on žali na to u pismu Hadžiću od 11-XI-1826: "I sam sam se čudio i serdio kad sam u III časti Let. vidio priloge koje nisam ni vidio, da kamo li čitao i kao urednik u red stavio. Zato sam Rozmiroviću pisao (Rozmirović je bio član uprave u Matici) da mi to više nikad ne čini". Magarašević je već predviđao neprijatnosti. Bojao se da se i na Letopis ne podigne huka kao na Davidovićeve novine. "Samo nek se ne uvode nikakve u pisanju novine. Ona Oda na Vuka, i onako pisana, mnogo će nam štete učiniti"^[135]. I Šafarik je osuđivao što je ta oda štampana, za njega je to bio "blaznovský čin"^[136].

I zaista su se imali čega bojati. Nađe se čak i optužba protiv Matice kako radi protiv vlade. Mitropolit sprovede pravu inkviziciju, Letopis zabrani, a Magaraševiću i ostalim profesorima naredi da ne smeju ništa pisati bez njegova odobrenja. Stvar je mogla postati vrlo ozbiljna, ali se ipak dobro svrši. Magaraševićeva savitljivost i veština tu se najbolje pokazaše. Nekoliko meseci je bilo dovoljno da se mitropolitova srdžba ublaži i da časopis opet počne izlaziti. Sve te bure kao da se nisu ni opažale na Letopisu, Magarašević je ipak uspeo da mu sve sveske za tu godinu iziđu skoro redovno, samo se sadržaj časopisa lagano menjao: postajao je sve više čisto srpski, a ne slovenski kao na početku.

Pa ipak je Letopis mogao bar unekoliko da sačuva svoj slovenski program. Ali mu je mnogo više od svega spomenutoga škodila nesuglasica koja je nastupila između Šafarika i Magaraševića. I nastala je zbog izvesne nemarnosti Magaraševićeve i možda preterane osetljivosti Šafarikove. A evo u čemu je stvar.

Godine 1822 ili 1823 poručiše Šafarik i Magarašević preko Vuka iz Beča dosta knjiga. Kad primiše knjige Šafarik za svoj deo dade Magaraševiću novac da ovaj pošalje Vuku zajedno za sve knjige. Ali Magarašević ne posla novac. Izgleda da Vuk nije ni znao za koga su sve knjige bile poručene, a kako je spisak bio pisan Šafarikovom rukom, mislio je da su sve knjige poručene za Šafarika. Kad posle dve godine Šafarik zamoli Vuka da mu skuplja pretplatnike na istoriju slovenskih književnosti, ovaj to učini, ali novac zadrža za onaj dug. Kako je Šafariku tada bilo, lako je razumeti. On nije više direktor gimnazije nego samo profesor, plata mu je tolika da jedva s njom izlazi na kraj, a iz štamparije ne može podići štampanu svoju knjigu, jer mu Vuk ne šalje novac. Njega je strašno zaboleo ovaj postupak Magaraševićev. O svemu ovome Šafarik priča široko u pismu Kolaru od 9 januara 1826^[137]. I ovo nije bio jedini slučaj. U istom pismu priča Šafarik kako mu je Magarašević zadržao i potrošio i pretplate na istoriju književnosti koje je iskupio u Vršcu.

Doduše, i Magarašević je tada bio u teškom položaju: porodične neprilike, bolest u kući, ženina smrt i dr. Po prepisci vidimo kako se on stara na svaki način da ublaži Šafarikovu ljutnju. Ali ne uspeva. Šafarik ipak ne prekida odnose s Magaraševićem, ali postaje prema njemu sasvim hladan. Ta promena odnosa ostavila je najjači trag na Letopisu. Šafarikova saradnja svodi se na najmanju meru. On je davao samo s vremena na vreme po koju belešku, ali se više nije starao da u tome bude kakve sisteme, niti je svojim člancima ispunjavao čitave tabake časopisa. Naročito po slovenskim prilozima Letopis od 1826 do 1830 nije ni senka istog časopisa iz prve godine izlaženja.

Šafarikov udeo u Letopisu, rekosmo, sveden je bio na najmanju meru. On je tad skupljao sitnice za novo izdanje istorije književnosti, a ozbiljno se bavio pitanjem o poreklu Slovena. Tako je god. 1828 izdao delo: Über die Abkunft der Slaven, koje je napisano povodom jedne slične stvari poljskog istoričara V. Surovjeckog. Ali mu je najvažniji bio – rad na velikom i značajnom delu Slovanské starožitnosti. Njegova je riznica tad bila puna i on je s vremena na vreme vadio iz nje samo po koju sitniju belešku i davao Magaraševiću. Vrlo malo ih ima u obliku članaka, kao što je ono o M. P. Katančiću^[138], ili ono o slovenskim istoričarima, gde se osobito hvali Naruševič, kod kojega je "najsoveršenije izloženije slavenske mitologije"^[139], ili članak o slovenskoj geografiji, gde se u stvari samo govori o delu Poljaka Platera^[140] i uz mnogo pohvala preporučuje se Srbima da ga prevedu, jer je Solarić već nedovoljan; i najzad Šafarik je napisao i "objavlenije" na pesme Jovana Pačića, gde se ovaj pesnik upoređuje s poljskim pesnikom Krupinjskim, koji je "pokriven ranama i slavom s polja sraženija u službu muza vozvratio se, i vitez u vojni, pjevac sade golubodušni nježnim pjesmama serdca blagomislenih zemljakinja svojih voshištava"^[141].

Od beležaka koje je Šafarik davao Magaraševiću, nas osobito interesuje jedna koja je izišla 1828 godine^[142]. U njoj je reč o Adamu Mickjeviču, a povodom njegovih Soneta koji su 1826 izišli u Moskvi. Beleška je zanimljiva zato što je to prvi spomen Mickjeviča u nas, a važna je i po svojoj sadržini. "Sočinitelja čisle Poljaci", kaže se tu, "k svojima najboljima poetama". Inače ovaj pesnik "daje poetičeskom izraženiju nov polet". Još svojim prvim knjigama pokazao je celom svetu "kakova izredna za poeziju darovanija pritjažava".

Ovu belešku je dao Šafarik, jer se nalazi u njegovim rukopisima. Izvadio je iz jednog lajpciškog knjižarskog kataloga^[143], a doterao ispisom iz nekog nemačkog časopisa^[144]. Ono pak što je napisao o Mickjeviču u Istoriji doslovce je prepisano iz bečkih Jahrbücher^[145]. Ova beleška je vrlo dobra i za nas dragocena. Zajedno s pregledom poljske književnosti iz III knjige ide u najbolje stvari koje su kod nas do ovih godina napisane o poljskoj književnosti.

U istoj ovoj knjizi Letopisa (14) nalazimo još neke sitne beleške o Sjarčinjskom, bibliotekaru Osolineuma, o Bronjikovskom, istoričaru, kao i neke druge manje važne, koje bi takođe mogle biti Šafarikove.

Godine 1829 izlazi u Letopisu izvod iz Šafarikove knjige Über die Abkunft der Slaven. Šafarik je tu dao prvo mišljenje Surovjeckog, pa onda svoje. Tako je uradio i Magarašević. Zanimljiva je beleška o Surovjeckom^[146], koja je prevedena iz Šafarika^[147]. Beleška je dobra i lepo pisana. "U smutno vreme otečestvene žalosti", veli se tu, "tražio je (Surovjecki) sebi utešenija" u istoriji svoga naroda. Život ne može biti tako težak kad iz prošlosti poznamo kakav je svet. Šafarik je tu meka srca, pun saosećanja za nevolje koje preživljuju Poljaci.

U poslednjoj knjizi koju je Magarašević uredio (20), nalazimo pismo Andžeja Kuharskog iz Dubrovnika od 28 avgusta 1829. Kako je ovo pismo dospelo u Letopis nije baš sasvim jasno. Ono je, doduše, štampano i u Časopisu Českého Muzeum^[148] i moglo je biti otud prevedeno. Mogućno je i to da je Kuharski isti tekst poslao i u Prag i u Novi Sad Šafariku. Mi znamo da je Kuharski hteo da svrati i u Novi Sad, pa nije stigao. Ali se zato u Karlovcu našao s Lukijanom Mušickim i Samuilom Ilićem^[149], te su mu oni mogli savetovati da pošalje to pismo i za Letopis. Da nije ovo prevod s češkog govorila bi možda i beleška posle ovog pisma u kojoj se kaže da je Kuharski "preko Beča i Lemberga u Moskvu put svoj preduzeo". Ova vest je morala doći Šafariku od nekog prijatelja ili od samog Kuharskog, možda zajedno sa pomenutim štampanim pismom, jer je inače izišla na kraju toga pisma.

Odnos Šafarika i Magaraševića bio je tobože stari, nisu prekidali opštenje, ali su veoma hladni jedan prema drugom. Magarašević se starao da privuče Šafarika. Takav saradnik bio mu je neophodan. Ali je umeo katkad da kaže i koju oštru reč za Šafarika. To naročito dobro pokazuje pismo Hadžiću od 11-XI-1826^[150]. Kaže tu Magarašević kako je "objavlenije" za Pačićeve pesme napisao na nemačkom Šafarik, a Moja Ignjatović to preveo na srpski, na onaj srpski jezik. "Sad možete suditi kako hoćete. Meni se ni nemačko ne dopada zato što nije na svom mjestu. Pačića Muza zajedno sa Lirom, bila ona kakva mu drago, ne zaslužuje onaj Enkomium! Al' tako je kad se oće štogod viš drugi ljudi!!" Kao što se vidi, nije Magarašević štedeo ni Šafarika i ovde je svakako on bio u pravu.

Kad je izgubio Šafarika kao stalnog saradnika, Magarašević se morao truditi da postavljeni slovenski program ma na koji način bar unekoliko održava. Saradnicima se nije mogao podičiti. "Znao bi izbirati kad bi košnica puna sa svim bila" –kaže on u pismu Hadžiću od 2-VII-1826^[151]. Jezike slovenske nije bio naučio – sem ruskog – da bi mogao s njih prevoditi, te mu je ostalo jedino da vadi slovenske vesti iz nemačkih listova. Naročito se, izgleda, često služio lavovskim nemačkim časopisom Mnemosyne, koji je bio pun slovenskih priloga. Ovaj časopis je imao u rukama i Šafarik, jer je govorio o jednom članku koji je tamo štampan^[152]. Magarašević je više stvari preveo iz toga časopisa.

Beleška o Puškinu, štampana među Smesicama II knjige Letopisa 1826 godine^[153], prevedena je iz ovog časopisa. Ova je beleška važna zato što je u njoj prvi put u nas data karakteristika Puškina kao književnika. Pada u oči jedna pojedinost. U ovoj belešci govoreno je o Ruslanu i Ljudmili, Kavkaskom zarobljeniku i Bakčisarajskom izvoru. O Evgeniju Onjeginu nema spomena, a on je već bio izišao, i Šafarik ga u svojoj Istoriji spomenuo^[154]. Po ovoj sitnici možemo zaključiti ne samo to da je Magarašević ovo sam prevodio, nego da Šafarik u to vreme uopšte nije hteo da pomaže ni u čem Magaraševiću, pa mu nije hteo ispraviti, upravo dopuniti, ni ovu belešku. To se vidi još po jednoj veoma gruboj omaški. U nemačkom originalu napisan je naslov Kavkaskog zarobljenika pogrešno kao Kaw Koskoi Glennik. Magarašević je razumeo šta treba da znače prve dve reči, pa je ispravio, ali je zato drugu reč naveo potpuno prema nemačkom kao Glennik'', mesto da napiše Plěnnik''. A i to je Šafarik u Istoriji transkribovao dobro kao pljennik^[155].

Druga stvar koju je Magarašević preveo iz Mnemosyne bila je pripovetka Želislav i Ljudmila^[156].

U Poljskoj je ova pripovetka bila veoma popularna. Izišla je prvi put u časopisu Tygodnik polski god. 1819, a ubrzo je potom oštampale i lavovske Rozmaitości^[157]. Tu istu priču oko 1820 godine prevodi na francuski i stavlja u stihove Ru de la Korbier i taj svoj prevod šalje svešteniku Alojziju Osinjskom, učitelju u Kšemjenjecu, da mu ga pregleda^[158]. Ovu priču nešto prerađuje i piše na nemačkom Stanislav Jašovski (1803–1842) i štampa je u lavovskom nemačkom časopisu Mnemosyne 1824 godine^[159]. Taj motiv je obradio pesnik Borkovski u jednoj drami, kako nas obaveštava Jašovski. Najzad, ova pripovetka prevedena je i na češki još 1834 pod imenom Ratmir i Všemila, a sličan motiv obradio je i Slovenac M. Vilhar u dramskoj pesmi Jamska Ivanka (1850)^[160]. To bi bile glavne i najbliže prerade ove pripovetke. Pojedini njeni motivi tako su popularni, da se mogu naći u mnogim književnostima i kod mnogih književnika. Mi se na tome nećemo zadržavati.

Fabula ove priče je veoma poznata iz starih vremena. Samo je prenesena na Poljsku i na vreme Boleslava Hrabrog. Stari vojvoda Zaviša, priča se tu, u svome dvoru na Dnjestru gaji kćer Ljudmilu. A kraj nje raste i Želislav, sin poginulog Zavišinog prijatelja Zemomisla. Između dvoje mladih razvija se ljubav. Ali Želislav mora da ide u rat da zameni svoga oca. U međuvremenu Zaviša hoće da uda kćer za mazovskog kneza Svjentopolka, jer je to kraljeva želja. I baš na dan venčanja vraća se Želislav iz rata, ovenčan slavom, i izaziva suparnika na dvoboj. U dvoboju gine. A kad ljudi otkriju pobeđenog, vide da to nije Želislav nego prerušena Ljudmila. Ona na samrti traži od suparnika da žive u prijateljstvu i da obojica služe otadžbini. Želislav ostaje sam na imanju posle smrti svoga oca i jednom zaspi na grobu Ljudmilinom da se više ne probudi.

Ima tu od svega po malo: i Romea i Julije i Tristana i Izolde i puno motiva koji opominju na Valtera Skota. Naročito se često ovi motivi sreću kasnije kod romantičara.

Magarašević je preveo s nemačkog preradu Jašovskoga ove priče^[161]. Ova priča nije ostala nezapažena ni kod nas, jer je bila prva pripovetka u Letopisu. Verovatno je i Jovan Hadžić pitao Magaraševića o ovoj priči, čim mu ovaj odgovara 11-XI-1826 ovako: "Želislav je prevod i to moj. – Ja bi želio, kad bi se koji sposobni za to Serbljin našao da po tom načinu kratke povjesti, iz istorije serbske pozajmljene materije, spiše i u Letopis stavlja. Naši ljudi vrlo rado čitaju ljubavne pripovedke. Da šta je drugo Adelaidu Dositejevu i Vidakovića svega preporučilo. Jezik zaista nije, svojom gramatičeskom soveršenostiju!"^[162] I kao što je Magarašević ovoj priči posvetio osobitu pažnju, nadajući se čak da će izvršiti uticaj na srpske književnike pa da počnu pisati slične stvari, tako je i Ljudevit Gaj cenio, te je preštampao u svojoj Danici, promenivši joj nešto jezik da bi bio bliži zagrebačkom^[163].

Prema istom Jašovskom radio je Magarašević i članak o Jelisaveti Družbackoj, poljskoj književnici iz XVII veka^[164]. Prevodilac nam to sam kaže. I ovaj članak našao je u Mnemozini^[165]. Jašovski je uopšte mnogo pisao za svoje mladosti. Nema valjda poljskog časopisa od 1820–1840 u kojem se ne bi srelo i njegovo ime. Pisao je svašta: i pesme, i pripovetke, i biografije, i opise mesta, i šta još ne. Jedan od tih životopisa je i ovaj Družbacke, koji je uglavnom rađen prema biografiji koja je štampana u knjizi J. Sovinjskoga O uczonych Polkach (1821), dopunjena i mišljenjima Bentkovskog.

Članak je pisan valjano i naročito se ističu u njemu književnice. Ne treba, kaže pisac, čitati samo prve i najveće književnike, kao što su Kohanovski, Krasicki i Dmohovski, nego treba uzeti i drugostepene pisce, koji mogu biti veoma prijatni, kao Mostovska, Tanska i Čatorinjska (mesto Čartoriska). To su sve novije književnice, a od starijih u ovu bi grupu išla i Družbacka. Njena dela imaju svojih lepota, a pesma Četira godišnja doba najbolje je što je ona napisala. Ovu književnicu veoma su hvalili Dmohovski i Krasicki, "ova dva viteza poljske literature".

Još jednom se srećemo u Letopisu s imenom Stanislava Jašovskog. Magarašević je odnekud izvadio belešku o zbirkama pesama ovog mladog pesnika i naročito mu se svidelo što ima i basana. I naš urednik, već dobro poznat kao poštovalac Dositeja, želi da se i koji srpski književnik oda pisanju basana, po primeru Krilova i Jašovskog. "Kratka no dobro sočinjena basna više kadkad učini, neg' dugačka i hudožestveno izrađena pridika. Koliku su polzu basne Dositejeve rodu našem prinele!"^[166].

Bilo je još nešto beležaka, sitnih i bez značaja, iz poljske književnosti u Letopisu za života Magaraševića, ali su one bile ili slučajne, ili su bez veće važnosti, te ih i ne spominjemo.

Magarašević je umro 1830 godine, a s njegovom smrću i Letopis se mnogo izmenio. Dolazili su drugi ljudi za urednike i svaki je ovom našem najstarijem časopisu davao pravac kakav je smatrao za najbolji. Ali su prve godine Letopisa, Magaraševićevog Letopisa, imale skoro najviše slovenskih priloga.

DRUGI DEO (1830–1848)

I.
Vuk šalje knezu Milošu vesti o poljskom ustanku. – Srbi prema poljskom ustanku. – Knez Čartoriski u Francuskoj. – Čajkovski u Carigradu. – Plan za srpsku politiku. – Ustavna borba u Srbiji. – Ustavobranitelji i Čajkovski. - Poljski agent u Beogradu. – Zauzimanje Čartoriskog i Zamojskog za Srbe. – Franćišek Zah u Beogradu. – Garašaninovo Načertanije.

Poljski ustanak od 1830–1831 godine bio je značajan događaj, uzdrmao je prilično evropsku javnost, pa su i do Srba doprle vesti o njemu. Naročito su se viđenije ličnosti u Srbiji bojale uspeha ustaničkog. Među njima i knez Miloš. Oni su znali dobro da bi uspeh ustanika doveo do slabljenja Rusije, a to bi za Srbiju bilo rđavo. Kneza Miloša je o ustanku izveštavao Vuk, koji se tad nalazio u Beogradu. Slao je on u Kragujevac knezu sve proverene i neproverene vesti. Možda je to činio da bi umirio kneza, a možda je zaista takve vesti i sam dobijao.

Još 13 januara 1831 javlja Vuk knezu kako Poljaci pristaju da se "lijepim načinom" umire, ali traže ustav sličan mađarskom, a car Nikola "milostivo sve prašta^[167]. A već nekoliko dana kasnije Vuk javlja o posredovanju Francuske, koja će čak Rusiji objaviti rat ako Poljaci ne dobiju što traže. Kao utehu knezu dodaje kako mu je rekao "tolmač Atanacković, koji je onomadne iz Carigrada ovuda u Zemun prošao, da se pri svoj poljskoj buni Rusi jednako u Carigradu uvažavaju više nego ikakav drugi dvor evropejski"^[168].

Naročito je Vuk došao u nepriliku kad je 12 februara izvestio kneza da je Varšava pala^[169], a posle se pokazalo da je još bilo daleko od toga. Knez je već postajao nestrpljiv: "Osobito bi mi milo bilo – veli on – kad bi nam jednu poštu pre javiti mogli da je Varšava u ruke ruske pala, neg' što to Beobahter obznani"^[170]. "Ja bi za osobitu čest primio kad bi prije Beobahtera Vašoj Svjetlosti mogao javiti da su Rusi u Varšavu ušli" – odgovara Vuk 17 maja^[171].

Nije se samo knez Miloš, interesovao razvojem ustanka, već i mnogi drugi Srbi. Vuka pitaju o tome Vasilije Popović, Metodije Lazarević i M. Peruničić, a on piše i Jevremu Obrenoviću.

I kod Srba van Srbije simpatije su uglavnom bile na ruskoj strani. Oni su u Rusiji gledali zaštitnicu. Pomogle su im u tome austriske vlasti koje nisu dopuštale da se donose vesti o uspesima poljskih ustanika, jer bi to moglo uticati i na austriske potčinjene narode da se počnu buniti.

Možda je drukčije mislilo samo ono malo Srba studenata koji su se nalazili u stranim zemljama na visokim školama, gde su se mogli družiti s đacima iz svih slovenskih krajeva, te su i ideje o Slovenima primali potpunije i stvarnije. A verovatno je i u Novom Sadu bilo nešto malo Srba koji su se družili sa Šafarikom i koji su mogli biti na poljskoj strani. Šafarik nikad nije vatrenije branio poljsku stvar nego tad. Ali grupa ljudi oko njega morala je biti veoma malena, jedno zato što se on retko s kim družio, drugo zato što je tad novosadsko društvo bilo potpuno pod upravljanjem crkvenih ljudi, koji su znali samo za pravoslavnu Rusiju i ni za koju drugu slovensku zemlju.

Ali se već koju godinu kasnije situacija promeni u mnogome i o Poljacima se poče govoriti kod Srba.

Posle neuspelog ustanka cvet poljske inteligencije napusti Poljsku i rasturi se po čitavoj Evropi. Glavni i najveći deo ode u Francusku. Pariz postade centar poljske emigracije.

Nisu se Poljaci slučajno okupili u Parizu. Francuzi su se još ranije mnogo zauzimali za njih, a kad u Poljskoj buknu ustanak, osnovaše i naročiti komitet koji se imao zauzimati za poljsku stvar, u kojem su pored ostalih bili Beranže, Igo, Delavinj, Lafajet i druge viđene ličnosti. Francuska javnost sva je bila na strani Poljaka. U parlamentu je čak bio pao predlog da se Poljacima pomogne neposredno. Zato su Poljaci posle neuspeha potražili sklonište baš u Francuskoj.

Među poljskim emigrantima u Francuskoj pojaviše se razne političke struje, te se sav njihov rad ograničavao na unutrašnje raspre. Ali stvari dobiše nov obrt kad se na čelo celokupne poljske emigracije stavi knez Adam Čartoriski. Među poljskim emigrantima Čartoriski je bio veoma cenjen, kako zbog svoga roda tako i zbog ličnih sposobnosti. U Francuskoj pak bio je dobro poznat još iz onih vremena kad je bio ruski pretstavnik na strani, pa ministar spoljnih poslova i najprisniji saradnik Aleksandra I, a osobito kao pretsednik poljske privremene vlade za vreme ustanka. Zato su ga i Francuzi i Englezi, a takođe Nemci i Rusi, smatrali za pravog pretstavnika svih Poljaka u emigraciji. Računalo se da bi on bio na čelu Poljske, samo ako bi se obnovila. Zato ga je Francuska pomagala u svemu, a on je počeo veoma razgranatu spoljnu politiku, kao da je imao državu u rukama. Ono što nije mogao učiniti pomoću Aleksandra I želeo je sada Čartoriski da učini pomoću Francuske. Samo dok je za vlade Aleksandra I smatrao da valja stvoriti jedan blok protiv uticaja iz Francuske, sad je smislio plan kako da se stvori jedan blok koji bi imao da se bori protiv ruskog carizma. Na čelu toga bloka imala je da bude Francuska, a glavni zadatak bio bi obnavljanje Poljske^[172].

Neobično živa akcija od strane poljske emigracije oseti se od 1840. Te godine su obećavale veće nemire u Evropi: s jedne strane dosta jaka kriza, a s druge strane svuda se mali narodi počinju kretati i tražiti slobode, te se u svima evropskim državama osećaju jake unutrašnje trzavice.

Prva misao kneza Čartoriskog bila je da bi Francuska morala povesti akciju protiv Rusije organizujući Tursku i narode koji se graniče s Rusijom. Ovo se lako moglo izvesti, jer je tih godina Turska želela da sprovede mnoge reforme. Pored ostaloga, valjalo je i vojsku preurediti. Za to se javiše mnogi Poljaci i odoše u Tursku kao organizatori. Ali se ne svrši na tome, nego se Francuska svojski založi da u svemu pomogne Turskoj. I sve je rađeno po planu i uputstvima Čartoriskog i njegovih pomagača koji postadoše glavni posrednici između ove dve zemlje.

Plan Čartoriskog bio je i sad vrlo širok. Nije on mislio da bi samo valjalo ojačati Tursku – s tim se ne bi moglo mnogo učiniti, – nego je mislio da preko Turske treba agitovati i spremati i sve one narode koji su pod Rusijom i Turskom da se osposobe za samostalan život i da se jednoga dana mogu dići protiv ruskoga carizma. Za taj posao trebalo je upotrebljavati Poljake. Zato je knez Čartoriski u Carigradu stvorio pretstavništvo kojem je na čelu bio Mihal Čajkovski (1804–1886), poznati književnik. Ovaj je vodio sve poslove u granicama Turske, a imao je puno drugih agenata kojima je poveravao razne misije i o svemu izveštavao kneza Adama. Šta je sve Čajkovski imao da radi u Carigradu, ovog časa nas malo zanima, ali je zato za nas vrlo važno kakvu su i koliku ulogu dodeljivali Srbima knez Adam i njegovi saradnici.

U okviru novoga plana kneza Čartoriskog srpsko pitanje bilo je svakako jedno od najtežih. Poljaci su znali kako su Srbi u dubini duše rusofili i teško bi ih bilo sad okrenuti protiv Rusije. A bili su neophodno potrebni, jer se Srbija sve više razvijala, pa bi značila mnogo kad bi se privolela za politiku kneza Čartoriskog.

Na Srbiju je mislio knez Adam već pre 1840. On je mislio kako bi se moglo raditi u Srbiji i već bio izabrao i čoveka koji je tamo imao da ide i ispita situaciju i da ga obavesti šta se u toj zemlji može uraditi. To je bio doktor Adam Liščinjski, koji je ranije služio na istočnim engleskim prekookeanskim brodovima, a u Srbiju je imao da dođe kao Englez doktor Leech. Ovaj zaista i dođe u Srbiju, ali teško bolestan. Ne mogući ništa učiniti, on se vrati posle četvoromesečnog bezuspešnog prebivanja u Beogradu^[173].

Tek nešto kasnije knez Adam će se ponovo vratiti na srpsko pitanje, ali tad je već znao kako da ga rešava. Zato će januara 1843 napisati i jedan plan, po kojem bi Srbija imala da vodi svoju politiku, pod naslovom: Conseils sur la conduite ŕ suivre par la Serbie^[174]. Iznećemo ukratko glavne misli odatle.

Srbija se nema čega bojati, ali se mora spremati da je događaji ne bi zatekli nespremnu i da je ne bi iznenadili. Ona se mora osloboditi ruskog uticaja, a tursku vrhovnu vlast da upotrebi da bi se ojačala. Prema Austriji mora biti obazriva i držati se uvek rezervisano. Austriji ne treba verovati, ona mora da radi protiv slovenskih naroda, jer ako se ti narodi jednom probude, ona će se srušiti. Rusiji ne dopustiti da se meša u unutrašnje srpske stvari, a približiti joj se jedino ako bi pretila opasnost od Turske. Francuska i Engleska pak moraju se starati da se namesto Turske, koja mora propasti, stvori jedna jaka država, njihova saveznica. Ta država bila bi Srbija. Engleska bi od te nove države imala velike materijalne koristi, jer bi Srbija izišla na more. Srbi zato moraju gledati da budu stalno u vezi s ostalim susednim Slovenima, jer samo ovako velika Srbija može uspešno odigrati ovakvu ulogu. Od susednih naroda u tu državu imali bi da uđu "Ilirci", Dalmatinci, Hrvati, graničari (iz Vojne granice), Bugari, Srbi iz Austrije, pa čak i Mađari. Ova država bi mogla uvek računati na pomoć Francuske i Poljaka. Poljaci bi naročito imali da se upotrebe pri organizovanju državnog aparata. Predviđeno je čak koje bi ustanove valjalo najpre osnovati.

Da poljska emigrantska politika uspe kod Srba, pomogoše prilike koje nastupiše u Srbiji posle 1840.

Još od 1834 počinje u Srbiji ustavna borba. Unutrašnja trvenja dobijala su često oštre forme, te se u srpska unutrašnja pitanja lako mogla umešati koja od dveju zaštitnih sila: Turska ili Rusija. Ustavobranitelji traže pomoć od Rusije da bi nekako ograničili kneževu vlast, a knez Miloš obraća se za zaštitu čak Engleskoj. Na vidiku su bile sve veće smutnje, ali je zato Srbija sve više uvlačena u međunarodne odnose. Jedan za drugim otvaraju se u Beogradu mnogi konzulati: austriski 1836, engleski 1837, ruski 1838, francuski 1839. Borba je postajala tako žestoka, a popularnost se tako lako sticala i gubila da su do juče najviđeniji ljudi morali bežati paši u grad da bi glavu spasli.

Godine 1841 Porta posla jednog izaslanika da izvidi šta se to radi u Srbiji. Ali on kako dođe, tako i ode, ne učini ništa. Samo se njemu pridružiše mnogi viđeni Srbi i odoše u Carigrad da bi spasli glave. Među ostalima bili su i vođe ustavobranitelja Vučić i Petronijević.

Za ovog boravka u Carigradu Vučić i Petronijević upoznali su se s Mihalom Čajkovskim, kao i s ostalim Poljacima koji su se tamo nalazili. Čajkovski je bio veoma zadovoljan što se našao s ustavobraniteljima, jer se pomoću njih mogla lagano razvijati poljska politika u Srbiji. I ustavobranitelji su se morali radovati što će se za njihovu stvar zauzimati pretstavnici poljske emigracije. Vučić i Petronijević su morali znati nešto o vezama kneza Čartoriskog, čim su molili Čajkovskog da o stanju u Srbiji napiše knezu. Čajkovski je zaista pisao i Čartoriski se s uspehom zauzeo za ustavobranitelje kod francuske vlade.

Sad ustavobranitelji mogu i pred Portom da istupe smelije. Oni opadaju kneza Mihaila i pretstavljaju ga kao eksponenta ruske politike. Osećajući se pomognuta s francuske i engleske strane, Porta se ne boji da to smatra za veliki greh. I ustavobranitelji postaju njeni štićenici.

Stupivši u vezu s poljskim emigrantima, srpski ustavobranitelji su zaista naišli na dobre zaštitnike. Knez Čartoriski je mogao mnogo učiniti u Parizu, Vladislav Zamojski, njegov sestrić, imao je sjajne veze u Londonu, a Čajkovski je za vrlo kratko vreme ušao u najviše turske krugove, i poznavao se odlično s najviđenijim ličnostima, od ministara pa do samih sultanovih sestrića^[175]. Preko takvih ljudi mogli su ustavobranitelji učiniti mnogo.

I knezu Čartoriskom je poznanstvo Čajkovskog s ustavobraniteljima bilo kao poručeno. On je dobro ocenio važnost ustavobranitelja, zato je stalno tražio izveštaje o radu ove grupe političara. Da bi bio u boljoj vezi s njima, on šalje u Srbiju i naročitog agenta Ludvika Zvjerkovskog, koji je bio bolje poznat po lažnom imenu s francuskog pasoša kao dr. Lenoar. Od tog vremena srpsko pitanje postaje središno u programu poljske emigracije.

Vučić i Petronijević su se vratili u Srbiju, s uspehom izvršili prevrat 1842 i izabrali za kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali je tad trebalo dobiti za sve to odobrenje stranih sila. Prva se Rusija pobunila protiv ove promene, a kanda nisu bile mnogo voljne da se zauzmu za ustavobranitelje ni francuska ni engleska vlada. Tu je knez Čartoriski imao da pokaže šta ume i može.

Treba čitati memoare i prepisku Vladislava Zamojskog^[176], pa videti koliko je iskrene i nezlobne predanosti bilo u obijanju ministarskih pragova i uveravanju celog sveta da su ustavobranitelji u pravu. Knez Adam je radio u Parizu, a Zamojski u Londonu. Nije bilo npr. lako uveriti hladnog lorda Aberdina da tiranin Vučić želi dobro narodu. I što je bilo najgore, trebalo je ubeđivati engleskog ministra da nisu istiniti izveštaji njegovih zvaničnih pretstavnika. I pobijati svaki izveštaj, počev od toga da je knez Aleksandar dečko (kako je Rusija u Engleskoj objavljivala), pa do vesti o strašnim pokoljima u Srbiji. Nije bilo lako ubediti Engleze da Vučićeva buna i izbor novoga kneza nisu nasilje nego izraz narodne volje, pa da prema tome ne treba goniti ustavobranitelje iz zemlje i ne treba poništavati knežev izbor.

Kad se posle svih staranja nije moglo sprečiti poništenje izbora, moralo se gledati da novi izbor ne iznenadi. Zato Čartoriski šalje u Beograd samog Čajkovskog iz Carigrada, svog najveštijeg agenta, "da služi savetom Srbima u tom za njih tako teškom trenutku"^[177]. Tako je organizacija izbora došla u sigurnije ruke. I uspelo se.

U pismu Zamojskog Čartoriskom od 10 jula 1843 godine vidimo neopisanu radost što je knez Aleksandar ponovo izabran: "Hvala Bogu! Knez Aleksandar je ponovo izabran! To je pobeda koja se neposredno tiče i nas, pobeda kojoj je mnogo doprineo i rad naš, upravo vaš, ujače!"^[178].

Staranje Rusije da se u Srbiji umanji popularnost ustavobranitelja, samo je više odvajalo Srbe od nje. Utoliko je jača postajala poljsko-srpska politička saradnja. Srpske ustavobranitelje pretstavljali su potpuno u inostranstvu knez Čartoriski i njegovi saradnici. A novi poljski agent Franćišek Zah uticao je mnogo na vodeće ličnosti u Srbiji.

Zah je bio rodom Slovak (rođen 1807), ali je za poljskog ustanka 1830 stupio u poljske redove kao dobrovoljac. Kad ustanak bi ugušen, on ode u Pariz s drugim poljskim emigrantima. Tu je učio u nekim vojnim školama i postao veoma blizak krugu kneza Čartoriskog. Tako 1843 godine bi određen da ide za agenta u Beograd. Morao se još ranije pokazati kao vešt i okretan, čim je na njega pao izbor da ide na ovako tešku dužnost. Jer je dužnost agenta u Beogradu bila vrlo teška: trebalo je vešto uticati na istaknute srpske političare da se drže politike koju je vodio knez Čartoriski. I Zah nije prevario nade koje su u njega polagane.

Zah je pri polasku u Srbiju prvo pohodio Carigrad i javio se Čajkovskom. Instrukcije koje je dobio još u Parizu popunio je verovatno obaveštenjima koja je tad dobio o stanju u Srbiji. A onda je krenuo u Srbiju. Granicu je prešao 14 oktobra, a onda je lagano išao iz mesta u mesto, zadržavajući se svuda po malo. Tako pohodi: Kruševac, Karanovac (Kraljevo), Čačak, Brusnicu, Kragujevac, Požarevac, pa tek onda dolazi u Beograd. I tu počinje da radi veoma smišljeno i taktički. Pošto je proučio prilike u Srbiji, o čem je pisao u Pariz knezu Čartoriskom, počeo je da pravi poznanstva s viđenijim Srbima i da lagano širi među njima one ideje koje je poneo iz Pariza. Već 2 novembra upoznao se s Ilijom Garašaninom, s kojim će ostati u vrlo dobrim odnosima i na koga će uticati vrlo često. To nije sitna stvar, ako se setimo da je Garašanin već tih godina bio jedan od vodećih srpskih političara. I s drugim viđenim ličnostima tako se dobro sprijateljio da je već krajem iste godine (1843) dobijao da prepisuje čak i ruske zvanične note. Uskoro ga je počeo primati i sam knez Aleksandar. I svake nedelje pisao je on izveštaje knezu Čartoriskom. Ti izveštaji postaju nešto ređi god. 1846 i 1847, a maja 1848 Zah napušta sasvim Beograd i svoju poljsku dužnost i odlazi u Slovačku da se bori protiv Mađara^[179].

Nama je već poznat plan Čartoriskog za politiku Srbije. Taj plan je dobio i Zah kad je pošao u Beograd. Družeći se s Garašaninom, Zah je mnoge ideje iz toga plana prenosio na srpskog političara, tako da je Garašanin morao poznavati plan Čartoriskog u svima pojedinostima. I kad 1844 napisa uputstvo kako da Srbija vodi politiku (Načertanije), on u njega unese sve ideje iz plana kneza Čartoriskog a prema drugom jednom spisu koji je Zah uradio^[180]. Vrlo je važno što je Načertanije napisao baš Garašanin: vodeći u Srbiji za dugi niz godina prvu reč, on je mogao taj svoj plan i da privede u delo.

II.
Ideja o slovenskoj uzajamnosti. – Polonofilstvo. – "Srpska vlada" u Gracu. – Srbi u Pešti. – Pavle Stamatović. – Teodor Pavlović. – Serbski narodni list. – Članci o Slovenima 1835 godine. – Serbske narodne novine. – Pavlovićevo držanje prema Poljacima.

Pravo interesovanje za poljski jezik, poljsku nauku i književnost počeće kod Srba tek tridesetih godina, zajedno s primanjem ideje o slovenskoj uzajamnosti.

Ideju o slovenskoj uzajamnosti formulisao je i ime joj dao slovački pesnik Jan Kolar (1793–1852) prvi put u delu "Rozpravy o jménach, počátkách i starožitnostech národu Slavského a jeho kmenů" (1830). Svi su Sloveni jedan narod, veli Kolar, ali su ih prilike razdelile i otuđile jedne od drugih. Oni se politički ne mogu ujediniti, ali mogu duhovno. Zato svaki Sloven treba da se upoznaje sa svim slovenskim jezicima da bi mogao poznati književnost, običaje i kulturu svakog slovenskog naroda. Na taj način će se svi Sloveni duhovno približiti jedni drugima i činiće jednu celinu.

Ova ideja se vrlo brzo raširila po Evropi i zahvatila sve Slovene. Još od Herdera se počela širiti misao o velikoj važnosti slovenskih naroda, još od tad se počelo govoriti da su Sloveni narod budućnosti. Ali su tu misao više pronosili neslovenski narodi da bi opomenuli svoje narode pred "slovenskom opasnošću", nego što su se Sloveni starali da pokažu svetu tu svoju veliku moć. Ni naučni rezultati slavista nisu mogli mnogo učiniti. Njihova nauka ostala je svojina malenog kruga ljudi. Trebalo je da se slovenska ideja veže za poeziju, pa da postane popularna i da zahvati široke mase. U poeziju je uneo Kolar još 1824 u pesmi Slávy dcera. Važno je bilo i to što se ideja slovenska vezala bila za jedan nov i veoma snažan pokret u književnosti: romantizam.

Najvatrenije pristalice slovenske uzajamnosti bili su đaci, i mladež uopšte. Preko te mladeži došle su ove ideje i Srbima. Donosili su ih oni đaci koji su učili škole na raznim univerzitetima u Evropi.

Tih godina kad se ideja o slovenskoj uzajamnosti najviše širila među slovenskim đacima na visokim školama u univerzitetskim centrima puno je poljskih emigranata. Oni su morali privlačiti pažnju sveta. Mnogo se govorilo o njihovim borbama za slobodu, pa je razumljivo što su kod sveta izazivali sažaljenje. Naročito se među slovenskim đacima razvijala samilost prema potištenim Poljacima i verovalo se da će oni doživeti bolju budućnost. I zajedno s mišlju o slovenskoj uzajamnosti i o velikoj slovenskoj budućnosti, ti slovenski đaci primali su i misao o porobljenoj Poljskoj, najbolnijoj rani slovenskoj. Zato je ideja o slovenskoj uzajamnosti nosila i malo polonofilstva. Možda je tome doprinelo još i to što su ovu ideju Srbi dobijali od Slovaka i Čeha, a oni su i geografski, i po jeziku, i po duhu bili najbliži Poljacima. Ne malu ulogu u svemu tome imala je verovatno i poljska književnost. Ne zaboravimo da su u to vreme stvorili svoja besmrtna dela najveći pesnici poljskoga romantizma: Mickjevič, Slovacki, Krasinjski, Zaleski, Malčeski, Goščinjski i dr.

Ideja o slovenskoj uzajamnosti širila se među slovenskim đacima najviše zahvaljujući đačkim družinama, u kojima su se sastajali đaci s raznih strana. Takvih družina imali su i Srbi.

Prvi zametak srpske đačke družine vezan je za Grac. Još kad je 1827 Ljudevit Gaj došao u ovaj grad na studije, našao je grupu slovenskih đaka koji su se sastajali i činili kao neko društvo. Među njima se osobito isticao Mojsije Baltić "kano živ izgled svih kreposti u mlađana domorodca"^[181]. Doduše, to društvo se zove "Srpska vlada" ali ono nije nikako bilo srpsko, nego južnoslovensko, a možda i opšteslovensko. Tu se govori o slovenstvu i čitaju se srpske narodne pesme. Članovi su Mojsije Baltić, Božidar Petranović, Nikola Tomazeo, Dimitrije Demeter, Franja Miklošić, Stanko Vraz, Antun Slomšek i mnogi drugi^[182]. Ko zna nije li u toj družini bio i neko od drugih Slovena. Mi znamo da su se osobito Miklošić i Vraz tada bavili slovenskim jezicima. Vraz je znao dobro ruski, a Miklošić poljski, te su se čak bili dogovorili da prvi napiše slovenski rečnik, a drugi slovensku gramatiku^[183]. Oni su tim jezicima poučavali i druge^[184]. Inače su već tad obojica čitala na češkom, ruskom, srpskom i poljskom^[185]. Ali su od svih ovih jezika verovatno najbolje znali poljski. Miklošić je često bivao u društvu s poljskim emigrantima, kojih je tada bilo mnogo u Gracu. Najbolje su bile poznate porodice Ostrovskih, Kamjenjskih i Pokšivnjickih^[186]. Kod Ostrovskih je Miklošić jedno vreme bio domaći učitelj.

U Gracu su i Srbi mogli dolaziti u dodir s Poljacima. Na žalost, nemamo nikakvih tragova da se ko od njih bavio poljskim jezikom i poljskom književnošću. Ne vidimo to ni u književnom radu "ministra finansija" Petranovića, koji se inače bavio književnošću. Znamo jedino da su Vraz i Miklošić čitali poljska dela i bili pod uticajem poljske književnosti.

Mnogo jače interesovanje za slovenske stvari pokazivali su Srbi u Pešti. Nije ni čudo. Tu je već od 1819 živeo i radio Jan Kolar. A dobro je poznato kakav je on bio neumoran radnik: svuda je stizao, sa svakim se poznavao, te je među peštanskim Slovenima bio veoma cenjen i svuda rado priman. I Srba je uvek bilo kraj njega. On je s njima i radio. Tako 1833 neki peštanski Srbi htedoše da osnuju književno društvo. Kolar je među osnivačima, uz Josifa Milovuka, Antonija Arnota, Evstatija Mihailovića, Jovana Vilovskog i dr.^[187] On uopšte mnogo utiče na Srbe^[188]. A ovih je svakako u Pešti bilo najviše od svih Slovena. To je bilo dobro poznato, zato poljski naučnik Andžej Kuharski piše 1828 godine: "U Pešti sam se nešto duže zadržao... zbog srpskog jezika koji je tu već kod svoje kuće"^[189].

Tridesetih godina vaspitavala su se u Pešti dva mlada Srbina, koji će tokom tih godina igrati veoma vidnu ulogu kod Srba i koji će za desetak godina skoro jedini davati pravac srpskoj književnosti. Oni su se uglavnom razvili u Pešti, u Kolarovoj blizini, pa će oni biti i prvi propagatori slovenske uzajamnosti među Srbima. Bili su to Pavle Stamatović (1805–1864) i Teodor Pavlović (1804–1854).

Kad je 1828 godine Ljudevit Gaj došao iz Graca u Peštu, prva mu je briga bila da se upozna s Kolarom. Ali čim se našao s njim, ušao je i u slovensko društvo koje se oko njega skupljalo. Tu su se osobito Srbi isticali. "Mnogo drugovah sa vrlimi mladimi Srbi, od kojih se đak Stamatović, baveć se kod crkvene pravoslavne obćine peštanske, ponajviše odlikovao, te je upravo od svih odvojio". Tu se mnogo razgovaralo o jeziku i istoriji, a različite veroispovesti nisu smetale da se stvaraju prijateljstva. Srpska omladina je "već tada za narodnost svoju plamtjela"^[190].

Stamatović se odlikovao među srpskim đacima i svojom zagrejanošću za slovenstvo. On će se 1836 u jednom pismu Gaju još sećati zajednički provedenih godina i potsećaće ga kako su tad u Pešti svakoga dana "slavenski kolač lomili"^[191]. I na tome pismu potpisao se Stamatović ovako: Maleša Sarmatović, Sarbatović, Srbović. Verovatno je tad pored Kolara naučio i glavne slovenske jezike, pa između ostalih i poljski.

Stamatović je bio veoma aktivan. Od god. 1830 počinje da izdaje almanah Serbsku pčelu i održava je do 1841. Godine 1831 postaje urednik Letopisa. Ovo je bila velika čast za ovako mlada čoveka, ali se on na tome mestu neće zadržati dugo, urediće svega dve knjige, 27–28. Međutim, iako je tako brzo prestao uređivati Letopis, on je za izvesno vreme još sarađivao na njemu. Naročito je puno njegovih beležaka iz slovenskih književnosti.

Stamatovića je zanimalo sve što se ticalo Slovena. Njegove su one kolarovske reči: "sve ono što slavensko ime na sebi nosi, jest i naše sobstveno i svako u kakovom nibud slavenskom knjižestvu pojavlenije jest najblagozračniji cvijet za sveobći prosvjećenija slavenskog vertograd"^[192]. On dobro poznaje sve slovenske narode i zna njihovu istoriju. Zato u njegovoj pesmi Slava slavenska u Evropi^[193] njegov Slav Prvenac poziva sve Slovene "k sveobštem toržestvu slavenskom", i to prvo Ruse, pa Poljake:

Poljskoj dalje poručuje zemlji
Tern koja je mnogim u očima;
Vešto jer je Boginja Slavenska
Uredila da tuđinca ruka,
Kad o glavi celog Slavstva radi,
O varšavsku razbije s' tverdinju...

Seća se Slovena Stamatović i onda kad želi da pokaže srpsku slavu. Za njega je srpstvo silno tek kao deo slovenstva. Zato u pesmi Serbski prazdnik na Avali pokazuje gde sve ima Slovena, pa se zadržava i na Poljskoj:

Pođ'te dalje kroz pradedske zemlje,
Nadgledajte Poljsku i Varšavu.
Gde s' prevažak Serb-Slavenski rodi,
Nad Evropom i Azije delom;
U Krakovi zadrž'te s' svobodnoj...^[194]

O svojim pogledima na srpstvo i slovenstvo Stamatović je dosta pisao, a o tome je dosta i prevodio, i to s nemačkog, ruskog, poljskog i češkog. Od slovenskih pisaca prevodi Karamzina, Šiškova, Maćejovskog, Kolara i Šafarika. I inače je Stamatović dosta čitao iz slovenskih književnosti. To nam pokazuje osobito niz beležaka o slovenskim književnim pojavama koje su rezultat ličnog čitanja. Ali o tome ćemo reći koju reč kasnije.

Vrlo je zanimljiva pojedinost da je Stamatović kao pravoslavni sveštenik bio verski veoma širokogrud, što nije bilo obično kod našeg sveštenstva onog vremena. Možda jedino u članku Pravoslavna vostočna cerkva u Poljskoj^[195] ima nešto pravoslavnih težnji, ma da je i to više registrovanje istoriskih fakata, nego kakav tendenciozan članak.

Svi koji su govorili o Stamatoviću hvalili su njegovu dobrotu i društvenost. Zato i Subotić veli da su mu osobito "mladi učenici bili naklonjeni". On je umeo "po čitave dane i noći u društvu pored stola sedeti i o stvarima govoriti koje su smerale na dobro našeg naroda"^[196].

Teodor Pavlović bio je sušta suprotnost Stamatoviću, a ipak je istu ulogu vršio međ Srbima. Dok je Stamatović bio širokogrud i blag, Pavlović je bio mnogo žešći i isključiv, uz to izraziti politički duh. Za školovanja promenio je više raznih mesta, bio je u Temišvaru, Segedinu, Karlovcima, Požunu i Pešti, a to mu je moglo pomoći da bolje upozna razna društva i razne narodnosti. Bio je željan borbe, te je možda zato napustio advokatsku kancelariju Mihaila Vitkovića i primio se uređivanja Letopisa. I već u prvoj knjizi koju je on uredio čitamo u "predgovoru"^[197] ovo: "Sve što se Slavjana voobšte, i osobito što se nas Serbalja budi u kom prizreniju tiče, ostaje odsad predmet Letopisa". Dok je Magarašević podvlačio čisto književni program svoga časopisa, Pavlović mu daje širu ulogu, što se moglo pretvoriti i u politiku. Ali to je stvar koja se nas ovde ne tiče.

Pavlović se vaspitavao, kao i Stamatović, u Kolarovoj blizini, pa je sasvim prirodno da će primiti i njegove ideje o slovenskoj uzajamnosti. Videli smo da je i u programu Letopisa ostavio slovenstvo kao prvu stvar. I po člancima u Letopisu to bi se moglo reći. Mislimo da nije slučajno ušla u Letopis i ova misao Vukotinovićeva: "Panslavenstvo je cilj naš, ko kojem nam Bog i narav pravicu daše"^[198]. Urednik čak ovo propraća jednom napomenom u kojoj kaže da svaki Srbin treba da se raduje "sočineniju ovog i zbog vrednosti njegove, no najpače kao glasonoši ili predšestveniku toga od sviju Slavjana poželjenog za slavenski rod tako spasitelnog sojedinenija".

Vrlo je zanimljivo kako je Pavlović u svoj poučni Serbski narodni list unosio članke o Slovenima. Taj list je imao da bude namenjen širokim čitalačkim slojevima, a ispunjen je bio poučnim člancima iz geografije i zoologije, sa slikama, pisan naivno i sa veoma podignutim tonom, što je govorilo ili o slaboj urednikovoj veštini pisanja ili o veoma niskom nivou srpskih srednjih staleža za koje je ovaj list izdavan. Biće da je po sredi bio pre drugi no prvi razlog. Ali među tim naivno-bezazlenim člancima sa slikama srećemo čitav niz veoma ozbiljnih članaka, koji su i ređani po izvesnom planu.

Svakako je preterana ali ne bez osnova misao jednog našeg starijeg istoričara književnosti da je Kolar nagovorio Pavlovića da pokrene ovaj list, kako bi kroza nj širio među Srbima svoju ideju o slovenskoj uzajamnosti^[199]. Da bi se taj pravi program sakrio dat je listu poučni karakter. Ako pregledamo samo članke sa slovenskim sadržajem, videćemo da je uticaj Kolarov bio zaista veliki. Pregledaćemo samo prvu godinu (1835).

Br. 7 ima izvadak iz Herdera, "jednog od najmudrijih Nemaca i sviju naroda", Mnjenije o Slavjanima. To je ono dobro poznato i mnogo navođeno mesto u kojem Herder hvali blagost Slovena, njihovu ljubav za rad, junaštvo, ali im prebacuje što nikad nisu umeli da se organizuju ratnički. Zato su ih drugi narodi pokoravali i kinjili. Herder na tome mestu ne štedi čak ni Nemce. – Glas rodoljubca^[200] izvađen je iz Gajeve Danice. Tu se prebacuje Hrvatima što se ne staraju o svome jeziku i o svome narodu, nego se o njima svašta govori na strani. – U br. 16 čitamo izvadak iz pisanja nekog Nemca koji je živeo među Srbima, pa ih neverovatno hvali. – Iz slovačkog časopisa Zora urednik je preveo članak o životu Ćirila i Metodija^[201], onda je štampan život Dositejev^[202], pa će se kroz nekoliko brojeva protegnuti članak Slovaci u Mađarskoj, onda će doći pesme Kolaru (dve), Šafariku, Gaju i "Serbljem"^[203] i na kraju kao kruna svega prevod Kolarova članka O literarnoj (književnoj) zajmnosti među narodi i narečijama slavenskam^[204]. Ovo je Pavlović prevodio s rukopisa, a tek godinu dana kasnije, štampao je Kolar taj članak na češkom, a dve godine posle toga proširio ga je nešto i štampao na nemačkom. Zahvaljujući prijateljstvu Kolara i Pavlovića ovu značajnu stvar dobili su Srbi pre samih Čeha. Inače je i kod nas više puta prevođena. Imamo je u Gajevoj Danici 1836, preveo je s nemačkog Pavle Stamatović 1838^[205], a takođe i Dimitrije Teodorović 1845^[206].

O Poljacima nema ničeg zasebnog u S. N. Listu. Tu je samo ono što je u Kolara. Ali Kolar prebacuje Poljacima što se tuđe od ostalih Slovena, zamera čak i Kohanovskom i Krasickom, kao i našem Dositiju, da su im dela hladna, jer se u njima ne odbija slovenska uzajamnost. Kolar će zažaliti što i najveći slovenski pesnici Milutinović i Mickjevič (u docnijoj redakciji uz ove je i Puškin) nisu pobornici slovenske uzajamnosti, pa da "nogom na serbskoj i poljskoj zemlji stojeći, glavom se po vozduhu sveslavenskim ne uznašaju". Zanimljivo je da je i Kolar Sarajliju stavio u isti red s Puškinom i Mickjevičem, onako isto kako će ga kasnije Mickjevič uzdići u red najvećih slovenskih dramskih pisaca uz Puškina i Krasinjskog.

Naročito je pun slovenskih priloga prvi broj Letopisa posle jedne zabrane, knj. 40, 1837. Puno je tu zanimljivih stvari za nas: i Šafarikov članak O zemlji Bojki, i niz raznih pesama, od kojih se naročito odlikuje neobuzdanošću Sarajlijina Duh radosti o voskreseniju Matice serbske, kao i mnoge pesme iz slovenskih književnosti, među kojima se nalaze i pesme iz Puškina, Padure, Kolara i Mickjeviča.

U Sarajlijinoj pesmi je čitav program:

To i nijem da je rodio se
Sad zaisto propjevo bi čisto!!....
Od Kamčatke do tija Dunava,
Od Baltika do Adriatika
Roj Slavenstva razastro se svojski.

I onda se pesnik obraća svima Slovenima:

Slav-Veteran Srb je od postanja!....
Čeh rođače Slav-drevnosti javče.....
Daljni Ruse prim'kni mu se bliže,
Da te čuje, da te razumije....
No i Poljak ne bud vječni bonjak!!
Voljnost krajna razhornost je sjajna,
Kano i gnjav, što j' razuma tunjav,
Nit je mačur kad nadhrvo lafa,
Sam Požarski tek se napominjaj!....

Tako izgleda taj Sarajlijin patriotski, slovenski "izliv". Puno je tu nejasnih i nedorečenih misli, ali se ipak vidi da je to izliv radosti i da se pozivaju svi Sloveni na veliko slavlje.

Pavlovićev stav prema Poljacima može se unekoliko videti iz njegovih novina, koje izdaje od 1838 (Serbske narodne novine). Doduše, on tu može donositi samo one vesti koje se nalaze u austriskim i mađarskim novinama, ali katkad proturi ponešto svoje. Najzad i sam izbor članaka i vesti pokazuju njegov stav.

Pavlović je uglavnom više na ruskoj nego na poljskoj strani kad se tiče rusko-poljskog pitanja. Ali on izbegava da grdi Poljake. Ako se kadgod rasrdi, najviše će izvući poljsko plemstvo. On ga nije voleo, to se jasno vidi. To je moglo biti njegovo, ali je moglo doći i kao odjek držanja Austrije prema Poljacima: ona je podjarivala poljske seljake protiv plemića.

Ima ipak nekoliko vesti u Pavlovićevim novinama koje pokazuju da je umeo da gleda stvari. Tako je zanimljiva jedna dobro argumentisana vest. "U kraljevstvu Poljskom pokazuju se znaci poslednjeg disanja" – počinje on. "Uvedenijem rusijskog novca u Poljskoj znatan je korak učinjen, i Poljska će se skoro s Rusijom sasvim spojiti, koje, kažu, da jedna čast naroda i želi". Austrija i Pruska nemaju razloga da se protiv toga bune, Velika Britanija je s Rusijom u tako dobrom prijateljstvu da će se teško zbog Poljske s Rusijom zavaditi, a Francuska je zbog događaja u Africi i Španiji u takvoj neprilici "da joj za Poljsku osim prazne želje ništa ne ostaje". I kao rezultat toga svega: "Vidi se kako pametno petersburgski dvor vreme upotrebiti ume"^[207]. Zaista, u ovoj vesti ne zna čovek šta je od čega istinitije i stvarnije. I ne štedi se ni Austrija, te se vest svakako prokrala cenzuri.

Još jedna vest bi mogla biti karakteristična za Pavlovićev stav. Sva je uperena protiv Rusije i poljskog plemstva. "Naklonost Poljaka prama Rusa sve većma i većma raste, i to u toliko više ukoliko ovi pri svojoj strogosti s kojom namjerenija praviteljstva u dejstvo privode, poljačko blagorodstvo štediti, na njega prizrenija imati i tako njegovim urođenim duboko ukorenjenim aristokratičeskim postupcima laskati počinju. Istina, ne može se reći da se ove dve narodnosti spojavaju, ali mrzost sprama Rusa od strane Poljaka izčezava. U Poljskoj je zemlju pritjažavajući blagorodni nezavisim, kao god u stara hvaljena vremena tako nazvane Respublike. Zemljedelac je od njegove volje zaviseća mašina, a i čivutin, koji na neki način srednju klasu u Poljskoj predstavlja, mora igrati kako mu on svira. Danak je pritom mali, a i predmeti raskošija, bez koji blagorodnik poljski biti ne može, jeftini su, budući se nedozvoljenim načinom gomilama iz strani zemalja u Poljsku unosi. Klasa fabrikanta, pri svim hranitelnim mitovima istina ne može da procveta, ali naprotiv toga niža klasa naroda sa svojim je stanjem sasvim zadovoljna, budući se na bolje naučila nije"^[208]. Ne znamo šta je od čega oštrije, a šta od čega istinitije.

III.
Mađarski i slovački preporod. – Požunski đaci. – Ljudevit Štur. – Srpski đaci u Požunu, Modri, Pešti, Segedinu i Prešovi. – Mija Vlaškalić. – "Slavjani". – Slavjanka. – Srpski đaci prema poljskoj književnosti. – Polonofilstvo. – Poljaci u Srbiji. – Jovan Đorđević uči poljski. – Branko Radičević.

Ideje koje su tridesetih godina širili pojedinci postaju četrdesetih godina mnogo opštije, stvaraju pokret. Možda su tome pomogle i političke prilike. Dok se tridesetih godina ideja o slovenskoj uzajamnosti širi samo kao duhovno stremljenje, četrdesetih godina to postaje akcija, organizovani rad za stvaranje jedne velike Slavije. Rodilo se to iz onih čuvenih Kolarovih reči: "Co jsi ty? Čech. Co ty? Rus. Co ty? Srb. A ty? Ja Polak jestem. Vezměte rejstra, bratři, smažte to, pište: Slovan"^[209]. Taj novi pokret javio se kod omladine, i to najpre kod Slovaka u Požunu. Pokušaćemo da objasnimo otkud to počinje kod Slovaka i to u Požunu.

Tridesetih godina je neobično jačala kod Mađara narodna svest. Na svima poljima počeli su za sebe tražiti ravnopravnost, i u bezobzirnoj borbi protiv Beča slabo su obraćali pažnju na Slovene, koji bi ostvarenjem mađarskih želja bili pritisnuti više nego do tad. Sloveni su ispočetka čak i popuštali, računajući da će se i oni moći koristiti povlasticama koje Mađari dobiju od Beča za sebe. Ali nade prevariše. Mađari su bili mnogo žešći nego što su Sloveni očekivali, i nove mađarizatorske težnje postadoše mnogo opasnije od ranijih germanizatorskih nastojanja Austrije. Zato i austriski Sloveni biše primorani da borbom odgovore na borbu. Poprište tih mađarsko-slovenskih borbi bio je Požun, kao sedište zajedničkog sabora. Nije bilo teško da ta borba podbuni sve Slovake oko Požuna i da najviše zagreje baš đake i omladinu. Tome pomogoše đačke družine.

Slovački đaci u Požunu osnovaše družinu 1828 godine. Program je bio književni, ali kako nije bilo drugih pogodnih mesta da se menjaju misli, ova družina poče služiti i za to da se radom u njoj izgrađuje slovenska ideologija. Ti đaci su bili najžešći pobornici Kolarove slovenske uzajamnosti. Samo su oni išli i nešto dalje. Oni su sanjali o stvaranju jedne ogromne Sveslavije, u kojoj bi i slabi i malobrojni Slovaci imali podršku. Težak položaj nagnao je Slovake da veruju u to: mali narod, pod pritiskom novoprobuđenih Mađara, morao je sebe shvatiti kao delić jedne velike i silne zajednice^[210]. Isto se tako romantičarski slepo verovalo i Herderovim rečima o izbraništvu Slovena^[211]. Da bi se pak moglo doći do tog slivanja svih Slovena, ili, kako su oni tad verovali, do tog vraćanja na stari oblik, potrebno je ići putem koji je Kolar pokazao: svaki Sloven treba da upozna sve slovenske narode i naročito sve slovenske jezike. Zato je Bohuš Nosak mogao na jednoj društvenoj sednici reći ove reči 1840 godine: "Ústav náš jmenuje se slovanský, neni tedy jen československý, než i rusko-polský, ilyrsko-slovanský. Kdo neví slávská nářeči, nebud' za Slovana uznan. Každy vzdělanec ma sobě přivlastniti všecka hlavni slávská nářeči..."^[212]. Učenje slovenskih jezika ušlo je kao uslov bez kojega niko ne može biti u tim đačkim družinama.

Slovački đaci ovih godina polagali su najviše nade u Rusiju, jer je ona tad bila jedina snažna slovenska država. Ali im to nije ništa smetalo da odlično poznaju i poštuju dela poljske književnosti. Moglo im je pomagati i to što je poljski jezik bio najbliži njihovom. Kad je godine 1836 Vaclav Maćejovski pohodio požunske đake, bio je prosto zadivljen kako su Slovaci silno voleli Mickjeviča^[213]. I sam Ljudevit Štur, vođa slovačkih đaka od 1831, bio je oduševljen poljskom književnošću. On je naročito voleo Mickjeviča, pa ga je i prevodio. Na društvenim sastancima članovi su čitali radove i recitovali pesme na ruskom, poljskom i češkom. Među svim slovenskim pesmama najomiljenije su bile Kolarova Slávy dcera i Mickjevičeva "uzvišena pesma" Oda do młodości, koju su đaci znali i napamet. A oduševljavala ih je i neka pesma o kralju Ponjatovskom "svojom melanholičnom melodijom"^[214].

Štur je uticao mnogo na svoje đake na evangeličkom liceju i kasnije kad je postao profesor, i to tad više nego ranije. On je najpre od 1836–1838 godine samo zamenjivao profesora književnosti Palkoviča, a od 1840–1844 bio je profesor. On je predavao o jeziku, književnosti i istoriji Slovena, te je uz predavanja tumačio dela Kolara, Mickjeviča, Puškina i dr. Osobito je voleo slovenske narodne pesme. Srpske narodne pesme mogli su njegovi đaci zavoleti i zato što su čitali zajednički i Mickjevičeva pariska predavanja. I tako su se novi đaci "učili v škole Štúrovej milovat' Slovanstvo veškere, či v čamaře a surke, či v halene a rubaške"^[215].

Đački rad nije se završavao na ovim družinskim sastancima, nego se stvarao mnogo širi i značajniji program, koji se privodio u delo po jednom određenom planu. Kad bi se približio kakav raspust, đaci bi se naročito skupili i dogovorili šta i kako da rade u narodu. Cilj je bio da se što više mladih ljudi zagreje za njihove ideje. A uspevalo se u tome, pored ostaloga, čitanjem i tumačenjem slovenskih pesama. Zatim su naročito pozivani novi đaci da dolaze u Požun^[216]. Na taj način uloga požunskih đaka dobijala je mnogo veći značaj.

U Požunu je bilo uvek dosta Srba. I kao što su četrdesetih godina Slovaci iz Požuna prednjačili svim ostalim slovačkim đacima, tako su i Srbi iz Požuna bili ti koji su drugim đacima pokazivali kako i šta treba raditi. Iz Požuna su se širile i među Srbima nove ideje. Srbi su u svemu išli za drugovima Slovacima.

Požun je i mnogo ranije bio među Srbima na glasu sa svojih škola. Počev od Pavla Julinca, Jovana Muškatirovića i Milovana Vidakovića, tamo je uvek puno srpskih đaka^[217]. Vidaković za svojega boravka skuplja u Požunu po desetak pretplatnika na svoje knjige. Verovatno je tad bilo tu i više Srba. A već za Šturova vremena bilo ih je mnogo više. Svakako je zato Šturu bilo veoma stalo da i Srbe pridobije za svoje ideje. To izgleda nije bilo baš lako, ali se najzad ipak uspelo. I godine 1838 mogao je Štur pisati svome prijatelju Vrhovskom da se nada uspehu. Červenak, veli, "sad stanuje sa Srbima, pa se tim više nadamo da će oni razumeti našu uzajamnost i da će joj pristupiti"^[218].

Za tog Šturovog profesorovanja bilo je od Srba nekoliko đaka koji su kasnije bili viđeniji ljudi, kao što su Teodosije Mraović, Jovan Filipović, Đorđe Lazarević i dr. A nešto kasnije bilo ih je puno od poznatih srpskih političkih i književnih ličnosti, koje su posle skoro do kraja veka vodile prvu reč kako u politici, tako i u književnosti i nauci. Kroz tu školu prošli su Svetozar Miletić, Pavle Popović-Šapčanin, Đura Daničić, Đorđe Rajković, Bogoboj Atanacković i mnogi drugi. Ako se nisu baš tu školovali, ono su pratili šta se kod Štura radi i ostali srpski đaci toga vremena: Jovan Đorđević, Branko Radičević, Jovan Ilić, Stevan Vladislav Kaćanski, Aca Popović-Zub i mnogo drugih. Požun je četrdesetih godina bio rasadnik slovenstva. Ako se ko nije školovao u njemu, on je makar na izvesno vreme svraćao, da vidi šta se tamo radi i da se nadiše slovenskog vazduha, kako su govorili.

"Onda su požunski đaci vodili kolo" – kaže Teodor Mandić u svojim uspomenama^[219]. Godine 1842, veli on, bilo je u evangelističkom liceju 32, a u kraljevskoj akademiji 4 Srbina. I oni tad imaju svoju čitaonicu i knjižnicu. "Čitali smo, prevodili, deklamirali, sastavke jako cenzurirali itd. Ljudevit Štur, urednik prvih slovenskih (t.j. slovačkih) narodnih novina, i Kornilije Popović, skroz i skroz načitan mlad čovek, koji je prava već svršio bio, i mnoge nove jezike znao, bili su nam mentori". Pored rada u družini, ovi požunski đaci izdaju i pisani list Soko^[220].

Srpskih đaka ima i u Modri, koja je blizu Požuna, te đaci često menjaju ova dva mesta. Razlika je bila u nastavnom jeziku: dok se u Modri predavalo još na latinskom, u Požunu na mađarskom. Srpski đaci su obično bolje znali latinski nego mađarski, te su često učili u Modri. I oni su radili kao i đaci u Požunu. Izdavali su pisani list Srpski čas^[221].

Treba da se zaustavimo još na nekim univerzitetskim centrima gde je bilo i Srba. To su Beč, Pešta, Segedin i Prešova.

U Pešti je još izranije postojala slovenska tradicija. Tu je radio Kolar. Ali je tu radio i Teodor Pavlović, odličan organizator i politički borac, Kolarov prijatelj i propagator slovenske uzajamnosti među Srbima. Ma koliko se tome čoveku poricale valjane i poštene namere, makar on često izgledao veoma nesimpatičan, kako ga je pretstavio i Branko Radičević u svome Putu, ipak mu se ne može poreći da je odigrao dosta važnu ulogu u životu Srba tridesetih i četrdesetih godina. Na mladež srpsku obraćao je pažnju i uvek je okupljao oko sebe. Jovan Subotić je došao s njim u dodir 1836 godine i hvali ga.

I u Pešti su srpski đaci imali družinu, ali se rad u njoj nejednako razvijao. Puni zamah uzeo je taj rad tek 1847 kad se nalaze tu Laza Marković, Jovan Đorđević, a privremeno i Svetozar Miletić. Izdaje se pisani list Svetoljub.

Segedinski licej je bio na glasu kod Srba četrdesetih godina^[222]. Tamo je radio i okupljao đake oko sebe Pavle Stamatović. Još tridesetih godina tu je osnovano đačko društvo Mlado Jedinije^[223]. Već sam naziv govori kakvom su idejom bili zapojeni mladi članovi toga društva. A još ako za njega vežemo i ime Stamatovićevo, biće sasvim jasno da je društvo moralo imati slovensko obeležje. Ako ništa drugo, ono su ti srpski đaci pod Stamatovićevim rukovodstvom morali učiti slovenske jezike.

Pravo studentsko društvo bi osnovano u Segedinu tek 1843 godine i nazva se Mladež srpska koja se u Segedanu uči ili Društvo učeći se Srbalja. U društvu su se čitali originalni i prevedeni radovi, a po ustavu je predviđeno da ti radovi imaju biti "puni duha narodnosti, no pri tom svagda izbegavati koja se na poruganije drugi naroda kloni"^[224].

Kad već govorimo o ostalim grupama srpskih đaka, ne možemo obići grupicu koja se školovala u Prešovi (mađ. Eperješ). To naročito zato što su od svih slovačkih đaka prešovski bili najbliži Poljacima^[225]. Tu se školovao jedan od najzanesenijih slovenofila i polonofila: Mija Vlaškalić (1826–1852). Bio je rodom iz Vranjeva, od kuće dosta bogat. Školovao se više iz ljubavi prema slovenstvu, nego iz kakve potrebe. Imao je nameru da proputuje sve slovenske zemlje, pa je valjda i zbog toga učio sve slovenske jezike. Još kao đak govorio je odlično češki i poljski^[226]. Kako izgleda, on je bio dobri duh srpskih đaka na raznim visokim školama. Putovao je od varoši do varoši, od Prešove do Pešte, od Pešte do Požuna i Modre, i vodio tačan spisak novih đaka, "nove raje". I ne samo da je svakoga od tih đaka znao, nego im je i novac davao. Često je darovao i đačke družine, ne samo srpske nego i slovačke^[227]. On je bio taj koji je stalno putovao i održavao vezu između požunskih, peštanskih i prešovskih đaka. Rezultat te saradnje bio je zbornik đačkih radova Slavjanka (1847). Stvorili su ga uglavnom Svetozar Miletić i Jovan Đorđević, ali bez Vlaškalića ne bi bilo ništa. On je imao da povuče najveći deo troškova za štampanje, pa ipak posle i da otkupljuje veliki broj primeraka.

Kao što smo već rekli, požunski đaci davali su idejni pravac, oni su vodili. A njih je vodio Štur. I kao što su slovački đaci bili ne "Slovaci", nego "Slavjani", tako su i Srbi u Požunu – "Slavjani". Bilo je skoro stid spominjati plemenske nazive, to se smatralo za nazadnjaštvo i za zastarelo. Srpske đake je vodio najvatreniji "Slavjan" toga vremena, koji je i svome imenu dodao novo ime Sveslav – Svetozar Miletić. Za njega kao i za čitavo njegovo društvo i vreme veoma je karakterističan govor nad grobom rano preminula pesnika Pavla Popovića-Šapčanina, koji je Miletić napisao 1847, odmah posle smrti svoga druga^[228]. U celom tome odužem govoru nije spomenuto ime Srbin, Slovak i sl., nego samo Slavjan. Popović je, po Miletiću, mlađe đake "rukovodio na put rodoljubija, narodne prosvjete i uzajamnosti slavjanske", a pola godine je predavao "mlađoj braći svojoj" "slavjansku poeziju". Svojim predavanjima stekao je simpatije čitave slavjanske mladeži.

Kruna "slavjanskih" napora srpskih đaka bio je zbornik pesama Slavjanka (1847). U njoj su bile pesme "slavjanske" braće iz Požuna, Pešte i Prešove. Svi su prilozi u stihu, i svi su "slavjanski", kako oni koji su potekli ispod pera Požunaca Pavla Popovića-Šapčanina ili Svetozara-Sveslava Miletića, tako i oni koje su pisali mirniji Peštanci i Prešovci Jovan Đorđević i Jovan Ilić. Ali su se i oni hteli meriti u "slavjanstvovanju" s drugovima Požuncima.

Pri svoj žestini, ovo "slavjanstvo" naših đaka nije bilo dugotrajno. Ostao je najduže njegov pristalica Miletić, ali kanda kao pastir bez pastve. Jer one iste godine, tako važne godine, kad je ugledala svet Slavjanka, štampao je Đura Daničić svoj Rat za srpski jezik i pravopis, a Branko Radičević izdao prvu knjigu svojih pesama. I najednom, srpski đaci se cepaju: na jednoj strani Miletić, na drugoj – svi ostali. "Slavjanstvo" su sahranila za uvek dva srpska mladića i ne misleći da će i to učiniti. Namera im je bila sasvim druga. I to jedan od njih dojučerašnji Šturov đak. A i Branko je bio malo u Požunu. Uzaludna je bila Ograda požunskih đaka od Brankovih pesama, koju je pisao lično Miletić, a Đorđević je zove "ogrdom", uzaludan je bio i Miletićev pokušaj da se nastavi s izdavanjem Slavjanke, "Slavjana" više nije bilo. Ali srpstvo im neće ništa smetati da budu pobornici slovenske uzajamnosti, da vole i poštuju svaki slovenski narod, jezik i svaku slovensku književnost.

Već smo rekli koliko su slovački đaci voleli poljsku književnost. Voleo je i Štur. Tu ljubav nasledili su i Srbi. Ko god prođe kroz Šturovu školu zna i poljski jezik, poznaje i poljsku književnost. Mickjevič je bio izgleda jedan od najomiljenijih pesnika tih omladinaca, iako njegove ideje nisu mnogo išle u prilog "slavjanstvu". Svi su ga rado čitali. Miletić piše svoju Spasovu noć verovatno pod uticajem spoljne forme Mickjevičevih Predaka (Dziady) i moto uzima iz ovog dela. A pred samu revoluciju 1848 piše: "školske stvari baš skoro nikad ni pogledo nisam: sad se bavim sa Mickijevićevim pojetičnim delima"^[229].

Poljaci su vrlo popularni u Požunu. Pavle Popović-Šapčanin piše pripovetku Četiri karanfila s predmetom iz poljske istorije; Đura Daničić prevodi dve poljske pripovetke, jednu narodnu – s ruskog prevoda, i drugu umetničku s poljskog; s poljskog prevodi dve pripovetke kanda i Đorđe Rajković.

Ali nije polonofilstvo dolazilo Srbima samo iz Požuna. Četrdesete godine su uopšte u Evropi u znaku simpatija za Poljake. Tome su doprinele mnogo i osobite političke prilike, te je i poljska emigracija ovih godina postala mnogo aktivnija nego ranije, kao što smo već pokazali. Naročito su se Francuzi i Englezi odlikovali svojim polonofilstvom. Zato su ga Srbi mogli dobiti i približujući se Francuzima i Englezima. A baš su se tih godina i Srbi okrenuli odlučno zapadnim silama i protiv ljutnji Rusije. Nisu slučajno prvi pitomci iz Srbije otišli na škole u zapadne zemlje 1839. A nisu slučajno godinu dana kasnije osnovane na univerzitetima u Evropi tri katedre slavistike: u Parizu, Berlinu i Breslavi. I dve od tih dobijaju Poljaci: u Parizu – Adam Mickjevič, u Berlinu – Vojćeh Cibuljski.

O Poljskoj se pričalo, za Poljake su se ljudi zagrevali. "Nije Slovenin ko rođenog brata muči!" – kaže Šapčaninov učitelj Sava, vaspitanik Šturov, profesor koji se u to vreme školovao, koji se od Kolara, Mickjeviča i Štura učio kako treba voleti slovenstvo i kako se za njega valja boriti^[230]. O Poljskoj su s katedara govorili i Mickjevič i Cibuljski. Kod ovog poslednjeg bio je đak i naš Ljubomir P. Nenadović. A nisu samo oni govorili đacima. Bilo je svuda po Evropi tih profesora emigranata. Ljubomir P. Nenadović našao je čak u Grajfsvaldu jednog takvog profesora, Alberta Konevku, koji je tu bio već jedanaest godina i ostao dobar Poljak, i što je još ređe i čudnije, dobar Sloven. On čita srpske narodne pesme i tuži za domovinom. A mi znamo s druge strane da se taj profesor bavio i naučnim starinama, o čem piše Hanki 14 decembra 1843, a znamo da je bio i u Pragu i u Požunu i da je bio tamo dobro dočekan^[231]. Takvih Konevki bilo je puno po evropskim školama. Ima ih čak i u Srbiji. Spomenućemo dvojicu.

Prvi je Aleksije Okolski (1793–1848). Bio je po majci od Prodanovića, te je 1821 jednom i bio kod svoga dede u gostima. Tad se upoznao i s Mušickim. Posle se vratio u Poljsku, a po ugušenom ustanku 1831 pređe u Galiciju, da 1839 dođe u Beograd i postane profesor francuskog jezika u Liceju. Kao čovek bio je veoma blaga srca. Inače je u Liceju bio uvažavan, o čemu jasno svedoči jedan slučaj koji priča potanko njegov biograf^[232].

Drugi je doktor Aćim Medović, "Nestor srpskih lekara", drug Pančićev. On je bio poreklom iz Pogvizdova kraj Krakova, završio je medecinu u Beču i 1842 došao u Srbiju da počne kao fizikus u Požarevcu, a završi kao pretsednik Srpskog lekarskog društva^[233].

Bilo je takođe mnogo i Poljaka studenata na raznim univerzitetima. Lj. P. Nenadović kaže da ih je u Berlinu od Slovena bilo najviše. S jednim je čak i putovao, kako nam priča u Pismima iz Grajfsvalda. To je onaj Požunski student sa dva pištolja, koji ne voli da priča o sebi jer se boji da se ne otkrije ko je, a time pobuđuje još veće interesovanje kod poznanika. "Ja sam dosta poznavao Poljaka što tuže za Poljskom, ali ovo je pravi sin izgubljenog otečestva".

I kako onda da se ne izazove samilost kod srpskih đaka prema ovom paćeničkom narodu? I kako da se ne uči njihov jezik i da se ne čita njihova književnost? I to književnost o kojoj se toliko priča ?

Učili su srpski đaci poljski gde god su mogli. Šturovci su ga znali svi. U Pešti ga uče od Teodora Pavlovića i Kolara, u Segedinu od Pavla Stamatovića, a u drugim mestima prosto iz knjiga. Možda će biti zanimljivo da ispričamo nešto iz života Jovana Đorđevića.

O Uskrsu 1848 Jovan Đorđević, bolestan, ode u Vranjevo drugu Miji Vlaškaliću u goste. I tek jednoga dana Vlaškalić ga pita je li čitao Mickjeviča. "Odgovorim mu da znam za njega, ali da nisam od njega ništa čitao. Na to će on izvaditi četiri sveske Mickjevićevih dela i počne ih sa mnom čitati". Posao napreduje. "Za kratko vreme uputio me je u poljsku lektiru da sam mogao i sam čitati Mickjevića i razumevati ga"^[234]. Za vreme bune, u Zemunu, gde se našao s Brankom Radičevićem i Vlaškalićem, Đorđević takođe čita Mickjeviča. "Kod kuće sam čitao Mickjevića i pročitao ga celog. Neke partije iz njegovih Dedova (Dziady) i neke omanje pesmice znao sam i na izust"^[235].

Ko zna koliko je još bilo tih kojima je Vlaškalić omileo Mickjeviča ili kojeg drugog poljskog pesnika?

Za Branka Radičevića se ne može reći je li znao poljski, ali je teško pretpostaviti da nije ništa čitao iz poljske književnosti, pa ma kako malo razumeo. Makar je Mickjevič mogao privući njegovu pažnju. Balade i romanse poljskog pesnika imaju mnogo elemenata koje je i Branko voleo. U tome mu je moglo pomoći i društvo: Vuk, Miklošić, Daničić, sve ljudi koji znaju poljski. Naročito mu je nerazdvojni drug Daničić mogao pomoći u tome. U jednom Brankovom pismu Daničiću od 25-VII-1847 stoji i ovakva posebna zabeleška:

"Mal ne zaboravi. U rečniku stoji:

Vater ojciec
Essen jeść.

Može biti da će ti ovo docne doći, ali pre nije moglo biti"^[236].

Ove dve poljske reči bile su verovatno nešto potrebne Daničiću, pa molio Branka da ih potraži u rečniku i da mu ih javi. Znači da je i Branko zagledao u poljski rečnik. Ali ne vidimo iz ovoga ništa više.

Čak se i sam Josif Rajačić interesovao za poljski jezik. Možda je nešto naučio i ranije, ali 1847 traži od Šafarika poljsku gramatiku, jer bi hteo da i njegovi najbliži uče poljski^[237].

Iz dosadašnjeg izlaganja jasno je da se poljski jezik veoma dobro znao u omladinskim srpskim krugovima četrdesetih godina. Razumljivo je onda da će i prevoditi s poljskog najviše ili jedino ovi omladinci. A u to kolo mlađih prevodilaca ulaze i nešto već ozbiljniji mlađi ljudi kao Jovan Subotić, Simeon Filipović i dr.

IV.
Članci o događajima iz poljske istorije. – Pripovetke s predmetom iz poljske istorije i života. – Pavle Popović-Šapčanin. – Bogoboj Atanacković. – Ljubomir P. Nenadović. – Beleške o poljskoj književnosti. – Kazimir Brođinski. – Vaclav Maćejovski. – Adam Mickjevič

Poljska istorija pružala je možda više nego koja druga zanimljive predmete za obradu, bilo u obliku pripovedaka ili u obliku članaka. U našim listovima tridesetih i četrdesetih godina nalazimo masu takvih stvari. Naročito ima dosta pripovedaka, - po formi više raširenih novinskih izveštaja, - u kojima se govori o događajima iz poljske istorije poslednjih godina. Te su stvari mahom prevođene s nemačkog, jer im u poljskim listovima nismo mogli naći trag, a neke su i naše originalne. Kako je njihova književna vrednost veoma malena, to se na njima nećemo ni zadržavati duže, nego ćemo ih pobeležiti tek koliko da se o njima zna. Za nas imaju samo toliki značaj što su iz njih srpski čitaoci dobijali unekoliko obaveštenja o Poljacima i Poljskoj. Kao i iz članaka o izvesnim poljskim istoriskim događajima ili ličnostima.

Zadržaćemo se prvo na člancima.

Potpuno u pravoslavnom duhu pisani su članci Jedan pogled na stariju povjest crkve u Poljskoj^[238] i Pravoslavna vostočna crkva u Poljskoj^[239]. Za drugi je to i razumljivo, jer ga je preveo Pavle Stamatović, pravoslavni sveštenik, ma da se on starao da bude sasvim nepristrasan. U članku Đorđa Lazarevića-Zorića Ljubav k otečestvu^[240] priča se o patriotskom pothvatu ruskog trgovca Kzme Minjina i junaka Požarskog u borbi za oslobođenje Moskve od Poljaka. Rusofilski je pisan i članak O školama u Poljskoj pod vladenijem Aleksandra cara rusijskog i kralja poljskog^[241] koji je preveo s nemačkog Venijamin Borocki. Dosta je objektivno napisao S. L. Zorić biografiju Bogdana Hmjeljnjickog^[242]. Naravno da ovde ovaj najveći buntovnik sa Ukrajine ne izgleda ni izbliza onako strašan kako izgleda u Sjenkjevičevu romanu Ognjem i mačem, ali nije ni ulepšavan: iznesene su uglavnom njegove dobre i rđave osobine, njegovi uspesi kao i neuspesi. Samo kod našeg pisca ni Poljaci koji se bore protiv ovog kozačkog hetmana nisu onako simpatični i veliki junaci, kao u Sjenkjeviča. To je razumljivo. Vrlo zanimljivo rađen je članak Bitka kod Ostrolenke^[243] od Vladimira Jakšića. Rad je originalan i kao da je pisac računao na naučnu tačnost svojih tvrdnji. Puno je tu pojedinosti, bitka je proučena sa savesnošću i pažnjom, kako istoriski tako i taktički, rad iznenađuje svojom dokumentovanošću. I to tim više što je ovaj opis pisan svega šest godina posle same bitke kod Ostrolenke, u kojoj je uglavnom rešena sudbina poljskog ustanka.

Ima nekoliko članaka koji su pisani sa simpatijom za Poljake. Tako je P. Vujić preveo Odgovor jednog kralja poljskog na slovo Rusoa, koje je 1751 godine od Akademije dižonske nagradu polučilo^[244], u kome se veoma rečito brane Poljaci od napada Rusovljevih. Veoma je uzdržan bio u simpatijama prema Poljacima D. Arnot pišući biografiju Košćuškovu^[245]. Katkad je poljsko-ruske sukobe lako obilazio, te nije došao u položaj da grdi Rusiju. Košćušku pak nije štedeo pohvala. I Matija Ban je pokazao vrlo iskrene simpatije za Poljake u više mahova. Najpre je to učinio 1847 kad ispriča život poljske kraljice Vande, "neporočne device i prehrabre junakinje"^[246], a zatim kad objavi 1848 čitav niz članaka pod opštim naslovom Primeri junaštva slavenskog^[247].

Nekoliko pripovedaka o Poljacima za nas su važnije po predmetima nego po književnoj vrednosti, koja je iste vrste kao najslabijih stvari našeg Bogoboja Atanackovića. Inače sve ove pripovetke imaju predmete iz poslednjih godina poljske istorije, a najviše iz ustanka 1830–1831 godine.

Čudna je istorija ispričana u pripoveci Straovita noć^[248]. Dešava se u ono vreme kad Poljaci "kao iza sna probuđeni od njega (t.j. Napoleona) odstupe; vrate se pokajatelno natrag Aleksandru". U to vreme se vraća u domovinu grofica P. s ćerkom i svitom, ali je na jednom prenoćištu napadnu razbojnici i ubiju nju kao i sve njene, a ne uspe da ih odbrani mladi ruski oficir, rodom Poljak. Posle se pokaže da je vođ razbojnika bio otac toga mladog oficira. Mladić prijavljuje oca vlastima. Stari bi prognan u Sibir a mladić pogibe na Lajpcigu.

Pripovetka Tra užasne noći^[249] sastavljena je od tri potpuno zasebne pripovetke, od kojih se prva dešava u Varšavi. Mladi grof Devicki, priča se tu, ljubavnik žene gradonačelnika varšavskog, treba jedne noći da pobegne iz Varšave. Ali ga pomoću karata otkrije jedan vračar i izda gradonačelniku. Ovaj uhvati i Devickog i svoju ženu i obesi ih. – Ovaj prvi deo rađen je prema jednoj priči K. V. Vujćickog, ali je naš A. Belan ovo preveo svakako s nemačkog, gde je mogao naći ovakvu preradu.

U sladunjavoj pripoveci Zelena šuma^[250] ispričana je jedna epizoda tobože iz života poljske junakinje Emilije Plater. A priča Poslednjeg kralja poljskog čudnovato osvoboždenaje od D. Savića^[251] treba da je istiniti događaj iz 1771 godine. Inače je bez ikakve važnosti. A i pripovetka Poljski kopljar^[252] pričana je kao novinska reportaža o istinitom događaju. Radnja se dešava u Španiji za francusko-španskog rata. Jedan mladi Poljak od osamnaest godina, preobučen u rusku uniformu, prelazi na špansku stranu da bi izvršio neku misiju za Francusku. Španci ga hvataju, bacaju na muke, ali on sve junački izdržava i ne odaje zbog čega je išao. Španci ga najzad puštaju, jer ne mogu da se uvere da li je bio špijun.

Imamo i nešto originalnih pripovedaka i pesama koje se predmetom vezuju za Poljsku.

Pavle Popović-Šapčanin (1827–1847), nada srpskih Požunaca, napisao je vrlo mlad – mlad je i umro – pripovetku Četiri karanfila^[253]. Radnja se zbiva u Poljskoj za poslednjih Jagjelonaca. Kraljević Zigmunt – priča se tu – neće da se ženi strankinjom, nego uzima kćer poljskog velikaša Rađivila, izloživši time opasnosti čak i svoj presto. Ali narod to prima oduševljeno. – Ideja je čisto slovenska, naročito je podvučena razlika između stare poljske kraljice, koja je poreklom Talijanka ("knjaginja mediolanska" = milanska) i nove, koja je Poljkinja. Inače ovo sentimentalno pričanje, zajedno sa svežnjem četiri karanfila, koji vezuje kraj s krajem, teško bismo mogli svrstati u pravu umetničku prozu. Ali po svojim književnim kvalitetima ne zaostaje za pripovetkama koje su u nas u to doba pisane. Malo iznenađuje rđava transkripcija poljskih imena, kao Raživil mesto Rađivil (polj. Radziwiłł), Modrževski mesto Modževski (polj. Modrzewski) i sl., kad znamo da je Popović bio Šturov đak i kao takav svakako znao poljski.

I Bogoboj Atanacković želi da prikaže Srbima strašnu sudbinu poljskog naroda u pripoveci Mati i kći^[254]. Junak pripovetke je grof Vladislav, Poljak. Napustio je Poljsku posle bitke "u Grohovskoj šumi", pošto se Poljaci "u Pragu povuku" i kad "Klopinjski" bi ranjen a "Rađavil vojvodstva se otkaže i Skrinjecki se tog istog primi". Tome mladome grofu P. otac je poginuo u ratu, a njega je majka bez suze poslala u borbu "za otačastvo". Posle katastrofe mladić živi u Pešti i često spominje svoju otadžbinu. I tu preživljuje jednu ljubavnu istoriju. Ali za nas ova pripovetka dalje nema interesa. – Bogoboj je znao dosta pojedinosti iz poljskog ustanka, jer su borbe zaista bile u Grohovu i Pragi, današnjim delovima Varšave, a važnu su ulogu imali Hlopicki, Rađivil i Skšinecki. Imena su sva izvrnuta i unakažena, ali je za nas važnije to što iz Bogobojevih reči izbija iskrena samilost za pobeđene Poljake. Književna vrednost ove pripovetke vrlo je mala.

Od svih srpskih književnika najviše je dao izraza svojim simpatijama za Poljake Ljubomir P. Nenadović. Pripisivalo se to ljubavi prema nekoj Poljkinji, ali za to nemamo sigurnih potvrda. Nenadović je četrdesetih godina putovao po Evropi, a tada se o Poljacima mnogo pisalo i govorilo povodom oduzimanja slobode Krakovu (1846). Nenadović je u Berlinu slušao profesora Cibuljskog, u Grajfsvaldu bio kod profesora Konevke, na putu se sretao svakako s mnogim Poljacima, a morao je bivati i u Berlinu s poljskim studentima, pa će biti razumljivo što se i u njega razvija simpatija za Poljake. Sigurno je tad učio poljski jezik, jer je tad prevodio s poljskog, a tada su postale i pesme Slavenska vila^[255] i Jednoj Poljkinji.. Prva pesma je imala u epskom obliku da pretstavi tragediju Slovenstva, ali je ispala veoma bledi "plač" slovenske vile nad Karpatima. Ona se ne boji što Slovene muče Turci i Tatari, Germani i divlji Mađari, nego je žao što Slovene ništi nesloga. Proklinje "tri nesrećne krune što ji danas svaki pošten kune", koje već četiri puta razdeliše Poljsku, "rasteraše sve moje Poljake i pobiše najbolje junake". Čitava je Poljska, veli dalje vila, ostala krvava. Poljak gine i ne moli se za svoju dušu, nego za svoj narod. Za narod koji se potuca po svetu:

Sirotuje po zemlji Francuskoj,
S kraja na kraj bježi po Nemačkoj,
Jedne pjesak afrikanski gori,
Druge opet mač čerkeski mori.

Grdi Austriju i preti joj:

Da sa sobom ti Slovena nemaš
Otišla bi davno kud se spremaš.

A žali Krakov, koji je

Ta poslednja iskrica stalnosti
I opomen poljačke prošlosti.

Beč je zaboravio dug prema Poljskoj, ali Nemci brane Poljake. Rusija je strašna:

Da si manja a da si blažija
Cjelom svjetu bila bi dražija.

Treba da ide na drugu stranu i da ostavi na miru Poljsku.

Ne kunem te – ali mi je žao
Što je Poljak s tebe vako pao.

Na kraju vila poziva sve Slovene da budu složni i da zajednički izgrađuju budućnost.

Tendencija je jasna i u ono vreme tako česta kod naših omladinaca, kao što smo već pokazali ranije. Inače je spev "prost i naivan i naročito bez imaginacije", kako je već rečeno^[256].

Iskreno žali za Poljskom Nenadović i u pesmi Jednoj Poljkinji. Pesnik pita devojku "suznog lica" kakva je muka mori. A ona brizne u plač i odgovara da joj mati živi "u žalosti i u muci", otac joj je poginuo, brata je ispratila na vojsku i ne zna šta je s njim, a dragi je ostavio, jer je više voleo Poljsku od nje. Ona za svima ovima ne tuži, nego je tuga razdire što joj je Poljska propala. I ona poziva pesnika da plače s njom.

Druga stvar na koju hoćemo da obratimo pažnju, pre no što pređemo na prevode iz poljske književnosti, to su beleške o književnicima i književnim pojavama poljskim. Ove beleške su katkad veoma sitne, reklo bi se da su bez značaja. Ali često kakva sasvim sitna i malo važna vest prelazi iz lista u list, i to je znak da se to čitalo. Možda se katkad jedina obaveštenja čak i o vrlo važnim stvarima dobijala baš iz tih sitnih vesti, i možda su te vesti bile najomiljenija rubrika dobrog dela čitalaca. Valja osobito reći da su se u tim beleškama katkad nalazile i karakteristike književnika i književnih dela, pa i kratke ocene koje su tek kasnije zamenjene pravim književnim kritikama. Gledaćemo da taj niz beležaka nekako grupišemo eda bi nam iz njih izišla izvesna slika celokupnog interesovanja srpskih književnika za poljsku književnost.

Odakle su naši urednici crpli materijal za vesti o poljskim književnicima i poljskim književnim pojavama?

Videli smo da je još Magarašević stvorio tradiciju da čitaoce obaveštava o pojavama u slovenskim književnostima. Mnogo mu je u tome pomagao Šafarik koji je i sam takve vesti skupljao kako do 1826 za istoriju slovenskih književnosti, tako i kasnije za druge svoje knjige. A kad je Šafarik prestao raditi na Letopisu, Magarašević je i sam skupljao sa svih strana takve vesti. Kasniji urednici srpskih časopisa i listova nastavljali su taj posao.

Dosta rano su Srbi počeli pratiti pisanje nekih slovenskih listova. Na prvom mestu bili su ruski i češki. Tako će i vesti o poljskoj književnosti vrlo često dolaziti preko tih listova. Od slovenskih listova najčešće se spominju ovi: češki Časopis Českého Muzeum, Kwěty, Zora, ruska Sěvernaja pčela, pa onda i hrvatska Danica Gajeva i Kolo Vrazovo. Od poljskih listova i časopisa dosta ih se spominje u našim listovima. Možda ih naši urednici nisu imali sve, možda ih nisu sve čitali, ali su za njih dobro znali. Iz ponekih poljskih listova su i prevodili. Urednici Letopisa znaju za ove listove: Gazeta Lwowska zajedno s književnim dodatkom Rozmaitości, pa onda Haliczanin i Lwowianin. – Urednik S. H. Lista vadi vesti iz poljskih listova i časopisa: Gazeta Krakowska, Gazeta Lwowska, Rozmaitości i Dziennik Mód Paryskich. – Urednik Skoroteče ima dosta vesti iz lista Orędownik. – Urednik beogradskih Srbskih novina Miloš Popović zna za poljske novine Gazeta Poznańska i Gazeta Lwowska, iz njih uzima mnoge vesti, a katkad prevodi i veće sastave. – Naročito je dobro poznat časopis Petra Dubrovskog Jutrzenka - Dennica, koji je izlazio u Varšavi na ruskom i poljskom jeziku, gde su članci za Poljake štampani na ruskom, a za Ruse na poljskom, stvari pak od opšteg interesa štampane su u dva paralelna teksta. Kad je Teodor Pavlović prvi put objavio da će ovaj list početi izlaziti, mislio je da će biti na ruskom, "ali u duhu sveslovenstva i za sveslovensku književnu polzu", podvlačio je on naročito^[257]. Ovaj časopis je bio zanimljivost svoje vrste, a imao je saradnike sa svih strana Slovenstva. Tu su sarađivali od naših ljudi Stanko Vraz i Miloš Popović.

Prema svemu ovome, vidi se da su Srbi mogli imati dobra obaveštenja o poljskoj književnosti.

Poljska je bila razdeljena u nekoliko delova i svaki od tih delova živeo je pod drukčijim prilikama, pa je i književnost u svakom od njih drukčije izgledala. Srbima su bili najbliži književnici iz Galicije, najpre što je Galicija bila pod Austrijom, pa su ti Poljaci mogli biti u neposrednoj vezi sa austriskim Srbima, a onda i zato što je od svih Poljaka valjda najviše radila na slovenskom zbližavanju grupa lavovskih književnika. Pa i lavovski listovi se najviše i najčešće upotrebljavaju kao: Gazeta Lwowska, Rozmaitości, Lwowianin, Haliczanin, Dziennik Mód Paryskich, onda nemački Mnemosyne i Morgenblatt, "koji kao obrazac svim dopisivateljima za ugled biti može"^[258].

Lavovski književni život naši urednici osobito pažljivo prate. Naročito je puno vesti o Osolineumu i promenama u njemu^[259]. Štampan je i oglas o novoj knjizi Stanislava Jašovskog, nama već tako dobro poznatog književnika, kojega prevodi Magarašević, kao i kasnije mnogi drugi urednici. Imamo vest o pokretanju časopisa Haliczanin^[260], a jednom je dat sadržaj cele jedne knjige časopisa Lwowianin, koji je izdavao Ludvik Zjeljinjski^[261]. God. 1841 u S. H. Listu čitamo prevod jednog pisma o poljskoj književnosti pisanog iz Lavova češkom časopisu Kwěty, upravo književniku Hanki. Tu se ne govori samo o lavovskim književnicima, već ima reči i o Krasickom, Sjemjenjskom, Višnjevskom, Maćejovskom i dr.^[262] Zanimljiva je vest da će Morgenzeitung početi izdavati dodatak Književni list, i od budućih saradnika se spominju: Kraševski, Grabovski, Višnjevski, Baljinjski i dr. "Sve ljudi koje svako počituje i koji su kadri epohu u poljskom knjižestvu učiniti"^[263]. Čak su i beogradske novine najviše pratile rad lavovskih književnika. One donose mnoge vesti iz lavovskih listova. I ne samo književne, nego se i druge stvari otud prevode. Tako je izišao i člančić: Najlakši način kojim se uplašeni konji, bila oni u koli ili u jašenju, zadržati mogu^[264] u prevodu nekoga O. Zanimljivo je da su transkripcije poljskih imena ovde vrlo dobre. Možda je prevodilac Aleksije Okolski, o kojem smo već govorili.

Od književnika obraćana je osobita pažnja na istoričare, skupljače narodnih umotvorina i etnologe. Tako nalazimo vesti o skupljačima poljskih narodnih pesama Sjemjenjskom i Ljipinjskom^[265] i o delu Bujnjickog Wędrówka po małych drogach^[266] u kojem je odlično opisan beloruski narodni život. Od istoričara su mnogi spominjani. Ima vesti o istoriskim delima Kraševskog^[267], kao i o njegovim romanima^[268]. I Višnjevski je izazvao interesovanje svojom velikom istorijom poljske književnosti^[269]. Na jednom mestu čak mu se zamera što nije dovoljno istakao uticaj češke književnosti na poljsku^[270]. Lepo je i s pravom pohvaljeno delo Henrika Ževuskog Memoari pana Severina Sopljice^[271], "prekrasno opisanije nravi prošastog stoletija". Samo što je naš urednik mislio da je Severin Sopljica pisac, a ne ličnost iz dela.

Osobito mnogo vesti nalazimo o časopisu Dubrovskog Jutrzenka - Dennica. Većina naših listova donela je vest kad je počela izlaziti^[272]. A ubrzo su se počeli javljati i prevodi iz nje. Već 1843 Letopis donosi otud prevod Šafarikove rasprave O Rezijanima i furlanskim Slavenima^[273]. Ima nešto beležaka koje zaslužuju da se o njima posebice progovori, jer su to u stvari male karakteristike poljskih književnika. U većini slučajeva su prevodi iz stranih časopisa, ali su katkad i originalne.

Prema Stanislavu Jašovskom rađen je članak o tri poljska književnika: Maljčevskom, Zaljeskom i Goščinjskom^[274]. Sva trojica su pretstavnici "ukrajinske škole" i dobro je uradio Jašovski što je o svoj trojici govorio zajedno. Karakteristike dela kao i pisaca dobro su pogođene.

Dobar je člančić preveden iz lavovskog nemačkog lista Morgenblatt o poljskim dramskim piscima Koženjovskom (Horcenіovski piљe prevodilac prema nemačkom čitanju poljskog imena Korzeniowski) i Fredru^[275]. Prvi se borio za ideje nove, romantičarske škole. Drugi se može uvrstiti u red najboljih slovenskih pisaca komedija "i zaslužuje s punim pravom ime poljskog Moliera". Dobro se ističe njegova veština vernog pretstavljanja ljudskih slabosti i prevrtljivosti, kao i lakoća i prirodnost njegovog šaljivog dijaloga.

Za nas su osobito važne dve beleške koje je napisao Pavle Stamatović. To je prvi slučaj da naš čovek daje književnu ocenu poljskog dela. Jedna je beleška o prvoj knjizi Kazimira Brođinjskog Pisma rozmaite (Razna dela) od 1830^[276]. Kritičar je prvo dao sadržaj knjige i rekao da je pisac "jako izobražen duh", a onda je odmah dao i svoj sud: nijedno delo iz novije poljske književnosti nije mu se "tako ponravilo" kao ovo. I ide još dalje, pa veli da se nijedno delo ove vrste iz čitave slovenske književnosti ne može s ovim meriti, bar koliko njegovo poznavanje slovenskih književnosti dopire. Onima pak koji ne bi poverovali ovome "individualnome i bespristrasnome" sudu, kritičar preporučuje da pročitaju pažljivo makar samo članak o elegiji, pa će se uveriti i sami da je ovaj sud tačan.

Raduje nas što je naš Stamatović tako pažljivo čitao Brođinjskog i što je bio tako rečit hvaleći zaista dobro delo. Brođinjski je tad bio jedan od najpriznatijih poljskih naučnika i pesnika, a njegove rasprave živele su dugo kao najbolje stvari svoje vrste.

Druga beleška je o prevodu latinskih pesama Kohanovskog od Brođinjskog^[277]. Stamatović žali što nema latinskog teksta da proveri prevod, ali sudeći po poljskom obliku ovih pesama, posao je "izrjadno izveden". Elegije Kohanovskog su inače "ljubke, tečne i slatkozvučne". Zanimljivo je s kakvom širokogrudošću Stamatović prašta svima onima koji su pisali latinski, kao i Kohanovski: oni su, veli, učinili uštrb naciji, ali je onda bilo takvo vreme i takvi su bili zahtevi.

Od svih poljskih književnika i naučnika najveću pažnju Srba privlačili su Vaclav Maćejovski i Adam Mickjevič. Njihov se rad prati skoro iz godine u godinu, puno beležaka imamo o njima.

Maćejovski je bio jedan od malog broja poljskih naučnika koji su bili zagrejani za slovensku uzajamnost, i u tome leži svakako prvi razlog njegovoj popularnosti kod Srba. Tome je pomoglo i njegovo poznanstvo s mnogim Srbima kao i ostalim slovenskim naučnicima. On se znao, između ostalih, s Vukom i Šafarikom. Pored toga, Maćejovski je mnogo putovao po slovenskim zemljama, te su se i vesti o njegovom radu, pa čak i o namerama, brzo raznosile. Ali je naročito privukao pažnju Srba time što se u delima služio srpskim izvorima.

Prvu vest o Maćejovskom štampao je Jovan Hadžić 1830 godine, ali mu je ime nakazno transkribovao kao Vaklav Mačiekovski^[278]. U njoj se kaže da će Maćejovski zajedno s prof. Ljeljeveljem istoriski izraditi Prava Slavena i da će kao izvor upotrebiti i Dušanov zakonik. Urednika Letopisa, gde je beleška štampana, kao pravnika, to osobito zanima: "i mi jedva čekamo da on ovo zaista važno delo ko koncu privede i izda". Ovo je Hadžić verovatno saznao od Šafarika, koji se baš tad dopisivao s Maćejovskim i tražio mu neka obaveštenja za novo izdanje istorije književnosti. Mogao je Maćejovski Šafariku javiti i na čem sam radi, a mogao ga je pitati nešto i o Dušanovu zakoniku, pa Šafarik dao to Hadžiću za Letopis.

Već ova sitna vest mogla je izazvati kod Srba interesovanje za to novo delo Maćejovskog. To je bila njegova Historya prawodawstw słowiańskich, koja je izišla u četiri knjige od 1832–1835, ali je uradio on sam, a ne zajedno sa Ljeljeveljem. I čim se pojavili prvi delovi, Pavle Stamatović piše o njima u svojoj Serbskoj pčeli^[279]. To je, veli, "otveć blagoprijatno pojavlenije u sveobštej slovenskoj literaturi", a u poljskoj treba da mu se da osobito mesto. "U njemu su sva slavenska kolena kao jednake časti velikog tela". Delo se naročito preporučuje srpskim pravnicima, jer se u njemu "dovoljno srpsko-narodnjeg zlata naći može". Zato se piscu odaje zahvalnost za tako lep rad.

Stamatović je i prvi prevodilac Maćejovskog u nas. I tridesetih godina se na tome završio interes za ovog poljskog naučnika. Više će se o njemu pisati tek četrdesetih godina. Samo je 1839 štampano jedno poduže pismo njegovo u S. N. Listu^[280]. Kome je pisano, kako je štampano i s kojeg je jezika prevedeno nismo mogli naći, ali je verovatno pisano Hanki ili Šafariku u Prag. Isto pismo smo našli na više mesta u poljskim listovima^[281], kojima ga je sam Maćejovski pisao, ali nijedan od tih poljskih tekstova ne odgovara srpskom, koji je najširi. Znači da nije prevođeno s poljskog. Pismo je inače informativnog karaktera. Maćejovski u njemu kaže da je hteo izdati drugo izdanje svoje istorije prava, ali je mesto toga izdao delo O spomenicima povjestnice knjižestva i zakonodavstva Slavena do 14 stoletija. Posle dolazi sadržaj toga dela i datum pisanja pisma: 22 april 1839, koji se takođe ne slaže ni s jednim datumom u poljskim tekstovima.

Tokom četrdesetih godina nalazimo o Maćejovskom više sitnijih vesti, jer se svako njegovo novo delo beležilo, a pisalo se čak i o njegovim naučnim putovanjima. Tih godina nalazimo i puno prevoda iz dela Maćejovskog.

Sasvim je drukčije bilo interesovanje Srba za Adama Mickjeviča. Njegova pesnička dela čitana su, Šturovci su neke njegove stvari znali i napamet, kao što smo već ranije rekli, ali u našim listovima ne nalazimo dovoljno vesti o njemu kao pesniku. Mnogo veći interes pobudio je on kod Srba kao profesor slovenskih književnosti u Parizu. I to ne odmah, nego tek kad se raščulo da Mickjevič u tim predavanjima govori i o Srbima, a osobito o srpskoj narodnoj poeziji i da je neobično hvali. Pre toga svega jedna beleška spominje Mickjeviča-pesnika i tu se on veoma visoko uzdiže. Povodom novog izdanja njegovih pesama kaže se da je on "slavni poljski stihotvorac, najveći između sviju sad živeći"^[282]. Druga vest je bez veće važnosti. U njoj se javlja da je Šulc preveo "na pemski" "povest Konrad Valenrod, sočinenije slavnog stihotvorca i literatora poljskog A. Mickjeviča^[283]. Bez važnosti je i vest da je "slavni poljski stihotvorac Mickjevіc" naimenovan za profesora "u lauzanskom universitetu"^[284]. To je jedina vest kod nas o lozanskoj profesuri Mickjevičevoj.

Osnivanje katedre za slovenske književnosti u Parizu pobudilo je priličan interes kod Srba. Ali više to nego sam profesor Mickjevič. Tako još početkom 1840 godine S. N. List^[285] javlja da se u Parizu radi na osnivanju ove katedre. Za to se naročito zauzima grof Sorgo, bivši poslanik dubrovačke republike u Parizu. U nekim listovima vest o katedri i profesoru donesena je tek kasnije, kad se saznalo o čem Mickjevič predaje^[286].

Ali zato 1843 beogradske novine donesoše čitav članak o Mickjeviču predavaču^[287]. Zanimljivo je da je ovo štampano odmah pošto je urednik novina postao Miloš Popović. Pisac je pun divljenja prema poljskome pesniku, koji tu izgleda kao kakav svetitelj-propovednik.

"Ovde on sada uči, okružen gomilom mladeži, do koje je slava njegovog imena doprla. Množina skupljeni što reči slavnoga učitelja crpi, opominje na obraz poljačkog živopisca Štatlera, koj Mickjevića predstavlja gde pred crkvom naše ljubljene gospođe u Krakovu skupljenom narodu čita "knjigu o poljskom narodu". – Ozbiljnost vremena govori iz njegovi usta. Nešto mramornoga počiva na licu ovog slavnog Poljaka. Glas mu je jasan". I dalji opis u ovom duhu. Naročito se ističe njegovo skromno odelo i poetska figura, a vrh svega hvale se njegove "neiskićene, ali baš zato silne reči". "Kadgod mu fali potrebni izraz; on ga traži i – nađe ga". Prvo je govorio uglavnom o poljskoj književnosti, ali sad govori o čitavoj slovenskoj. "Ne više mala Poljska, nego sva zemlja gde se slavenski glasovi razležu sad je njegovo otečestvo, koje on, ako i udaljen, duševno ljubi, i oplakuje mu unutrašnju neslogu". Naročito se ističe kako on "često izražava žalostnu tužbu, kao da je ovom narodu suđeno da gotovo neprestano jaram robstva na sebi nosi, da gotovo u svima dobama istorije ništa podobnoga njegovom unutrašnjem poniženiju nema, ako ne njegovo bezgranično stradanje. Na ovake misli obično sleduje religiozna uteha da će i Slavenima dan osvanuti".

Mickjevič je pretstavljen kao neki apostol slovenstva. To je malo preterano, ali je doterano kao za srpsku publiku. Isto se to vidi i u jednoj kasnijoj vesti, u kojoj se kaže da su Mickjevičeva predavanja "zbog pojavivše se u njima veroispovedne raspaljenosti u smotreniju panslavističkog misticizma Tovjanskovog toliko pozornosti pobudila" da više ne može predavati, nego je dobio dopust i kanda već otputovao u Švajcarsku^[288]. Mi pak znamo da učenje Tovjanjskog nije bilo nikako panslavističko, nego baš čisto poljsko, jer se u njemu govorilo o mesijanskoj ulozi poljskog naroda. I Mickjevič je pisao o poljskim patnjama kao hadžiluku, a to je značilo samo očišćenje za veliko delo koje je baš tome narodu bilo određeno. Kad je o tome počeo i govoriti s katedre, francuske vlasti mu zabraniše predavanja. A naše novine su tek 1845 javile da je Mickjevič "ostavio parisku profesuru slavjanske literature, koje je među mladeži veliko pobuđenje prouzrokovalo"^[289].

V.
Prvi prevod s poljskog. – Razvoj istorije slovenskih prava. – Normanska teorija. – I. B. Rakovjecki. – Analiza i ocena prevoda.

Trebalo je da prođe skoro deset godina od Šafarikovih članaka u Letopisu i njegove beleške o Rakovjeckom, u kojoj obećava prevode iz ovog pisca, pa da dođe i do prvog prevoda s poljskog. I počelo se baš s Rakovjeckim. To je Izvod iz knjige pod imenom Prawda ruska, tom I. Prevodilac se potpisao sa A... I...^[290]

Ignaci Rakovjecki nije bio nepoznat kod nas još izranije. Rekli smo koliko ga je Šafarik hvalio i u svojim delima kao i u pismima. To kao da nije bilo preterano, jer Rakovjecki zaista ima valjano mesto u istoriji slovenskih prava. Pokušaćemo, oslanjajući se na stručnjake po ovim pitanjima, da pretstavimo ukratko šta je Rakovjecki zatekao i šta je uradio u svojoj struci.

Prve osnove istoriji slovenskih prava postavili su istoričari, i to su bili prvo Nemci koji su radili u Rusiji. Međ ovima naročito se isticao August Šlecer, dobro poznat i kod nas. Ti ruski profesori bili su pristalice t. zv. normanske teorije. Glavna ideja je bila ova: Rusi su pozvali k sebi Varjage, narod normanskog porekla, i ovi su stvorili u Rusiji prvo društveno i političko uređenje. Nikome nije padalo na pamet da prouči život i običaje istočnih Slovena pre dolaska Varjaga i da ga uporedi s docnijim. Čak su i prvi protivnici normanske teorije, kao čuveni M. V. Lomonosov (1711–1765), dokazivali samo da su Varjazi bili slovenskog porekla i na taj način hteli da pokažu kako je i organizacija slovenskog društvenog života imala i nekih svojih specifičnih osobina.

Da bi se normanska teorija mogla stvarno pobiti potrebno je bilo da se stvar iz osnova počne drukčije posmatrati. Trebalo se vratiti izvorima. Poljaci su bili prvi koji su počeli proučavati život i običaje starih Slovena. Među ostalima osobito valja istaći V. Surovjeckog, V. S. Majevskog i Z. Dolengu-Hodakovskog. Surovjecki je počeo ispitivati prvobitnu istoriju Slovena, ali nije mogao doći do pozitivnih rezultata; Majevski je na osnovu jezičkih sličnosti dokazivao da su Sloveni srodni starim Indima; Hodakovski se posvetio izučavanju prethrišćanskih Slovena i prvi dao plan za proučavanje prvobitnog društvenog uređenja kod Slovena. Ali su svi ovi naučnici prilazili rešavanju ovog pitanja romantičarski i sa mnogo sentimenta za Slovene. I bilo im je dovoljno ako su mogli ma na koji način pokazati npr. da Sloveni vode poreklo od Inda, koji su bili poznati kao veoma star narod s velikom kulturom. I onda su svi bili gotovi da Slovene vežu za Inde i pitanje smatraju za rešeno: zadovoljena je i forma i slovenska sujeta.

Vremenom ovo postade nedovoljno naučnicima, naročito kad htedoše proučavati istoriju slovenskih prava. Valjalo se vratiti spomenicima i vaditi iz njih pojedinosti o društvenim običajima da bi se dobili istiniti pojmovi o slovenskom pravu. Put kojim je trebalo ići pokaza poljski leksikograf i filolog J. S. Linde, koji objavi raspravu o čuvenom Litavskom statutu (1816) i pokaza da taj statut ima puno sličnosti sa starim ruskim pravnim spomenikom iz XI–XIII veka Pravda ruska. Linde je upućivao na poređenje ta dva spomenika i time je dao ideju da se slovenski pravni spomenici počnu uporedno proučavati, da bi se mogla dobiti pretstava o opštem slovenskom pravu. Linde je pribegavao tim uporednim ispitivanjima i kad je radio o jeziku i književnosti^[291].

Eto šta je sve imao pred sobom I. B. Rakovjecki (1782–1839) kad je napisao i objavio svoje delo Prawda ruska (1820–1822, dve knjige), "koje možemo smatrati kao prvo istraživanje na polju istorije slovenskih prava"^[292].

Rakovjecki je hteo da radi istoriju poljskog jezika. Kako je znao da građu za to treba tražiti u spomenicima i upoređivati je, to je on pokupio ugovore ruskih knezova s Grcima i Nemcima i pravni zbornik Rusku pravdu, smatrajući ih za najstarije spomenike. Da bi pokazao jedinstvo svih slovenskih jezika, on je počeo ispitivati i prvobitni život Slovena, pa je na osnovu toga došao do zaključka da su Sloveni činili zajednicu. Kako je ovo dokazivao na osnovu veoma starih spomenika, koji su pokazivali da su Sloveni imali od prastarih vremena izvesno društveno uređenje, dakle još pre dolaska Varjaga, to je bez ikakvih drugih dokaza oborio čitavu normansku teoriju. Tako je Rakovjecki, prema građi koju su mu davali pristupačni izvori, stvorio sliku opšteg slovenskog prava. To je njegova najveća zasluga.

Rakovjecki se još uvek smatra za jednog od veoma značajnih naučnih radnika na istoriji slovenskih prava. Po Osvaldu Baljceru njegovo delo Prawda ruska ima epohalan značaj^[293], dok mu Jagić daje nešto manju, više istorisku važnost^[294]. Ali bi od nas bilo suvišno zahtevati ma štaviše, dosta je da je u prvoj polovini XIX veka Rakovjecki bio neobično cenjen, osobito od Šafarika, Čelakovskog i Kolara. Prema tome, našem prevodiocu može služiti na čast što je izabrao baš Rakovjeckog da prevede Srbima.

Odeljak koji je preveden u Letopisu u originalu ima naslov Zakończenie Rysu historycznego i nalazi se na kraju prve knjige, i to od 227–254 strane. U njemu pisac brani slovenski rod od rđavih tumača njegove prošlosti. On neće da bude pristrastan, jer svaki narod ima dobre i rđave osobine. On je pokušao "dokazati da drevni Slaveni nisu divljaci bili, kao što nam ij drevna i nova istorija izobražava; da su oni jošt pre nego su primili hristijansku veru imali usaveršenstvovani jezik, morali su još izdavna hudožestvo pisanja znati, i da Ruska pravda nije pravo gotsko, no ostatak drevnog slavenskog prava". Sloveni su još kao idolopoklonici "znali hudožestvo pisanja i imali opšte zakone", pa su odredbe tih zakona prenete posle u zakone pojedinih slovenskih naroda. Zato im ne treba tražiti izvore po gotskim, danskim, šotlandskim i drugim stranama, kao što čine Čacki, Šlecer, Struve, Evers i dr. Sad mnogi slovenski naučnici skupljaju materijal da bi se bolje upoznao slovenski život. Kod Rusa to čini Kepen, a kod Poljaka Potocki, Kolontaj, Sapjeha, Surovjecki, Osolinjski, Hodakovski i drugi. I na kraju velika pohvala Aleksandru I: "Beć se viori i bure po stranama slavenskim utišaše, nebo se razvedrava i jasna zora ishodi. Aleksandar mirotvorac otvara hram muzama, ljubeći pokoj i svobodu... Već je nastalo vreme u kom će se zažeći svjetilo prosvještenija. Otsad ćemo sojediniti trude i staranje zbog slave svoji predkova i zbog blaga njiovi potomaka".

Tako je završio Rakovjecki 1820, a sigurno ne bi to napisao i 1834, kad je izišao naš prevod. Ali je za naše ljude to bilo baš veoma zgodno. Tad se već uveliko širila među Srbima Kolarova ideja o slovenskoj uzajamnosti, pa je bilo dobro da se i ovom prilikom istakne vera u Slovene.

Šteta je što nam se ovaj prvi prevodilac s poljskog nije potpisao punim imenom nego stavio samo inicijale. Ko se iza inicijala A... I... krije teško je odgovoriti. U to vreme ne nalazimo nijednog našeg književnika da bi mu ime imalo ova početna slova. Pored sveg traganja nije nam uspelo da nađemo ko se mogao kriti iza ovih inicijala. Doduše, među pretplatnicima Letopisa iz toga vremena nalazimo ime "visokoučenog" Arona Ilića, učitelja segedinskog (knj. 36, 1835), koje bi odgovaralo onim inicijalima, ali ovaj čovek se nikad više kod nas ne javlja ni kao pisac ni kao prevodilac, te i ova pretpostavka ne bi imala mnogo opravdanja. A možda je to urednik Teodor Pavlović? Ni ova pretpostavka se ne bi mogla održati, jer se Pavlović nikad u ovakvim slučajevima nije sakrivao.

Dobro je učinio naš prevodilac što je baš ovaj odeljak izabrao: tu se govori o stvarima najšireg značaja i tu su glavni rezultati do kojih je Rakovjecki došao. U našem prevodu ima nešto ispuštanja, ali su učinjena s planom. Najpre je ispao prvi paragraf iz originala, pa onda ceo odeljak o Ljubušinu sudu, koji je u istoj knjizi Letopisa štampan odvojeno, a ima i nešto sitnijih ispuštanja.

Ceo prevod daje utisak teškog snalaženja u traženju srpskih reči, ali je znanje poljskog jezika dobro. Valja odmah reći da Rakovjecki piše dosta teško, njegove su rečenice veoma duge, a kompozicija komplikovana, tako da bi ga teško bilo prenositi na naš jezik i danas. Naš prevodilac je bio u velikoj neprilici i zbog toga što je onda teško bilo naći u srpskom jeziku izraze za mnoge naučne termine, a on se starao da ih nekako izrazi srpski, čak i onde gde mi i danas još upotrebljavamo strane reči.

Prevodilac je bio pažljiv i zato vrlo malo ima slučajeva da je koja reč prevedena rđavo. Ali se desi katkad da prevodilac izvrne čitavu rečenicu, kao što je u ovom slučaju: "Dla tych to powodów upadli Słowianie, dla tych to powodów ich kraje nie wstawiły się podobnie jak Skandynawia, która w średnich wiekach dostarczała całej Europie Rycerzów" – što je prevedeno sa: "Zbog ti uzroka propali su Slavjani, i predeli njiovi nisu tako proslavili se kao Skandinavija, koja je u srednjim stoletijama celoj Evropi vojne objavljivala". Misao je promašena. Evo šta znači poljski tekst: "Iz tih razloga podlegli su Sloveni, iz tih razloga nisu se njihove zemlje oduprle (tj. neprijatelju) onako kao Skandinavija, koja je u srednjem veku davala vitezove celoj Evropi". Nema spomena o kakvom "objavljivanju vojne". – Ili ovako sasvim okrenut smisao: "Dostrzegane w dawnym języku słowiańskim piękności, łatwo przekonywać nas mogą o stopniu cywilnego ojców naszych stanu..." prevedeno je sa: "Krasotu drevnog slavenskog jezika dokazuje stepen graždanskog stanja naši predkova...", a treba da glasi obrnuto: "Lepote koje se nalaze u davnom slovenskom jeziku mogu nas lako uveriti o visini kulturnog stanja naših predaka". – Prevodilac katkad prenese samo misao, a rečenicu liši stilskih ukrasa kao u ovom slučaju: "Ich Wineta smutnego od Duńczyków doczekała się końca" – prevedeno je sa: "Vineta postrada od Datčana". Bez obzira što Duńczycy nisu Datčani, nego Danci, rečenica bi glasila: "Njihova Vineta od Danaca dočeka tužni kraj". To je rečeno lepo, malo pesnički. U prevodu toga nema.

Ima na izvesnim mestima nekih sitnijih izmena koje su nastale sigurno po volji cenzure. Iz tih razloga je svakako ispao i čitav jedan stav, u kojem se govori ovo: kolo sreće se okreće i kad jednom nastanu bolja vremena, kad zavlada pravo, onda ćete se i vi, zaspali narodi, osloboditi, od Jadranskog Mora pa do reke Mulde. Iz istih je razloga verovatno ublažena i ova rečenica: "Już nastąpił czas w którym wolno jest rozpalać pochodnie światła.... wzmaga się miłość jedności słowiańskiej... niewzdrugajmy się tylko łożyć trudów i pracy dla sławy swych przodków i dla dobra ich pokoleń" – i prevedena: "Beć je nastalo vreme u kom će se zažeći svetilo prosveštenija. Otsad ćemo sojediniti trude i staranje zbog slave svoji predkova i zbog blaga njiovi potomaka". Međutim, ovde ima mnogo više aluzija i slovenskog elementa: "Beć je nastalo vreme u kojem je slobodno raspaljivati buktinje svetlosti... jača ljubav za ujedinjenje Slovena ... samo se ne ustručavajmo da ulažemo trud i rad za slavu svojih predaka i za dobro njihova roda". Pisac ovde propoveda, a u prevodu njegove misli postaju sasvim bezazlene.

Prevodilac je u više slučajeva veoma pažljiv. On se nije prevario ni kad je naišao na reč "gusły" (= vračanje) i nije je preveo sa "gusle", kako će mnogo kasnije prevodioci činiti. Još pažljiviji je kad neće da se pridržava poljskog reda reči, nego sam slobodno konstruiše rečenice, samo da bi bile više u duhu srpskog jezika. A najpažljiviji je kad izbegava nagomilavanje imenica, što je tako često u poljskom. Zato će "chciwość wydarcia korzyści handlowych" (gramzivost za oduzimanjem koristi od trgovine) prevesti sa: "da im istrgnu koristi trgovine", što je mnogo više u duhu srpskog jezika. Pa će biti i lepih sitnica, kao n. pr.: "brać za pretekst" prevedeno je odlično sa: "pod vidom", a doslovno: "uzimati za izgovor". Tako i rečenica: "gdyby uczuciem ludzkości nie natchnęły" – vrlo dobro je prevedena sa: "i ulila čuvstvo ljubve k čovečestvu", ma kako bio starinski način izražavanja.

VI.
Vaclav Maćejovski i njegov značaj kao istoričara slovenskih prava. – Prava serbska. – Pavle Stamatović kao prevodilac. – Hod slavenskog izobraženija. – O zemlji i ljudma slavenskima. – Teodor Pavlović kao prevodilac. – Način pisanja Maćejovskog. – Prevodi Miloša Popovića, Jovana Subotića i Simeona Filipovića.

Najpopularniji poljski pisac kod Srba bio je svakako Vaclav Maćejovski. To se moglo opaziti i po masi beležaka u našim listovima i časopisima. A još bolje se to vidi po našim prevodima iz njega; i po tome on stoji na prvom mestu među poljskim piscima.

Maćejovski zauzima jedno od najviših mesta među istoričarima slovenskog prava. Ono što je Rakovjecki pretstavio samo kao program koji valja ispuniti, a što je tek delimično mogao obraditi u glavnim crtama – to je Maćejovski hteo da sprovede i obradi do pojedinosti. Takvog ogromnog zadatka nije se latio niko ni pre ni posle njega^[295]. On nije uspeo da izvede do kraja započeti posao, ali njegovo delo Historya prawodawstw słowiańskich i današnji naučnici nazivaju monumentalnim^[296].

Maćejovski je tipičan slovenski romantičar. On je tvrdio da je slovensko pravo vladalo i u staroj Germaniji, pa je onda tamo izumrlo. Tako je stvorio "neku novu ultraslovensku teoriju, pravu antitezu normanskoj teoriji". On je Sloven-patriota i kad upoređuje slovensko pravo s docnijim nemačkim: prvo je težilo za "stvarnom, materijalnom, unutrašnjom pravdom", a drugo – "za formalnom, spoljašnjom pravdom"^[297]. On je herderovski sudio: što je sirovo i surovo, to je germansko; što je blago i plemenito – slovensko^[298]. Taj nedostatak kriticizma najviše danas smeta ovome naučniku, ali je baš to najviše godilo njegovim suvremenicima. Time su se u to vreme podjednako opijali i pesnici i naučnici.

Prvi prevod iz Maćejovskog dao je kod nas Pavle Stamatović 1834 godine^[299], dakle iste godine kad je izišao i prevod iz Rakovjeckog. Stamatović je svoj prevod nazvao Prava serbska. Maćejovski je, međutim, dao sliku opšteslovenskog prava. Zato je Stamatović iz Istorije slovenskih prava od Maćejovskog izvadio iz prve knjige sve ono što se tiče Srba. Katkad su to poveći izvaci, a katkad samo kratke rečenice. Zato je Stamatovićev tekst jedna kombinacija, ali ipak prevod s poljskog skoro sav. Tek dve-tri rečenice nismo mogli naći u originalu. Njih je Stamatović sam napisao da bi napravio vezu između različitih delova. Ponegde mu je ipak tekst ostao neujednačen i nedovoljno povezan, te se razume tek kad se pročita potpuni original.

U ovom prevodu ima puno izmena, zbog kojih nam je često teško reći jesu li došle usled pogrešno shvaćenog teksta originala, ili su činjene namerno. Tako u prevodu stoji: "Pokolenije Slovaka zakarpatski zavojevali su Mađari, no nisu otsloveniti mogli". Misao originala, međutim, sasvim je obrnuta: "Pokolenie Słowaków zakarpackich zawojowali Madziarowie ale się niezesłowiańszczyli" (tj. ali se nisu poslovenili – Mađari). Druga rečenica za ovom već objašnjava ovu misao: "Suprotno se desilo s Varezima, koje su Rusini pozvali da vladaju". Stamatović ovu drugu rečenicu možda i ne prevodi samo da bi mogao prvu onako izvrnuti. Verovatno je i preveo tu misao tako što je tih godina bila veoma jaka akcija Mađara.

Da je Stamatović voleo štošta i da izmeni namerno, vidi se po jednoj sitnoj izmeni. Tiče se Vuka Karadžića. U originalu nalazimo jednu ovakvu rečenicu: "Pieśni narodowe serbskie zebrane przez Wuka Stefanowicza Karadżicza i wydane w Lipsku 1824 pod napisem Narodne serbskie piesme tyleż co i rękopism Królodworski dla nas dostarczyły". Prevodilac neće u svoj tekst da primi Vuka, nego sve ovo prevodi: "Pjesme narodnje serbske, to su za Serblje što je za Poljake Kraljodvorski rukopis". I Hankin plagijat pridan je pogrešno Poljacima. Vukovo ime izbacuje prevodilac i onda kad spominje Danicu.

Stamatovićev prevod ima dosta slabih stvari. Najpre su tu reči i izrazi pogrešno prevedeni. Npr. "ulegać wpływowi" prevedeno je kao "vlasti povinovati se", a treba "potpadati pod uticaj"; "wzmianka o najdawniejszych dyplomatach" prevedeno je kao "pamjatnici o najstarijim diplomama", a treba "spomen najstarijih povelja", ili još bolje: "najstarije povelje spominju se"; "jako zgodny z ich widokami arystokratyckiemi" prevedeno je sa: "budući da je zgodno bilo za njiovo vladenije aristokratičesko", a treba: "pošto odgovara njihovim aristokratskim pogledima"; "Włoch" prevedeno sa "Vlah", a znači "Talijan" itd.

Kako je pravio izvod iz jednog velikog dela, Stamatović je mogao katkad i preskakati stvari koje se tiču i Srba, ili ih je mogao reći kraće. Međutim, on kao da nije znao dobro poljski jezik, pa je morao i zato ispuštati. Naročito pada u oči da nije preveden jedan vrlo važan stav u kojem se kaže da Srbi nisu imali veze sa prosvetom zapadne Evrope, a rastrzani domaćim neslogama i spoljnim neprijateljima najzad potpadoše pod Turke. Srbima se bolja budućnost osmehuje, ali će proći još mnogo vremena dok dođu do onoga stepena prosvećenosti na kojem su bili u XIV veku. A sad ne bi trebalo da grade zakonodavstvo na brzu ruku prema Napoleonovom kodeksu, nego treba da ga stvaraju prema slovenskim izvorima.

Stamatović je često rečenice uprošćavao, a katkad ih je sasvim rđavo prenosio. Možda je u tome bilo više nepažnje nego neznanja jezika. Tako se na jednom mestu kaže da su Sloveni bili veseli i imali izraz gusle (gusle) za muzički instrumenat koji se kod Srba još sačuvao. A odmah zatim rečenica: "Byli religijni, ale się oraz gusłom i wieszczbiarstwu wielce oddawali" prevedena je sa: "Bili su pobožni, ali su se za jedan čas k guslama okretali". Međutim gusły znači vračanje, kako je dobro preveo prevodilac Rakovjeckog. I Stamatović je lako mogao videti da se te dve reči pišu različito (gusle i gusły), a rečnik bi mu već pokazao značenja.

Kao što se iz ove male analize vidi, Stamatovićev prevod je dosta slab, i to možda više zbog prevodiočeve aljkavosti nego zbog neznanja jezika. Zasluga je ipak njegova što je dao prvi prevod iz Maćejovskog i jedan od prvih prevoda s poljskog jezika kod nas. Posle toga trebalo je da prođe nekoliko godina pa da se pojave i drugi prevodi iz ovog onda tako omiljenog poljskog istoričara. Dao ih je Teodor Pavlović, i to jedan 1839, a drugi 1840.

Prvi prevod je Hod slavenskog izobraženija^[300] i izvađen je iz knjige Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian (1839), i to je prva glava iz drugog dela, koji nosi naslov Istorija književnosti i prosvete slovenskih naroda do XIV veka. Članak je mali, ali u njemu nalazimo nekoliko osnovnih ideja Maćejovskoga. Valjda je zato baš on odmah preveden i na ruski^[301], a s ruskog ga je preveo Vjekoslav Babukić na hrvatski^[302].

Evo šta je rečeno u ovome članku. Sloveni su uvek živeli u vezi sa svojim susedima. U IX i X veku Česi i Poljaci se okretoše zapadnoj crkvi, te sa zapada počeše dobijati kulturu i prestigoše svoju istočnu braću. Na istoku surova borba okrepi narode, te se i oni okretoše zapadu, ali nisu hteli primati sve otud. Utoliko su bolje očuvali svoje slovenske osobine.

Pavlović je bio prilično slobodan prema originalu: on često izbacuje čitave rečenice, a katkad i doda ponešto, katkad, opet, namerno menja tekst originala. Inače se prilično dobro snalazio u glomaznim rečenicama Maćejovskoga. Ali ipak ima i prebacivanja.

"Kiedy po rozdwojeniu się katolickiego kościoła i ludy słowiańskie pod wszelakim rozdwoiły się względem, jedne z nich posunęły się w oświacie, drugie w tył się cofnęły, z wielkiem dla siebie szczęściem, jak pokazał czas który wszystko wywodzi na jaw" – piše Maćejovski, što znači: "Kad se posle odvajanja katoličke crkve i slovenski narodi razdeliše u svakom pogledu, jedni od njih napredovaše u prosveti, a drugi nazadovaše, na svoju veliku sreću, kako je pokazalo vreme koje sve iznosi na videlo". Tu je rečen jedan od osnovnih pogleda Maćejovskog: da su pravoslavni narodi bolje sačuvali stare slovenske tradicije. Pavlović je to preneo sasvim slobodno, ali i rđavo. "U devetom i desetom stoletiju narodi slavenski razdelili su se u svim odnošenijama; jedni su od nji težili za prosveštenijem, a drugi ostali su iza nji tražeći za sebe bolju sreću u drugim zanimanijama, i u smotreniju prosveštenija shodnije očekivajući vreme" – kaže Pavlović.

Naročito je šteta što Pavlović nije dobro preveo poslednju rečenicu. Ona je vrlo značajna za poglede Maćejovskog. Da li je to došlo otud što Pavlović nije razumeo dovoljno suptilno poljski tekst, ili zato što te misli nije umeo srpski izraziti, sasvim je svejedno. Za nas je važno da je ta glavna misao piščeva prevedena veoma površno, grubo i netačno. Evo te rečenice:

"Starożytniejszy od nich świat dawny Azji i Afryki był ciągle mistrzem dziś starożytnych Greków i Rzymian: będzie on nim i dla nas, będą też szczególniej oni, dopóki gruntownie oświaty naszej nie rozwiniemy, ucząc się od cudzoziemców ale ich nie naśladując, ich księgi ale nie życie pochwalając, nie ich ale własnym kierując się rozumem". ("Danas starim Grcima i Rimljanima bio je stalno učitelj davnašnji svet Azije i Afrike, koji je bio stariji od njih: i nama će biti on – t. j. davnašnji svet Azije i Afrike –, a osobito će nam to biti oni – t. j. Grci i Rimljani –, dok iz osnova ne razvijemo svoju prosvetu, učeći se od stranaca, ali ne podražavajući im, hvaleći njihove knjige, ali ne i njihov život, upravljajući se ne njihovim nego svojim razumom"). Pavlović je to uprostio i nije rekao ono što je rekao Maćejovski, jer je njegovu misao nemogućno uprostiti, nego bi se samo mogla raširiti. Evo Pavlovićevog prvog dela, koji je rđav: "Stari svet Azije i Afrike bio je učitelj Grka i Rimljana, učitelj naš biće i ostatće svet grečeski i rimski, dok mi soveršeno rasprostranimo sobstveno naše izobraženije"...

Pa ipak možemo reći da se Pavlović dosta dobro snašao u ovome teškom tekstu. Grešaka običnih nema. Ove koje smo naveli više su tananosti nego obično znanje jezika, koje je Pavlović imao.

Najbolji izbor učinio je Teodor Pavlović kad je preveo O zemlji i ljudima slavenskima voobšte i u najstarije doba^[303]. To su paragrafi 29-36 iz prve knjige Istorije slovenskih prava, tj. prve tri glave: Zemlja i ljudi, Karakter Slovena uopšte, Karakter Slovena (pojedinačno).

Slovenska zemlja je plodna, – priča se tu –, Sloveni su ljudi blagog karaktera, te zato na njihove zemlje počeše nailaziti stranci, željni zarade, i oduzeše im svu industriju iz ruku, te ovi ostadoše zemljoradnici, stočari i baštovani. Herder veli da su Sloveni mnogim stvarima naučili Nemce, a posle su to isto morali učiti od Nemaca, "i tako postanu učenici svoji negdašnji učenika". Dalje se govori o društvenom uređenju kod Slovena. Zatim dolazi odeljak u kojem se govori vrlo lepo o karakteru Slovena, i na kraju i o glavnim osobinama Srba. Predmet je bio vrlo zanimljiv za ono vreme i verovatno je lepo primljen i kod Srba.

Prevod je nešto bolji nego raniji. Verovatno zato što je stil originala ovde mnogo lakši, ili još bolje: kitnjastiji, ali je misao lakše bilo pogoditi. I u ovom prevodu možemo naći vrlo teške rečenice dobro prevedene. Nije bilo baš lako prevesti ovo: "...ale że uprzedzając naturalny bieg rzeczy i niedozwalając wolnym krokiem i w sposób duchowi słowiańszczyzny odpowiedni rozwijać się siłom grodów swoich, jak to czynili królowie..." Pavlović je to preveo sasvim dobro, samo jezikom kojim je on mogao pisati: "...ali budući da se nije prirodan red stvari nabljudavao, i nisu se laganim korakom i načinom duhu Slavena odgovarajućim, sile gradova razvijale, kao što su kraljevi zapadnje Evrope činili..."

Baš iz gornje rečenice može se videti još jedna osobina Pavlovića kao prevodioca: on zadržava potpuno red reči i sintaksu onakve kakvi su u poljskom. Evo još jednog primera za to: "Rozumiem tu handel i rękodzieła, które później i Słowianom nad brzegami morza mieszkającym, i tego rodzaju zatrudnieniom wielce się oddającym wydarto". Pavlović tu zadržava bezlični oblik rečenice, što je vrlo rđavo: "Razumeva se ovde trgovina i rukodelstvo, koje se docnije i onima na moru živećim Slavenima, koji su se sa ovog roda poslovima zanimali, istrgne". Pavlović je čak i "rozumiem" (razumem) iz originala preveo bezlično sa "razumeva se", ali je jednu rečenicu dobro preveo, t. j.: "i tego rodzaju zatrudnieniom wielce się oddającym" prevedeno je sa: "koji su se sa ovog roda poslovima zanimali", a mogli smo očekivati da će prevesti doslovno: "i ovog roda poslovima zanimajućim se", kao što je preveo pre toga: "i onima na moru živećim Slovenima".

Katkad opet, iz težnje da približi sadržaj Srbima, Pavlović izmeni original, pa čak napravi besmislicu. Kad pisac daje granice do kojih su se širili Sloveni, on kaže: na istoku do granice Azije i Crnog Mora, na jugu do Grčke i Jadranskog Mora, na zapadu do reka Elbe i Soče, "a na północ do brzegów bałtyckiego morza". Pavlović ovo poslednje prevodi: "i k jugu (se) do adriatičeskog mora prostire". Međutim, južna granica je već spomenuta, a nije mogućno da Pavlović nije znao da "północ" znači "sever". To bi mu najzad reklo i to što se tamo nalazi Baltičko More.

Ono što je ovome članku moglo davati osobitu draž, to je način pisanja. Tema je bila zanimljiva za ona vremena, ali je pisac učinio i lepom. Izvesni opisi ništa ne ustupaju opisima iz sasvim dobrih beletrističkih dela toga vremena. Nisu bez slikovitosti ove rečenice: "Ona meka i plodna zemlja, na kojoj su Sloveni od vajkada živeli, ima zdravu klimu i različiti oblik. Većinom je puna brežuljaka, uzvišica, a katkad i viših planina, koje po plodnosti malo ustupaju ravnicama"... Tako pričanje počinje i teče veoma živo, katkad skoro liči na pesničku prozu. "Kad pretresemo istoriju samih Leha toga vremena, pokazaće se da je njihov duh bio čas miran i blag, čas brz i nagao, kao talasi Visle, kojoj su po obalama živeli. Vešta ruka koja bi tim narodom upravljala i radila u duhu njegovih narodnih osobina, mogla mu je uvek davati oblik onakav kakav je sama htela, nalik mekome vosku; naročito ako je valjano umela zaposliti njegov živi duh, kome je uvek bilo potrebno da bude nečim obuzet".... itd.

Na kraju bismo mogli reći da Pavlović svoje prevode nije mnogo gladio, i rekli bismo da se više borio sa srpskim jezikom nego s poljskim, jer je često teško nalazio srpske izraze za misao koju je našao u originalu.

Ostali prevodi iz Maćejovskog su za nas od manjeg značaja, jer se tiču specijalnijih pravnih pitanja. Pregledaćemo ih samo zato da pokažemo kako je ko od prevodilaca znao poljski. Prevodili su Miloš Popović, Jovan Subotić i Simeon Filipović.

Miloš Popović je preveo odeljak Policija u stari Slavena^[304] iz Istorije slovenskih prava. Odmah na početku Popović kaže da je radio po Maćejovskom "i drugim jošt spisateljima". Međutim, sve je uzeo iz Maćejovskog, samo je odeljak o policiji (I knj. § 102–104) proširio umecima iz drugih paragrafa. Nema u Maćejovskog jedino napomene pod br. 6. na str. 199, a to su navodi iz Dušanova zakonika.

Prevod Popovićev nije uvek bukvalan, to je vrlo često izvod, a katkad i proširenje misli Maćejovskog. Valja pomenuti jednu dobru i značajnu osobinu Popovićeva prevoda: on često glomaznu poljsku rečenicu razbija i stvara kraće rečenice, koje postaju mnogo bliže duhu našeg jezika. Zato je jezik njegova prevoda daleko bolji od jezika svih drugih prevodilaca članaka Maćejovskog. Ali katkad će Popović s manje pažnje prevoditi i praviti i greške koje nije smeo praviti. Tako je rđavo prošla vrlo važna misao Maćejovskog: "Prostota obyczajów i łagodność charakteru, wpajając w serca Słowian cnoty a obrzydzając występki, których unikać dopiero religia chrześciańska i upowszechniona oświata inne ludy nauczyła, nie dały Słowianom uczuć potrzeby...." ("Zbog prostih običaja i blagog karaktera Slovenima se usađivale u srca vrline i odvratnost prema prestupima, kojih su se drugi narodi klonili tek kad ih je tome naučila hrišćanska vera i razvijena prosveta, te nisu mogli osećati potrebu..."). Popović dobro radi što ovu veliku rečenicu kida na manje, ali misao ne prenosi dovoljno tačno: "Skladnost naravi i mekota značaja srce Slavena (je) oblagorođavala. Ova dakle dobrodeteljnji je od prestupaka usažavala. Da se na prestupke pazi, Slavene je istom hristijanski zakon i obrazovanost drugi naroda naučila". Misao je sasvim izvrnuta i rečeno nešto što je baš suprotno osnovnoj tezi Maćejovskoga da su Sloveni i pre hrišćanstva bili valjani, a druge je narode tek hrišćanstvo tome naučilo.

Po svemu izgleda da je Popović katkad gubio smisao originala zato što je radio brzo, ali je zato dobro vladao srpskim jezikom, a i poljski je znao prilično, pa je mogao dobro prevoditi i teška mesta.

Jovan Subotić je preveo iz Maćejovskog dve stvari: O božjoj presudi^[305] i Dejstvo koje je kultura na domaći i društveni život Slavena u odseku XIV–XVIII v. imala^[306]. Prva je iz Istorije slovenskih prava^[307], a druga je iz knjige Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian^[308].

Rasprava O božjoj presudi suviše je stručna, a Subotić je učinio još težom za čitaoce što je navodio i sav naučni aparat, kao i masu grčkih i latinskih citata. Šta više, zadržao je i brojeve paragrafa iz originala, a nigde ne kaže odakle je prevodio. Zato nas jedino može interesovati u ovom slučaju kako je Subotić prevodio.

Subotić je pri prevođenju veoma pažljiv i zna dobro poljski jezik. Vrlo je teško kod njega naći kakvu običnu grešku, kakve su se često nalazile u Pavlovića i Popovića. U nekoliko slučajeva se svega prevario, oslanjajući se svakako više na smisao nego na rečnik. Katkad nije dovoljno živ u prevodu, kao u rečenici: "I tako mu se sablja dala da s njom napadenija od ruke ženske i njene udare od sebe odbrani". Čak je i nevešto rečeno, a poljski je vrlo lepo: "a podawszy mu miecz w rękę, stamtąd kazano mu odpierać natarczywość sypiących się nań razów z ręki niewiasty" ("a davši mu mač u ruku, narede mu da odatle odbija žestoke udarce što ih na nj sipa ženska ruka"). Po ovoj rečenici vidi se još jedna osobina Subotića prevodioca: on prevodi pravnički tekst, pa se više stara da tačno prenese svaku misao, a na stilske osobine, kao i na posebne reči, ne obraća uvek mnogo pažnje. Ali i tu se vrlo retko može učiniti koja zamerka. Mnogo stvari treba oprostiti Subotiću i zato što je srpski jezik onda bio još nedovoljno razvijen za prevođenje naučnih stvari. Kod Subotića se vidi lep napor da ipak sve izrazi što bolje. Navešćemo samo koji primer za to. "Wolno było zmęczonemu walką żądać na godzinę odpoczynku" prevedeno je sasvim dobro sa: "Onaj koji se u borenju umori, imao je pravo jedan sat iskati da se odmori". Naročito je dobro što je "zmęczonemu walką" (doslovno: umorenome borbom) preveo čitavom rečenicom: "onaj koji se u borenju umori". Tako je dobro prevedena i rečenica: "Używano sądu bożego gdy się chciano uniewinnić, z uczynionego sobie zarzutu o zabójstwo, kradzież lub popełnioną szkodę" sa: "Božije presude upotrebljavali su onda kad se trebalo od podozrenija ubistva, krađe i oštećenja očistiti". Konstrukcija poljske rečenice je inače tako nezgodna da bi se morala sasvim izvrnuti pa da se može srpski izraziti.

Iste osobine vidimo i po drugome Subotićevom prevodu. Ne treba mu možda zameriti za neke reči koje su ga prevarile zbog svog oblika. Zato će i on, kao i svi pre njega, "ruski" prevesti sa "ruski", mesto "rusinski", pa će "stany" prevesti sa "stanje", a ono znači "staleži", a "górnik" prevesti sa "brđanin" (jer góra znači planina) mesto sa "rudar". Ali zato će katkad tražiti čak i naročiti izraz da dobro izrazi poljsku misao. Tako će rečenicu: "Byłoby niesprawiedliwością brać wszystko za dobrą monetę co w tej mierze..." etc. vrlo dobro prevesti sa: "Nepravedno bi bilo sve ono za gotov novac primati...." itd. Dobro je najpre što poljsku imenicu s glagolom prevodi s prilogom i glagolom, t. j. ne: "Nepravda bi bila", nego "Nepravedno bi bilo", to je bliže duhu našeg jezika; a onda je vrlo dobro što za poljski izraz "za dobrą monetę" nalazi zaista pravo srpsko: "za gotov novac", koje ima isto značenje, ali drukčiji oblik.

I poslednji prevodilac Maćejovskog u Srba bio je takođe pravnik, advokat Simeon Filipović, jedno vreme urednik Letopisa. Preveo je O državnom pravleniju i vladeteljima slavenski naroda u najstarija vremena^[309]. I to je izvađeno iz Istorije slovenskih prava^[310]. I ovo nema šireg interesa, a i Filipović je, kao i Subotić, uz tekst dao i sav naučni aparat, te je time još otežao i onako težak tekst Maćejovskog.

Kao prevodilac, Filipović je bio najpažljiviji od svih prevodilaca Maćejovskog. U celome prevodu skoro se ne može naći rđavo prevedena reč. Ali zato smisao nije baš uvek pogođen. To bi značilo da Filipović nije dobro znao poljski jezik, pa je to nadoknađivao pažljivim zagledanjem u rečnike. To mu nije moglo uvek pomoći. Pogledajmo samo rečenicu: "Waźnem jest co o rządzie dawnych Polaków i o ich wojewodzie Kroku na czele swojej kroniki mówi Boguchwała" ("Važno je šta o upravi davnih Poljaka i o njihovom vojvodi Kroku – treba Kraku – na čelu svoje hronike govori Boguhval"). Filipović prevodi ovako: "Važno je, što Boguhvala o pravleniju stari Poljaka i njiovim vojvodama Krok u početku svoje kronike veli". Iz prevoda se ništa ne vidi, upravo sve što se vidi naopako je rečeno. Prevodilac nije znao ko je to Boguhval ili Boguhvala, niti je znao ko je to Krak, pa se po njegovu prevodu ne vidi ko je od ove dvojice vojvoda, a ko hroničar. I ova greška se zadržala, ma da će se već na idućoj strani spomenuti Boguhvalina hronika. Rđavo je prevedena i rečenica: "...u Daków i Bułgarów panowie duchowni i świeccy stanowili kto ma panować" ("kod Daka i Bugara duhovna i svetovna vlastela rešavala je ko ima da vlada"). Filipović to prevodi ovako: "kod Daka i Bugara neizvestno je ko je, duhovna ili svetska gospoda, vladati imao". A to je nešto sasvim drugo.

Ali se Filipović ipak starao da prevodi dobro. Katkad je morao poneku reč da doda, ali je smisao davao dobar. Ima katkad vrlo teških rečenica koje su sasvim dobro prevedene. Starao se da mu i srpski jezik bude što čistiji, sa što manje uticaja poljske konstrukcije. To mu nije uvek polazilo za rukom, ali je ipak u većini slučajeva uspevao.

VII.
Prevodi iz Mickjevičevih predavanja. – Prevodi Mickjevičevih pesama. – Oda mladosti. – Prevod Teodora Pavlovića. – Prevodi Stanka Vraza u srpskim časopisima. – Ljubomir P. Nenadović i njegov prevod pesme "Šta želiš?"

Rekli smo s kakvim su interesovanjem praćena kod nas Mickjevičeva predavanja. Ona su izišla i štampana, i to u poljskom prevodu tokom 1842 i 1843, a u nemačkom 1843–1845 u četiri knjige. Nešto kasnije iziđoše i na francuskom (1849), i to je izdanje pregledao i unekoliko ispravljao sam Mickjevič. Kod nas je najbolje bilo poznato nemačko izdanje^[311]. Iz njega su čitali naši đaci na visokim školama, iz njega su najzad čitali i srpski književnici. I vrlo brzo pojavljuju se i prevodi iz tih predavanja.

Prvi prevod iz Mickjevičevih predavanja štampan je u Podunavci tokom 1843 i 1844 godine^[312]. Prevodilac se potpisao sa L. P., što bi možda bili inicijali Šturova đaka Lazara Poštića, a svome prevodu dao je naziv Srblji i njiove narodne pesme. Prevođeno je s nemačkog, a u napomeni rečeno je ovo: "Ovo mnogovažno i u svome rodu jedino delo gledatćemo svakojako, ako nam samo sredstva na ruci budu, da i u srbskom jeziku na svet izađe". Ovaj deo koji je preveden pretstavlja Mickjevičeva predavanja: XV (samo kraj), XVI i XVII (bez kraja). Možda je zanimljivo da je prevodilac ispustio poslednji pasus XVI glave u kojem je reč o Vuku i načinu kako je on skupljao narodne pesme.

Mickjevič je u ovim predavanjima govorio prvo o srpskoj istoriji, koju počinje od Bele Uroša, pa preko Nemanje, Dušana i Lazara dolazi do Uroševe smrti, po njemu 1368 (u francuskom izdanju 1366); zatim je veoma široko ispričao kosovsku bitku i događaje vezane za propast Srbije; posle toga je govorio o narodnim pesmama, prvo uopšte, pa onda posebice, davši analize mnogih, kao: Ženidbe kneza Lazara, Sveca blago dele, Car Lazar se privoleva carstvu nebeskom, Ivan Kosančić uhodi tursku vojsku i puno drugih iz kosovskog ciklusa s Kosovkom devojkom na kraju. U svima tim predavanjima Mickjevič neobično hvali našu narodnu poeziju i upoređuje je s Homerom.

Isti ovaj deo Mickjevičevih predavanja preveo je i d-r Petar Jovanović i štampao u Bačkoj vili^[313], ne naznačivši ko je pisac. Prevodio je nezavisno od prvog prevoda, takođe s nemačkog, i preveo je po delić više na početku i na kraju, nego prevodilac iz Podunavke, a nije propustio ni ono o Vuku na kraju XVI predavanja. I ovaj prevodilac, kao i onaj iz Podunavke, imao je nameru da prevodi i dalje ova predavanja, ali nije to učinio.

I Teodor Pavlović je preveo u svome S. N. Listu jedan odeljak iz Mickjevičevih predavanja i nazvao ga O prvom poreklu Slavena i o najstarijem imenu Srb^[314]. Čega sve nema u tome predavanju! Mickjevič je pustio svojoj mašti na volju i ispričao puno stvari o Slovenima, ali sve s tako fantastičnim kombinacijama da im se moglo verovati samo u ono romantičarsko doba. Njegovo etimologisanje prelazi granice najsmelijih kombinacija. Po njemu Mezija ima isti koren s rečju muž, Panonija s rečju pan, Serb i Sorab je takođe istog postanka (Sorab > Sorb > Serb i obrnuto), a Sirci su bili Sloveni što se dokazuje pomoću naziva bogova; Nabuhodonosar je slovensko ime i znači Ne - buh - odno - car, t. j. ne bog nego car.

Najzad, valja spomenuti da je i Aleksandar Andrić preveo jedan mali odeljak iz ovih predavanja i štampao ga u svome Zimzelenu^[315]. Tu Mickjevič govori o Turcima kao zavojevačima i ističe da su oni bili najčovečniji prema Slovenima od svih zavojevača, jer je slovenski narod pod Turcima zadržao zemlju i sačuvao vlast. Ovo je bilo u skladu s politikom poljske emigracije četrdesetih godina, kao što smo već pokazali ranije.

Iz Mickjevičeve poezije imamo malo prevoda. Uvek kad se spominjao ovaj pesnik kod nas, isticalo se da je pesnik, i to veliki pesnik; znamo da je Štur sa svojim đacima čitao i tumačio njegove pesme, znamo da su te pesme čitali Mija Vlaškalić, Svetozar Miletić, Jovan Đorđević, verovatno i mnogi drugi, a kad se govorilo o njegovim pariskim predavanjima i tad se naročito podvlačilo da je on poznati pesnik, a ipak prevoda iz njegove poezije imamo vrlo malo. I još manje bi ih bilo da nije Stanko Vraz štampao u srpskim časopisima dva svoja prevoda.

Prvi prevod iz Mickjevičeve poezije dao je Teodor Pavlović 1837 i to je Oda na mladež (Oda do młodości = Oda mladosti)^[316].

Mickjevič je još u mladosti bio veoma borben duh. Zato je kao đak bio jedan od kolovođa u đačkim udruženjima u kojima se sprovodila ideja o poljskoj slobodi, te godine 1823 dopade tamnice i bi suđen, da 1824 bude prognan u Odesu. Nije on u mladosti pisao samo romanse i balade i nežne ljubavne pesme, nego je umeo katkad da udari u mnogo oštrije žice i da piše programske i borbene pesme. Najbolja od tih pesama mu je Oda mladosti. Napisao ju je u Kovnu 1820 godine, kad je za kratko vreme bio učitelj u današnjoj litavskoj prestonici. Inače je pesma sva i programska i borbena. Pretstavljen je u njoj stari svet bez srca, bez duha, na čije će mesto doći novi, mladi svet, koji će složno i krepko ići gradu slave. Ulaz u taj grad brane nasilje i slabost, ali pesnik uzvikuje mladim prijateljima: suzbijmo nasilje silom, a učimo se još u mladosti boriti se sa slabošću! Samo treba raditi složno.

Pavlović je odlično učinio što je izabrao da prevede baš ovu pesmu. Ona je bila veoma zgodna za ono vreme, kad su Srbi imali da vode žestoku borbu za održanje narodnosti i prava svojih. Pesma je himna mladosti i slozi, a uz to potstrekač na borbu. Ali zato nije bilo lako prevesti na naš jezik ovu pesmu. I Pavlović je nije mogao prevesti dobro.

Bez duha i srca, ovde su mrtva tjelesa!
Tvoja mi, o mladeži! daj krila,
Nad zemljom koja b' me uzvisila
Gor u rajski predjel, čudotvorna
Oduševljena sila gdi i moćna,
Gdi novosti dično rasti cveće
Gdi nadežde zlat obraz obleće.

Ovi stihovi ne prenose pesnikovu misao. Neki su čak nerazumljivi. Nije prevodilac razumeo važnu i dosta prostu pesnikovu misao:

Młodości! podaj mi skrzydła:
Niech nad martwym wzlecę światem
W rajską dziedzinę ułudy,
Kędy zapał tworzy cudy....

("Mladosti, daj mi krila da uzletim nad mrtvim svetom u rajski kraj opsena, gde oduševljenje stvara čuda").

Čitavom slikom pretstavlja Mickjevič život i smrt samoživca: to je gmizavac u ljusci, koji neprestano samo juri sitnije i slabije od sebe, da se najzad razbije o stenu, a da niko nije znao o njegovu životu niti je saznao o njegovoj propasti.

Pavlović i tu teško prevodi. Osnovna misao pokvarena je s tim što je "płaz w skorupie" prevedeno sa: "crv nemoćni s ljuskom", mesto "gmizavac u ljusci". Zato se nije moglo reći dalje da taj "crv nemoćni" ništi slabije od sebe, jer je valjda i sam slab, te dolazi stih:

Za podlijim još stvarma pašti se.

Pesnik je, međutim, hteo reći da samoživi ljudi rade jedan drugome o glavi, jači goni slabijeg da ga uništi, i u tome jurenju često propadaju, a niko ništa ne sazna ni o njihovu životu ni o njihovoj smrti. Ti ljudi su uvek zatvoreni u sebe ("u ljusci") i večito gmižu nisko, ne uzleću visoko ("gmizavci"). Zato je potreban složan rad.

Młodości! tobie nektar żywota
Natenczas słodki, gdy z innemi w dziele...

("Mladosti, tebi je nektar života onda sladak kad si s drugima na delu").

Pavlović ne prevede dobro "w dziele", ali misao ipak prenese donekle:

Znaj, mladeži! nektar života je sladak
Samo kad se s drugim deli.

Samo što se u prevodu izgubilo ono što je Mickjeviču glavno: "na delu", t.j. u složnom radu. Čitava pesma je himna mladosti i složnom radu.

Sasvim je opisno prevedena misao:

I ten szczęśliwy, kto padł wśród zawodu,
Jeżeli poległym ciałem
Dał innym szczebel do sławy grodu...

("Neka je srećan i onaj koji je pao u borbi, ako je svojim mrtvim telom pomogao drugima da uđu u grad slave").

I onaj je blažen, koji padne,
Koga revnost rano u grob stavi
Pre neg metu revnosti dostigne
Pade l'? put on lakša drugom k slavi.

Po ovome prevodu izgleda kao da treba da bude srećan svaki onaj koji padne pre no što je do cilja došao, jer time "put on lakša drugom k slavi". Misao pesnikova je, međutim, sasvim druga.

Nije prevodilac jasno shvatio ni sledeće stihove, čim ih je preveo ovako:

Strmi, ah, i jesu klizki puti
Nek ustavlja nasilstvo i slabost,
Silu silom treba rasterati,
A mladost će pobediti slabost!

Prva dva stiha nemaju nikakva smisla, a najmanje odgovaraju onome što je Mickjevič rekao:

Choć droga stroma i ślizka,
Gwałt i słabość bronią wchodu:
Gwałt niech się gwałtem odciska,
A ze słabością łamać uczmy się za młodu!

("Ma da je put strm i klizav, sila i slabost brane ulaz – t. j. u grad slave – silu odagnajmo silom, a još dok smo mladi učimo se da kidamo sa slabošću").

Poslednja dva stiha imaju osnovnu misao iz originala, čak dobro prenesenu.

Čudno je da Pavlović nije razumeo dosta prostu i jasnu misao:

Dalej z posad, bryło świata!
Nowemy cię pchniemy tory!

("Miči se s mesta, kuglo zemljina, novim ćemo te putem pognati"). Njegovi stihovi nemaju nikakva smisla:

Iz tvog zglavka ti iskoči, zemljo,
Bolje te krasit' naša je voljno...(?).

Možda je štamparska greška "naša", mesto "nama". Smisao opet ne bi bio pogođen.

Sasvim su proizvoljno prevedeni stihovi u kojima Mickjevič pokazuje kako se rađa telesni i duhovni svet. A tim je propala i jedna od osnovnih pesnikovih misli. Prevodilac tu nije razumeo ništa:

Al' mladosti serdce čisto plamti,
I svet duha mora već nastati,
Iz nedara ljubve on se diže,
Ljubav večno prijateljstvo veže.

A pesnik je sasvim drukčije mislio: rađa se vatrena ljubav: iz haosa će izići svet duha. Mladost će ga staviti u svoje krilo, a prijateljstvo će ga vezati večitim vezama:

Oto miłość ogniem zionie:
Wyjdzie z zamętu świat ducha!
Młodość go pocznie na swoim łonie,
A przyjaźń w wieczne skojarzy spójnie.

Prevodilac čak i reč "miłość" (= ljubav) prevodi sa "mladost", što može biti slučajna omaška, ali je smisao izgubljen.

Najzad, završni stihovi su promenjeni, a time i ublaženi, možda namerno.

Witaj, jutrzenko swobody,
Zbawienia za tobą słońce!

To je poklič veoma jasan: "Zdravo, zoro slobode, nosiš nam sunce spasenja!" A prevodilac izbacuje i "slobodu" i "spasenje", pa pravi dva bezazlena stiha:

Pozdravljena bud' nam zoro sjajna!
Sledovaće T' lepšeg svetlost dana!

Kao što se iz analize vidi prevod je rđav. Nijedna glavnija Mickjevičeva misao nije pogođena potpuno. Što je vrlo zanimljivo, skoro nema rđavo prevedenih reči. Prevodilac se, znači, starao da prevod uradi dobro. I one njegove sitne izmene i ublažavanja ne bi mnogo smetali nekoj raspravi, ali pesma zahteva da se sve misli prenesu potpuno, ne samo da se iz prevoda naslute, i to da se prenesu na isti način, jer inače pesma gubi vrednost. Pri prevođenju se ne sme prevoditi samo kostur nego i odeća. Nije dovoljno čak da se prenesu samo misli tačno, nego se mora preneti i način na koji su izražene. Dobar pesnik može neku banalnu misao da kaže na veoma nebanalan način. A to se pri prevođenju pesme mora preneti. Inače prevod neće biti veran. Naš Pavlović se, međutim, mnogo borio i sa smislom pesme. A o njenoj odeći nema ni govora. On je znao poljski, ali ne tako da može prevoditi Mickjeviča.

Oda mladosti je bila popularna kod Srba. Naročito su je znali Šturovi đaci. Valjda je zato Miloš Popović preštampao dvaput. God. 1845 štampao je u Podunavci pod naslovom Mladeži s potpisom - l - p -^[317]. On je zabeležio u napomeni da je pesma prevedena 1837 u Letopisu, "no ovde ju sad od drugog prevoditelja soobštavamo". Međutim, to je potpuni prepis Pavlovićeva prevoda, prenete su i sve one mnogobrojne Pavlovićeve greške. Popović sigurno nije ni imao Mickjevičeva teksta, jer bi bar nešto morao ispraviti. Taj prepis Pavlovićeva prevoda štampao je Popović i 1846 u zbirci Mač i pero. A 1851 će taj isti prevod uneti Đorđe Maletić u svoje Primere poetiski sastava za mladež u IV gimnazijalnom razredu, i to kao primer poučne poezije.

Dve Mickjevičeve ljubavne pesme štampao je Stanko Vraz u srpskim časopisima, i to pesmu Razgovor u Bačkoj vili 1841^[318] i Anđeliji g. 1839 u Skoroteči 1842^[319]. Ispod prve pesme Vraz je napisao: "polag poljačkoga", u zbirci Glasi iz dubrave žeravinske promenjen joj je naslov u Slušat' i cjelavat', a dodan je moto iz Mickjeviča, što je u stvari prvi stih originala. Ta se pesma u originalu zove Do D. D.. Napisana je 1825 u Odesi i biće da je posvećena Karolini Sobanjskoj, tadašnjoj ljubavi pesnikovoj, kojoj je posvećen i čitav niz drugih pesama.

Pesma ima dve sekstine. U prvoj pesnik kaže za svoju draganu (pieszczotka upravo znači máza) da tako milo guče, cvrkuće i izvija, da je ne sme prekidati, jer ne bi hteo nijedne rečce da izgubi, nego bi je samo slušao, slušao. Druga strofa: ali kad joj se od živa govora upale oči, a na jagodicama se pokaže rumen i blesnu biserni zubi sred korala, onda više ne želi da je sluša, nego bi je ljubio, ljubio i ljubio. Paralelizam je izveden diskretno, a poente na kraju strofa veoma su rečite. Ta žena "mami i privlači k sebi, ali ne pobuđuje ushićenje, poštovanje, obožavanje, nego žeđ za zagrljajem"^[320].

Vraz je odlično prepevao tu pesmu. Napravio je neke manje izmene, ali mislimo da je to učinio namerno. Mickjevič priča o svojoj "mazi", Vraz se obraća njoj: "Kad u veselom počneš razgovoru..." Kod Mickjeviča ona "szczebioce, kwili i grucha" (cvrkuće, bigliše i guče), a kod Vraza "šapće, guče, zbori naški". Vraz je time dao pesmi i patriotski karakter, čega nema u Mickjeviča. Ali je zato druga strofa prevedena odlično:

Al' od vatre rječi kad s' oči zapale,
Te počne na licu ruža s' razodivat',
I biser - zubići sjat među korali,
Ah! on-čas pogledam očima te smelim,
Ustnice primičem, slušati ne želim,
Neg' volim cjelivat', cjelivat', cjelivat'.

Smisao je malo promenjen jedino u stihu "Ach! wtenczas śmielej w oczęta pogladam" ("Ah! tad smelije pogledam u očice"). Ali je izmena neznatna.

Nešto je slabije preveo Vraz drugu pesmu Anđeliji g. 1839. Ova pesma nosi naslov u originalu Rozmowa (Razgovor), postala je 1825 u Odesi i posvećena je, kao i prva, verovatno Sobanjskoj.

Pesma ima tri sekstine. Pesnik pita svoju draganu zašto su potrebne reči. On bi hteo dušu u dušu da prelije. Usta su mu se zamorila od uzaludnog govora, veli pesnik u trećoj strofi, sad hoće da ih stopi sa njenim ustima, da razgovara samo kucajima srca, uzdasima i poljupcima, i to satima, danima, godinama, do kraja sveta i posle kraja sveta.

Vraz najpre rđavo prevodi reč "rozmowa" (= razgovor) sa "raspra". Zato stih "Kochanko moja! naco nam rozmowa?" prevodi sa: "Moja Anđelijo, na što raspra ova?" A time menja osnovnu misao u pesmi. To se naročito vidi po poslednjoj strofi, koja glasi:

Strudziłem usta daremnem użyciem,
Teraz je z twemi chcę stopić ustami,
I chcę rozmawiać tylko serca biciem,
I westchnieniami i całowaniami,
I tak rozmawiać godziny, dni, lata,
Do końca świata i po końcu świata.

Vraz pogrešno prevodi reč "użycie" (= upotreba) sa "uživanje". Zato mu prvi stih glasi:

Umorih već usta taštim uživanjem.

Pesnik nije to hteo reći. On kaže da su mu se usta zamorila od uzaludna govora, pa bi zato hteo da razgovara bez reči, bez govora, neposredno kucajima srca, uzdasima i poljupcima. To je tema cele pesme koja i počinje: "našto nam razgovor?" Inače je kod Mickjeviča samo želja da tako bude. Vraz je to izmenio i dao drugi smisao:

Sad 'oću da s tvojim stopim ih ustima:
Tako s' razgovaram srca udaranjem,
Razbludiim uzdisi, vrućim cjelovima.
Tako razgovaram sate, danke, ljeta –
Ća do konca svjeta, i po koncu svjeta.

Prepev, dakle, nije potpuno uspeo. Uostalom, nije bilo lako i pogoditi smisao i dati glatke stihove.

I od Ljubomira Nenadovića imamo prevod jedne Mickjevičeve pesme. To je Šta želiš?. Ova pesma u originalu zove se Nowy rok (= Nova godina), Mickjevič je napisao u tamnici poslednjeg dana 1823 godine. Inače misao za nju uzeo je iz jednog romana Žana Paula^[321]. Pesnik se pita šta bi mogao želeti za novu godinu: radost, ljubav ili prijateljstvo. I sve odbija, samo traži usamljeno sklonište, hrastovu posteljinu, odakle neće videti ni sunce, ni smeh neprijatelja, ni suze prijatelja. Tamo bi hteo da sneva, kao što je prosanjao svoju mladost, da voli svet, da mu čini dobra, ali daleko od ljudi.

Nenadović je ovu pesmu preveo 1847, one iste godine kad je postala i Slavenska vila i kad se vrlo često sećao Poljske. Odmah valja reći da nije preveo celu Mickjevičevu pesmu. Zatim, dok Mickjevičeva pesma ima devet trinaesteračkih kadrina, Nenadović je napravio osam deseteračkih sekstina. To su promene formalne. Videćemo kako je Nenadović prenosio misli.

Prva strofa Nenadovićeva glasi:

Prođe i ode godina stara,
Ode u prošlost, kuda sve teži;
Nova godina dveri otvara,
S nadeždom svaki na nju se smeši.
Po jednu želju imaju svi, –
Tužan pesniče, šta želiš ti?

Stihovi su glatki, jasni, misao je uglavnom prenesena iz Mickjeviča, ali to nije ono što je i kako je rekao poljski pesnik.

Skonał rok stary! Z jego popiołów wykwita
Feniks nowy; już skrzydła rostacza na niebie,
Świat go cały nadzieją i życzeniem wita:
Czegoż w tym nowym roku żądać mam dla siebie?

("Umre stara godina! Iz njena pepela procvetava novi Feniks; već krila rasprostire na nebu, sav svet ga pozdravlja nadom i željom: a šta ove nove godine da želim za sebe?").

Nenadović se zadovoljava da prenese glavnu misao Mickjevičevu, bez fantazije, sa nekoliko banalnih obrta. Prvi stih nije poezija, drugi je nepotrebno ponavljanje onoga što je rečeno u prvome, tek trećim stihom kao da je hteo naš pesnik da izrazi drukčijom slikom misao poljskoga pesnika. Ali je ipak stih: "Nova godina dveri otvara" – bojim se – suviše banalan kao slika čak i za ona vremena. Tek četvrti i peti stih izražavaju misao trećeg stiha originala. Ali je i tu misao razvučena, – pa tim i banalizovana –, jer su Nenadovićevi stihovi: "S nadeždom svaki na nju se smeši. Po jednu želju imaju svi" daleko od Mickjevičeve prostote: "Sav svet ga pozdravlja nadom i željom". Najzad u poslednjem stihu kod Nenadovića je "tužan pesnik", a Mickjevič toga nema.

Druga Nenadovićeva strofa sasvim je samostalna i potekla je iz Mickjevičeva kratka pitanja: "Może chwilek wesołych?" ("Možda [bi] veselih časaka?"). Nenadović to razvija u šest konvencionalnih stihova, koji nemaju ništa zajedničko s Mickjevičem.

Misao iz druge strofe originala izrazio je Nenadović trećom strofom. Mickjevič kaže:

– Znam te błyskawice;
Kiedy niebo otworzą i ziemię ozłocą,
Czekamy wniebowzięcia, aż nasze źrenice
Grubszą niżeli pierwej zasępią się nocą.

Ovome treba da odgovara Nenadovićevo:

Znam ja veselje, – ka' munja to je,
Koja otvori nebesa mila;
Pa onda padne pred oči moje,
Ah, tama veća neg što je bila.
Veselje više neću ti ja;
Veselja moja prošla su sva.

To jeste misao Mickjevičeva, ali je u rđavoj odeći. Dok se kod Nenadovića otvaraju "nebesa mila", a pred oči mu pada "Ah, tama veća neg' što je bila", Mickjevič stvara grandioznu sliku: časovi veselja su kao munje: rastvore nebesa i pozlate zemlju; čekamo da dođe vaznesenje, da odemo u te sjajne visine, a ono na naše zenice pada tamnija noć nego što je ranije bila.

Dve dalje strofe Nenadovićeve izražavaju misao Mickjevičeve treće strofe. Nenadović je i ovde razvijao na svoj način, od četiri napravio je dvanaest stihova, a misao nije potpuno izrazio. Mickjevič svoje misli izražava kratko, prosto, Nenadović kiti, ali na svoj način, izražava se "poetski". Mickjevič se pita: "Možda bi ljubavi?" Nenadović to ovako kaže:

Pesniče, možda ti ljubav smeta
Uživat' zemske mile radosti?

To ne samo da je razvijeno, nego je i osnovna misao promenjena: reč nije bila o radosti, to je bilo u ranijoj strofi, nego o ljubavi.

Ono što Mickjevič izrazi prosto: "Znam tu groznicu mladosti!", Nenadović širi u ovakve stihove:

Poznajem dobro tu biljku sveta:
Groznica to je svake mladosti.
Poznajem ljubav i njenu vlast,
Njenu gorčinu i njenu slast.

Tu "groznicu mladosti" Mickjevič pretstavlja s tri iduća stiha iste strofe, koja cela glasi:

Może kochania? – Znam tę gorączkę młodości!
W platońskie wznosi sfery, przed rajskie obrazy,
Aż silnych i wesołych strąci w ból i mdłości,
Z siódmego nieba w stepy, między zimne głazy.

("Uznosi u platonske sfere, pred rajske slike, dok najzad silne i vesele ne sruši u bol i klonulost, iz sedmog neba u stepe, među hladno stenje").

Od svega ovoga Nenadović je razumeo dve pojedinosti: sedmo nebo i nešto hladno i od njih je ispreo ovakvu sekstinu:

Ah, ona, ona, mila nemila,
Digla me u raj sedmoga neba;
Pa onda ozgo mene hitila
Na pusti ostrov od samog leda.

Pa mu nije ovo dovoljno, nego dodaje još dva stiha kojima ništa ne kaže:

Sve se promenu, i sladak med
Nesretnom srcu stvori c' u jed.

Najbolje je Nenadović pogodio misao originala, čak s pojedinostima, u sledećoj strofi:

Ljubavi miloj vence sam pleo.
Sanjo o ruži i pevo pesmu;
Ali kad sam je uzbrati hteo,
Prenu' se od sna, – ruža iščeznu.
Bodlje ostaše u srcu mom:
Nećy – hvala ti na daru tom.

Naravno, to je još daleko od originala, ali je najbliže od svih strofa u ovoj pesmi. To Mickjevič sve drukčije kaže.

Chorowałem, marzyłem, latałem i spadam.
Marzyłem boską różę; blizki jej zerwania
Zbudziłem się: sen zniknął, róży nie posiadam,
Kolce w piersiach zostały... nie żądam kochania.

("Bolovao sam, sanjao, leteo i sad padam. Sanjao sam o božanskoj ruži; baš kad sam hteo da je otkinem, probudih se: sna nestade, ruže nemam, trnje u grudima ostade.... ne želim ljubavi").

Prvi stih iz originala nije preveden, a prvi stih iz Nenadovića je nešto sasvim drugo, banalno i konvencionalno kićenje. U drugom stihu nema reči o "pesmi", koju Nenadović piše tako da bi je rđavo rimovao s "iščeznu", ali zato je ruža "božanska". Dve je stvari Nenadović dobro preveo. Prvo je kraj drugog stiha u originalu: "blizki jej zerwania" (doslovno: blizak njenom kidanju), što Nenadović dobro prevodi stihom: "Ali kad sam je uzbrati hteo". Drugo mesto je treći stih, upravo početak ovoga: "Zbudziłem się: sen zniknął", koje Nenadović prevodi sa: "Prenu' se od sna". Ovde bi se moglo, doduše, pretpostaviti da "sen" znači "ono što se sanja", pa bi trebalo potpunije prevesti, ali i ovako je značenje dobro pogođeno.

Poslednjim stihom u svojoj strofi pokvario je Nenadović ton pesme. Mickjevič kaže prosto: "ne želim ljubavi", a to je odgovor na pitanje postavljeno još na početku prethodne strofe. Nenadović, međutim, tu pravi nestašan odgovor, kao dete kad se opeče pa kaže: "Neću – hvala ti na daru tom". I ovim "hvala ti..." pokazao je Nenadović neko otresanje, a Mickjevič nikako nije to mislio.

Posle ovoga poljski pesnik pita: bi li prijateljstva. Pa i to odbija i traži tiho sklonište. Te misli razvija Mickjevič u pet snažnih strofa. Nenadović od svega toga uzima misao da mu nije potrebno ni prijateljstvo nego mir, i u dve glatke ali banalne sekstine stavlja tu misao, lišivši pesmu mase najlepših pesničkih pojedinosti kojima kipte baš ove strofe u originalu. Ali nije zaboravio da ponovi onaj rđav stih:

Neću – hvala ti na daru tom!

Nenadović je dobru pesmu izabrao i to je jedino dobro bilo u ovom poslu. Prevod – ako ga tako možemo nazvati – vrlo je slab. Dok se Mickjevič trudio da sa što manje reči što više kaže, da bude što slikovitiji, Nenadović prosto sipa reči, zato da malo kaže. I postaje banalan. Bio je suviše površan i teatralan, da bi mogao razumeti prostotu i snagu poljskog pesnika, a najviše mu je smetalo bacanje oveštalih i izanđalih fraza. Dok Mickjevič govori iskreno, od srca, Nenadović deklamuje, otud onoliko puta ističe da se ovo sve tiče pesnika (upravo to je Pesnik).

Izgleda da je Nenadović dobro znao poljski kad je ovo prevodio. Možda mu je neko pomagao, ali smisao Mickjevičeve rečenice svuda je pogođen. Utoliko bi ga oštrije valjalo osuditi što nije prenosio sve iz Mickjeviča, nego je njegove misli odevao u svoju odeću, misleći valjda da će on to bolje učiniti. Šta je od toga učinio videli smo.

VIII.
Mihal Čajkovski, život i pripovedački rad. – Obručenje zaporoškog kozaka. – Molimo se, pa bimo! – Đura Daničić kao prevodilac. – Ataman. – Ocena prevoda.

Od poljskih pripovedača iz prve polovine XIX veka jedino se za Mihala Čajkovskog može reći da je bio kod Srba popularan. Što je u ovom času važno to je činjenica da se ta popularnost nije vezivala za njega kao ličnost, nego za njegove pripovetke. Interes je, dakle, bio čisto književne prirode.

Život Mihala Čajkovskog veći je roman od svih njegovih romana i pripovedaka. Rođen 1804 u selu Halčinjecu kraj Berdičova na Ukrajini, školovao se u Berdičovu, Mjendzižeču i Varšavi. Univerzitet ne završi, nego se vrati na Ukrajinu. Živeo je u Kijevu, a 1831 postade poručnik u poljskoj ustaničkoj konjici Karola Ružickog. Kad ustanak bi ugušen, on pređe u Francusku. Boravio je prvo izvesno vreme u Buržu, a potom pređe u Pariz, gde se približi grupi ljudi koji su bili oko kneza Čartoriskog. Godine 1840 ide u Rim papi kao knežev delegat, a 1841 odlazi u Carigrad kao stalni pretstavnik poljske emigracije. God. 1851 primi islam i postade Sadik-paša, a 1853 bi imenovan za rumeliskog begler-bega. God. 1872 pređe u Ukrajinu i stavi se u službu Rusiji, protiv koje je ranije toliko radio. Posle mnogih i teških razočaranja, pošto je bio spao na to da živi od onoga što mu donese ono malo zemlje koliko je mogao kupiti i sam obrađivati, on 1886 godine oduze sebi život.

Ideja o pisanju došla je Čajkovskom u Francuskoj. "Dosadno, tužno bilo mi je u tuđini. Stavio sam u korice sablju pradedovsku i počeo sam sanjati ponovo o svojoj dici – kozaštvu"^[322]. I počeo je pisati. Njegova dela potekla su iz čežnje za Ukrajinom. Radio je brzo i mnogo. Počeo je da štampa knjige 1837, kad je izdao Kozačke priče i najbolja dela štampao je do 1841. Njegov rad na pripoveci trajao je vrlo kratko, ali je on ipak priznat za najboljeg pripovedača poljske emigracije.

Odrastao među veselim i bujnim ukrajinskim plemstvom, Čajkovski je mladost proveo u zabavama, lovu, terevenkama i avanturama, uvek u društvu mladih plemića i oficira. "U tom bujnom životu video je eho davne prošlosti. Snevao je o kozačkim hetmanima koji su živeli u prijateljstvu s poljskim plemstvom"^[323]. Zato je voleo istoriju, ali ne onu pravu, koju čovek iz knjiga mora učiti – on knjige nikad nije voleo –, nego istoriju koju je sam za sebe ispredao, lutajući po stepama i slušajući kozačke dume. I kad se našao u tuđini, sve je to zalila čežnja. Zato je na Ukrajini sve lepo, Čajkovski hoće da omili čitaocu svoj kraj i ljude iz njega. Kraj je opisivao s puno boja i tananih zapažanja, i on će dati prve opise prirode u poljskoj pripoveci. A njegove ličnosti mnogo potsećaju na junake iz naše narodne poezije: to su ljudi prosti, silni, pustahije, dobričine snažnih mišica a mekih srdaca.

Sve je to bilo novo za evropske književnosti, pa će Čajkovski brzo postati veoma popularan. Njegove su pripovetke prevođene na mnoge strane jezike, a najviše na nemački. Njegova popularnost doprla je i do Srba. Možda je tome pomoglo i upoređivanje tih pripovedaka sa srpskim narodnim pesmama. O jednom takvom poređenju iz 1839, koje je izišlo u Brokhauzovom listu Blätter für literarische Unterhaltung, u kojem se, doduše, srpske pesme mnogo više uznose od pripovedaka Čajkovskog, piše Kopitar Vuku 26-VII-1839.^[324].

Godine 1839 izišla je u Letopisu pripovetka Obručenje zaporoškog kozaka. Poljsko-ukrajinska kaska iz XVI stoletija^[325] u prevodu svakako Teodora Pavlovića, tadašnjeg urednika Letopisa. Pisac nije naznačen, ali je rečeno da je prevod "po poljskom s nemačkog". To je u stvari prva pripovetka iz zbirke Čajkovskog Powieści kozackie i nosi naslov Swatanie Zaporożca. Pomenuta zbirka izišla je 1837 u Parizu, a već 1838 preveo je na nemački i izdao neki Minzberg pod naslovom Nationalsagen der Kosaken. Drugu zbirku pripovedaka Čajkovskog izdao je na nemačkom čuveni lužičko-srpski književnik J. P. Jordan i ona se zove Bilder aus den Kosakenleben (1842). Naš prevod je verovatno iz Minzberga, ako nije još negde u kakvom časopisu izišao prevod samo ove pripovetke, pa ga Pavlović tako pronašao. Po nemačkom i našem tekstu nismo to mogli utvrditi.

Po povratku iz rata – priča se u ovoj pripoveci – Ostap prosi od staroga oca Marušu, svoju davnašnju izabranicu. On pristaje da baci mač i koplje i da se lati rala i motike. Ali baš kad je u staroga veselje o zarukama, prolazi kroz selo grupa kozaka, odlazi u novi rat. Marušin otac ih zadržava na veselju, ali oni neće da ostanu. Kako oni zamaknu za selo, Ostap se iskrade iz društva, opremi se i sa suzom u oku pohita za svojim društvom: ne može Zaporožac da sedi u selu kad mu prijatelji i drugovi odlaze u rat. Maruša ga čeka i vene, i svakog dana izlazi na brežuljak i očekuje svoga Ostapa. Jednoga dana vidi grupu konjanika: ne jure, nego oborenih kopalja lagano kreću. Za njima kola, a za kolima Ostapov belac bez gospodara na sebi. "Maruša pogledi, duboko uzda'ne, nasmeje se i padne mrtva na zemlju."

Ova pripovetka nije od velike vrednosti, ali je za ono vreme kod nas pretstavljala novost. Ima nešto opisa stvarnog života koji su dobri. Predmet je zanimljiv, uzet je iz jednog novog života, našem svetu do tad nepoznatog. Zato ondašnjim čitaocima verovatno nisu smetali katkad suviše široko i detaljno opisivani narodni običaji, koji često ne dodaju ništa umetničkoj vrednosti pripovetke, nego joj čak oduzimaju. Ono što je slabo u ovoj pripoveci Čajkovskog, – a to je njegova opšta mana, – to je kompozicija. Možda bi u tome pogledu i mogao biti primljen opis spočetka priče kako devojka ide kraj jezera, a njenoj lepoti se dive i ribice u vodi, i lasta u vazduhu i sl., on nekako ipak ide kao uvod u pripovetku; pa bi se mogli primiti i opisi narodnih običaja, samo nešto kraći ili bolje upleteni u radnju pripovetke, ali je završetak morao pisac ispričati u nekoliko redi, mesto na pune tri strane, jer posle Marušine smrti sve je pričanje nepotrebno, i još više: smeta.

U Srbskim novinama 1845 godine iziđe prevod pripovetke Molimo se, pa bimo!^[326]. Pisac nije spomenut, ali se po jednoj belešci ispod teksta vidi da je Mihal Čajkovski. I ova pripovetka se nalazi u prvoj knjizi pripovedaka od 1837: Powieści kozackie. Prevodilac je Đura Daničić, potpisan pravim i punim svojim imenom Đorđe J. Popović.

Evo sadržaja te pripovetke:

U jednom kijevskom manastiru služi se služba. Puno je sveta i kaluđera, ali se pisac zaustavlja na jednome kaluđeru "što sve ostale glavom nadvišuje, kao labud jato gusaka", kad maše voštanicom, kao da vitla mačem, kad polazi za litijom, kao da kreće na juriš; a kad mu kukuljica spadne s glave, otkrije se "gordo, grozovito" čelo, a oči mu sevaju katkad kao "zmijevidni blesak strele Perunove". Pored sve volje da izgleda pokoran, vidi se da nije navikao da se klanja. Niko ne zna ko je on, ali svi osećaju da bi ga mogli slušati. To je čuveni ataman kozački Petar Konaševič Sahajdačni. Jednoga dana, dok je kraj manastira narodno veselje (pisac tom prilikom uzvikuje: "Deco naravi, uživajte blage raskoši, dokle nije došao otrov civiliziranoga sveta, da vam zamuti pokoj sebičnosću, zavisću i neverstvom!"), na Dnjeprovoj obali sedi usamljen onaj kaluđer. Utom stiže Dnjeprom na čamcu kozak, stari ađutant atamana Sahajdačnog, i saopštava svome komandantu da je među kozacima nesloga. Priča se da je Sahajdačni umro, te kozaci izabrali novog atamana Borotku, koji hoće da izda kozake Šveđanima i da ih pokatoliči. Sahajdačni baca kaluđersku mantiju, uzima oružje, odlazi u tabor kozački i ubija novog atamana - izdajicu. Narod opet bira njega za atamana, a on zahvaljuje rečima: "Molimo se, pa bimo izdajice, i udrimo vragove domovine naše!" Posle toga dolazi velika bitka s Turcima pod Hoćimom u kojoj odnesu pobedu udruženi Poljaci i kozaci. Posle završenog dela, Sahajdačni se ponovo vraća u kijevski manastir, i opet se svet pita ko je taj čudnovati kaluđer i gde je bio. "Pitaju, nagađaju i – ništa ne znadu".

Ova pripovetka je jedna od najbolje komponovanih kod Čajkovskog. Radnja se lepo razvija, uvod dobro napravljen, kraj nešto razvučeniji nego što bi morao biti, ali ipak ne tako da bi smetalo. Ima nekoliko dobrih momenata, a ima i dobrih opisa. Sve je gledano očima nešto jednostranog romantičara, kao što je u svim delima Čajkovskog, ali je ipak dobro. Naravno da će opisujući svog tajanstvenog kaluđera Čajkovski biti daleko ispod svog uzora Mickjeviča. Ovo osobito hoćemo da podvučemo, jer je opis kaluđera rađen slično onome kako je Mickjevič pretstavio kaluđera Robaka u Panu Tadija. I Robak maše kadionicom kao da vitla mačem, i njemu spada kukuljica i pokazuje se ratnički lik, i on kreće za litijom kao da ide na juriš, i slično. Ali Mickjevič ne podvlači preterano tajanstvenost svog junaka, a Čajkovski to namerno čini.

I u ovoj pripoveci je Čajkovski hteo pokazati kako su silni kozaci i Poljaci kad su zajedno. Zato stari Hotkjevič na samrti govori: "Dok je Lah, kozak i Litvan zajedno, dotle smo veliki i snažni". Zato je Čajkovski i uzeo za glavnu ličnost baš Sahajdačnog, jer je on bio zaista u prijateljstvu s Poljacima.

Daničićev je prevod odličan. Prevodio je s poljskog. On je ne samo dobro prevodio uopšte, nego je umeo da prenese čak i neke jezičke tananosti, koje je bilo teško i razumeti i prevesti. Ali to još ne bi bilo dovoljno za jednog prevodioca, jer je još potrebnije znati dobro jezik na koji se prevodi. Daničićev prevod treba baš po tome istaći, jer se u njemu ogleda odlično znanje srpskog jezika. A Daničić je tad imao tek dvadeset godina.

Kod Daničića je teško tražiti greške. On je veoma pažljiv. Utoliko veću važnost čovek pripisuje njegovim sitnim greškama. Mi ćemo spomenuti nekolike, koje smo našli u ovom prevodu. Kao i svi pre njega, tako i Daničić prevodi "ruski" pogrešno sa "ruski" mesto "ukrajinski". Ali to već i ne beležimo u grešku, jer niko do 1848 nije preveo tu reč kako treba. Ali ima tri reči koje je morao prevesti tačno. Na jednome mestu videće Daničić reč "nim" i misliće da je to instr. od zamenice "on". Zato će rečenicu: "nim zaczną karmić zmysły weselem ziemskiem, wprzód duszę chcą napoić modlitwą ku Bogu" Daničić prevesti ovako: "c tim praznikom (odnosi se na jednu reč iz ranije rečenice) počinju raniti čuvstva zemaljskim veseljem, no najpre 'oće dušu da napoji pobožnom molitvom". A međutim "nim" znači i "pre no što". I rečenica bi odmah imala smisla, a ovako se ne može razumeti. Zatim reč "kaptur" ne znači "kamilavka" kako je Daničić preveo, nego "kukuljica". Najzad, rečenicu: "nikt nie myśli o jutrze" preveo je Daničić pogrešno sa: "niko ne misli na zoru". Međutim "jutro" u poljskom ne znači ni "jutro" ni "zora", nego "sutra". Zato bi gornja rečenica imala biti prevedena: "niko ne misli o sutrašnjici". Mogla bi se učiniti još koja sitnija zamerka. Tako rečenicu: "taka była potęga nie do pojęcia tego człowieka" nije trebalo prevoditi sa: "tolika je bila silna nepostižnost toga čoveka", nego "nepojmljiva sila"; nije dobro prevedena ni bezlična rečenica: "bogatych łupów stosami nagromadzono do obozu"... sa: "bogatoga plena ima rpama čak do tabora", nego: "u logor su nakupljene gomile bogatog plena".

Spomenusmo ove greške Daničićeve, ali to nikako neće umanjiti vrednost njegova prevoda. Valja priznati da se ovaj Daničićev prevod odvaja od svih naših prevoda s poljskog iz ovog vremena i po znanju poljskog, a naročito po znanju srpskog jezika.

Daničić je pokušavao da svome prevodu da malo i one boje koju ima kitnjasti stil Čajkovskog. Onda je to bilo još dosta teško, naš jezik ipak nije bio dovoljno razvijen, ili da se bolje izrazimo: Daničić do tog vremena još nije poznavao dovoljno naš jezik onako kako će ga nešto kasnije upoznati. Ali ipak ima vrlo lepih primera koji potvrđuju kako se on starao da poljskoj rečenici nađe što bliži srpski izraz. Nisu bez poleta rečenice kao što je ova: "Danas su kozaci poplavili svu tu okolinu i bedeme gradske". Poljski ta rečenica glasi: "Dziś kozactwo zalało okolicę i mury miasta". Naročito ističemo dve stvari: prvo, Daničić se čuvao sličnosti poljskih i srpskih reči, pa nije hteo "zalać" prevesti sa "zaliti", što bi tako lako mogao učiniti, nego traži izraz s bližim i boljim značenjem za ovaj slučaj i nalazi vrlo dobro glagol "poplaviti"; drugo, on neće da prevede "mury miasta" sa "gradski zidovi", iako bi doslovno tako trebalo prevesti, nego traži izraz koji se u našem jeziku češće upotrebljava za taj pojam. I nalazi izraz "bedemi gradski", što je vrlo dobro. Inače njegova pomenuta rečenica čak ima i nekog ritma u sebi, glatka je i tečna. Sličnih primera ima još. Daničić neće doslovno prevesti ni rečenicu: "jak bujne łodygi zboża schylą w dół od wiatru cięzkie kłosy" ("kao što bujne stabljike žita povijaju od vetra na dole teške klasove"), nego će to reći ovako: "kao što se teško klasje bujnoga žita klanja pred vetrom". A kad Čajkovski kaže kako kozaci izbacuju ubijenog atamana "na pastwę wilkom i krukom", Daničić će to prevesti desetercem: "da ga nose vuci i gavrani", iako se u poljskom tekstu kaže samo "za hranu" ("na pastwę"). U Daničićevu prevodu nisu retke najzad ni ovako lepe rečenice: "iz usta mu lagano tajala krvca, a duga brada kano povesmo bela lana rasuta bijaše po snežnome čaršavu".

Na dva mesta je Daničić učinio namerno male izmene. Na jednom mestu će mesto "zajednička majka Poljska" staviti "opšta majka naša", a na drugom će promeniti ono što piše o Hotkjeviču, t.j. da je "gromca Szwedów, przestrach Moskwy" (pokoritelj Šveđana, strašilo za Moskvu) i reći će da je "pokoritelj Šveda, stra' neprijatelja".

Pripovetka Ataman, štampana u Podunavci 1848^[327], ispod koje piše da je "po M. Čajkovskom", ne nosi takav naslov u originalu, nego Skałozub w zamku siedmiu wież. Prevodilac je uopšte izbacio ime Skalozub i mesto toga spominjao ga samo prosto kao atamana.

Ova pripovetka ima za predmet borbe kozaka s Turcima na Crnom Moru. Tiranin Osman-aga – priča Čajkovski – piruje na lađi. Dobija vest da kraj obale promiču na čamcima kozaci. On ih propušta u luku, a oni misle da su brane slučajno zaboravljene. Osman napada kozake, ali bude pobeđen, jer ga kozaci ubiju i lađu mu zapale. A nova se bitka tek sprema. Sa svih strana se pojavljuju nove turske lađe i opkoljavaju kozačke čamce. Skalozub pribegava lukavstvu: on napada s delom kozaka na jednu stranu, a za to vreme se drugi veći deo izvuče iz prstena i spase. Skalozuba zarobe Turci, pošto su izginuli svi kozaci koji su ostali s njim. Skalozuba sultan hoće da poturči i nudi mu najveće časti i vlast nad celom Ukrajinom. Skalozub ne pristaje. On sanja o slozi kozaka i Poljaka, i žali što nije poginuo. Zato kaže kizlar-agi: "Glava jednog atamana nije tako dragocena kao što se vama čini. Svaki je kozak dostojan da bude ataman – on će našu smrt osvetiti". A kad ubiju Skalozuba, Turci se boje čak i njegove mrtve glave, jer kao da poziva na osvetu.

U ovoj pripoveci je naročito dobra druga glava u kojoj se opisuje napad kozaka na Osman-aginu lađu. Ima tu radnje, opis je dobar i živ, ima i dramatičnosti. Vrlo je konvencionalno pretstavljen tiranin Osman-aga, a najgori je završetak pripovetke, koji je ispunjen sanjarijama zarobljenog Skalozuba, tako da je na kraju bez efekta i samo umorstvo atamana kozačkog, koje je moglo biti mnogo dramatičnije. A Čajkovski je mislio da će baš ovaj poslednji deo biti najvažniji čim je pripovetku i nazvao Skalozub u zamku sa sedam kula.

Prevodilac se potpisao sa R. Sigurno ne možemo reći ko je to bio, ali možemo praviti pretpostavke. Mi mislimo da je to bio Đorđe Rajković. On se školovao u Požunu kod Štura, pa je mogao poznavati i poljski, kao i ostale slovenske jezike. Zatim, još više nas goni na takvu pretpostavku jedna pojedinost. U Podunavci, nešto ranije (br. 26), štampana je kratka priča Sastanak u grobu, takođe prevod s poljskog, i takođe s potpisom R. A odmah ispred te priče štampana su dva Rajkovićeva soneta pod kojima je on potpisan samo prezimenom. Kad je već sarađivao na Podunavci, a potpisivao se i samo prezimenom, Rajković je pod ovim prevodima mogao staviti i sam inicijal svoga prezimena. Ovo bi mogao učiniti tim pre što nije znao dobro poljski, pa mu ni prevodi nisu dobri, kao što ćemo videti, te onda hteo nekako da sakrije da je on prevodilac.

Prevod nije dobar. Naročito kad se uzme u obzir da smo dosta pre ovog prevoda imali sasvim dobre. Ovo su već vremena kad su na površini Vuk, Daničić, Branko i čitava masa drugih, koji su pokazali da se može stvarati književnost na narodnom jeziku. Zato se od ovog prevodioca može zahtevati mnogo više nego od Daničića koji je prevodio pune tri godine ranije. Na žalost, Rajković je dao mnogo slabiji prevod od Daničićeva.

Prevodilac se mogao starati da mu jezik bude narodniji i čistiji. Evo kako jedna njegova rečenica izgleda: "U zraku zvuči izvančovečije, čudnovato pevanje nemo za uvo, ali puno zvonko za dušu". A poljski to glasi: "W powietrzu rozlega się jakieś nadludzkie, dziwne brzmienie, głuche dla ucha, ale głośne dla duszy". ("U vazduhu se razleže neki natprirodni, čudni zvuk, koji uvo ne čuje, ali duša razume").

Ima jedna stvar kod ovog prevodioca koju je vrlo teško razumeti; on izvrće izvesne stvari, koje ne bi mogao rđavo preneti čak ni neko ko ne zna poljski. Za našeg prevodioca neće biti ništa da "krzywy attagan" prevede sa "zlatan jatagan", da "osika" prevede s "topola", da "lis" prevede s "ris", iako su to sve reči slične u poljskom i srpskom, kao krzywy = krivi, osika = jasika, lis = lisica i sl. Zanimljiv je slučaj s rečju "brzeg", koja u poljskom znači "obala". Prevodilac je, međutim, prevodi našom imenicom "breg", pa ispada da kozaci promiču ne kraj obala, nego po bregovima, i to – na čamcima. Ovakvih primera ima još. Ovo pokazuje da prevodilac ne samo da nije dobro znao poljski, nego je bio i nepažljiv.

Najgore je u ovom prevodu to što prevodilac ne traži od svog teksta da mu pruži makar kakav smisao. Ovakva rečenica svakako nema nikakva smisla: "Sad iz izlišija ovog ne zaključavahu janičari na ubistvo đaura, ali ovi smatrahu u Zopiri anđela branitelja Grčke, u Osmanu način čarotvorne sile". A poljski tekst je sasvim jasan: "ale już teraz janczarowie z hojności nie wnioskują mordu Dżaurów – ani Majnoci nie widzą w Zopirze genjuszu opiekuńczego Grecji, a w Osmanie narzędzia jej władzy cudownej". A stvar je u ovome: aga je priredio gozbu za sve svoje potčinjene; janičari misle da će biti kakav pokolj hrišćana, hrišćani misle da se to aga prodobrio pod uticajem hrišćanke Zopire. I razočarali se i jedni i drugi. To je izraženo gornjom rečenicom: "ali sad već janičari po darežljivosti (aginoj) ne zaključuju da će biti pokolja hrišćana, – a ni hrišćani ne gledaju u Zopiri anđela hranitelja Grčke, a u Osmanu oruđe njene čudotvorne vlasti".

Katkad prevodilac ne razume misao, pa onda razvije sam nešto što bi bilo, po njegovu mišljenju, najbliže misli iz originala. Karakteristična je jedna rečenica. Priča se kako je jedna lepa Grkinja u velikoj milosti kod silnika Osman-age, a ipak nije srećna, pored sveg sjaja i bogatstva kojim je ara obasipa. I pisac se pita: "Ilużby to ludzi bogate skarby, długie lata oddało, aby chwilę przeżyć na jej miejscu?" ("Koliko li bi ljudi dalo velika blaga, duge godine, da samo časak prožive na njenom mestu"). Prevodiocu se misao svidi, ali zato da kaže šta je on pomislio pri tome: "Mlogi, premlogi ljudi dali bi dragocena sokrovišta svoja, ah! i duge godine još, da pored nje samo živeti mogu!" Prvi deo je dobro preveden, (samo da je bez "ah"), a u drugom je rečeno nešto drugo od onoga što je u originalu.

Prevodilac najzad ima običaj da uprošćava. I da bar to čini na mestima gde Čajkovski biva razvučen, bilo bi dobro. Ali on skraćuje onde gde je njemu teško prevoditi. Tako je najlepše scene iz druge glave, one gde se opisuje napad kozaka na Osmanovu lađu, veoma skresao, a gde-gde rđavo preveo, tako da je taj najbolji deo u pripoveci izgubio svoju lepotu i razumljivost.

Dosta smo već rđavih stvari istakli u ovome prevodu. Vredi sad da kažemo koju reč i o jednoj dobroj stvari. Ovaj prevodilac je pokušao, ne u mnogo slučajeva, da izvesne misli izrazi čistim narodskim obrtima. I to katkad ispadne sasvim dobro. Tako će mesto "nojevo pero" reći "noja tice pero", mesto "meso ovnujsko", reći će deseterački "i debela mesa ovnujskoga", ili će rečenicu: "piana z krwią na usta wystapiła" (doslovno: pena s krvlju iziđe mu na usta) prevesti vrlo lepo i narodski: "popade ga pena bela i krvava".

IX.
Polemika između Ilije Zaharijevića i Miloša Popovića. – Improvvisata. – Prevod Ljubomira Nenadovića. – Sitniji prevodi.

Godine 1843 vodila se u beogradskoj Podunavci polemika između Ilije Zaharijevića i urednika Miloša Popovića. Pored ostaloga, Zaharijević je zamerio Popoviću što je pesmu Improvvisata^[328] napisao prema poznatoj Gajevoj budnici Još Hrvatska ni' propala. Popović, međutim, ispod ove zamerke stavlja napomenu i kaže da po ovoj stvari neće da odgovara, jer pesma o kojoj je reč nije njegova. Ispod pesme je bio potpis: Milosav Slobodin. Ali tri godine kasnije, kad je izdavao zbirku pesama Mač i pero, Popović kao da je zaboravio šta je bio rekao za ovu pesmu i unese je u zbirku.

Zaista su prva dva stiha u Popovićevoj pesmi bila ista kao u Gajevoj, samo je "Horvatska" zamenjena sa "Srbija", a u stihu drugom: "dok mi živimo" promenjen glagol i stavljen "stojimo". Pa ipak Zaharijević nije bio u pravu. Popović zaista nije radio prema Gajevoj pesmi, nego su obojica pisali prema čuvenoj poljskoj legionarskoj pesmi Jeszcze Polska nie zginęła od đenerala Juzefa Vibickog, koji je bio jedan od glavnih zapovednika poljskih legija u Italiji 1797 godine. Ova je pesma bila veoma popularna tokom celog XIX veka, pa su je Poljaci posle rata uzeli za državnu himnu.

Popović nije preveo celu poljsku pesmu, nego je uzeo misao iz nje samo za prvu strofu, koja glasi:

Jošt Srbija nije pala
dok mi stojimo.
Karađorđe primer dade
kak da živimo.

Po drugom delu ove strofe vidi se da Popović nije pisao prema Gaju, ali se vidi i to da je pisao prema Vibickom, kod kojega početak glasi:

Jeszcze Polska nie zginęła
Kiedy my żyjemy.

Dalje se i pesma Vibickog razlikuje od Popovićeve. A zato u drugoj strofi poljske pesme nalazimo i ovu misao:

Dał nam przykład Bonaparte
Jak zwyciężać mamy!

("Bonaparta nam je dao primer kako da pobeđujemo"). Kao što se vidi, Popović je mesto Bonaparte stavio Karađorđa, a mesto glagola "pobeđivati" upotrebio glagol "živeti". Verovatno zbog ove poslednje izmene morao je u drugom stihu "živeti" zameniti sa "stojati".

Dalje se Popovićeva pesma – koja je i inače vrlo mala – razlikuje od poljske. Verovatno zbog toga Popović nije hteo za ovu pesmu ni reći da je prevod, iako je u zbirci odvojio originalne pesme od prevoda.

Nešto više iz ove poljske pesme preveo je Ljubomir P. Nenadović. Doduše, ni njegova pesma nije pravi prevod, a on za nju nije ni rekao da je prevod, jer je uzeo samo neke misli iz poljske pesme. Znamo kako je Nenadović bio slobodan prema originalu i onda kad je naznačivao da prevodi, a ovde će biti još slobodniji. Njegova pesma je sva vezana za srpske prilike, imena su sva srpska, te se ni zbog toga ne može nazvati prevodom. Naslov joj je Ajd! ajd! i napisana je s proleća 1848, a štampana 1849 uz Slavensku vilu, i u izdanju ćirilicom i u izdanju latinicom^[329], a kasnije nije ušla u celokupna Nenadovićeva dela.

Ako uzmemo u obzir neke namerne izmene, Nenadovićeva prva strofa je potpun, i to dobar prevod poljske pesme. Evo te strofe:

Još slavenska slava živi
Dokle mi živimo.
Što nam ote dušman divji
Sabljom da vratimo.

A cela prva strofa poljske pesme bez refrena glasi:

Jeszcze Polska nie zginęła,
Kiedy my żyjemy!
Co nam obca przemoc wzięła
Szablą odbierzemy!

("Još Poljska nije propala, kad mi živimo! Što nam je tuđa prevlast uzela, sabljom ćemo vratiti").

Mesto "Poljske" figuriše kod Nenadovića "slavenska slava", mesto "nije propala" stoji "živi", a mesto "obca przemoc" došao je "dušman divji". Ali se sve to i ne može smatrati kao izmene.

Refren je samo počet prema poljskome. U poljskoj pesmi se u refrenu poziva Dombrovski da krene iz Italije u Poljsku:

Marsz, marsz, Dąbrowski
Z ziemi włoskiej do Polski....

To je suviše vezano za poljske prilike, i Nenadović od svega ovoga gradi samo svoje "Ajd! ajd!" Dalje je ceo refren bez veze s poljskim.

Druga strofa Nenadovićeva je samostalna i nema nikakve veze s poljskom pesmom. U toj strofi poziva pesnik Srbe i Bugare, Bošnjake i Ilire u borbu. Ali već misao u trećoj strofi pozajmljena je iz poljske pesme.

Pređ'mo Drinu, Timok, Savu
Složno s Bugarima,
Povratimo staru slavu
Bor'mo c' s dušmanima.

A isto tako počinje druga strofa u Vibickog:

Przejdziem Wisłę, przejdziem Wartę,
Będziem Polakami!

("Preći ćemo Vislu, preći ćemo Vartu, bićemo Poljaci!").

Mislimo da nije važno što je Nenadović stavio srpske reke, to je i razumljivo. Dalje nema nikakvih sličnosti. Ali i ovo poređenje jasno pokazuje da je Nenadović svoju pesmu napisao prema poljskoj, ne prevodeći je nego uzimajući samo neke misli koje su bile zgodne da se prenesu. Inače se njegova pesma u celini dosta razlikuje od poljske.

* * *

Ovim bismo završili pregled srpskih prevoda s poljskog do 1848 godine. Ali ne mislimo da je time posao završen. Kako su skoro svi ovi pomenuti prevodi štampani bez oznaka pisaca i prevodilaca, to je trebalo uvek tragati za njima. Pa i pored sveg traganja, za neke stvari nismo mogli naći originale, a znamo ili verujemo da su prevedene s poljskog. Spomenimo najpre kratku i potpuno nevažnu pričicu K. Balickog Sastanak u grobu^[330]. Štampana je u Podunavci, a preveo je onaj isti R. koji je preveo i Atamana od Čajkovskog, po našoj pretpostavci Đorđe Rajković. Posle toga bi došla sentimentalna priča Laska, štampana u almanahu Avala^[331], a u prevodu verovatno urednika Jovana Filipovića. Ispod naslova ove pripovetke piše da je to "poljska novela", ali je teško reći s kojeg je jezika prevođena. Biće da je prevedena s nemačkog, kao mnoge druge stvari u istom almanahu, čak i slovenske, kao Tamanj Ljermontova, ali tvrditi ne možemo. Nismo našli original ni za pripovetku Varšavski remenar, štampanu u Skoroteči^[332], koja bi mogla biti i prevod s nemačkog. Uostalom, za nas ona i nema neposrednog značaja, jer je samo preštampana iz Gajeve Danice. Najzad bi valjalo spomenuti i poljsku narodnu pripovetku Siroče, štampanu u Podunavci^[333]. Ta je pripovetka iz zbirke Karola Baljinjskog Powieści ludu (1842), koju je izdao K. B. Vujćicki. Kod nas je preveo Đura Daničić, ali je nije prevodio s poljskog, nego s ruskog prevoda koji je izišao u varšavskom listu P. Dubrovskog Dennaca-Jutrzenka^[334].

TREĆI DEO (1848–1871)

I.
Mađarska buna i slovenski pokret 1848. – Uloga Poljaka. – Ludvik Zvjerkovski u Beogradu i Zagrebu. – Poljaci kod Mađara. – Ludvik Vistšonovski među Srbima. – Držanje Garašanina. – Prelaz poljskih pobunjenika u Srbiju. – Rusija traži da se izagnaju iz Turske poljski emigranti. – Duhinjski u Beogradu. – Danilo Medaković o Poljacima. – Srbske novine. – Ruski uticaj u Srbiji pedesetih godina. – Mihal Čajkovski u južnoj Srbiji. – Srbi "Kozaci". – Smrt Adama Mickjeviča. – Politika kneza Čartoriskog gubi osnovu. – Poljaci u srpskoj službi. – Zigmunt Milkovski o Srbima i njihovim simpatijama za Poljake.

Dva su momenta od osobite važnosti u poljsko-srpskim odnosima od 1848–1871, i to su: buna od 1848 i poljski ustanak od 1863. Ta dva događaja biće od velike važnosti i za razvoj srpsko-poljskih književnih odnosa.

Neće biti potrebno da ističemo sve glavne pobude koje su dovele do 1848 godine. Atmosfera je bila u celoj Evropi puna elektriciteta, i varnica u Parizu bila je dovoljna da bukne dobar deo Evrope. U Parizu je revolucija bila socijalno-političkog karaktera, u Nemačkoj – nacionalno-liberalnog, a u Austriji: u Beču izraz nezadovoljstva prema Meternihovoj diktaturi, a u ostalim krajevima je to nacionalistički pokret^[335].

I Srbi su mislili da je njihov "izvesni čas" kucnuo. Prvu reč vodili su mnogobrojni omladinci, "Slavjani", neposredni ili posredni Šturovi đaci, koji su smatrali da će tim novim pokretom stvoriti tu davno u snu viđenu "majku Slaviju". Zato nije slučajno baš ove godine došlo do Slovenskog kongresa u Pragu. Tu je trebalo da se "reši" slovensko pitanje. Tako su bar mislili ti okupljeni omladinci. Doduše, mi govorimo stalno o omladincima, a glavnu reč na kongresu vodili su već zreli ljudi: Šafarik, Štur, Riger, Miklošić, Gaj, Stamatović itd. Ali je masa ipak bila omladinska, ili je bar omladinski osećala. Vladini topovi prekinuli su kongres, rasturili ljude iz Praga, ali je oduševljenje ostalo.

Bečka vlada je privlačila mržnju svih potčinjenih naroda, pa je odmah posle nereda u Beču buknula cela Austrija. Ona kao da više nije ni postojala, znalo se samo za mnoge narodnosti koje su sada kazale slobodno reč u odbranu svojih prava. Vode Mađari. Za njima su Česi, Slovaci, Hrvati, Srbi, Poljaci. I Beč je morao da popušta, jer je bio sasvim nemoćan. Ali i u toj nesreći osmehnula mu se sreća. Davši najviše najjačem pobunjenom narodu, Mađarima, Beč je učinio da su se ostali narodi okrenuli protiv Mađara. Mađarski pokret bio je silan, ali veoma bezobziran, hteo je da sve slije u jedan mađarski elemenat te tako dojučerašnji prijatelji postadoše austriskim Slovenima veći i žešći neprijatelji nego i sama ozloglašena Austrija. I dok su se na početku bune Srbi bratimili s Mađarima, uskoro postaju najljući neprijatelji. I mesto da zajednički rade na tome da unište zajedničkog vekovnog ugnjetača – Austriju, oni se počinju uzajamno klati. Srbi, Hrvati, Slovaci i mnogi drugi bore se protiv Mađara i time pomažu Beč, taj omraženi Beč. Ali ga oni nisu ni spasli. Mađarski pokret bio je suviše jak, a snage drugih naroda ne sasvim koncentrisane na jednoj strani, te bi se Beč u toj borbi zlo proveo da se nije javio sa istoka ruski car Nikola I, kome se nisu svideli nacionalistički pokreti u Austriji. Rusi su imali da donesu mir Austriji. I već 3 avgusta 1849 mogao je đeneral Paskjevič, kome je Nikola I poverio da umiri Mađarsku, pisati svome caru: "Ugarska je na kolenima pred Vašim Veličanstvom"^[336].

Tim potezom Rusije spaseni su i Srbi od mađarskog besa.

Za nas je važno kako su se Poljaci držali i kakvu su ulogu imali u ovim metežima i bunama od 1848–1849.

Beć smo ranije istakli kako je izgledala politika kneza Čartoriskog. Znamo i to s koliko je predanosti i uspeha preko svojih agenata ubeđivao vlade Francuske, Engleske i Turske da će uskoro doći čas raspada apsolutističkih carstava Rusije i Austrije. U tom cilju je pomagao sitne podjarmljene narode, počev od Talijana i Srba, pa do Čerkeza na Kavkazu i kozaka u južnoj Rusiji. I svuda ih je zastupao u inostranstvu, branio ih pred vladama Francuske i Engleske, i očekivao da jednog dana svi ti narodi podignu glavu i da se oslobode austriskog i ruskog jarma.

Godina 1848 učinila se knezu Adamu kao ta dugo očekivana godina opštih potresa. I možda bi njegov plan i uspeo, da se Mađari nisu rđavo poneli prema austriskim Slovenima, pa mesto saveznika, stvorili od njih najljuće neprijatelje.

Poljska emigracija odigrala je vrlo važnu ulogu u neredima i ratovima 1848–1849. Nije se tu njihova akcija ograničila na posredovanja i diplomatske razgovore, nego su poljski oficiri na svima frontovima vodili, i to ne bez uspeha. Priznanje za to dobijali su odmah. O njima se znalo i pisalo, o njima je znao i urednik Srbskih novina, čim je 18 marta 1849 mogao doneti vest ove sadržine:

"U sadanje doba vidimo gde Poljaci veliku rolu igraju u kolebanju evropskom, a poimenu, u celoj Italiji". Poljskih legija ima u Rimu, Toskani i Torinu. I "ove iz sviju zemalja i naroda dobrovoljno složene legije" predvode "poljski upravitelji", koji su "vrlo vešti". Na čelu napuljske vojske nalazi se Ljudevit (Ludvik) Mjeroslavski. On je imao udela u poznanjskim nemirima. Načelnik štaba sardinske vojske je đeneral "poznati Poljak Ržanovski (to je Vojćeh Hšanovski – Chrzanowski), bivši profesor vojni nauka u Parizu, a najveći taktik u Evropi". U Sardiniji je i Vladislav Zamojski. U Rimu ima trideset devet pukovnika i sedamdeset dva potpukovnika poljska. Tamo je i "znamenita velika legija poljska" s đeneralom Visockim na čelu. A knez Čartoriski skuplja dobrovoljce kraj Carigrada^[337].

Kao što smo već ranije rekli, pretstavnik kneza Čartoriskog u Beogradu, Franja Zah, od 1846 god. šalje sve ređe izveštaje svome šefu u Pariz. Kao da u poslednje vreme nije najbolje stajao kod kneza. A može biti da mu se nije više sviđala poljska politika prema Mađarima, Srbima i ostalim austriskim Slovenima. Godine 1848 bio je u Srbiji Riger i upoznao Zaha s češkim pitanjem, što je svakako učinilo da je Zah odmah posle Meternihova pada otišao iz Beograda u Prag, a posle u Slovačku. Na polasku je pohodio u Novom Sadu mitropolita Rajačića, a u Zagrebu Jelačića^[338].

Tako je Beograd ostao bez poljskog pretstavnika onda kad je on bio najpotrebniji. Zato već juna meseca 1848 Čajkovski šalje iz Carigrada među Srbe i Hrvate ponovo Ludvika Zvjerkovskog, d-ra Lenoara, koji je 1843 bio agent u Beogradu. Novi plan kneza Čartoriskog je da se i u Zagrebu osnuje poljsko pretstavništvo. O tome piše Čajkovski Gaju 12 juna 1848^[339]. A cilj čitave te poljske agitacije je da se austriski Sloveni približe Mađarima, a da se oslobode austriskog i ruskog političkog uticaja. To znači, trebalo je okrenuti sve austriske Slovene protiv Beča.

Zvjerkovski se zadržao u Beogradu i našao se s Garašaninom. Kako je Garašanin tad sumnjao u vezu kneza Mihaila s Rusijom, a ni Gaju nije mnogo verovao, to je i Zvjerkovskom sve ovo poverio i savetovao mu da o svemu izvesti svoga pretpostavljenog Čajkovskog^[340].

Izgleda da Zvjerkovski nije mogao mnogo uspeti u Zagrebu. Najpre zato što je malo smeo verovati Gaju, a onda i zato što ni Gaj verovatno nije hteo poveravati poljskome agentu plan svoje politike, ako ni zbog čega drugog ono makar zato što je ovaj bio u francuskoj službi, a Gaj nije voleo Francuze i govorio je za njih "da slavjanske narode samo obmanjuju". U tome se kanda i ban Jelačić slagao s Gajem^[341].

Akcija Zvjerkovskog izgleda da nije uspela u Zagrebu. Ali je on ostao u Beogradu kraj kneza Aleksandra i Garašanina, koji su bili veoma zahvalni Poljacima što su se zauzimali za Srbe kako u Carigradu, tako i u Parizu i Londonu^[342].

Kao što se vidi, prilike kod južnih Slovena nisu bile mnogo povoljne za poljsku politiku. Nešto kasnije (29-XI-1849) to će dobro objasniti Zvjerkovski u svome izveštaju knezu Čartoriskom. Tu on veli ovo: južni Sloveni su protiv svih svojih suseda; prema Austriji se drže neprijateljski, jer je to stara mržnja prema Nemcima uopšte, a zatim, sećali su se nedavnih podvala i nepravdi s te strane; protiv Mađara su zbog njihove bezobzirne mađarizatorske politike; protiv Turske su zbog pritiska i varvarstva bosanskih paša prema slovenskom življu^[343].

Knez Čartoriski je još jednom pokušao da nekako nagovori austriske Slovene na savez s Mađarima. On je to morao učiniti ne samo zato što je takva bila glavna linija njegove politike, nego i zato što su se Poljaci već bili silno založili za mađarsku stvar. Još pri prvim borbama u Beču komanduje revolucionarima odličan i odvažan ratnik, poljski đeneral Juzef Bem. A kad Mađari istupiše otvoreno protiv bečke vlade, njima pristupi i jedna poljska legija od nekoliko hiljada ratnika, s đeneralom Visockim na čelu. Među poljskim ratnicima kod Mađara osobito se ističu đenerali Henrik Dembinjski i spomenuti Juzef Bem. Naročito je poslednji pokazao mnogo junaštva i veštine. On se nalazio na svima frontovima i svuda je pobeđivao: i u Erdelju protiv Rusa, i u Mađarskoj protiv Jelačića.

Uspeh revolucije u Mađarskoj bio je veliki, poljska politika je bila na dobrom putu, zato su se za tu politiku morali pridobiti Južni Sloveni. Trebalo je s njima još jednom povesti pregovore. I krajem 1848 godine knez Čartoriski posla među Južne Slovene još jednog svog agenta, pukovnika L. Bistšonovskog, koji je išao u stvari kao zvanični agent francuske vlade^[344], a trebalo je da omogući prebacivanje oružja i dobrovoljaca preko Bosne u Trst i Veneciju, i to najviše pomoću bosanskih franjevaca^[345]. Ali mu je glavna dužnost bila da odvrati Srbe i Hrvate od borbe protiv Mađara i Italijana.

Pukovnik Bistšonovski bio je veoma pogodan za ovakav posao. On je dobro poznavao srpske prilike, o kojima je i pisao 1845 u poljskom časopisu Rok, a posle to štampao i zasebno pod naslovom Rewolucyja w Serbii. To je knjižica u kojoj se izlaže istorija Srbije uglavnom od prvog ustanka pa do ponovnog izbora kneza Aleksandra Karađorđevića. Naročito je u istoriji Srbije poslednjih godina stalno podvlačen štetan uticaj Rusije. Zbog toga je ovo i pisano. Ta je knjižica odmah iste godine izišla i na francuskom i na nemačkom, uz izvesne manje izmene i dopune. Naslov nemačkog prevoda pokazuje najbolje kakva je bila piščeva namera: Serbien, seine europäischen Beziehungen und die orientalische Frage. Ne kažemo da se u ovoj knjižici Bistšonovski pokazao kao kakav osobiti znalac južnoslovenskih pitanja (on nije ni pisao kao naučnik, nego kao političar), ali se za njih interesovao, i to dosta ozbiljno, pa mu nije bilo teško da se snađe u prilikama koje je zatekao.

Bistšonovski je bio veoma tačan u izvršivanju poverene mu dužnosti. Već 29 novembra 1848 šalje on knezu Čartoriskom u Pariz prvi izveštaj o svojoj akciji među Srbima i Hrvatima. U Zagrebu je razgovarao s Gajem. Ovaj je izjavio da žali što se Sloveni bore protiv Italijana. Da bi se pak to moglo sprečiti bilo mu je potrebno, rekao je on, nekoliko stotina hiljada franaka da bi mogao oboriti bana Jelačića, a onda bi lako bilo opozvati slovenske pukove iz Italije. I srpski patrijarh je, veli dalje Bistšonovski, pristao da pregovara s Mađarima radi zajedničke borbe protiv Austrije. Ali su mađarska upornost i mržnja učinile uzaludnom patrijarhovu dobru volju^[346].

Čim je primio taj prvi izveštaj od Bistšonovskog, Čartoriski se zaista starao da od Pijemonta ili od Turske dobije novac za Gaja. Pregovore za to preduzimao je u Carigradu Čajkovski, ali bez uspeha^[347]. Bistšonovski je pak otišao Košutu i Baćaniju da i njih nagovara na savez sa Slovenima. K njima je kasnije dolazio i Vladislav Zamojski^[348].

Uloga Bistšonovskog nije se ovim završila. Maja meseca 1849 on odlazi i u Beograd da nagovara srpsku vladu da stupi u prijateljske odnose s Mađarima. Prvo je razgovarao s Garašaninom. Ovaj ga je uputio Knićaninu u Mošorin. Ali ni Knićanin ne daje konačan odgovor, a vlada u Beogradu čak mu potajno savetuje da ne primi predloge poljskog pukovnika. I na kraju, od svih tih razgovora rezultata nije bilo nikakvog^[349].

I kod Srba i Hrvata znalo se dosta o poljskim oficirima i poljskoj legiji u Mađarskoj. Ne bi inače Garašanin pisao Knićaninu 29 aprila 1849: "Kad bi Austrija imala samo Madžare pred sobom, tukla bi ona nji te još kako pri svima poljskim generalima i legijama..."^[350]. Osobito je đeneral Bem bio poznat, pa čak i popularan. Nije slučajno Kušlan preporučivao Andrašiju da komandant hrvatskog dela vojske, ako bi došlo do hrvatsko-mađarskog sporazuma, postane đeneral Bem, jer "zbog svog porekla i poznate svoje čovečnosti uživa u Hrvatskoj veliku popularnost". Kušlan veli da se u Hrvatskoj jedno vreme govorilo čak i o tome da bi dobro bilo ako bi Bem postao ban^[351].

Za sva ova nastojanja poljska moglo je biti od velike koristi što je i sam Garašanin bio pre za francusku nego za austrisko-rusku politiku. Zato je želeo pre dobre odnose s Mađarima i Poljacima, nego s Austrijom, kojoj nikako nije verovao, dosledan svome planu iz 1844, kao i politici kneza Čartoriskog. Uostalom, odmah po završenoj buni videlo se da je on bio u pravu. Zato je on ovako pravdao pomoć poslatu prekosavskim Srbima za borbu protiv Mađara: Srbi hoće da pomognu svojoj braći u nevolji, ali to ne čine zato da bi spasavali Austriju^[352]. I do poslednjeg trenutka Garašanin je bio ubeđen da bi Srbi veće koristi imali kad bi bili u savezu s Mađarima.

Kad je ruska vojska skrhala mađarsko-poljski otpor, čitava ustanička vojska morala je da se skloni na tursku teritoriju. Bilo je u toj vojsci, u glavnom delu, do šest hiljada ljudi, a vodili su ih Košut, Mesaroš, Bem, Dembinjski i mnogi drugi. Ta je grupa prešla u Vlašku, pa otud preko Dunava u Vidin. Druga, manja grupa od neke dve hiljade ljudi, i to Poljaka i Italijana, prešla je kod Tekije u Srbiju. Na čelu te grupe bili su Poljak Visocki i Italijan Monti^[353]. Srbi su lepo primili ove begunce, ali je sasvim prirodno što se srpska vlada bojala ovih gostiju, ili kako to lepo kaže Garašanin: "Mi se ne bojimo Mađara koji će bežati, koliko onih koji će ih juriti, i koji mogu po svome običaju za čas i ovamo preći da ih traže"^[354]. O prijemu poljskih begunaca postarao se već ranije grof Zamojski i srpska vlada je dala pristanak za to, ali je ipak predložila da se što pre sklone u Tursku, jer ih Srbija ne bi mogla braniti i štititi u slučaju kakve oštre pretnje. I zaista su ovi begunci prešli preko Timoka i sastali se u Vlaškoj s mađarskim beguncima^[355].

Po svršetku mađarske bune prilike nisu bile pogodne za rad poljskih agenata među Srbima. Kod austriskih Srba teškoća je bila na prvom mestu u tome što su se Poljaci borili s Mađarima, a Srbi protiv njih. Nešto drukčije izgledala je situacija u Srbiji. Srpska vlada je, doduše, pomagala Srbe u Austriji u borbi protiv Mađara, ali se sad od pobede nije nadala nikakvoj koristi. Šta više, bojala se da je Rusija i Austrija ne kazne na neki način zbog frankofilstva. Zato se uplašila i prelaska pobunjenika na srpsku stranu. Glavnu reč u Srbiji vodio je tada Ilija Garašanin, a on je na sve moguće načine gledao da se oslobodi uticaja Rusije i da se priveže uz Francusku. Zato se ne treba čuditi što je i posle 1849 poljski agent Zvjerkovski ostao u Beogradu. I ne samo to, nego srpska vlada prima u državnu službu mnoge poljske emigrante, s kojima ćemo se kasnije sretati.

Politika kneza Čartoriskog i posle 1849 ostaje ista kao i ranije, i pored neuspeha koji je pretrpela, zahvaljujući bečkoj podvali i ruskom posredovanju. Delovanje poljskih agenata na Balkanu, a i dalje na istoku, oseća se. Zato se svakog časa na to žale ruski i austriski pretstavnici, jer njihovi agenti ne mogu da svršavaju poslove koji im se poveravaju, svuda se sreću s poljskim uticajima. Poljska emigracija je još uvek smatrala Srbiju kao veoma pogodan teren za agitaciju, jer se još uvek velika važnost pridavala njenoj budućoj ulozi na istoku. Kolika je važnost pridavana opet poljskoj inostranoj službi, pokazaće najbolje ova pojedinost.

Kako su pretstojale veoma oštre borbe između Austrije i Pruske, to je Pruskoj bilo stalo da za sebe pridobije Srbiju, jer bi s tim dobila jednog važnog prijatelja koji bi u slučaju sukoba bio možda od velikog značaja po sudbinu Austrije. I Pruska hoće da osnuje konzulat u Beogradu. A za to se obraća ne kome drugome nego poljskom agentu u Carigradu Košćeljskome, da on to izdejstvuje i u Carigradu i u Beogradu. I stvar bi se svršila brzo da joj se nije usprotivio knez Adam, koji se bojao namera Pruske^[356].

Važnost poljskih agencija u Carigradu i Beogradu dobro je ocenila Rusija i zato je krajem 1849 tražila od Turske da udalji poljske emigrante. Osobito joj je bilo stalo da se sklone dva čoveka: Čajkovski iz Carigrada i Zvjerkovski iz Beograda. Ova stvar je dobila suviše velike razmere. Umešali su se diplomatski pretstavnici Francuske, Turske i Rusije. I posle dugih pregovaranja, pokatkad vrlo opasnih za dalji mir među Rusijom i Turskom, ova je stvar završena time što je Zvjerkovski napustio Beograd, ali ipak više zbog toga što su mu se počele otvarati rane zadobijene ranije na Kavkazu, nego zbog ovih ruskih zahteva, a Čajkovski, najzad, 1851 primi islam i postade Sadik-paša.

Odlazak Zvjerkovskog iz Beograda morao se osetiti. On je odlično poznavao srpske prilike, imao je sjajne veze, a osim toga izgleda da je imao i sposobnosti za poslove ove vrste. On je i kasnije bio jedan od prilično skromnih, ali vrlo važnih radnika u poljskoj emigraciji. U Beogradu ga je zamenio Franćišek Duhinjski. Bio je po struci istoričar i veoma dobro poznat po svojoj čudnoj teoriji da Rusi nisu Sloveni, nego neki narod srodan Kinezima. I u životu je bio veoma čudan, nezgodna karaktera i ponašanja. On se nije mogao snaći u Beogradu, gde je poljski agent imao najtežu ulogu, gde je imao neprestano da vodi vrlo oštru, a potajnu borbu s uticajima koji su dolazili iz Rusije, Austrije i Turske, a sve te uticaje da skreće na put kojim je hteo da okrene srpsku politiku knez Čartoriski. I to je bilo baš onda kad su pretstojale vrlo važne stvari za Srbiju: pitanje o naslednom pravu kneza Aleksandra, pitanje dunavske plovidbe i pitanje jednoga zajma pomoću kojega bi Srbija dobila velike ustupke. Međutim, u to vreme Duhinjski morade da napusti Beograd (oktobra 1851)^[357], a ubrzo i Garašanin pade na zahtev Rusije. S tim je oslabio mnogo uticaj kneza Čartoriskog na politiku Srbije. Doduše, godine 1856 boravi u Beogradu Roman Zmorski, književnik i kasnije poznati prevodilac naših narodnih pesama, ali se o njegovu radu u Beogradu malo šta može reći. Nije sasvim sigurno ni to je li bio kao agent kneza Čartoriskog ili u kakvom drugom svojstvu.

Pedesetih godina i kasnije teško ćemo naći kakvih jačih političkih veza između Srba i Poljaka. Odmah posle Bune Srbi su imali na svojoj koži da osete svu nezahvalnost Austrije, a ni kneževina Srbija nije bila mnogo slobodnija, čim je Rusija mogla u njoj da menja ministre, i to najviđenije, koji joj nisu naklonjeni. Zatim, ovih godina već slabi uticaj pretstavnika kneza Čartoriskog, jer jaču akciju vodi poljska demokratska grupa. Sa slobodarskim idejama, ova je grupa morala voditi skriveniju politiku, ali se zato više približavala narodu. Utoliko je teže pratiti njen rad.

Kako se srpski narod odnosio prema Poljacima i poljskom pitanju uopšte, teško je tačno reći, ali ćemo mi potražiti ipak nešto sitnica koje će nam to pokazati bar u glavnim potezima. A ponešto ćemo videti i iz pisanja naših novina.

Od novina ovoga vremena ne može se tražiti da pokazuju svoj stav prema poljskom pitanju, kad su im vlasti diktovale šta i kako smeju pisati. Zato su se urednici mahom ograničavali na donošenje suvih vesti sa strane, bez ikakvih svojih komentara. To se naročito može opaziti na Srbskim novinama iz vremena bune: sasvim su hladne i bezbojne, donose samo vesti.

Nešto više slobode u pisanju pokazao je Danilo Medaković u svome Napretku. Još na početku izlaženja ovoga lista urednik je rekao da će raditi "u korist srpskog naroda, u korist Slavenstva, u korist čovečestva". Zato će odmah od prvih brojeva zažaliti što se uz Mađare bore i Poljaci, Sloveni, protiv slovenske braće. "Nije nam ni po jada kad nas bezobzirce grde i ruže tuđinci – naši dušmani, to im je koje adet, koje ide im u račun. Ali pobogu, braćo poljska, što vi Slaveni grdite nas Slavene?" Urednik se teši još jedino time da ovako misli samo aristokratija poljska, a ne i prost narod^[358]. Urednik zna da Poljaci nisu bili pobornici slovenske uzajamnosti, ali se ipak nada boljim vremenima. Na vest da je u Krakovu mesto Kšižanovskog izabran Helcel, poznat sa Slovenskog kongresa, a da su Zamojski i Potocki otišli natrag u Galiciju, urednik uzvikuje: "Tako braćo! tako junački Poljaci!! ta vi znate: pruće u snopu je jače"^[359].

Medaković ne samo da ne grdi Poljake, nego ih čak hvali. To je zaista bilo veoma smelo, kad se zna kako su veliku ulogu Poljaci imali 1848-9. "Poljaci su najotresniji, najrešitelniji slavenski narod. Jedna je mana kod Poljaka da su vrlo vatreni, da se na sebe mnogo uzdaju i da se na ostale Slavene slabo obziru". Oni sad najviše pate od svih Slovena, a to je zato što su se vezali za Mađare. Ali će proći i to. Mi Poljacima ipak želimo svako dobro, završava Medaković^[360]. A malo kasnije napisaće i ove reči: "poljska stvar je pravedna, volja narodna, Bog i sreća junačka dopomoći će njima"^[361]. Ovu istu misao nalazimo i u Vjestniku Konstantina Bogdanovića^[362], koji je inače umeo i da grdi Poljake, i to žestoko^[363]. Medaković je doneo još jedan veliki članak o Poljacima, i to na uvodnom mestu, u kojem se vidi njegov stav prema poljskom pitanju: Poljaci zaslužuju mnogo pohvala, i mi ih ne smemo smatrati za neprijatelje ma da su na strani naših neprijatelja^[364].

Tako se držao Medaković prema Poljacima za Bune. Pedesetih godina biće on mnogo oštriji. To je razumljivo. Poljaci su na svakom koraku pokazivali da im je glavno borba protiv Rusije, a Medaković je bio veliki rusofil. To se naročito pokazalo za Krimskoga rata. On je hvalio Rusiju i priželjkivao njenu pobedu čak i onda kad je savezu protiv Rusije pristupila i sama Austrija. Na vest da Poljaci neće da mole ruskog cara da im dopusti povratak u zavičaj, urednik dodaje: "Emigranti, ako ne mole cara Nikolu, neće caru nego sebi škoditi"^[365]. Naročito je pažljivo praćeno organizovanje emigrantskih legija u Turskoj, Francuskoj i Engleskoj^[366]; jednom se urednik čak i rasrdio pišući o legijama u Turskoj: "Francuzi, Englezi, Poljaci, Talijani i Mađari nasrnuli su kao ćoravi u tursku vojsku i većina se odma turče, da se Turcima umile"^[367]. Naročito se ljutio što to čine Poljaci, pa ih je i ismejavao^[368]. A u Sedmici, koja je izlazila kao dodatak novinama, štampao je izvatke iz jednog nemačkog članka o Čajkovskom. Tu se kaže da mnogi stranci odlaze u turske logore ne zato da tursku vladu utvrde, nego "sasvim na drugo što misle". Pa se to desilo i sa Čajkovskim, sadašnjim Sadik-pašom. On je još 1843 izdao roman Krdžaliju, koji je "prepun sve samog divljeg, od slobode zažarenog, čisto slavenskog patriotizma i mrzosti na Turke". Nije uzalud Čajkovski počeo svoj roman rečima: "Stari Dunave, reko slavenska"^[369]...

Medaković se stalno nadao da će se poljska stvar ipak povoljno rešiti i to tako da Poljaci ostanu u istom kolu s ostalim Slovenima. I kad jedne bečke novine napisaše nešto o obnovi Poljske i tim povodom izgrdiše oštro Rusiju, Medaković im odgovara suviše smelo za ono vreme. Pod Austrijom je najviše Poljaka (5 miliona), veli Medaković, te bi se ona najmanje smela radovati obnovi Poljske. "Najposle, valja znati da su Poljaci Slaveni i da će se kad tad sa Rusima sporazumeti i u ljubav stati". Tako je bilo i sa Srbima i Bugarima. "Ranije ili docnije Rusi i Poljaci poznaće se i biće braća"^[370].

Nešto je oštriji Medaković 1855 godine. U jednom broju čitamo vest o poljskoj adresi francuskome caru. Car im je odgovorio da će činiti za Poljsku sve što se činiti može, i ono što dotad nije mogao^[371]. Valjda tim povodom, već u idućem broju nalazimo čitav članak o Poljskoj i o Poljacima. "Ako je ikad koja država svojom krivicom propala, to je Poljska" – veli Medaković. Poljsko plemstvo upropašćuje zemlju i narod svojim prohtevima. I zaključuje ovako: Poljaci bi morali pažljivo primati obećanja Napoleona III, jer je i Napoleon I znao samo za Poljake, a ne i za Poljsku. Poljaci neće otud dobra dočekati^[372]. Urednik inače zna da "Poljaci istina jako, toplo ljube svoju otadžbinu", ali "o uspostavljanju Poljske za sad ne može biti razgovora"^[373].

Sasvim drukčije držanje imaju Srbske novine iz Beograda. One su slovenske. Takvu boju davao im je urednik Miloš Popović. Zato će se u ovim novinama za Siprijena Robera istaći da je "poznati prijatelj Slavena"^[374], Mickjevič je "čuveni slavenski pesnik", a uz vest o pokretanju lista La Tribune des peuples, koji su izdavali u Parizu Mickjevič, Žil Mišle i Edgar Kine, urednik će napisati jedan dobar odeljak o potrebi slovenske saradnje i o austriskoj opasnosti^[375].

Prema poljskoj stvari urednik je ispočetka vrlo dobro raspoložen. Skoro sve vesti o Poljacima, osobito emigrantima, crpe on iz poljskih listova. Doduše, on sve to donosi kao nezainteresovan čovek, kao suve izveštaje, ali i taj interes je simpatičan. Po tim prvim izveštajima mogli smo se nadati da će novine zastupati poljsku stvar. Ali to nije dugo tako ostalo i imalo je svojih razloga zbog čega se izmenilo.

Pedesetih godina uticaj Rusije oseća se u Srbiji sve jače. Čak je i Garašanin morao pasti. A novine su kao zvanični vladin organ mogle i morale pisati onako kako želi Rusija. I zato se počinje braniti Rusija. Katkad je to moglo biti i iskreno, jer su Rusiju strašno napadale strane novine, pa se u Srba mogla javiti želja da je brane, ali je ipak češće o Rusiji pisano na vladin mig. Tako je tokom 1851 štampan čitav niz članaka pod opštim naslovom: Kako je u Rusiji?, i to uvek na uvodnom mestu. Ima dosta članaka o slovenskom pitanju, zatim o Nikoli I (povodom smrti) i Aleksandru II. Zbog te težnje da se ugodi Rusiji, a ipak da se katkad kaže istina, novine skoro gube stav. Njima neće ništa smetati što će u jednom broju izići članak o knjizi publiciste Morickog, u kojoj ovaj dokazuje da Rusija nije učinila nepravdu Poljskoj nego uslugu^[376], a uskoro će biti štampan i članak francuskog porekla u kojem se kaže na kraju: "Košut, Bem, Klapka, Dembinjski nisu bili revolucionari, oni su bili slavni patrioti"^[377]. Na stranicama tih novina štampaće se ogroman protest poljskih emigranata protiv pomilovanja Poljaka od strane ruskoga cara^[378]. A odmah u idućem broju piše se i o odjeku spomenutog pomilovanja, pa se dosta zamera Nikoli I što je bio suviše oštar, a hvali se Aleksandar II kao mnogo blaži^[379].

Naročito se rad nekolicine Poljaka pratio pažljivo, i to najviše onih koji su prešli u islam, te im se uvek uz nova turska imena pišu i stara poljska. Tako nalazimo puno vesti o Iskander-beju, koji se ranije zvao Iljinjski. Jednom je dat i njegov životopis i neobično hvaljena njegova junaštva^[380]. Najveći je životopis dobio pak đeneral Juzef Bem, ili turski Amurat-paša^[381]. O njemu je pisano s puno podataka, kako o ratovanjima njegovim za Mađarske bune, tako i o kasnijim njegovim podvizima u Turskoj. Pisac biografije oseća toplu i iskrenu simpatiju za ovog velikog ratnika. Ali ne hvali samo njegovu ratnu veštinu, nego još više ističe njegovu veliku čovečnost.

Najviše pak vesti ima o Mihalu Čajkovskom, ili Sadik-paši. Još početkom 1851 godine ima jedna vest da poljski oficiri daju ostavke na tursku službu i hoće da napuštaju Tursku. Samo Čajkovski ostaje, iako mu je Francuska odrekla zaštitu^[382]. A tek tri godine kasnije^[383] nalazimo u novinama vest o organizovanju t. zv. sultanskih kozaka, koji stoje pod komandom Sadik-paše, "poznatog poturčivšeg se Poljaka Čajkovskog". Iste godine nalazimo i vest da je on napustio Bukurešt^[384], a nije rečeno kad je u ovu varoš otišao. Mi znamo da je on zaista prvi ušao sa svojim kozacima u ovu varoš (1854), ali – nebranjenu. Tu je pogrešno nazvan Said-paša. Za nas je vrlo zanimljiva vest da je u Sadik-pašinoj vojsci odlikovan i neki Srbin Krsta Đorđević^[385], što pokazuje da je u ovoj vojsci zaista bilo i drugih narodnosti sem Poljaka i Ukrajinaca. Nije propušteno ni stvaranje novog puka kozaka, kad je Sadik-paša postao komandant brigade^[386]. Javljeno je čak i to da je pošao preko Soluna svojoj vojsci^[387].

Mi znamo da je ta vojska Sadik-pašina bila dosta neuređena, s najraznovrsnijim vojnicima, pa nije ni čudo što se u njoj često pojavljivali neredi. I o tome ima vesti. Tako saznajemo da je zbog nekih nereda morao jednom doći u Carigrad na odgovor glavom Sadik-paša^[388]. On je tada rumeliski beglerbeg. Prema nekom nemačkom izvoru javlja se čak kako se u njegovoj vojsci pojavila neka "opasna panslavistička gibanja"^[389]. A po drugoj vesti on treba da ide u Bosnu ili čak u Srbiju da traži panslaviste. "Misli se da je dobio nalog ići u Beograd da tamo pokuša svoju veštinu, jer je kod Turaka izvikan kao osobit diplomat"^[390].

Nešto od svega ovoga moglo je biti istinito. Sadik-paša je odista uskoro poslat prema Srbiji. Kakvu je ulogu imao tamo, ne izgleda baš jasno. Po nekima, on je poslat u Makedoniju na manevre^[391], ili je možda pošao na Hercegovinu zajedno s Omer-pašom, pa je zaustavljen na južnoj granici Srbije, da bi mogao u slučaju objave rata preseći put između Srbije i Bosne. Vojska Čajkovskoga je ostala, podeljena u dva puka, jedno vreme u Bitolju i Prilepu, a kasnije se i kretala. Možda je zanimljivo da se Čajkovski najčešće kretao oko Kosova polja. Otud on piše 9-IX-1860 pismo Košćeljskom^[392], a tu piše i predgovor za novo izdanje Vernihore od 1861^[393]. U međuvremenu je putovao i u Carigrad. Izgleda da je bilo nekih nevolja. I po rečima samoga Čajkovskog kao da njegovi vojnici nisu dobijali redovno platu. A već naše novine donose i vesti koje nisu mnogo verovatne. "Boje se Turci da će njiovi tako nazvani "turski kozaci", u kojima je većina političkih begunaca, naročito Poljaka i Mađara, pristati uz Hercegovce. Nad tima kozacima zapoveda Čajkovski", kaže se na jednom mestu^[394]. Ta je vest prenesena i u Srbske novine beogradske^[395], u kojima se nalazi još jedna vest slične vrste: "Na Kosovu je sve manje turskih kozaka. Komanduje Sadik-paša (Čajkovski). Neki begunci Srbi i Bugari pričaju po Krimu kako se toj vojsci ne daje obećana plata, te beže. Sadik-pašina obećanja ne pomažu"^[396].

Biće da je Čajkovski prvobitno zaista imao da primi kakvu ratnu ulogu. U tom pogledu jedna vest nam daje dosta podataka. Javlja se o vojnoj sili koju je krenuo Omer-paša na Crnu Goru, pa se spominje i Čajkovski. "Sasvim blizu Novog Pazara stoji i Sadik-paša (Poljak Čajkovski) sa svoji 2000 takozvani "turski kozaka", koje je na dvoje na troje pokupio iz hristijanske čeljadi". Crnogorci su, veli se tu dalje, veoma junačni, te neće biti lako ratovanje Omeru. "Ni na kozačkog vojvodu Sadik-pašu nije se serdaru Omeru tvrdo oslanjati; ... sad borac za padišu, može on docnije lako promeniti se u najrevnosnijeg protivnika"^[397]. Ova vest može biti sasvim slučajna, ali bi mogla poticati i iz sasvim pouzdanih izvora. Zaista je Čajkovski u to vreme bio prilično nezadovoljan. Još od 1859 on je zavađen s pretstavnicima poljske emigracije i počinje lagano gravitovati ka Rusiji. Da nije bio ponosan na svoj turski patriotizam i odanost sultanu, ko zna ne bi li još tad prešao Rusiji, što će učiniti nešto kasnije^[398]. Zanimljivo je kod ove vesti to da je verovatno crnogorskog izvora ("serdar Omer"). To bi značilo da se po Crnoj Gori moralo govoriti kako Sadik-paša nije mnogo siguran za sultana. A da se baš na njega obrati tolika pažnja, iako je on imao malo vojske, svakako su mnogo učinili oni Poljaci koji su se nalazili u crnogorskoj vojsci, o kojima će biti reči docnije. Da Sadik-paša zaista nije dobio nikakvu ulogu u crnogorskom ratu, potvrđuje nam jedna vest^[399] u kojoj je dat raspored celokupne turske vojske koja je imala da napada s raznih strana na Crnu Goru. I tu nema Sadik-paše. To znači da je on ostao negde oko Kosova. Šta je tu radio, pokušaćemo da objasnimo.

Po onome što je pisao s Kosova, teško bi se moglo reći da je on imao kakve određene linije. On je romantik, voli junaštvo, voli pustahiluk, a nije dosledan u svojim pogledima. Uspomena na Kraljevića Marka uznemirila je njegovu bujnu maštu i on piše nekoliko veoma toplih strana o ovom srpskom junaku. Pa se onda seća Skenderbega, junaka arbanaškog, obasipa ga pohvalama i dolazi na to da ga upoređuje sa svojim savremenikom i prijateljem Iskander-begom Iljinjskim, koji je zaista bio čuven u turskoj vojsci sa svojih junaštava. A ovo što navedosmo jasno pokazuje da Čajkovski nije bio dosledan u svojim simpatijama, pa bi se teško moglo reći kako je mogao povezati ove tri ličnosti. Iz neznanja svakako ne. Ako hvali Kraljevića Marka, možemo misliti da je to zato što je ovaj služio sultana, ako hvali Iskanderbega – poturčenjak je, ali zašto bi hvalio Skenderbega koji se proslavio u borbama protiv sultana? Iz ovog se vidi da je uzaludno tražiti kod Čajkovskog kakvu doslednost.

Za nas je vrlo važna stvar da je u ovoj vojsci Čajkovskog bilo puno Srba. Prof. Jovan Đorđević našao je u Leskovcu, Vranju i Nišu dosta starih ljudi 1909 godine koji su bili vojnici Čajkovskoga. I po njihovom pričanju ovaj profesor je pokazao kako je ta vojska vrbovana i kako je izgledala^[400]. Mi ćemo reći samo nešto što je važnije za nas. Vojnici koji su stupali u ovu vojsku nisu morali primati islam, a dobijali su za porodice i kasnije za sebe mnoge povlastice. Vrbovali su za ovu vojsku Poljaci. U Vranju i Leskovcu bio je neki poručnik Zelevski, kako ga zapisuje prof. Đorđević. To vrbovanje je bilo oko 1861 godine, što se zaista slaže s boravkom Čajkovskog na Kosovu. Iz Vranja, Leskovca i Niša stupilo je tad u "kozake" oko 60–70 ljudi. Oficiri su bili Poljaci, a podoficirske činove su dobijali i drugi. Komanda je bila na poljskom jeziku. Kad oko 1870–1871 (po pričanju tih "kozaka") Turci htedoše da zavedu i u ovoj vojsci turski jezik, oficiri to ne htedoše primiti i napustiše vojsku. Sve ovo što su pričali ti Srbi – kozaci slaže se s onim što znamo o kozačkoj brigadi Čajkovskog. U njihovim pričanjima ima više podataka o toj organizaciji nego što je do sad bilo poznato.

Spomenuli smo samo ove Poljake, jer se o njima najviše pisalo, ali ima još puno vesti i o drugim emigrantima. Pažljivo je praćen i rad Vladislava Zamojskog, jer se mislilo da će on naslediti Čartoriskog. I on je osnivao kozačke odrede da bi odvojio Poljake od poturčenoga Sadik-paše. Ali su te organizacije bile kratkoga veka.

Malo se moramo čuditi jednoj stvari. Godine 1855 umro je u Carigradu od kolere Adam Mickjevič. Naše novine imaju vesti o njegovoj smrti, pa i o prenosu njegovih moštiju u Pariz, a tom prilikom pisalo se i o njegovim književnim radovima. A niko se ne zapita otkud Mickjevič u Carigradu i šta je tamo imao da radi. Tim pre što je njegova tadašnja uloga bila politička: on je imao da izmiri zavađene poljske emigrante u Turskoj. Naše novine su ranije toliko puta spominjale Mickjeviča kao političku ličnost, tokom 1849 prevođeni su članci iz lista La Tribune des peuples, a povodom njegove smrti niko ne pokuša da protumači njegov boravak u Carigradu takođe kao političku misiju. Što je još važnije za nas, Mickjevič je tad imao nameru da obiđe i Srbiju, kako je bio izložio i u planu svoga puta na istok datom francuskim vlastima^[401]. Taj obilazak Srbije imao je naučni cilj, ali svakako i politički. Možda je Mickjevič imao da potraži poljske emigrante po Srbiji i da ih pridobije za politiku kneza Čartoriskog, isto onako kao što su ih tad i kasnije obilazili agenti poljskog revolucionarnog Demokratskog društva. Pripreme za taj put bile su učinjene. Čajkovski je napisao pismo srpskom poslaniku u Carigradu Konstantinu Nikolajeviću i molio ga da bude pesniku na ruci^[402]. Nikolajević je mogao dosta učiniti, jer je bio zet kneza Aleksandra, od 1856 ministar unutrašnjih poslova, inače čovek kulturan koji se osobito bavio istorijom, a voleo je i umetnosti.

Politika poljske emigracije sve više je gubila jedinstvenu liniju posle 1849 godine. Čartoriski je zaista imao veoma širok plan po kojem je Evropa imala da dobije drugi oblik. Njegova politika bila je uperena uglavnom protiv apsolutističke Rusije i Austrije. Taj pravac se jasno pokazao naročito za vreme Mađarske bune. Ali već u vreme Krimskoga rata ova teza izgubila je osnovu čim je Austrija zaratila protiv Rusije. Za politiku kneza Čartoriskog to je bilo dobro samo zato što se time slabila Rusija, ali je bilo rđavo što se jačala Austrija. Plan kneza Adama pokazao se kao suviše veliki za malene snage koje su imale da ga uvode u život. Zato se posle 1849 sve više počele širiti ideje revolucionarne demokratske grupe u poljskoj emigraciji. Ova grupa je imala jače osnove, jer je radila više preko nižih slojeva narodnih, pa je jače mogla i zagrejati narod za borbu i slobodu nego velika politika grofova i knezova.

Koliko je politika poljske emigracije izgubila jednu određenu liniju neka pokaže makar samo ova pojedinost. Po već poznatom planu za oslobođenje balkanskih Slovena mnogi su se Poljaci nalazili među Srbima u raznim krajevima i pripremali ih za opšti oslobodilački rat. Bilo ih je u Srbiji, Bosni, pa i u Crnoj Gori. Godine 1861 austriske vlasti beleže u Crnoj Gori ove poljske oficire: Grotovskog, Lanjevskog, Poninjskog, Kozjeljinjskog i Maćinjskog. Za Grotovskog se kaže da je u osobitoj milosti kod vojvode Mirka i da je "duša pokreta" (oslobodilačkog, protiv Turske). Inače su ti oficiri već duže vreme u Crnoj Gori^[403]. I protiv te vojske, u kojoj ima puno poljskih oficira, kreće vojska Omer-paše, inače poturčenjaka, u kojoj takođe ima mnogo poturčenih i nepoturčenih Poljaka.

Politika poljske emigracije, upravo kneza Čartoriskog, nije više imala osnove. Tih godina izgubila je i svoj stub smrću Čartoriskog 1861 godine. Oni koji su bili oko njega nisu bili ni toliko mudri, a nisu imali ni toliko autoriteta i širokogrudosti da zamene ovog velikog poljskog političara. Čartoriski je i sam jedva uspevao pod kraj života da izmiri svoje prijatelje, jer je svak počeo vući na svoju stranu. Tako se lagano gubio uticaj i njegovih pretstavnika.

Posle 1849 godine među Srbima je bilo puno poljskih emigranata. Najviše ih je bilo u državnoj službi. Srbiji su tad bili veoma potrebni školovani ljudi, pa je uzimala najčešće vojvođanske Srbe, a i strance, od kojih je svakako najviše bilo Poljaka. Doduše, austriski i ruski agenti motrili su da se poljski emigranti ne primaju u srpsku državnu službu, ali kako srpske vlasti nisu bile protivne tome, to su morale sve te Poljake voditi pod nekim srpskim imenima. Tako "nadziratelj šuma" u Majdanpeku pedesetih godina Viktorović nije niko drugi nego Poljak Viktor Drozdovski. O njemu piše Jovan Gavrilović Vuku 25 jula 1856 i kaže da bi se ovaj Poljak rado vratio u otadžbinu. Inače "gospodin pomenuti ovde se za vreme svog boravanja (sic!) dobro i mirno vladao; ima i svedočanstvo na to pod prezimenom Viktorović"^[404]. Ovoga je pohodio i Zigmunt Milkovski kad je 1854 prešao u Srbiju i bio u Majdanpeku. Pored tog Drozdovskog u Majdanpeku je bio, i to u dobroj službi, i neki Alfons Lučinjski^[405]. Spominjemo samo ovu dvojicu, a ko zna koliko ih je još bilo, stalnih i prolaznih gostiju. Ko bi danas mogao reći da se iza mnogih zvanično vođenih srpskih imena ne kriju Poljaci.

Zanimljivo je da su poljski emigranti bili dobro poznati po Srbiji i da su uživali simpatije srpskog naroda, i to širokih masa, ne više samo pojedinaca.

Milkovski (T. T. Jež) priča nam u svojim uspomenama o nekolikim susretima sa Srbima.

Za opsade Arada 1848 Milkovski se razboli i kad ga otpustiše iz bolnice, odrediše mu stan kod Srbina Save Simića, advokata. Srbin je bio nepoverljiv prema svome nametnutom gostu koji se borio u mađarskim redovima. Ali kad saznade za njegovo poreklo, odmah promeni ponašanje. I ne samo da se počeo prijateljski ophoditi prema ovome Poljaku, nego mu je davao na čitanje knjige iz svoje bogate biblioteke, i zajedno je s njim čitao srpske narodne pesme. Od tog vremena se kasniji poljski pisac počeo interesovati za srpski narod i njegov život, kao i za njegovu književnost. Kod ovog domaćina Srbina skupljali su se i mnogi drugi aradski Srbi. Srbi su grdili Mađare zbog njihovih postupaka, a Milkovski je opet uveravao Srbe da od Beča neće ništa dobiti. Oni su se raspravljali bez mržnje. I u tim najstrašnijim trenucima Srbi su umeli da odvoje Poljaka od Mađara, i to onda kad se to ne bi moglo očekivati^[406]. A kad je Milkovski napuštao ovaj srpski dom, ispratile su ga suze cele domaćinove porodice i prijateljske reči:

– Rat se može za vas rđavo okrenuti: u tom slučaju... ne zaboravi, moj dom neće ti biti zatvoren ... ^[407].

Ovo što je Milkovski pisao nije samo priča. On je svoje uspomene pisao čitavih pedeset godina kasnije, pa je mogao da bude sasvim iskren i objektivan. Da bi pak ovekovečio uspomenu na svog prijatelja Simića, kojega više nikad nije video, Milkovski je u velikom romanu Šandor Kovač ispričao kako je izgledao idealni život u Simićevoj porodici. Samo je dom preneo u Temišvar.

Ali ovo ipak možemo smatrati kao pojedinačni slučaj. Drugi slučaj će nam pokazati mnogo bolje opštu simpatiju koju su Srbi osećali prema Poljacima.

Kad je čitava razbijena mađarsko-poljska vojska 1849 došla do Oršave na Dunavu, najbolje je bilo preći preko Dunava na srpsku teritoriju. Mađari nisu to smeli učiniti. Znali su šta su sa Srbima radili za vreme rata, pa su se bojali da se među njima nađu kao begunci. Naročito su se bojali one mase srpskih izbeglica koje su morale prebeći u Srbiju pred mađarskim besom. Poljaci su, međutim, bili za to da se pređe u Srbiju. Preko delegata u Beogradu dobili su za to dopuštenje. Srpske vlasti su im oduzimale oružje i puštale ih. Ništa prirodnije ne bi bilo nego da narod napadne ove izbeglice kao dojučerašnje svoje neprijatelje. A toga nije bilo. Milkovski, doduše, priča da su ih odmah po prelazu kod Tekije seljaci napadali i krali, ali on to i ne smatra za nešto neobično za ovako mutna ratna vremena. A kad su prešli do Kladova, narod ih je primao vrlo lepo, kao da je hteo popraviti rđavo postupanje onih prvih^[408]. I Zamojski kaže da su Poljaci bili oduševljeni dočekom u Srbiji. Kad su pak posle četiri dana morali preći u Tursku, rastanak sa Srbima bio je nežan, prijateljski^[409]. Srbi su dobro znali kakvi su bili Mađari, i da nisu pri prvom susretu opazili da ova razbijena vojska što prelazi iz Mađarske nije mađarska, svakako bi je drukčije dočekali. Ne mislimo da je to bila obična samilost prema razbijenoj vojsci, nego svesnost da su ti vojnici Sloveni, narod srodan srpskome po krvi, jeziku i patnjama. Kako su Srbi lepo primili tad Poljake, vidi se najbolje po tome što su mnogi Poljaci tad ostali u Srbiji i tu ušli čak i u srpsku državnu službu.

Bilo je kod Srba puno simpatija za potištene Poljake. I Jovan Gavrilović moli Vuka da se zauzme kod bečkih vlasti da se dopusti povratak u otadžbinu "onom siromaku Poljaku", t. j. Drozdovskom^[410]. A kad 1854 Milkovski pređe preko Dunava u Srbiju s jednim prijateljem, krajinski Srbi ga tako dočekaše da se on ne može dovoljno nahvaliti. Čim ljudi čuše da su naišla dva Poljaka, odmah se nalazi besplatno prenoćište, i hrana, i kola do Majdanpeka. Čak se napravi čitava gozba da se ugoste ova dva gosta. A niko ih nije do tad znao ni poznavao. Dovoljno je bilo što su Poljaci. I svaki Srbin priča o Poljskoj, jer zna za nju i za njene patnje. Skoro čovek da ne poveruje onome što kaže jedan Srbin: "Nama su pomogli Rusi, nek vama pomognu Turci". I takav prijem nije samo u Negotinu, nego je isto to i u selima. Skupljaju se seljaci i razgovaraju s Poljacima o politici i o – Poljskoj. I Milkovski je sav srećan na pomisao da je možda i poljski seljak počeo tako zrelo da misli o stvarima^[411]. To je zaista najlepša pohvala razboritosti srpskog seljaka.

Tako srpski narod. A i vlasti simpatišu Poljacima. Kad austriski agenti dočuše da je u Srbiju prešao Milkovski, kojega oni nisu voleli, zatražiše od srpskih vlasti da ga proteraju. I jednoga dana dolazi u Majdanpek jedan činovnik iz Beograda. Prijateljski saopštava Milkovskom šta traži Austrija i kaže da bi najbolje bilo da napusti Srbiju, ali ako neće – može slobodno ostati koliko hoće, srpske ga vlasti neće izdati Austriji, niti će mu praviti kakve smetnje. I Milkovski, dirnut ovako lepim držanjem srpskih vlasti, reši da napusti Srbiju i svog prijatelja Lučinjskog, da ne bi Srbiju dovodio u neprijatan položaj prema Austriji, jer i onako tad nije imao nikakva posla u Srbiji.

Sa ovo nekoliko primera hteli smo da pokažemo kako su Poljaci uživali nepodeljene simpatije kod Srba, i to kako kod vlasti i onih najviših, tako i u masi, u narodu.

II.
Poljski ustanak od 1863. – Srbi posle 1849. – Napredak o Poljacima. – Srbski dnevnik. – Đura Vukićević o poljskom ustanku. – Mišljenje slavjanofila. – Jakov Ignjatović. – Miletić o poljskom pitanju. – Držanje Srbobrana. – Srbske novine. – Miloš Popović i njegove vesti o poljskom ustanku u Vidovdanu. – Aleksandar Andrić.

Dva su događaja privukla osobitu pažnju cele Evrope na Poljake u XIX veku, i to su bila dva ustanka 1830–1831 i 1863–1864. Prvi je bio oštar, žestok, ali kratak, drugi spočetka ne mnogo organizovan, ali tako žilav da se držao skoro dve godine, te je uverio Evropu da se za poljski narod mora nešto učiniti. Zato se u svima parlamentima govorilo o poljskom pitanju, a mnoge su novine dugačko i široko pisale o ustanku.

Poljski ustanak od 1863 uznemirio je mnoge evropske države. Opasnost od novih oslobodilačkih ratova pretila je ne samo Rusiji, nego još više Pruskoj, Austriji i Turskoj. Zato je ovim državama bilo vrlo teško da zauzmu odlučan stav u poljskom pitanju, koje je postalo pitanje evropskog mira. Stanje je bilo zaista nezgodno. Ako bi ustanak poljski bio lako ugušen, Rusija bi postala suviše moćna i mogla bi zadrmati Evropom. Tora su se bojale Francuska i Engleska. Ako bi pak ustanak uspeo, trebalo bi stvoriti samostalnu Poljsku, a to bi značilo da bi i Pruska i Austrija kad-tad morale izgubiti okupirane delove Poljske. Zato su se sve ove države rešile da posreduju. Ali kako? Većalo se i prepiralo, slate su mnoge note, dolazilo je čak i do prekida diplomatskih odnosa, i kao da je svakog časa moglo doći do evropskog rata. I na kraju se sve svršilo time da je Rusija sasvim sama ugušila ustanak, sprovela u Poljskoj mnoge reforme i učinila sama za Poljake više nego što su izvesne države, kao Austrija, tražile za ove u svojim oštrim notama.

Ali stvar nije tako lako okončana. Sva evropska javnost uzbunila se i uznemirila, svakog časa se pojavljivale sve novije i smelije kombinacije, svakog časa je izgledalo da će planuti opšti evropski rat, i to je tako trajalo više od godine. Zato je bilo vremena da svako kaže mišljenje o poljskom pitanju. I Srbi su baš u ovo vreme najbolje pokazali šta i kako misle o Poljacima i Poljskoj.

Pokazali smo već kako su velike simpatije prema Poljacima osećali Srbi u Srbiji još od četrdesetih godina. Te simpatije nije moglo umanjiti ni učešće Poljaka u Mađarskoj buni. Videli smo kako su Poljaci lepo primljeni u Srbiji 1849. Tome se zaista niko ne bi mogao nadati.

Kod vojvođanskih Srba je došlo strašno razočaranje posle 1849. Beč je nezahvalno zaboravio sve usluge koje su mu Srbi učinili. I politika Rusije iznenadila je Srbe. Oni su mislili da je severni kolos krenuo vojsku protiv Mađara da bi spasao Srbe. Međutim, pokazalo se da je to apsolutistička Rusija spasavala bečki apsolutistički dvor. Tako su Srbi posle Mađarske bune došli do dragocenog uverenja da se slobodi ne mogu nadati od posredovanja ni Austrije, ni Rusije, nego da se sami za nju moraju boriti. Zato su se počeli približavati Mađarima da bi se zajedno borili protiv Beča. Mađarima se sve više počinje približavati i knez Mihailo. S takvim su težnjama ušli Srbi u šezdesete godine, kad će doći do poljskog ustanka.

Kakav su stav Srbi zauzeli prema poljskom ustanku videćemo najbolje iz pisanja glavnih srpskih listova toga doba. Od vojvođanskih listova najvažniji će biti Medakovićev Napredak i Miletićev Srbski dnevnik, a od srbijanskih Vidovdan.

Danilo Medaković je bio veliki rusofil. To svoje rusofilstvo pokazivaće i na stupcima Napretka, koji je obnovio 1863. Prvi veliki događaji o kojima je imao pisati bile su baš rusko-poljske borbe.

U jednom od prvih brojeva Napretka napisao je Medaković članak Poljaci^[412]. "Sudba je Poljaka žalosna, ali je najviše takova zbog njiove krivice" – iskazuje urednik staru i nama poznatu misao. Aleksandar I i veliki knez Konstantin bili su dobri prema Poljacima, a ovi se ipak bune. God. 1846 bune se i protiv Austrije. Njih prošlost ničem nije naučila. Prolivenu krv ne žale, jer su "nemirni, lakomi i lakomisleni". I sad kad je car Aleksandar II hteo Poljacima da da više sloboda nego što je i sami Rusi imaju, oni se dižu na ustanak i ometaju ga. Ali je tome kriva Francuska. Nije dobro ni držanje Poljaka prema ostalim Slovenima. Oni su uvek po strani. To tuđenje Poljaka od ostalih Slovena smeta samo njima samima. Oni mogu doći do slobode samo pomoću Rusa. Međutim oni se s ovima neprestano kolju i kao slabiji moraju da budu potčinjeni.

Čim je doneo prvu vest o poljskom ustanku, Medaković je našao za potrebno da javi odmah kako je ovaj već ugušen. I to je rekao bez ikakve rezerve. Čak je ispričao tok ustanka i "ugušenje". Inače su se, veli, pobunili samo "beskućnici, mladi ljudi, ima i manji građana, manji plemića i sveštenika"^[413]. Kako se urednikova predviđanja nisu obistinila, on je u idućem broju dao pregled raznih poljskih političkih grupa i priznao da ustanak nije ugušen^[414].

Vesti o produženju ustanka Medaković donosi s rezervom ili potsmehom. Tako će preneti vest iz poljskog lista Čas ovako: "Čas piše, jer to i želi, da buna raste..."^[415] A kad mora da prizna uspeh ustanika, on će to reći ovako: buna je "otvorila jače usta da se malo obilnije napije srodne krvi"^[416].

Opšte simpatije vojvođanskih Srba morale su biti na strani Poljaka, čim se Medaković mora pravdati zbog svog pisanja, i to ovako: "I kod nas ima ljudi, koji odma, čim čovek što ne odobrava, misle da je protivan sasvim onima kojima što ne odobrava. Može biti lako da ih ima koji misle da sam i ja neprijatelj Poljaka po onome što sam do sada o njima govorio. Grešio bi jako koji bi tako pomislio. Ja narod poljski i cenim i volim kao ma koji naš srodni narod. Ja se radujem sreći i želim svakome narodu da napreduje. – I baš ta želja dala mi je povoda osuđivati one koji su danas ljudsku mesarnicu u Poljskoj otvorili". Sad se Poljaci nisu imali za šta buniti. Ali vođe ove bune odrasle su u inostranstvu, pa i ne znaju kakvo je stanje u Poljskoj, i napravili bunu da se istaknu, da se "malo u poslu nađu". Tim ljudima nije stalo do pravih uspeha, nego samo žele da se krv proliva i da se stara mržnja potstiče. Poljaci ne bi imali uspeha ni da se imaju boriti protiv same Rusije, a šta će tek od njih biti kad ustanu Pruska i Austrija?^[417].

Medaković naročito grdi novine zapadnih naroda što napadaju Rusiju. Na zapadu ljudi žele da se prolije što više slovenske krvi i da se Rusija što više oslabi^[418]. A kad Napoleon III zatraži da se stvori nezavisna Poljska, Medaković veli da bi i on to želeo, ali to neće učiniti Napoleon, njemu ne treba verovati, nego će učiniti Rusija^[419].

Medaković se naročito bio okomio na Francusku i Englesku. Za ustanak poljski nisu krivi ni Poljaci ni Rusi, veli on, nego – Francuzi^[420]. To je samo diplomatska "smicaljka", "spletka"^[421]. A Francuska i Engleska uspele su da "nagovore" čak i Austriju da posreduje u Petrogradu. Spominje Medaković i reči Giljferdingove o jednom poljskom istoričaru koji je tvrdio da Poljska ima za zadatak i to da "osvaja" istočni slovenski svet za rimsku kulturu i odgovara ovako: ta poljska uloga već je završena u slovenskom svetu, inače bi "poljska vlada ubila svaku budućnost slavenskome plemenu"^[422]. Zanimljiv je članak Poljaci se oslobodiše^[423]. Poljsko plemstvo je diglo ustanak, kaže se tu. Da je ustanak uspeo, bilo bi zlo po narod, a naročito bi bilo zlo po slobodu i rusku i poljsku. Ovako je car oslobodio narod i tek je to pravo oslobođenje. Jednom je Medaković pokušao da objasni rusko-poljsko neprijateljstvo kao neku fatalnost: "Današnje odnošenje Poljske i Rusije nije proizvod napred promišljeni planova i grabljivosti ruske, nego posledica fatalnoga položaja, koji je osudio još od iskona da jedan (sic!) od oba plemena ova gospodari nad drugim"^[424].

Mislimo da se iz ovoga jasno vidi kakav je stav zauzeo prema rusko-poljskom pitanju Danilo Medaković. Slično su mislili oni Srbi koji su ostali na ruskoj strani tih teških dana po poljski narod.

Mnogo veću važnost ima na svaki način ono što je o ovom pitanju pisano u Srbskom dnevniku. Ovaj list je pokrenuo Danilo Medaković 1852, ali je posle prešao u ruke Đorđa Popovića, pa onda Jovana Đorđevića, a od aprila 1863 postaje urednik Svetozar Miletić, ma da na listu još figuriše kao vlasnik i urednik Đorđević^[425]. Miletić je i ranije mnogo pisao u ovom listu, pa mu je on i davao političku boju.

Bilo je u redakciji Srbskog dnevnika još izranije simpatija za Poljake, bilo zato što su ga vodili stari Šturovci i "Slavjani", ili zato što je onda takvo bilo srpsko javno mnjenje. Još 1862 nalazimo belešku o Omer-pašinoj vojsci s kojom je ovaj pošao na Crnu Goru. U toj vojsci, veli se tu, ima puno poturica nemačkih, "čifutskih" i drugih, ali nema nijednog Poljaka. "Poljak je uvek poštovao borce za slobodu – narodnu nezavisnost, pak ne bi se ni slagalo sa njegovim harakterom narodnim kad bi protiv takovih boraca sam išao"^[426]. Mi pak znamo da je u toj vojsci ipak bilo i Poljaka. – Iste godine nalazimo i članak Šta hoće Poljaci^[427]. Preveden je iz Hercenova lista Kolokol'', a pisao ga je jedan Poljak iz Poljske. Tu je pokret u Poljskoj pretstavljen kao jedan demokratski podvig. U tome bi pokretu Poljaci i Rusi morali biti ravnopravni i složni. Ali bi trebalo obnoviti Poljsku "u njenim starim granicama", t. j. zajedno s Litvom i Ukrajinom, a narodi koji tamo žive imali bi sami da kažu na koju bi stranu.

Potpuno određen stav zauzeće prema poljskom pitanju Svetozar Miletić.

Ovih godina je Miletić bio veoma istaknuta ličnost među vojvođanskim Srbima. I još više: on je bio vođ. Zato će njegovi pogledi biti izraz jedne svesne i borbene većine. Naročito je za slovenska pitanja Miletić bio najpozvaniji da daje pravac srpskom javnom mnjenju. Vaspitan u Požunu, kraj Štura, u čistom slovenskom duhu, a u gorkim i mučnim borbama od 1848-9 prekaljen u političkom pogledu i slovenskom patriotizmu, on je zaista najbolje mogao Srbima tumačiti rusko-poljski sukob. On je umeo da bude Sloven, ali ga je stvarnost naučila da se valja boriti prvo za slobodu pojedinačnih naroda, pa tek onda misliti o kakvoj velikoj slovenskoj zajednici. O tome se i kod Štura mnogo puta raspravljalo i rusko-poljski spor ostajao je uvek ljuta rana na idealistički stvorenoj "majci Slaviji". Iz tog idealističkog kruga izneo je Miletić ljubav za sve Slovene, ali je moralo biti više simpatija za potištene Poljake nego za silnike Ruse, pa makar da su i oni Sloveni. Da takav stav zauzme prema Rusiji, učinilo je verovatno mnogo i njeno držanje prema Srbima 1849.

Miletić je hteo da upozna čitaoce sa stanjem stvari kod raznih Slovena. Zato je početkom 1863 preveo iz čeških novina Narodni listi članak Malorusi^[428]. Od njih je počeo kao najmanje poznatih kod Srba. U članku je rečeno ko su i šta su Malorusi, dat je kratak pogled na narod, običaje, veru i istoriju, a na kraju je zaključak da bi Malorusija morala dobiti samostalnost, i "ona bi bila prirodni prelazak među Poljskom i Moskvom, imajući svoje ustrojenje". A da bi trebalo stvoriti samostalnu Poljsku, samo se po sebi razume.

Prve vesti o poljskom ustanku primio je urednik s velikom rezervom^[429], zato štampa vesti sa svih strana. Možda je to, veli on, samo mali nered izazvan opštom rekrutacijom, ali ipak "cela stvar može imati vrlo ozbiljni i opasni posledica"^[430]. One vesti koje su vrlo oštre, urednik će malo ublažiti, ali donosi sve. On će, prema poljskim listovima, doneti veliki opis kako su ustanici izvršili pokolj ruskih vojnika noću između 10 i 11 januara, ali će dati i vesti sa suprotne strane^[431]. Po jednoj vesti Rusija je namerno izazvala ustanak, jer je htela "da raščisti zagušljivi vazduh u Poljskoj". A posle toga će nastojati da reši istočno pitanje. Zato oruža i Srbiju, "te potstiče Srbe i ostale hrišćane da čine to isto sa Turcima protiv čega se Rusija na Poljake tako strašno razgnjevila i krvavu osvetu tera". Vest je prema stranim listovima, te urednik ipak brani Rusiju: "Jedino je samo što ti listovi zaboravljaju na razliku koja je između u svakom pogledu ugnjeteni hrišćana u Turskoj i slobodni Poljaka, između uređene hrišćanske vlade u Rusiji i nehrišćanskog tiranstva u Turskoj"^[432].

Kad već bi sigurno da je ustanak u Poljskoj stvar sasvim ozbiljna, Đura Vukićević (potpis Đ. V.) napisa u Srbskom dnevniku članak Poljsko pitanje^[433]. O Poljacima se mnogo piše – kaže se u tome članku. – Liberalan i nezavisan svet oseća simpatije za Poljake, ali se uspehu njihovom niko ne nada. Poljaci liju krv ne da bi potpuno uspeli, nego da bi probudili i osvestili narod, da ne bi zaboravio svoju narodnost. Tako se činilo 1791, 1794, 1830. Veliko je stradanje ovoga naroda, vrline su mu velike i sjajne, ali zato ima u njega i greha i poroka. "Mržnja Poljaka protiv Rusa taka je isto velika kao i oholost i zanešenost njihova. Mržnja ta u pola je osnovana, u pola ne; ali oholost i zanešenost njihovu niko na svetu opravdati ne može". Rusija je više puta pokušavala da učini što dobro Poljskoj, a ova je uvek odbijala. "Divan i žalostan primer veličine a ujedno i slabosti jednoga naroda!" U poljskoj prošlosti (kratak pogled u istoriju) vladaju plemići, a narod nema nikakva prava. Zato ne uspe slobodnjački ustav Košćuška, "najvećeg Poljaka koga poljska povestnica zna". Narod na njegovu grobu podiže veliku mogilu "znajući da pod tom mogilom saranjuje slobodu i nezavisnost svoju". Poljacima jedino Rusija daje slobode, a oni se sve više bune, pa sad traže i čisto ruske pokrajine Podoliju, Voliniju, Litvu i Ukrajinu. Nikola I je zaista bio zaveo "knutovski sistem", ali Aleksandar II hoće da vrati slobode. Poljaci se međutim dižu na ustanak, te za dugi niz godina neće moći dobiti ono što su vrlo lako mogli dobiti smišljenijim držanjem.

Prema ovome članku mogli bismo se domišljati da Srbi nisu bili ispočetka dobro obavešteni o ustanku. Mislili su da je to neka plemićka obest i da narod ne učestvuje, kao što je unekoliko bilo 1830 godine. Ali sad nije bilo tako. Ovaj ustanak je bio zahvatio najšire narodne mase i bio je organizovan potpuno tajno. Ništa ruske vlasti nisu mogle dokučiti, pa nisu znale čak ni ko je vođ ustanka. Zato je ovaj ustanak iznenadio sve one koji su se izdaleka interesovali za njega. Ne treba primiti kao nenaklonost prema Poljacima, nego kao iskreno iznenađenje kad se urednik Srbskog dnevnika čudi što velika ruska vojska nema uspeha u borbi s ustanicima^[434]. I tek uspesi ustanika ubeđuju urednika da to nije neka ruska taktika, nego samo nemoć prema ustaničkoj sili. I onda se tumači da ovaj pokret nije samo pokret revolucionarne stranke, kako su Rusi hteli stvar da pretstave, nego je to borba čitavog jednog naroda za slobodu. Zato "svi iskreni prijatelji slobode i čovečanstva" žele da se poljsko pitanje reši po principu: "svakome svoje"^[435].

Dugo se nije znalo ko je vođ poljskog ustanka, pa je našim novinama to bilo i čudno i zagonetno. Kad se razglasi da glavnu reč u Poljskoj vode Langjevič i Kurovski, Srbski dnevnik donese njihove kratke biografije^[436]. A uskoro zatim bi preveden s poljskog vrlo toplo napisan feljton jednog starog poljskog ratnika o poseti Langjeviču. Puno je tu toplih reči za poljski narod i njegovu oslobodilačku borbu^[437].

Tek pošto je diktator Langjevič napustio Poljsku, imali su da dođu događaji koji će strašno napregnuti duhove. Mislilo se najpre da je time ustanak završen. Međutim, on je trajao i širio se. Onda su došle note Francuske, Engleske i Austrije. Srbski dnevnik donosi prevod engleske brošure Vladimira Jovanovića o Srbiji i istočnom pitanju, u kojoj se reklo da je poljski ustanak borba za narodnu slobodu, a to je već privlačilo pažnju Srba. Česte su vesti o svirepom postupanju ruskih vlasti u Poljskoj. A uz njih i vest da je u Varšavu poslat ruski đeneral Berg. To je moralo još više odbiti Srbe od Rusije, te sva nečoveštva ruskih vlasti pripisuju mnogim strancima koji su vodili prvu reč u ruskoj vojsci. Ti ljudi ne bi bili bolji ni prema Srbima. "Da Bergovi i Adlerbergovi, koji glavne role u Rusiji igraju, imaju srca za Slovenstvo uopšte, i Srbstvo poosob, teško je verovati"^[438]. Ili druga jedna vest: "U Litvi je ruski đeneral Tol – opet sa nemačkim imenom – koji vrlo "strogo" postupa sa Poljacima. Pre je sam svojom rukom šibao jednog prepošta i posle ga na smrt osudio"^[439].

Ovakve vesti sve više su okretale Srbe Poljacima. I što je najzanimljivije, Srbi nisu toliko napadali Rusiju, koliko Francusku, Englesku i Austriju koje ne smeju energičnije da posreduju za Poljake, jer se boje jedna druge. Naročito je Austrija mnogo napadana, jer je u svojoj noti bila veoma "skromna", te nije tražila za Poljsku ni onoliko koliko je sama Rusija bila voljna da da.

Miletić se naročito bio okomio na diplomatsku igru velikih sila u Evropi. U toj igri Miletić nije gledao samo tragičnu sudbinu poljskog ustanka, nego je video i sudbinu svakog drugog oslobodilačkog pokreta. I dok piše o diplomatskim notama i pregovorima, koji ničemu ne vode, on kao da kroz svaku rečenicu opominje: "Ali u Poljskoj se lije krv!" On zna da su Poljaci pre ustanka svuda u Evropi potsticani lepim rečima, a sad su ostavljeni sami sebi.

O poljskom pitanju Miletić je prvo počeo donositi tuđa mišljenja. Počeo je od Rusa, i to od ruskih "slavjanofila". Od njih je Aksakov najpotpunije odgovorio kako bi trebalo rešiti poljsko pitanje.

Poljskoj ne bi trebalo dati samostalnost, kaže Aksakov, jer bi je Poljska brzo izgubila zbog nesloge. Ako bi Rusija ostavila Poljsku, uzele bi je Pruska i Austrija. I tad bi Poljska izgubila simpatije slobodoumnog sveta. Onda bi morala sama tražiti zaštitu Rusije da bi se spasla "stranskoga upliva". "Pa kad se ta veza između Rusije i Poljske i ostalog Slavenstva izbeći ne može, zašto da se kida ono što se kad tad opet sroditi i sjediniti mora?" A ako bi se Poljskoj baš i morala dati samostalnost, onda nikako u granicama od 1772 godine, jer se ne može dopustiti da Poljaci dobiju čak i Kijevo, "majku sviju ruskih gradova"^[440].

Zanimljiv je glas drugog nekog Rusa o poljskom pitanju. Rusi su, veli on, zaista mnogo skrivili Poljacima, ali zato ne treba ni Poljaci sad da traže ono što dobiti ne mogu. Neka ne gledaju oni "istorisko pravo", narod ne zna za njega, nego zna za stvarnost i želi "sopstvenost zemalja i što širu slobodu". Ako bi Poljaci stvorili seljačku državu, budućnost bi im bila osigurana^[441].

Pre no što će Miletić objaviti svoje poglede na poljsko pitanje, upravo za vreme objavljivanja tog niza članaka, javio se Jakov Ignjatović člankom Borba Poljaka^[442]. On se pokazao kao veoma beskompromisan prijatelj Poljaka. Možda je to pre došlo iz nepoznavanja situacije, nego iz čistih simpatija. Opšte javno mnjenje u Evropi – kaže Ignjatović – na strani je Poljaka: "Poljska se osloboditi treba, Poljska se osloboditi mora". Samo je pitanje kolika da bude. Nemaju pravo Česi što osporavaju Poljacima pravo na granice od 1772 godine. Ako u tim granicama ima Rusina, neka oni sami kažu na koju će stranu. Ali kad se već i oni bune zajedno s Poljacima, onda im treba dati i zajedničku državu. Borba Poljaka je pravedna i plemenita. Kad dobiju slobodu, lako će rane zalečiti i prolivenu krv nadoknaditi. Rusi i Poljaci moraju se pomiriti, jer su to dva jaka naroda.

Miletić je svoje mišljenje o poljskom pitanju izneo u velikom članku: Rusko-poljsko pitanje sa slavenskog gledišta^[443]. Ovo je pitanje centralno i mnogo drugih manjih zavise potpuno od njega, veli Miletić. Nije dobro rešenje koje je tražio Puškin, t. j. da se sve slovenske reke uliju u rusko more da ne bi i ono presahnulo, nego je bolje da svaki slovenski narod pretstavlja reku, pa da se sve one ulivaju u slovensko more. Ruska reka može biti među njima najveća, kao što je i Volga najšira. Neslovenski narodi teže da oslabe Rusiju, pa zato pomažu Poljsku. Engleska se bori s Rusijom za prevagu na istoku, Francuska za prevagu u Evropi, jer bi pomoću novostvorene Poljske držala Rusiju i Nemačku. Pravoslavni slovenski narodi,"u svojoj mladosti, dok su se još "poetično" zanosili" nadali su se da će ih osloboditi Rusija. Ali su se prevarili. Napoleon III učinio je za kraće vreme mnogo više za srodne romanske narode, "nego što je Rusija i pokušati smela" za srodne Slovene. I nastaje "svestni obrtaj misli". Srbi traže simpatije na drugoj strani. Gubi se centralističko pojimanje Slovenstva, a razvija se federativno. A ovo traži slobode. Kod Slovena živi osećaj samostalnosti pojedinih plemena, kao i međusobna solidarnost. "Osim ruskog plemena ima dakle i drugi plemena slavenski u punoj svesti svoje posebne narodnosti, svoje istorije i svoje samostalne budućnosti". Velike države su uvek centralističke, pa ne mogu davati slobode ni plemenima ni pojedincima.

Rusko-poljsko pitanje ima političku i teritorijalnu stranu. Srbi ne bi smeli biti na strani Rusije samo zato što su pravoslavni, jer srpstvo ne želi samo to, nego i političko-narodnu slobodu i samostalnost. "Zar ima zbilja koga pri zdravoj pameti, koji misli, da, ako ikad Rusija Poljsku porusi, i drugim slavenskim granama, pa i Srbima, isto ne predstoji?" Oni Srbi koji misle da se Poljaci ne bi smeli protiviti pretapanju u Ruce, morali bi se odreći i svoje srpske narodnosti. Jer kao što smatraju da je borba Poljaka štetna po slovensku budućnost, tako bi bilo štetno i srbovanje, pa bi se i njega valjalo odreći. "Ko želi Srbiju samostalnu i slobodnu, taj mora želiti i Poljsku samostalnu i slobodnu!" Zato sam, veli Miletić dalje, dočekao Aksakova rečima: "Poljska slobodna – Srbija slobodna."

Teritorijalne zahteve Poljaka Miletić smatra za neopravdane. Ako Poljaci, veli on, traže one zemlje na kojima ne stanuju Poljaci, pozivajući se na zavojevačko pravo, onda i Rusija ima pravo na Poljsku, pozivajući se na isto pravo. Malorusi ne bi mogli pripasti Poljskoj. Oni su i po jeziku na sredini između Rusa i Poljaka, čak su bliži prvima. Pa ako bi se po pravdi htelo raditi, onda bi i Malorusi morali dobiti samostalnost, što će u skoroj budućnosti verovatno i biti. Poljskoj pak treba dati samostalnost i nezavisnost u granicama prostiranja poljske narodnosti.

Na kraju Miletić brani Poljake od napada da nisu za slovenstvo. Za primer mogu poslužiti Mickjevič i Maćejovski. Oni jesu za slovenstvo, ali ne za "rusko slovenstvo". Ni Srbi nisu ničim dokazali da su više za slovenstvo nego Poljaci. A Rusi? Pokazali su valjda time što više pomažu Rumune, nego slovenske narode pod Turcima. Rusija može imati hegemoniju, ali ne sme potčinjavati Slovene. Zato će njena vlast nad Poljacima pasti, kao vlast Bugara nad Srbima, a kasnije i Srba nad Bugarima. Srpski glas je mali u ovom pitanju, ali se mora čuti, jer treba "put krčiti pravednom mišljenju i presuđivanju ovog za celo Slavenstvo tako važnog pitanja". Možda će u tome pomoći i nove ideje koje nosi "Mlada Rusija". I ona se bori za slobode.

Na pitanje o teritorijalnim zahtevima Poljaka osvrtao se Miletić i kasnije, i to naročito u člancima o Poljacima i Malorusima^[444]. On je smatrao da je i istočno pitanje u zavisnosti od rešenja poljskog. O tome je govoreno više puta uzgredno, a jednom je o tome napisao i poseban članak: Zapadni Slaveni i istočno pitanje^[445].

Posle ovoga javlja se opet Đura Vukićević člankom Današnje stanje poljskoga pitanja^[446]. On se čudi otkud Poljacima toliko snage da se tako drže, napada zapadne sile što "sramotno izneveriše" Poljsku i nada se da će ipak Rusija pravdom i pravičnošću umiriti Poljsku. Tu treba Rusija da pokaže šta hoće i šta može. Kao što se vidi, Vukićević je pomirljiviji od Miletića. U istom listu bilo je još slučajeva da se Poljaci upućuju da s Rusima okončaju neprijateljstvo^[447], a u članku Stara Poljska^[448] grdi se staro samovlasno poljsko plemstvo.

Ima nekoliko članaka koji su otvoreno upereni protiv Rusije. Tako u članku Istočno pitanje (VII nastavak)^[449] Miletić kaže za Rusiju da je više krvi prolila za nemačke knežiće nego za Srbe, koji se još uvek nečem od nje nadaju. A Rusiju, međutim, vode stranci, najviše Nemci. (Dolazi čitav niz imena). Ali će se Rusija valjda osvestiti jednom i povesti politiku kako treba. – Ni Česi nisu drukčije mislili o Rusiji. Tako se i u češkom članku Slavenstvo i Rusija dosta oštro napadaju zavojevačke težnje Rusije^[450]. A ima dosta stvari protiv Rusije i u članku Prava uzajamnost slavenska^[451].

Prema svemu što smo izložili, vidi se da je Miletić ozbiljno razmišljao o rusko-poljskom pitanju i da je bio svakako najnepristrasniji od svih koji su o tome pisali kod nas. Mi danas vidimo da je njegov stav bio ispravan. Tako ga je morala razumeti i većina vojvođanskih Srba.

Sasvim drukčiju liniju vodio je novosadski Srbobran, u kojem je glavnu reč imao od 1863 Aca Popović-Zub. Do te godine je i ovaj list bio prijateljski raspoložen prema Poljacima. To je dobro pokazao Emil Čakra u članku Sloveni u istočnom pitanju^[452]. I pisac članka Rusija i Sloveni^[453] dosta se oštro izražava o držanju Rusije, jer ona nije dovoljno učinila za ostale Slovene: "ruski narod i naučenici gaje simpatije naprama Slovenstvu, država pak samo dok je interesi vežu, zato u poslednje doba dosta je izgubila upliva među Jugoslovenima". Slovenski narodi žele da budu uz Rusiju, zaključuje pisac, ali nikako ne žele njoj da služe, nego samo da budu nezavisni prijatelji.

Već kad su došle prve vesti o nemirima u Poljskoj, i o merama koje je Rusija preduzela, urednik Srbobrana će zažaliti što je to tako. "Poljaci su slovenski elemenat i žao nam je da se te stroge mere moraše protivu nji upotrebiti. Ali i oni treba da se uvere da Poljska samo u svezi sa srodnim, ruskim elementom može srećna biti"^[454].

Prve vesti o poljskom ustanku propraćao je urednik sa kojom svojom reči i time pokazao odmah kakav će stav zauzeti. Posle prvih vesti došao je članak A. Breberinovića Poljski ustanak i evropska presa^[455]. Pakosno je, – veli se tu, – prebacivati Rusima što upotrebljavaju protiv Poljaka mere kojima se služe i sve druge vlade. Poljski emigranti uveravaju da ni u paklu nije gore nego u Rusiji. A u stvari, oni su ti koji nisu dali nikakve slobode narodu, i baš oni sad govore o slobodi, jednakosti i bratstvu. Protiv Rusije se sad bori plemstvo, a seljak je ravnodušan u svojoj potpunoj neprosvećenosti. I sad pisac kao očevidac opisuje kako poljski seljak živi, i to opisuje kakav je u Galiciji, a u ruskoj Poljskoj je još mnogo gori. "Ko poznaje Poljake – sve klase, taj će bez uveravanja verovati da od nji nikad ništa biti neće. Njiova naduvenost ne može prijatelja steći. Oni gore Slovene mrze, nego svoje propinatore, koji im kožu deru; oni su uvek zidali, pa i danas zidaju kule po vazduhu o slavi i veličini poljskoj". A poljskog seljaka samo treba napojiti "vutkom, vutkom i paki vutkom", pa će "i na oltar udariti". Dokaz je 1846 godina. Poljsku revoluciju pomažu oni kojima je Rusija "trn u oku". Poljaci ipak ništa ne mogu učiniti, a Rusija se "uzda i u Boga, i u pravdu, a najviše u sebe".

Ovakve ideje nalazimo i u mnogim drugim člancima, kao što su: Evropska diplomacija i Poljska^[456], Poljska i sile^[457], Poljaci, Rusi i drugi Slaveni^[458], Rusko-poljsko vojevanje i Evropa^[459] itd. Zanimljiv je članak Kako stoji poljska stvar^[460] po svome zaključku: kad je već "suđeno" da Poljacima drugi gospodari, onda je najbolje što su potpali pod svoje "jednoplemenike" Ruse. Ovakve ideje su se provlačile kroz ovaj list vrlo dugo. Čak 1865 nalazimo u članku Pretvaranje Poljske u Ruciju^[461] onu staru misao: Poljska je trula i propala sama u sebi, te joj je jedini spas da se Poljaci pretope u Ruce.

Sva je prilika da Srbobran nije bio popularan zbog ovakvog pisanja. Biće da su njegovi urednici dobijali i nešto pomoći od ruske vlade. To bismo bar rekli po žestokim napadima u raznim listovima. Po tim napadima najžešći je bio Zmaj. Tako je u njegovu Komarcu^[462] jednom izišla slika na kojoj je pretstavljen Aca Popović-Zub kako spava u postelji, kraj postelje božićno drvce na kojem vise pune kese novaca, a sa strane prilazi bradati Rus, možda i kakav svetac, i pruža ordenje. Naslov slike je: Kako neki urednici snevaju Ruciju. Na to isto ciljalo se i u ovoj šali: "Srbobran zavidi omladini tekelijanskoj što je potkupljena da protiv naroda radi. – Srbobran misli da on ima privilegiju, pa niko drugi potkupljen biti ni protiv naroda raditi ne sme"^[463]. Zmaj je dobro poznavao tadašnje vojvođanske ljude i prilike, te verovatno ni ovo nije pisao napamet.

Novine u Srbiji bile su mnogo neizrazitije po svome stavu prema rusko-poljskom sukobu. To je bilo zato što je knez Mihailo naginjao Rusiji, a cenzura je bila tako oštra da nije moglo prolaziti ono što nije bilo u volji knezu i vladi. Ali knez Mihailo nije hteo da se zamera ni drugim državama, jer su mu bile potrebne, pa se zato iz beogradskih novina ne može mnogo videti. Naročito su u tom pogledu oskudne zvanične Srbske novine. Ništa u njima nije štampano što bi moglo privući našu pažnju. O poljskom pitanju štampan je samo izvod iz Rigerova članka: Česi i poljski ustanak^[464]. Riger objašnjava držanje Čeha prema poljskom pitanju, a misli su one iste koje je razvijao i Miletić. Česi su bili, veli Riger, na strani Rusa dok su se ovi borili protiv Turaka, ali sad kad su svoju silu upravili protiv jednog slovenskog naroda, koji već toliko vremena ugnjetavaju, onda Česi moraju zauzeti sasvim drugi stav. Ni Riger se inače ne slaže s teritorijalnim zahtevima Poljaka, kao ni Miletić, ali i Poljaci imaju pravo na slobodu i treba im je dati. Tek onda bi i Poljaci mogli raditi za slovensku uzajamnost.

Mnogo više se pisalo u poluzvaničnom Vidovdanu. Za njega je 1866 Zmaj napisao one strašne stihove:

Ti čista vodo iz kaljavog vrela,
Ti čegrtaljko slobodni načela... .^[465]

Ali početkom šezdesetih godina (počeo da izlazi 1861) on je bio odličan u svakom pogledu. Već je rečeno da je to bio evropski uređen list^[466]. Miloš Popović je već pre ovoga pokazao na više listova da zna šta treba novinama, pa je svoju umešnost i iskustvo upotrebio da Vidovdan bude što bolji. Imao je puno ozbiljnih saradnika i dobru obaveštajnu službu.

Nijedne srpske novine nisu davale toliko vesti o poljskom ustanku prema poljskim listovima kao Vidovdan. Ali je urednik znao da te vesti ne moraju biti uvek tačne, pa je donosio i one vesti koje su bile sasvim suprotnog izvora. Tako je samim tim suprotstavljanjem raznih vesti davao čitaocima najbolja obaveštenja.

Popović je poljski ustanak shvatio kao veliku slovensku nesreću. Zato će pri prvoj sigurnoj vesti o ustanku reći ovo: "Na žalost, u svemu se potvrdio nesretni glas o raspaljenoj buni u Poljskoj"^[467]. I dok svi listovi javljaju kako je buna već ugušena, on ne veruje, jer "po novijim glasovima, premda su i ti još vrlo neopredeljeni i protivoslovni, kao da će stvari stajati ozbiljnije"^[468]. Da bi vesti koje daje o poljskim događajima bile jasne, urednik daje kratak opis svih poljskih krajeva, a čim spomene kojeg od vođa ustanka, on će odmah dati i glavne momente iz njegova života. Ubrzo se urednik uverio da je ustanak zaista veoma ozbiljan, "ozbiljniji nego što bi se i pomisliti moglo"^[469].

Zanimljiv je članak preveden iz jednih francuskih novina povodom rusko-pruskog ugovora o uzajamnom zatvaranju granica i predaji begunaca. Urednik zaključuje: mislilo se da je poljski ustanak ruska unutrašnja stvar i da će je Rusija rešiti sama i da će dati Poljacima veće slobode; međutim, ugovor s Pruskom pretvara ovo pitanje u međunarodno. To bi značilo da se i Pruska boji slične bune. Ali ona ne sme zaboraviti da je 1848 godine za vreme bune prvi pobunjenički potez bio: otvaranje tamnica i puštanje poljskih sužnjeva. To bi trebalo pamtiti^[470].

Ako je hteo koga da napada, urednik je za to tražio naročiti način. S tom namerom je napisao članak o poljskom pitanju na Bečkom kongresu. Naročito je istakao kako je Rusija bila protiv toga da se Galicija odvoji od ostalih delova Poljske, što je želela Austrija. Zaključak bi imao da bude: a sad i Austrija ustaje da "brani" Poljake od Rusa^[471].

Vidovdan je imao najbolja obaveštenja o stanju u Poljskoj i naročito o radu ustaničke vlade. Ta je obaveštenja urednik crpao iz poljskih listova. Imao je čak i zvanične ustaničke novine. Zato je Popović najbolje poznavao stanje u Poljskoj. Evo samo jednog primera za to. Kad je diktator poljski Langjevič napustio Poljsku, svi listovi javiše da je s tim i ustanak poljski završen. Popović, međutim, ne prima tu činjenicu tako, nego čak štampa reči poljskoga diktatora u kojima ovaj kaže da ne odlazi iz Poljske na svagda i da zadatu zakletvu neće prekršiti. Prema tome, ovaj odlazak Langjeviča nije značio kraj ustanka nego nešto sasvim drugo. Popović je to tako i pretstavio i vrlo brzo se pokazalo da je samo on imao pravo, jer je ustanak zaista trajao posle odlaska Langjevičeva iz Poljske još punu godinu dana.

Popović je bio više reakcionaran, nego napredan, što se pokazalo i u njegovom pisanju u Vidovdanu o srpskim pitanjima, pa se ta njegova crta pokazuje i u izveštajima iz Poljske. On se čisto raduje kad javlja da je vođ revolucionara Mjeroslavski otišao iz Poljske zbog nesloge. A na vest da ustanak poljski dobija sve više "crvenjačko-revolucionaran značaj", on kaže da će zbog toga biti lakše ugušen.

Malo je čudno držanje Aleksandra Andrića, koji je izdavao Svetovid. On je tokom 1862 veoma simpatisao Poljacima. Pod zajedničkim naslovom Stubovi poštenja iz razvalina od Poljske^[472] štampa on čitav niz pričica o poljskim junacima i o poljskim slavnim borcima za narodnu slobodu. Tu daje puno primera poljske požrtvovanosti i silnog rodoljublja. A početkom 1863 donosi prevod jednog dopisa iz Poljske praškom nemačkom listu Politika o strašnom stanju u Poljskoj. Članak je veoma oštar. "Ko bespristrasno motri znaće naskoro kako su sve iz S. Peterburga dolazeće reforme, milosti i pomilovanja za Evropu, a nama ostaje samo opsadno stanje, vojeni sudovi, zatvaranja u veliko itd.". Kad je u Evropi objavljivano, kaže se tu dalje, da je u Poljskoj ukinuta cenzura i da su date slobode, "naterivali su ovde političke apšenike da priznaju neučinjene krivice, a provincijalni gubernatori dobiše tajne inštrukcije da preduzmu upise u vojnike". A da bi se Evropa umirila, javlja joj se neprestano o pomilovanjima i o vraćanju dobara Poljacima. Naročito je rekrutovanje bilo strašno. Vojska hvata ljude i goni ih u vojnike. "Žitelji u glavnoj varoši bili su jako razdraženi, čuo se jauk žena, kojima su muževi, i jauk roditelja, kojima su sinovi odvedeni, da po svoj prilici nikada više zavičaj ne vide"^[473].

Ovaj je članak izišao baš pred prve vesti o ustanku. Te će vesti veoma rastužiti urednika. "Imamo danas prevažne vesti javiti, jer govore – ne o diplomatskim spletkama ili o državopravnom pokretu – nego kako se seče, bije i ubija", i to se "pokrviše rođena braća". "Slavenski genij slavenskog veka mora danas da oči obori, a s njim i svaki iskreni ljubitelj Slavena". I to zaratiše "dve najveće i najizobraženije grane slavenstva". "Slavenska krv proliva se. Nije li to znatna novost, koja upliva ima na sve ostale Slavene?" I urednik sažaljeva Poljake, jer se boji "da će svoju nesreću samo uvećati". Doduše, krivi su i Poljaci. Oni stalno draže Rusiju, tako da bi se rasrdilo "i najumerenije praviteljstvo". Rusija im je činila mnoge ustupke i čekala da nastane mir, a oni hoće otcepljenje. "Nije dakle ni čudo ako prepravna Rusija bude krvavo kaznila javni ustanak Poljaka". Ali je možda i Rusija hotimice objavila rekrutovanje, ne bi li rasturila "tinjajuću vatru Poljaka", da bi onda bila mirna bar za nekoliko godina. Sloveni i Grci ne mogu biti ravnodušni ako su Rusiji "ruke vezane u sopstvenoj zemlji"^[474].

Urednik Svetovida se ispočetka drži dosta neodređeno. Za ustanak u Poljskoj on najviše krivi Englesku, "koja se raduje svakoj zemlji gde se pojavi građanski rat". Da se pak pokret ne bi raširio i dalje, Austrija i Pruska čuvaju svoje granice^[475]. S dosta simpatija Andrić donosi životopise đenerala Visockog^[476] i Langjeviča^[477], koje smatra za vođe ustanka. Samo on misli da ovakav skriveni, podmukli rat nije za Poljake. "Poljak je smel kad može na neprijatelja s bukom da napadne, ali za rasejani rat potrebna je predostrožnost i dugotrajnost (strpljivost), svojstva koja se kod Poljaka suviše ne nalaze"^[478]. Andrić čak podvlači kako nije "bezuslovni obožavatelj" Rusije, nego želi da govori po pravdi. Poljacima, veli, neće pomoći note zapadnih sila, kad ranije "nije bilo suda Evrope da osujeti nepravednu deobu Poljske". Zapad ne pomaže Poljake iz čistog čovekoljublja, nego najpre što su katolici, onda zato što on mrzi sve Slovene, i najzad što se Engleska boji Rusije. Ona je taj "najveći žarač". Čovekoljublje je maska. Srbi u Bosni mnogo više pate nego Poljaci, ali nemaju ni zastupnika u Londonu, ni vojne škole u Italiji, niti su katolici^[479].

Andrić je mislio da Poljskoj nema života bez Rusije, ili, kako on kaže, bez "bratskog i istinog sajuženija" s Rusijom^[480]. On hvali Austriju što se ne meša^[481], a napada Englesku. "Negda će istorija strašnu presudu izreći nad onima koji su ovu nesreću i potstakli, pa sad izdaleka gledaju na ovo ubistvo"^[482].

Tako se držao Andrić izvesno vreme. Najednom, njegovo se držanje menja i on počinje strašno napadati Poljake, a hvaliti Ruse. Zato neće ni proveravati vest o tome kako poljska "narodna vlada" (ovde "odbor") štampa lažne novčanice od velike vrednosti, nego će planuti: "Lepo! Poljaci postaše ajduci i kradljivci, a sad i varalice! je l' to pošten i junački narod, koj' javno megdan deli u otvorenom polju, lice spram lica? Pa za takve ljude da se zauzima Evropa?! Nisam slep prijatelj apsolutne Rusije, niti me je potplatila da je hvalim, ali u takvim okolnostima volem pravoslavnoj Rusiji, nego jezuitskoj buntovnoj Poljskoj!"^[483]. I dalje će stalno u tom tonu pisati. U tom cilju je štampana biografska crtica o poljskoj grofici Ževuskoj (ovde Rzevuska!) koja je bila ruska špijunka^[484], a tako i mnoga mesta u pismu Iz Moskovije, gde se pisac na mnogo mesta potsmeva Poljacima, koji "nisu ništa drugo no miš koji trčkara oko sapajućega lava koji treba samo repom da mane, pa je miš propao. Što pak Poljaci još ne propadaju, to imaju, vele, da blagodare dobrome i velikodušnome srcu "našega Baćuške Aleksandra Nikolajevića"^[485]. I posle svih pisama, nalazimo ovakav zaključak o Poljacima: "Sebi nisu pomogli, a Slavenstvu su škodili, a baš da su se i pomogli, Slavenstvu bi odmogli, jer se Poljaci slažu samo s protivnicima slavenstva"^[486].

Ovako oštar prema Poljacima nije bio nijedan srpski novinar. Ovo čudno pada naročito zato što je Andrić na početku bio mnogo drukčiji prema Poljacima. Milkovski kaže da je bio ruski plaćenik^[487], što ne bismo mogli ničim potvrditi, ali nam je poznato da je Andrić bio, izgleda, malo prevrtljiv i nesiguran čovek. Tako ga karakteriše i Vuk Popović u pismu Vuku Karadžiću od 11-IX-1854^[488].

Po opštem pisanju srpske štampe vidi se da su Srbi imali simpatija za Poljake. Ako su Medaković i Andrić branili Rusiju, ipak nisu hteli napadati Poljake. Andrić je to počeo tek na kraju. Naše su novine pune beležaka i članaka o poljskoj požrtvovanosti i patriotizmu. Sve su srpske novine donele n. pr. izveštaj o pogubljenju mladog ustaničkog vođe Bogdanoviča. Kad je trebalo da ga pogube, priča se, ruski oficir ga je počeo nagovarati da se odrekne svojih ideja, pa će mu život biti oprošćen, jer je šteta da tako mlad propadne. A on odgovara da je zaista mlad ali je stara ideja za koju se bori. Kad mu spomenuše majku, koju će smrću svojom ucveliti, on odgovara da bi ga se majka odrekla ako bi on prekršio zavet. I najzad, on opominje ruskog oficira da izvršuje presudu, jer je već zakasnio deset minuta.

Ovakve stvari mogle su kod Srba samo pojačati simpatije za Poljake. A to su mogli učiniti i mnogi Poljaci koji su u to vreme živeli među Srbima. Od 1864 nalazi se u Beogradu čak i pretstavnik poljske ustaničke vlade, i to je bio baš književnik Zigmunt Milkovski (T. T. Jež). On se veoma hvali držanjem Srba. To nije nevažna stvar, ako potsetimo da je on u Beogradu proveo tri godine, i da se poznavao s mnogim Srbima, počev od Ilije Garašanina i Stojana Novakovića, pa sve do mnogih sitnih beogradskih čaršilija^[489].

III.
Omladina i njeno slovenstvo. – Đačke družine. – Demokratske ideje. – Srbi među Poljacima. – Poljski agenti kod Srba. – Vladislav Kozlovski u Beogradu. – Književna saradnja. – Matica srpska. – Društvo srbske slovesnosti. – Poljaci članovi društva. – Prevodi i prevodioci. -

Najveće interesovanje za Poljake i poljsku književnost razvilo se kod Srba šezdesetih godina, za Omladinskoga pokreta. Znamo kako su se četrdesetih godina srpski omladinci zanosili "slavjanskim" idealima. Trebalo je da nastupi krvavo krštenje od Četrdeset i osme, pa da uvide kako je daleko od toga ujedinjenog Slovenstva. Ali se zato lagano razvijala ideja o ujedinjenom Srpstvu. To je bila ona ideja koju je Vuk izazvao člankom Srbi svi i svuda, a Branko Radičević je ovekovečio u svome Đačkom rastanku. Rascvat tog srpskog nacionalizma pada u šezdesete godine, a to je vreme Omladinskoga pokreta.

Zanimljivo je koliko je omladina bila slovenski raspoložena. Na skupštini u Beogradu 1867 Ujedinjena omladina srpska smatra Hrvate, Slovence i Bugare za svoje članove, a ostale Slovene pozdravlja kao braću^[490]. Po tome se vidi da omladinski srpski nacionalizam nije bio isključiv, i to je možda učinilo da je vreme Omladinskoga pokreta obeleženo prevodima vrlo značajnih dela iz stranih književnosti, a osobito slovenskih. Omladinska ideja ujedinjenog Srpstva nije negirala Šturovu ideju o ujedinjenom Slovenstvu. Zato bismo rekli da je Omladina mnogo primila od Štura, posredno, preko njegovih učenika. Ne mislimo da se slučajno složila politika omladine s politikom narodnjaka i Šturovca Svetozara Miletića, doskorašnjeg najnepomirljivijeg "Slavjana". Omladina je svakako imala kao prvi cilj ujedinjenje Srpstva, a posle toga, sasvim jasno, ujedinjenje Slovenstva. Idejno, dakle, Omladina je potekla iz Šturova "Slavjanstva".

Druga stvar koja kod srpske Omladine šezdesetih godina mnogo liči na rad Šturovih đaka, to je organizovanje đačkih i uopšte omladinskih družina. Bile su one obično književne. I kao što su Šturovci čitali i kritikovali u tim družinama svoje originalne i prevedene radove, tako su činili i srpski omladinci u svojim družinama tokom šezdesetih godina. Oni su učili i strane jezike, osobito slovenske, onako kao i Šturovci. Pa je i rad ovih omladinaca van družina bio sličan radu Šturovaca: članovi đačkih družina odlazili su o raspustima u svoje krajeve, zalazili u narod, širili svoje ideje i pridobijali mlade ljude za njih. Zato su se prvobitno đačke družine pretvarale u mnogo opštije, omladinske. Ovo je učinilo da je Omladina dobila veći značaj nego što bi ga imala da je ostala zatvorena u đačkim družinama.

Za književnost je rad Omladine postao takođe od izvanrednog značaja. Nisu se svi ti omladinci koji su pisali sladunjave pesme i priče – a pisali su ih više nego iko pre i posle njih – zadovoljavali time da svoje radove pročitaju u družini pred drugovima i da se stvar na tome svrši, nego su te svoje radove slali u časopise i štampali.

Omladina se razvijala u demokratskom duhu. To je poznato. Šezdesete godine su bile u znaku stalnih žestokih borbi za slobode i demokratiju. Nisu slučajno baš tih godina bili veliki pokreti u Italiji i Nemačkoj. I u slovenskom svetu bila su dva važna događaja: oslobođenje seljaka u Rusiji (1861) i poljski ustanak 1863-4. Tako su naši omladinci počeli primati slobodnjačke ideje. Ali su ih mogli naslediti posredno i od Šturovaca. I Štur se borio pedesetih godina za svoj slovački narod, a njegove ideje iz četrdesetih godina potpuno su liberalne i demokratske. Zato je još 13 decembra 1847 Svetozar Miletić pisao drugu Jovanu Đorđeviću da bi u novim knjigama Slavjanke (nameravali su da je izdaju dalje) trebalo govoriti o životu slovenskom i o Slovenima uopšte, ali bi valjalo pisati i o Francuskoj revoluciji, možda o Košćušku i sl. To bi knjizi dalo duh, jer Slavjanku bez duha izdavati gore je nego nikakvu"^[491]. Tako je Miletić mislio 1847, a isto tako misliće i 1863 pišući čitav niz članaka o poljskom pitanju.

Iz ovoga što smo rekli jasno je zašto su omladinci simpatisali Poljacima. Bliži su im srcu bili Poljaci koji se bore za slobodu, nego Rusi koji svoju volju nameću slabijima. Ta simpatija se nije izražavala samo rečima, nego se pokazivala i delom. Nije to bez značaja kad srpski mladi oficiri, vojni pitomci u Berlinu, kockom biraju dvojicu između sebe koji će ići u Poljsku da se bore za slobodu Poljaka 1863^[492]. Jedan od te dvojice je poručnik Jevrem Marković, najstariji brat Svetozara Markovića, koji će kasnije napustiti vojsku. Drugi je bio Sava Grujić (1840-1913), koji je posle ugušenog poljskog ustanka prešao u Rusiju, a u Srbiju se vratio tek 1870. Već 1873 otpušten je iz službe zbog veze sa socijalističkim listom Javnost, ali je 1875 vraćen, da uskoro postane ministar vojni, pa onda srpski pretstavnik u Bugarskoj, Atini, Petrogradu, i da 1887 postane prvi put pretsednik vlade, što je kasnije više puta bio. S ovom dvojicom otišao je među poljske ustanike i potporučnik Dimitrije Đurić (1838-1893). I on je od 1861 bio u Berlinu na specijalizovanju, pa je 5 februara 1863 dao ostavku i otišao u Poljsku, kako tvrdi Pavle Mihailović^[493]. Posle je prešao u Rusiju, nastavio vojne studije, a po povratku u Srbiju bio profesor Vojne akademije i dva puta ministar vojni.

Simpatije za Poljake razvijali su i oni poljski emigranti koji su se nalazili među Srbima. Kod austriskih Srba kao da ih nije bilo mnogo, ili bar mi ne znamo da ih je bilo. Ali kad ono 1863 Miletić i njegova grupa počeše javno braniti Poljake a napadati Ruse, onda među njih dođe Poljak J. Jablonovski da ih još više zagreje za Poljake. Da li je ovaj bio došao po svojoj volji ili ga je bila poslala poljska ustanička vlada, kako tvrdi A. Popović-Zub, ne možemo reći. Znamo samo da je u Novom Sadu odlično primljen, u društvu kod Kamile bio je najmiliji gost, a tu su se okupljali svi najbliži Miletićevi prijatelji: Jovan Đorđević, Jakov Ignjatović, Đorđe Popović, Zmaj, Laza Kostić i drugi^[494].

U Srbiji je bilo puno Poljaka još iz ranijih godina. Kad je početkom 1864 stigao u Beograd pretstavnik poljske ustaničke vlade, književnik Zigmunt Milkovski (T. T. Jež), zatekao je tu čitavu poljsku koloniju. On je u Beogradu ostao do 1866. Za njegova boravka došao je u Srbiju i Izidor Kopernjicki, veoma poznati poljski lekar, inače drug i prijatelj Milkovskog još iz đačke klupe. On je nameravao da ostane duže u Srbiji, ali nešto oštro posredovanje Austrije, a nešto neprilike druge vrste u Beogradu učiniše da ovaj veliki prijatelj srpskog naroda ode u Bukurešt da primi katedru na univerzitetu. Za svog kratkog boravka u Beogradu naučio je on ipak srpski, te je posle dao odlične prevode srpskih narodnih pesama.

Poljaci su šezdesetih godina stalno imali po kojeg svog agenta u Beogradu. Najpre je to bio pretstavnik kneza Čartoriskog, posle je došao Milkovski, član poljskog Demokratskog društva, kao pretstavnik poljskih ustanika, a krajem šezdesetih godina u Beogradu ima svoje dopisnike Tadeuš Okša-Ožehovski.

Ovaj Poljak je još pedesetih godina imao dosta važnu ulogu u Carigradu kao pretstavnik kneza Čartoriskog. Ali kad Čartoriski umre, a poljska emigracija izgubi u Carigradu onaj značaj koji je ranije imala, Ožehovski se ponudi neposredno turskoj vladi. U Carigradu je imao odlične veze, a bio je cenjen i po sposobnostima svojim, te turska vlada stvori za njega naročitu državnu agenciju za štampu, neku vrstu današnjeg prezbiroa. Ta je ustanova živela od 1867-1871. Ožehovski je zato u sve važnije balkanske centre slao svoje agente i dopisnike, koji su uvek bili Poljaci. U Beogradu su bili kao takvi dopisnici Karol Pjenjkovski, Vladislav Kozlovski i V. Kolačkovski^[495].

Ne vidimo ni po čemu koliki je značaj imao za Pjenjkovskog boravak u Beogradu, a ne znamo ni to je li imao kakvih boljih poznanika među Srbima i da li je što učinio da Srbi bolje upoznaju poljsku književnost. Znamo samo toliko da je napisao jednu knjižicu o Crnoj Gori, a Stojan Novaković je preveo u Vili njegovu pesmu Spavanje Crnojevića Ive. Još manje znamo o boravku Kolačkovskog u Beogradu.

Duže se zadržao u Beogradu Vladislav Kozlovski. On je više i pisao. Naročito su mu prijatna pisma u časopisu Mrówka, na kojem je sarađivao i Milkovski. U prvom pismu je govorio o panslavizmu i Slovenima^[496]. Naročito hvali slovensku svesnost Srba. Oni imaju simpatija za Moskvu, veli on, ali samo dotle dok budu od nje primali pomoć i dok budu ubeđeni da im panslavizam neće doneti i gospodarstvo Rusije. Inače bi ga se odrekli. Srbi se ne mogu zavesti. – Izgleda da je ovo pismo izazvalo kod poljskih čitalaca veliko interesovanje, jer već uskoro Kozlovskog uredništvo moli da piše i o drugim stvarima kod Srba: "Naši čitaoci neprestano traže dalja pisma od vas, a mi im se pridružujemo"^[497]. I Kozlovski se odazvao pozivu. Pisao je o književnosti, i to ne samo Srba nego i Hrvata, te osobito hvali Smrt Smail-age Čengića i Gorski vijenac^[498], zatim je pisao jedan članak o caru Dušanu, uz koji je donesena i slika, i to ona poznata što pretstavlja lik Svetozara Miletića^[499], a posle toga je pisao još nekoliko puta^[500]. Po članku o suđajama i drugim narodnim verovanjima vidimo da je dobro poznavao srpske narodne pripovetke i pesme^[501]. Puno lepih stvari rekao je u podužem putopisu Wycieczka w gląb Serbji 1869^[502], gde je opisao s puno tačnih pojedinosti i lepih zapažanja svoj put Dunavom do Donjeg Milanovca i odatle suvim do Majdanpeka. – Po onome što smo čitali na poljskom o srpskom životu i o prilikama u Srbiji, možemo tvrditi da je najbolje poznavanje od svih Poljaka pokazao Kozlovski, kako u pitanjima opštim, tako i u čisto književnim stvarima. Nije se zaveo čak ni onda kada je imao da kaže svoj sud o Nenadovićevoj Slavenskoj vili, u kojoj se onako uzdižu Poljaci. Kozlovski će vrlo kratko presuditi: ova pesma "s umetničkog gledišta nema nikakve vrednosti"^[503]. Nije ga zavelo Nenadovićevo polonofilstvo, pa da prećuti slabe strane ove pesme.

Od Poljaka s naročitim ulogama znamo nekolicinu u mestima gde je bilo Srba. U Sarajevu je dopisnik Ožehovskog Ravič-Mikulovski, a francuski konzul je takođe Poljak Ordenga; Poljaci su francuski konzuli i u drugim važnijim mestima: u Bitolju je M. Moravjecki, u Skadru Krajevski^[504]. Kad je Akif-paša pošao u Bosnu na novu dužnost, poveo je više poljskih inženjera^[505].

U Srbiji je takođe bilo dosta Poljaka. I to ne samo u Beogradu nego i u palankama. Znamo da je za Omladinu radio neki doktor Jasnevski u – Ćupriji^[506]. Ali je sve to ipak za nas važno samo utoliko ukoliko budemo videli da se pojačavalo interesovanje Srba za poljsku književnost.

Šezdesetih godina stvorila se književna saradnja između Srba i Poljaka. To ćemo videti najbolje iz zapisnika dve vodeće srpske književne ustanove: Matice srpske i Društva srbske slovesnosti, odnosno Srpskog učenog društva od 1864.

Matica srpska je dosta rano stupala u vezu s raznim poljskim izdavačima i društvima, ali je tek šezdesetih godina počela planski kupovati dela najboljih poljskih književnika. Naročito pada u oči odlična kolekcija Brokhausova iz Lajpciga: Biblioteka pisarzy polskich. Izbor u ovoj kolekciji bio je vrlo dobar. Makar samo po njoj mogli su srpski čitaoci upoznati sva najveća imena poljske starije kao i novije književnosti, i to po najboljim delima. U toj kolekciji su: Mickjevič, Slovacki, Krasinjski, Mihal Čajkovski, Stefan Garčinjski, Ciprijan Norvid, Lucijan Sjemjenjski, Maurici Goslavski, Roman Zmorski, Jan Kohanovski, Kornel Ujejski i mnogi drugi.

Društvo srbske slovesnosti, kao naučno društvo, stupalo je u vezu samo s naučnim društvima, pa je i dobijalo najviše naučne knjige. Stvari iz lepe književnosti dobijalo je najčešće od samih pisaca. Još vrlo rano, pri osnivanju, mislilo se da valja osobito voditi računa o onome šta rade Sloveni. Zato je sekretar Atanasije Nikolić na svečanoj sednici 8 juna 1842 rekao da će društvo "ne samo sa svima u literaturi našoj poznatim rasejanim Srbljima, nego i sa drugom slavenskom braćom našom, koji se filologijom bave, u književnom dogovoru biti, i tako opštim trudom i milom slogom onamo težiti, kud ga lepa celj poziva"^[507]. Među prvim dopisnim članovima društva vidimo Jana Kolara, Šafarika, Ljudevita Štura, M. Hurbana, Stanka Vraza, Nikanora Grujića, Pavla Stamatovića, Teodora Pavlovića i druge. Od Poljaka nema nijednoga. Ali su zato među članovima društva mnogi naši književnici koji su simpatisali Poljacima. Tu su članovi Miloš Popović, Ljubomir Nenadović i Aćim Medović. Popović je već poznat kao ljubitelj poljske književnosti. Rekli smo da je prevodio Maćejovskog i Vibickog, a čitao Mickjeviča. Inače se dopisivao s profesorom Dubrovskim iz Varšave, koji je bio Rus, ali je radio među Poljacima. On je štampao Popovićeva pisma o srpskoj književnosti u svome časopisu Dennica – Jutrzenka. Za Nenadovića takođe znamo s koliko je simpatija pisao o Poljacima u svojim pesmama i pismima. Izvanredno je aktivan bio u društvu Poljak Aćim Medović. Mi smo već govorili o njemu, a sad ćemo reći koju reč o njegovu radu u Društvu srbske slovesnosti. Počeo je radom o golubačkoj mušici, zbog čega je izabran za dopisnog člana društva (1847). Posle toga je dao opis okruga požarevačkog s puno istoriskih dokumenata^[508] i čitav niz članaka iz medicine i narodne privrede, a najvažnije mu je delo Sudska medicina (1865-6, u tri knjige). U Društvu srbske slovesnosti bio je vrlo aktivan i vrlo dugo pretsednik svoga otseka. Ovaj valjani Poljak bio se toliko srodio sa Srbima i Srbijom da su ga svuda sretale hvale i časti, a on, da se "oduži" svojoj novoj otadžbini, počeo da zaboravlja čak i svoj maternji jezik. Kad ga je šezdesetih godina Milkovski našao u Beogradu, on je već teško govorio poljski^[509].

Godine 1849 izabran je, među ostalima koji imaju zasluge "na polju srpske ili uopšte slavenske književnosti" i Adolf Cibuljski^[510], "docent slavenske literature u Berlinu", istovremeno kad i Ranke, Grim, S. Rober i Đura Daničić^[511]. Za njega se sigurno zauzeo Ljubomir Nenadović, koji nije bio zaboravio svog berlinskog profesora.

Godine 1856-1857 Društvo dobija poklone u knjigama od Romana Zmorskog. Među ostalim poljskim knjigama nalazi se i njegovo najbolje delo Wieża siedmiu wodzów^[512]. Zmorski je tada bio u Beogradu, a Društvu ga je približio verovatno neko od članova, i to Medović ili Popović. S njima se Zmorski sigurno poznavao, s prvim zato što je bio Poljak, a s drugim zato što je bio novinar. A Zmorskom su obojica bila potrebna. On ni kasnije nije zaboravio Društvo: godine 1860 poslaće svoje prevode srpskih narodnih pesama o Kraljeviću Marku^[513].

Član Društva srbske slovesnosti bio je i Vaclav Maćejovski. Društvo je imalo Krstićev prevod njegove Istorije slovenskih prava^[514], ali će zato on lično poslati to isto delo i na poljskom čim je izišlo u novom, proširenom izdanju^[515].

Društvo je dobilo i dva poklona koji se tiču Mickjeviča. Godine 1858 poklonio je Medo Pucić jedno pismo Mickjevičevo iz 1844, a 1861 svoj prevod iz Mickjevičevih predavanja: Dei canti popolari illirici^[516].

Po zapisnicima ne vidimo da je Zigmunt Milkovski za svoga boravka (1864-1866) u Beogradu imao kakvih veza s Društvom. On se poznavao s mnogim članovima, ali ipak njegovo ime nije zabeleženo u zapisnicima. Čak je i njegovu anonimno izdatu knjižicu Jubileusz serbski poklonio Društvu ne on nego Novaković^[517]. Biće da je on to namerno činio da se ne bi ništa o njemu znalo. On je tu istu svoju knjižicu poklonio i Narodnoj biblioteci u Beogradu, u kojoj nalazimo mnoge ispravke, većinom štamparske, pisane njegovom rukom, ali se ni na posveti nije hteo potpisati imenom. Taj se primerak nalazi i sad u Biblioteci.

Od 1867 godine Društvo stupa u vezu i zamenjuje knjige s Poljskim učenim društvom iz Krakova i sa zavodom Osolinjskih iz Lavova^[518]. Od iduće godine varšavski profesor univerziteta I. Paplonjski šalje svoje knjige, pa čak i jedan članak, koji je i štampan u Glasniku^[519]. Članak je svakako bio napisan na poljskom ili ruskom, pa ga neko od članova preveo na srpski.

Na sednici otseka za filološke i filozofske nauke od 15 januara 1869 predloženi su za dopisne članove od Poljaka Antonji Malecki, filolog i kritičar, Jan Matejko, najveći poljski slikar toga vremena, i Zigmunt Milkovski^[520], "književnik koji je, čuven i inače u svom narodu, pisao nekolike članke o srpskoj istoriji i književnosti, rad upoznati svoje zemljake s nama"^[521]. Predlog je potvrđen i na skupu od 6 februara 1869 ovi su članovi izabrani i obavešteni o tome^[522].

Milkovski misli da ga je predložio Novaković^[523], i to je verovatno. Ali je mogao to učiniti i neko od Poljaka u Beogradu preko nekog člana Društva. Mislimo tu naročito na Vladislava Kozlovskog koji je bio veoma aktivan u Beogradu. Društvo je te godine dobijalo na poklon poljske knjige od nekog "neimenovanog". Mogao je to biti Kozlovski. Među tim knjigama nalaze se Kraševski, Slovacki, Njemcevič i drugi. Nešto kasnije pokloniće nešto poljskih knjiga neki "nepoznati". Biće da je to poslao Milkovski. Među knjigama se nalazi njegov Asan, zatim knjiga V. Mazurkjeviča Demokracja polska i jej przeciwnicy^[524]. A to bi odgovaralo demokrati Milkovskom. U istoj knjizi Glasnika zabeleženo je i to da je Milkovski pismom zahvalio Društvu na izboru. Po tome bi se moglo ceniti da je on zajedno sa zahvalnim pismom poslao i paket knjiga. Inače se tu nalaze i knjige Krasinjskog, Pluga, Goščinjskog, Slovackog, Sirokomlje i drugih. Izbor je bio smišljen.

Društvu je poklonio poljske knjige i Vladislav Kozlovski. Pored ostalih, dao je dela Goščinjskog, Sirokomlje, Kraševskog, Čajkovskog, Pluga i drugih^[525]. A kad je otputovao iz Beograda, on se javio Društvu^[526]. To znači da mu je bio blizak.

* *

One stvari koje su se do 1848 najviše tražile kao da nisu više privlačile srpske čitaoce. Ranije se naročito mnogo tražili istoričari, zato su prevođeni Rakovjecki, Maćejovski, Šafarik i drugi, sada se traže pesnici i pripovedači. I istorija se traži u pesmi ili pripoveci. To je sasvim razumljivo: ranije se tražila fakta, a sad više mašta. Jedini koji je i posle 1848 godine prevođen od ranijih istoričara bio je Vaclav Maćejovski. Ali ne treba tim prevodima pridavati veliki značaj. Tu je najpre članak O slavenskim činovnicima pre trinajstog stoletija^[527], koji je izvadak iz jednog većeg dela. Prevodilac je Simeon Filipović, koji je i ranije prevodio Maćejovskog. Članak nema za nas većeg značaja. Druga stvar je već spomenuti prevod Nikole Krstića Istorije slovenskih prava, i to samo prvog dela. Ovaj prevod je sigurno bio popularan, jer su studenti morali da uče iz njega kao iz udžbenika. Ali je to bio prevod s nemačkog, a uz to izišao je 1856, a to znači onda kad je Maćejovski već bio izdao drugo izdanje svoga dela, koje je bilo i mnogo veće i mnogo drukčije nego prvo.

Zanimljiva je stvar da se posle 1848 ne javlja prevodima s poljskog nijedan raniji prevodilac. Nekako i razumemo zašto nisu više prevodili Jovan Subotić, Pavle Stamatović i Teodor Pavlović. Oni su mogli prevoditi istoriske članke, u kojima je jezik bio običniji, lakši, ali nisu mogli prevoditi pesme i pripovetke poljskih romantičara, a onda se to tražilo. Međutim, od tih prevodilaca bilo je i takvih koji su odlično prevodili i lepu književnost, kao Đura Daničić, pa nisu više hteli da prevode. Pa čak ni Ljubomir Nenadović, onako veliki prijatelj Poljaka, nije posle 1848 ništa hteo da prevodi s poljskoga. Sasvim nove ličnosti izlaze na površinu, i to su uvek mladići, vaspitanici i naslednici Šturovaca u književnosti: Đorđe Popović, Stojan Novaković, Mita Rakić, Vladimir Ilić, Sima Popović, Zmaj, Milorad Šapčanin i drugi.

IV.
Đorđe Popović. – U redakciji Sedmice. – Kozački Hanibal. – Ludvik Zjeljinjski. – Prevod. – Beleške u Danici. – T. T. Jež. – Asan. – Prevod. – Doboš. – Paulin Stahurski. – Čajčina mogila.

Posle 1849 književni život kod vojvođanskih Srba bio je veoma slab. Naročito listova nije bilo. Jedini čovek koji je u to teško vreme radio bio je Danilo Medaković. Godine 1852 pokrenuo je on novine Srbski dnevnik s književnim dodatkom Sedmica. Dugo ih je uređivao sam, a od 1855 pozva k sebi za pomoćnika Đorđa Popovića, koji će nešto kasnije (1858) preduzeti i redakciju u svoje ruke.

Đorđe Popović je rođen 1832 u Bukovcu, u Sremu, a škole je učio u Varadinu, Karlovcima, Vrbasu, Segedinu, Zagrebu i Beču. U Beču je položio ispit zrelosti 1851, a i doktorat 1855. Za književnost se mogao zainteresovati još kao đak. Naročito dok je bio u Segedinu, gde su se đaci skupljali u đačkoj družini i oko vatrenog Vukovca đakona Dimitrija Popovića. Tad je sigurno Popović dobio volju da uči i strane jezike, osobito slovenske. U tom pravcu mogao mu je mnogo koristiti i boravak u Beču, gde su se nalazili Vuk, Daničić i mnogi drugi srpski književnici. Možda je šteta što se Popović nije približio tome krugu oko Vuka, jer je tu mogao mnogo naučiti. Ako niko drugi, ono mu je Daničić mogao davati odlična uputstva za rad, onako kako je malo kasnije činio sa Stojanom Novakovićem. Daničić je to i činio, ali onda kad Popovića više nije bilo u Beču. A evo kako je do toga došlo.

Popović je kanda odmah 1855 preuzeo od Medakovića uređivanje Sedmice. Daničić je čitao ovaj list, pa mu se jezik nije svideo. Od nekoga je opet čuo da bi Popović hteo dobro pisati, a to je video i iz samog lista, pa ga utoliko pre nagna Popovićev prevod Zapisnici đaka da uredniku napiše kao "nepoznat čovek" – kako on kaže – jedno pismo 15 novembra 1855 i da mu zameri što je prevodu dao onakvo ime. "Ovim pod noge mećete jednu između najznatnijih osobina ne samo našega srpskog jezika, nego i sviju slovenskih, po kojoj mesto genetiva od samostavnih reči govorimo adjektiva. Kako vam ne bi na umu barem Đački rastanak pokojnoga Branka!" – piše Daničić^[528]. I kasnije više puta Daničić piše Popoviću i daje mu slične savete.

Čim je ušao u redakciju Sedmice, Popović je počeo da prevodi. Naročito sa slovenskih jezika, ako su svi nepotpisani prevodi iz tih godina njegovi. A biće da jesu. Tokom 1855 nalazimo ove veće stvari: Tako se sada ljubi i Zapisnici đaka, obe prevodi s maloruskog, a te godine počeo je da izlazi i prevod Junaka našega doba od Ljermontova i nastavljao se kroz dugi niz brojeva i iduće godine 1856. Te godine nalazimo i prvi njegov prevod s poljskog jezika.

Pre dolaska Đorđa Popovića u uredništvo Sedmice poljske se stvari nisu mnogo volele. To je razumljivo, ako se setimo da je Medaković bio veliki rusofil, pa je osobito za Krimskoga rata napadao sve one koji su radili protiv Rusije, te nije poštedeo ni Poljake. Tako je 1857 grdio Čajkovskog kao i sve poturčene Poljake, a štampao velike pohvale đeneralu Paskjeviču, koji je bio čuven po tome što je 1831 ugušio poljski ustanak. Često su napadani Poljaci i u dugačkom članku Čerte iz starije povjestnice pravoslavne crkve u Rusiji, koji je izlazio tokom 1855. Tokom ove godine izišla je u Sedmici prva poljska stvar, a to je bila pripovetka Seoski plemići od K. V. Vujćickog. Preveo je Milan Dimitrijev, i to verovatno ne s poljskog nego s ruskog. Zato se na ovome nećemo zadržavati.

Prvi prevod s poljskog je Kozački Hanibal^[529] "pripovetka iz XVII veka od Ljudevita Zjelinjskog". To je pripovetka Anibal kozaczy i czwarty rok zbarazkiego zamku od Ludvika Zjeljinjskog.

Ovaj poljski pisac nije ušao u istoriju poljske književnosti i danas verovatno malo ko zna šta više o njemu. Ali je on u jedno vreme imao izvesnog svog značaja. Živeo je i radio u Lavovu (umro 1873). Bavio se osobito istorijom svoga kraja, te je odlično poznavao stara akta i stare arhive. Izgleda da je od toga imao i materijalnih koristi, jer u jednoj njegovoj knjizi čitamo oglas u kojem nudi usluge onima koji bi hteli da saznaju genealogiju raznih porodica, i naročito onima kojima bi bile potrebne kakve istoriske potvrde o imanjima, da bi se mogla bolje obaviti razgraničenja. Za nas je od važnosti to što je od 1835 do 1841 godine izdavao list koji se zvao Lwowianin. Taj list je dolazio i uredništvu Letopisa, kao što smo već ranije spomenuli, a iz knjige za 1841 uzeo je i Đorđe Popović spomenutu pripovetku i preveo^[530].

Zjeljinjski je napisao dosta istoriskih pripovedaka. U njima je hteo naročito da pokaže ono čega nije bilo u sličnim pripovetkama Čajkovskoga: istorisku istinitost. Jedna od takvih pripovedaka je i Kozački Hanibal. Istinitost događaja nije pomogla piscu da stvori od toga pripovetku u kojoj će biti umetničke istine. Inače se vidi da je pisac hteo da pravi kao neki odgovor Čajkovskom: dok je Čajkovski veličao kozačko junaštvo, Zjeljinjski uzdiže poljske ratnike kao pobedioce kozaka. Onako kako će kasnije činiti Sjenkjevič. Zjeljinjski hoće da se približi Čajkovskom po načinu pisanja, ali je njegova mašta bila mnogo slabija od mašte neobuzdanog avanturiste Sadik-paše. Zato su ove pripovetke mnogo slabije od pripovedaka Čajkovskog, pa im ne povećava umetničku vrednost istoriska istinitost.

Na prevodu ćemo se zadržati malo više. Odmah možemo reći da je vrlo slab. Po svemu se vidi da je Popović na ovom prevodu učio poljski jezik. Doduše, neke rđave stvari mogle su se uvući i zbog nehatnosti, čega je izgleda bilo, ili zbog brzine prevođenja, što je obično kad se mora raditi i za novine, ali ni to ne pravda prevodioca.

Najpre spomenimo dva veća ispuštanja. Prvo je na samom početku: original ima na početku pesmu od šest strofa. Dobro je što ju je prevodilac izbacio, jer joj onde zaista nije mesto, a nema nikakve veze s predmetom, nego je neka vrsta piščeva predgovora – u stihovima, kao što je na kraju data istorija glavnog junaka pripovetke po istoriskim dokumentima. Taj kraj je Popović preveo, a mogao je da ga ne prevodi, jer pripovetka ništa tim ne dobija. Drugo ispuštanje je u IV glavi. Kad ono pisac kaže da se katkad zaori kozačka pesma^[531], onda se u originalu nalazi još jedan mali opis pa i sama pesma. Prevodilac je to izbacio.

Prevodilac kao da nije često zagledao u rečnike, zato ima dosta pogrešno prevedenih reči. Neke od tih su čak veoma proste i slične našim, kao "obórka" (=obor), a on prevodi s "vrt", "osobliwy" (=osobit), a on prevodi s "usamljen". Drugih reči ima puno rđavo prevedenih. N. pr.: "ratusz" (=opština) prevedeno sa "seoska kuća", što je prevodilac učinio možda namerno, jer se opština i danas u nekim našim krajevima naziva "gradska kuća", pa Popović prema tome napravio i ono svoje; "poddasze" (=tavan) prevedeno sa "podstrejak", a po smislu vidimo da prevodilac nije s tom rečju hteo ono što poljski pisac; "szkapa" (=kljuse) prevedeno sa "patka"; "śmiech figlarny" (=obešenjački smeh) prevedeno s "umiljat osmej"; "jedzie" od "jechać" znači "putuje", a prevedeno sa "jede"; "muskać wąsy" (=čupkati brke) prevedeno sa "gladiti brke"; "hajduk" (=lakej) prevedeno sa "hajduk"; "rąbać szablą Tatarów i Turczynów" (=seći sabljom Tatare i Turke) prevedeno sa "ribati sabljom" ..., i puno drugih sličnih primera. Ima nekih stvari koje ne možemo smatrati kao rezultat neznanja nego prostog nehata. Tako prva rečenica poljska počinje: "Czarna rzeka Strypa..." a Popović to prevede, doduše možda namerno, sa: "Brza reka Stripa..." Ali će zato "gumna spalone" svakako ne namerno prevesti sa: "zgrade pogorele", a reč je ista kao i u srpskom; isto tako iz nehata reći će prevodilac da je zbaraški zamak nad rekom Njemenom, a u originalu je reka "Nieźna".

Kad je ovako mnogo grešio u prenošenju reči, razumljivo je da će Popović još više grešiti pri prenošenju rečenica, i to ne samo težih nego i dosta običnih. Pogledajmo samo ovu rečenicu: "Više mesta uzdiže se olepljena kapela, kod kapije crkva od kamena, a za kapijom nad ribnjakom usamljeni zamak." A pisac je sasvim drugo mislio u rečenici: "Nad miastem, pośród ogrodu, wznosi się cerkiewka, przy bramie kościół z kamienia, za bramą nad brzegami stawu, dworzec, a dworzec osobliwy". (Nad mestom, usred vrta, uzdiže se pravoslavna crkvica, kraj kapije kamena katolička crkva, iza kapije, nad obalama jezera, mali dvor, i to osobiti dvor). Najpre "cerkiew" u poljskom znači samo "pravoslavna crkva", a "kościół" katolička, zatim nema reči o kakvoj kapeli, a još manje o "olepljenoj", i najzad taj dvorac nije bio "usamljen", nego "osobit". Ništa bolje nije prevedena ni ova rečenica: "Na podwórcu błota po uszy, chude szkapy tratują rozwalone płoty, a kury rozgartują śmiecie". To je prevedeno ovako: "U dvoru blato do kolena, otrcane patke tapkaju među rastruljenim drvima, a živina raščeprkava đubre još većma". U poljskom originalu nema ni "blata do kolena", niti se govori o patkama i živini, niti se spominju "rastruljena drva". Rečenica bi glasila u prevodu: "U dvorištu blato do ušiju (ili slobodnije, a bolje: "do guše"), mršava kljusad gazi razvaljene plotove, a kokoške čeprkaju po đubrištu". Sličnih primera ima još mnogo.

Čitav prevod odaje neki čudan utisak pri poređenju s originalom, jer se čoveku neprestano čini kao da se prevodilac namerno nije hteo pridržavati originala.

Popović je pratio poljski književni život. Od 1855 pa sve do prestanka Sedmica je puna vesti i beležaka o poljskim književnicima i knjigama. Te beleške nemaju nikakvu drugu važnost nego nam samo pokazuju u kolikoj je meri Popović pratio poljsku književnost. Vrlo retko nađemo i po koju reč o piscima o čijim se knjigama daju vesti. Tako će urednik za V. Pola reći da je "poznati pesnik poljski"^[532]. "J. Kljačko piše opširni životopis najvećega poljskoga pesnika Adama Mickjevića"^[533], Kraševski je "vredan spisatelj"^[534] i slično. Zanimljivije su vesti donošene povodom izdavanja celokupnih dela Mickjevičevih. Izdavač je hteo da izda sva dela, kaže se u jednoj vesti, ali cenzura nije dopustila i izdavač je nameravao dati da se prerade sva ona dela koja cenzura ne pušta. "Ovo bi bila prava šteta po svu književnost, jer dela genijalnih muževa neka se štampaju onako kao što su, ili bolje neka se nikako ne štampaju" – pravilno sudi Popović^[535]. Zato se utešio kad je mogao javiti da je Mickjevičev Pan Tadija ipak izišao neprepravljen i da je cenzura izbrisala svega trinaest stihova. To ga je prijatno iznenadilo^[536].

Toliko o Đorđu Popoviću kao uredniku Sedmice.

Mnogo važniji bio je njegov rad na Danici, koju je krenuo 1860 i izdavao je do 1871 godine. Nastala su bila i bolja vremena, saradnika je bilo mnogo više, književnost je postala mnogo bliža širim društvenim slojevima. Ono što je Popović u Sedmici tek počeo, u Danici je u mnogome razvio. Sve češće nailazimo na sadržajne beleške i o poljskim piscima. Ne mora više sve sam urednik da prevodi, dobija nove prevodioce i za poljske stvari.

Popović je veoma cenio poljsku književnost, i to je sve više cenio što je bolje upoznavao. U dva maha je uzgred rekao svoje mišljenje o njoj. "Ako se ikoja slavenska književnost može pohvaliti i ponositi pesništvom, to je zaista poljska, u kojoj su sve struke poezije obilato i sa najvećim uspehom negovane" – rekao je na jednom mestu Popović, ističući osobito poeziju poljsku treće desetine XIX veka^[537]. U tome zaista nije pogrešio. Drugi put je rekao svoje mišljenje Popović o poljskoj književnosti preporučujući svojim čitaocima neka dela iz poljske književnosti, pa veli da je ona "od vajkada među slavenskim književnostima jedno od najodličnijih mesta zauzimala".^[538]

Pregledaćemo sad nekoliko Popovićevih beležaka o poljskim književnicima u kojima nalazimo i nešto više sudova. One će pokazati da je Popović već prilično poznavao poljsku književnost. Među ostalim naročito se ističe člančić Poljski improvizatori^[539]. Sasvim je kratak, ni jedna puna strana, ali je zanimljiv. Govori se u njemu o Deotimi (Jadvigi Luščevskoj), poljskoj pesnikinji i improvizatorki, i o Vaclavu Šimanovskom. Deotimu Popović veoma hvali, i veli: "Gde se god Deotima pojavila, svuda je očarala, čineći tako sebi od protivnika najveće prijatelje". O Šimanovskom je ispričana anegdota kako je neki romanopisac hteo da iskuša njegovu improvizatorsku moć, pa ga jednom noću probudio i tražio pesmu o miševima. Pesnik je odmah improvizovao veliku pesmu, a onda se okrenuo na drugu stranu i nastavio spavanje. – Pišući o smrti mladog poljskog književnika Valerijana Lozinjskog, Popović veli: "Obricao je najlepše nadežde za budućnost, jer tako mlad napisao je više valjanih romana^[540]; za Jadvigu i Jagjela od Šajnohe kaže Popović da je "najbolje možda delo sadašnje poljske literature"^[541]; Slovacki je "jedan od najboljih poljskih pisaca"^[542]; a povodom prevoda "čuvene pesme" Malčeskog Marija u Viencu, Popović žali: "Šteta što se Malčevski nije namerio na boljega prevoditelja među Srbima i Hrvatima!"^[543] Naročito je dobro učinio Popović što je štampao ono što misli Kraševski o suvremenoj poljskoj književnosti: nalazimo tu nekoliko vrlo dobrih sudova, a i poređenje Mickjeviča i Slovackog dobro je izvedeno^[544].

Po nekim beleškama možemo biti skoro sigurni da ih je pisao sam Popović. Ne bi se moglo sigurno reći da li je njegovo mišljenje o Duhinjskom ("Duhinjski je mnogo studovao, ali mrzost prema Rusima dovodi ga često do apsurdnosti")^[545], ali su sigurno njegove beleške o Feldmanovskom i Zmorskom. Povodom izlaska prevoda srpskih narodnih pesama od Feldmanovskog, Popović dodaje: "i poljska kritika veli za njih (tj. narodne pesme) da one ni po fantaziji niti po artističkoj vrednosti ne ustupaju podobnoj poeziji ma kojeg drugog naroda". Osim Feldmanovskog "dosada su srpske pesme (historijske i ljubavne) na poljski prevodili Mickjević, Bogdan Zaljeski, Zmorski i još nekoji"^[546]. (Mi pak znamo da Mickjevič nije prevodio na poljski nego na francuski). Izveštavajući o smrti Romana Zmorskog, Popović je dao spisak skoro svih njegovih prevoda sa srpskog na poljski i rekao je da je Zmorski učio srpski boraveći u Beogradu "pre 10-12 godina"^[547]. Po ovim dvema beleškama vidi se da je Popović pratio šta Poljaci prevode sa srpskog, a po mnogim drugim beleškama vidimo da je pratio i ono što pišu o Srbima.

Simpatije prema Poljacima pokazuje urednik štampajući članak Rodoljupkinja od Marije^[548] i pripovetku Lepa Elžbeta^[549] kao i mnogim prevodima s poljskoga.

Đorđe Popović je svega tri svoja prevoda s poljskog štampao u Danici. Prvi je roman Teodora Ježa (Z. Milkovskog) Asen^[550]. Ovaj roman je jedan od prvih romana Ježevih i Đ. Popović ga je preveo iz časopisa Dziennik Literacki u kojem je izlazio 1861. Zasebno je štampan tek 1869 godine.

T. T. Jež je značajno ime u poljskoj književnosti. On je na samome prelazu iz romantizma u realizam, ali mnogo više ima u njega crta ovog drugog. Rođen 1824 godine u istočnoj Poljskoj, počeo je svoja lutanja 1848, da i umre u Švajcarskoj kao emigrant 1915. Na tim svojim lutanjima tri puta je bio i među Srbima, kao što smo već ranije pokazali. Počeo je pisati romane od 1858. Predmete je uzimao ili iz svog kraja, ili iz istorije Južnih Slovena. Niz romana s predmetima iz života Južnih Slovena Jež je donekle počeo romanom Šandor Kovač, i osobito Asanom, da od 1870 da nekoliko romana s takvim predmetima, kao što su: Uskoci (1870), Harambašina verenica (1872), Dahije (1873), Rotulovići (1878) i drugi.

Za Asana je uzeo Jež predmet iz bugarske istorije XII veka. Priča se tu kako dva brata, Petar i Asan, odlaze u Carigrad, upoznaju život i uređenje Vizantije, a kad se vrate u svoju Bugarsku, podižu narod na oružje da zbace vizantiski jaram.

Pričajući istoriju oslobođenja Bugara od vizantiskog ropstva, Jež je u stvari hteo da pokaže Poljacima kako se treba boriti. Ježeva Bugarska i onako ne liči mnogo na Bugarsku. Roman inače spada u slabija Ježeva dela, osobito zbog velikih piščevih digresija i ovlašnog karakterisanja ličnosti, ali je pričanje na mnogim mestima živo. Jež uopšte kao romanopisac slabo komponuje, a to se u ovom romanu oseća možda više nego u drugim.

Đorđe Popović je dobro učinio što je baš ovaj roman izabrao da prevodi: i bliska bugarska istorija i predmet romana mogli su privući pažnju ondašnjih čitalaca. Ideja vodilja Ježevog Asana je oslobođenje otadžbine, a to je onda i kod Srba bilo glavno. Zato je roman sigurno rado čitan i primenjivan na srpske prilike.

Prevod je – da kažemo odmah – daleko nadmašio onaj prethodni. Da ne nalazimo još uvek kod Popovića nešto natezanja sa srpskom frazom, ovaj prevod bismo mogli nazvati i odličnim. Vrlo se retko nađe koja rđavo prevedena reč ili rečenica. Tako će "bukiety drzew" (krošnje drveta) Popović pogrešno prevesti sa "šumarice", "usiłowanie" (pregnuće, napor) sa "usiljavanje", "obłąkanie" (ludilo) sa "bluđenje" i sl. Nađe se i po koja rečenica rđavo prenesena, kao ova: "że krew w nim wychłodła" (da se krv u njemu ohladila), koja je prevedena sa: "da mu je u žilama usahnula krv", što očevidno nije isto. Još gore je prevedena rečenica: "Wynarodowieni stracili nawet ów instynkt który każe dziecku biec gdy matka o ratunek zawoła" (Odrođeni, oni su izgubili čak i onaj instinkt koji goni dete da poleti kad majka pozove u pomoć). Popović je glagol "biec" preveo s našim "bežati" i napravio besmislicu: "Odrođeni izgubiše i onaj instinkt koji veli detetu da beži kad mati zapomaže". A to je sasvim suprotno onome što je pisac hteo reći. Isto tako nema smisla u prevodu ni ova rečenica: "Izgledaše kao perivoj, ograđen gorom na mesto platna". U originalu ta rečenica glasi: "Wyglądała ona jak ogród otoczony zamiast muru górami". (Izgledala je kao vrt ograđen brdima mesto zidom). Nema tu nikakvog "platna", a ni poljske "góry" nisu naše "gore", nego: "planine", "brda".

Ipak moramo reći da su ovakve omaške dosta retke. Popović je sad prevodio mnogo pažljivije nego ranije. Poljski tekst je skoro uvek dobro razumevao, a da je srpski jezik njegova prevoda nešto bolji, naročito u rečeničkoj konstrukciji, prevod bi sasvim zadovoljio. Evo kako glasi prva alineja Popovićeva prevoda: "Poštovani gospodin J. Njemcević počeo je jednu od svojih pripovedaka rečima: U ono doba na koje se niko već ne seća. Istim tim izrazima moram početi i ovu pripovetku. Jer koliko sam god puta premišljao ovu frazu Njemcevićevu, uvek mi je ona u pero dolazila, kad sam god dodirnuo hartiju perom da na nju bacim svoje misli". Misao originala je prenesena, ali ovo srpske rečenice nisu.

A ipak se Popović starao da mu bude i rečnik što bogatiji i rečenica što bliža duhu srpskog jezika. I rečnik mu je zaista bogat. Puno je u njegovu prevodu vrlo lepih srpskih narodnih reči, koje neobično osvežavaju prevod. Da bi pak dobio bolju srpsku rečenicu, Popović je morao menjati konstrukciju poljsku i to mu je najbolja stvar u prevodu. Kakve su vrste te izmene videće se iz nekolikih primera.

"Pamiętaj że pomiędzy okolicznościami są takie z którymi walka jest niepodobna" glasi jedna rečenica. Drugi deo njen, bezlične konstrukcije, potpuno je poljski, ali se u našem jeziku ne kaže tako. I Popović to dobro prevodi: "Opomeni se da među okolnostima ima i takvih s kojima se ne možeš boriti". Slabiji prevodilac bi možda preveo drugi deo rečenice: "s kojima je borba nemoguća". Popović je to preveo bolje i dao zaista onu misao koja je izražena u originalu, a opet vrlo lepo srpski rečenu.

Naročito je važno što se Popović starao skoro uvek da poljske glagolske prideve vremena sadašnjeg i glagolske imenice prevodi ličnim glagolskim oblicima. To je mnogo više u duhu našeg jezika, iako se glagolska imenica i kod čas dosta često upotrebljava, ali ne tako i ne toliko kao u poljskom. Samo jedan primer pokazaće to dovoljno jasno. "Widziałeś spadające z gór potoki, rozbijające się z szumem po skałach. Czy człowiek rozumny pomyśli o płynięciu od ujścia ku źródłom tych potoków?" Imamo tu i "spadające i rozbijające się potoki" i "płynięcie od ujścia". Popović će to vrlo dobro prevesti i to onda kad se još smatralo da se može srpski reći "padajući i razbijajući se potoci" i "tečenije od utoka". Njegov prevod glasi: "Video si gde s gora padaju potoci pak sa šumom se razbijaju o stene. Zar će pametan čovek pomisliti da ti potoci mogu od ušća ka izvoru teći?" Mi bismo možda jedino početak druge rečenice preveli ovako: "Zar može pametan čovek..." Ostalo je sasvim dobro.

Zadržali smo se malo duže na prevodu ovog romana baš zato da bismo mogli pokazati kolika je razlika između ovog Popovićevog prevoda s poljskog i prvog. Tek posle ovog drugog prevoda vidimo kako je malo pojma imao Popović o važnosti prevođenja kad je prvi put prevodio.

Još dve stvari je preveo Đorđe Popović u Danici. Jednoj nismo našli original, ali je ona i inače bez ikakve veće važnosti i kao pripovetka i kao prevod. To je priča Igla^[551]. Druga pripovetka je takođe bez ikakve književne vrednosti, ali ćemo se mi na njoj ipak malo zadržati. To je Doboš od K. V. Vujćickog^[552].

Kazimir Vujćicki (1807–1879) bavio se istorijom i književnošću, a osobito ga zanimao narodni život. Zato je skupljao istoriske spomenike i putovao po narodu skupljajući narodne pesme, priče i poslovice. Jedna takva zbirka pesama ima naslov Pieśni ludu Biało-Chrobatów, Mazurów i Rusi z nad Bugu z dołączeniem odpowiednich pieśni ruskich, czeskich, serbskich i słowiańskich (1836). Po naslovu se vidi da je u toj knjizi Vujćicki štampao i narodne pesme drugih slovenskih naroda koje su po motivu slične s poljskima. Tako je štampao i četiri srpske pesme u originalu. Ostala njegova dela ne bi imala za nas osobite važnosti. Pripovetka Doboš nalazi se u njegovoj zbirci Stare gawędy i obrazy (1840, III, str. 3–60).

Predmet ove pripovetke je uzet iz života slavnog poljskog hajduka Aleksija Doboščuka, kraće Doboša, i priča je napravljena od nekoliko momenata bez veze. Prvi momenat je zanimljiv jer se odnosi na rođenje poljskog pesnika Franćišeka Karpinjskog. Doboš je, priča se, napao na dom Karpinjskih, ali kako su ga domaćini iznenadili dobrim i bogatim prijemom, on ne samo da im ne učini ništa, nego čak darova domaćinovog sinčića koji se baš tad rodio. To novorođenče bilo je kasnije pesnik Karpinjski. Ostali momenti iz ove priče potsećaju mnogo na predmete iz naših narodnih pesama. Nije ni čudo, te je predmete Vujćicki i uzimao iz narodnog pričanja. Poslednja glava o smrti Doboša čak je ispričana u stihovima. I Popović je tu glavu tako preveo. Ona počinje ovako: "Pod zelenim gajem ide Doboš mladi, ide Doboš po dolini, po zelenoj rudini, u frulicu duva, nogom poigrava, sekirom se podupire i na momke povikuje ...." A završava se u desetercima: "Na čaršiji u Stanislavovu tamo ćete sada zimovati, zimovati, letom letovati, u okovu i teškom sindžiru, tamo ćete leti letovati, tamo ćete zimi zimovati, ptice će vam tela razgrabiti". A u poljskom su mešani stihovi: "Będziecie zimować, i te lato latować w Stanisławowie na ryneczku, w ciężkich dybach i żelazie, tam będziecie latować, tam będziecie zimować, a ptaki wasze ciała rozerwą". Naš Popović će i poslednju rečenicu napisati u desetercima: "Eto Leha, sve ih pohvataše, naopako ruke povezaše, za konje ih dobre privezaše". Potpuno kao i u poljskom, gde su osmerci: "Wpadli Lachy, wszystkich wzięli, ręce na krzyż powiązali, przy swych koniach popędzali". Prevod nije sasvim tačan, ali je ipak misao rečena, a jezik je vrlo tečan, narodski. I u originalu i u prevodu tekst je štampan kao prozni, ne kao stihovani.

Popović je inače pripovetku preveo dobro. Pokušao je čak da učini i jednu novinu: na mnogo mesta zadržaće je on poljske reči, valjda računajući da će time dati svome prevodu više poljske boje. Mi ne mislimo da je to bilo potrebno. Zašto bi se moralo reći "oprišek", "hajdamaka", "goral" i sl. kad te reči ne mogu ništa značiti u srpskom jeziku?

Još jedan roman preveo je Đorđe Popović s poljskog. To je Čajčina mogila od Pavlina Stahurskoga. Štampao ga je 1869 u zbirci Zabava Srpkinjama koja je izlazila kao dodatak Danici.

Otkud Popović da prevede baš ovaj sentimentalni i veoma sladunjavi roman, koji po vrednosti ništa ne izmiče našim Karlovačkim đacima i Sestrama Milkama, tako karakterističnim za slabo razvijenu pripovetku Omladinskog doba? U tom romanu je opisana nesrećna ljubav između seljačkog sina, dvorskog sluge Ivanka, i Hanje, unuke starog vlastelina. Ivanko odlazi u kozake, a tamo: Tatari, borbe, krv, rane, junaštva. Ona se udaje. Kad se on vrati i to sazna, ženi se. Tatari ubijaju Hanjinog muža, ona ispija otrov; u poslednjem trenutku dolazi Ivanko, ali kasno, umire i on, a njegova je žena već skočila u provaliju. Glavno je da na kraju nema među živima nijedne ličnosti od onih koje smo sreli na početku romana. Ostaju samo njegova kći i njen sin, koji će se možda negde u životu sresti. – Ali to bi još moglo da prođe; najgore je to što se pisac upušta u beskrajna razmišljanja o svem i svačem, povodom svega i svačega, pravi mnoge digresije, koje potpuno odgovaraju sličnom običaju naših slabih omladinskih pripovedača. Izbor ovog romana ne bi svedočio o kakvom boljem ukusu Popovićevom. Možemo ga pravdati jedino tim što se onda takve stvari tražile.

Stahurski, pravim imenom Paulin Svjenjćicki, bio je jedan od sitnijih i manje važnih poljsko-ukrajinskih pisaca koji nisu ušli ni u jednu istoriju književnosti. Studije je završio u Kijevu, bavio se slovenskim jezicima i književnostima i za ovog kratkog života (1841-1876) izdao je nekoliko dela: Przed laty (1865), Trójka (1868), Opowieści stepowe (1871), Posadnica Marta (1876), i Światosław Igorowicz (1876). Izdao je i nešto naučnih rasprava. Pisao je i na poljskom i na maloruskom. Đorđe Popović je preveo roman Przed laty pa mu promenio naslov u Čajčina mogila.

Iz dva razloga je Popović mogao izabrati da prevodi baš ovaj roman. Prvi je bio taj što je Stahurski neprestano hvalio slovenski život i slovenske karaktere i u čestim apostrofama obraćao se "civilizovanome i trulome Zapadu" i isticao mu veličinu slovenske duše i čistotu slovenskih običaja. A tom idejom su se rado hranili i naši omladinci. Drugi razlog je ležao u tome što se radnja dešava na Ukrajini, a glavni junaci su kozaci. Oni su bili veoma popularni među omladincima. Te simpatije bi se možda mogle objasniti samom prirodom Omladinskoga pokreta. Mnogo je borbenosti bilo u omladinskim srcima, nosile se dušanke, pasali mačevi, snevalo se o Dušanovom carstvu, o slavnim bojevima "za krst časni i slobodu zlatnu"; škrgutalo se zubima pri samom spomenu turskog imena; volele se narodne pesme i junaštvo junaka iz njih, možda više zbog njihova pustahiluka nego junaštva. Iz toga su se rodile i simpatije prema kozacima, o čijem se junaštvu i životu slične priče pričale. Te su simpatije bile veoma jake i trajale su dosta dugo. Reči "kozak" i "Ukrajina" imale su neku magisku moć. To je ono što je izrazio Đura Jakšić u pesmi Pozdrav, koja počinje rečima: "Oj kozače, ratni sine!....", a završava se zvonkim stihovima:

Pa, kozače, brate mili,
Kad otideš tvome kraju,
Kozačkome zavičaju,
I zatreseš balalajku,
Pozdravi nam staru majku –
Ukrajinu....

Zato su mnogo traženi romani i pripovetke iz kozačkog života, a njih je bilo najviše na poljskom i maloruskom jeziku, pa će valjda zato i biti šezdesetih godina više prevoda s poljskog i maloruskog nego s ostalih jezika. Zato je tako često prevođen Mihal Čajkovski, pa je zato verovatno i Popović preveo dosta slabi roman Stahurskog.

Ovaj Popovićev prevod je mnogo bolji nego raniji. Ima čak mesta koja su vrlo živo prevedena. I takva mesta nisu retka. Vidi se da je Popović tražio načina da i srpski tekst bude što bolji. I uspeo je. Možda mu je to bilo lakše s ovom stvari, jer je i stil Stahurskog mnogo prostiji i bliži po konstrukcijama srpskome: u njega je vrlo malo dugih rečenica s naročitim poljskim konstrukcijama kakvih ima u izobilju kod Čajkovskog, Ježa i drugih pisaca. Ako Popović kadgod i napravi grešku, to će biti ili slučajna omaška, kako bar mi to tumačimo, ili će biti nešto što se može dvosmisleno tumačiti. Samo dve rečenice navešćemo za to. "Dan i noć spavaše kozak ni za časak ne budeći se". Ovo može značiti da je vrlo dugo, više dana i noći, ovaj kozak spavao, ili da je spavao samo jedan dan i jednu noć. Poljski je to jasno: "Całą dobę spał kozak" (t. j. celi dan i noć). Druga rečenica je ova: "Kada se sutradan Ivanko probudi, uzme Muhu za ruku". Poljski je nešto drugo rečeno: "Jak dnia poprzedzającego obudził się Iwanko". A to znači ne ono što je Popović mislio, nego: "Kao i prethodnog dana probudi se Ivanko" (ili: kao i dan ranije). Ali te sitnice ne kvare utisak: prevod je sasvim dobar, srpski jezik u njemu gladak je i tečan, poljska rečenična konstrukcija nigde ne smeta srpskoj.

Po analizi ovih Popovićevih prevoda s poljskog vidi se koliko je on napredovao i kako se stalno popravljao. Svaki prevod je bio po jedan korak napred. Zato smo se i zadržavali na svakom prevodu posebice, jer su to i zaslužili.

V.
Stojan Novaković kao đak. – U Vidovdanu. – Krdžalija. – Novakovićevo slovenstvo. – Uspeh Krdžalije kod Srba. – Jež u Beogradu. – Poznanstvo s Novakovićem. – Beleške u Vili. – Dušica moja. – Kozačka ženidba. – Trinaest. – Mickjevičeva Gražina. – Ocena prepeva.

Najbolji srpski časopis šezdesetih godina bila je Vila Stojana Novakovića. U njoj se osobita pažnja obraćala slovenskim književnostima, te je bilo puno prevoda i s poljskog, koje je radio sam urednik ili drugi saradnici. Progovorićemo koju o njenom uredniku i njegovim poljskim stvarima.

Kad je Kosta (Stojan) Novaković 1857 godine prešao iz Šapca u Beograd da uči višu gimnaziju, došao je u jednu grupu đaka koji su voleli književnost isto onako kao i on. Čitalo se mnogo, a i pisalo. U šestom razredu gimnazije izdaje on s drugovima Kostom Popovićem i Božidarom Nikolićem pisani list Ocenitelj^[553]. Profesor književnosti im je Đorđe Maletić. Njemu đaci daju svoje radove da ih čita i da im kaže svoj sud. Sigurno je njegovim posredovanjem i ušao Novaković u zemunsku Podunavku 1858 sa dva mala i beznačajna prevoda, jer je Maletić imao veze s ovim listom, a jedno vreme mu bio i urednik.

Od Maletića je Novaković mogao dobiti i prva obaveštenja o slovenskim književnostima. Ona nisu bila ni duboka ni originalna Maletićeva, ali je za početak bilo dovoljno i to. Ako ništa drugo, Novaković je morao poznavati Maletićeve udžbenike: Primere (1851), Teoriju poezije (1853) i Ritoriku (1855). U Teoriji poezije mogao je naći nešto malo o Žukovskom i Puškinu, a u Primerima je mogao pročitati uz pesme Kolara, Čelakovskog, Preradovića, Mažuranića i Njegoša i pesmu Mladosti od Adama Mickjeviča u starom i rđavom prevodu Teodora Pavlovića. To je ona ista pesma koja je pesnika uzdigla "kao orla više oblaka", kako kaže Maletić u drugom izdanju Teorije poezije (1868).

Od godine 1860 Novaković je u Liceju, a glavni su mu profesori Nikola Krstić, Janko Šafarik i Đura Daničić. Naročito je Daničić imao na njega veliki uticaj. Predavao je tad pregled jezika arijskih i slovenskih, a zatim "glasove i oblike jezika starog slovenskog i srpskog, s neprestanim obzirom i poređenjem i ostalih živih jezika slovenskih^[554]". Novaković je još u gimnaziji voleo da uči strane jezike, a sad mu je moralo biti veoma milo što je dobijao osnov za sve slovenske jezike i što je osetio da ih je vrlo lako mogao naučiti.

Mnogo više nego na časovima mogao je Novaković naučiti od Daničića u svakodnevnom opštenju. Daničić je voleo svoje đake, a Novakovića osobito, jer je ovaj bio vredan i dobro radio. Po Daničićevoj preporuci štampao je Đorđe Popović u Danici Novakovićev prvi đački rad o jerovima.

Godine 1861 pokrenuo je Miloš Popović, odlični srpski novinar, raniji urednik Srbskih novina i Podunavke, inače stariji brat Đure Daničića, političke novine Vidovdan, koje su imale da šire ideje kneza Mihaila i zato su imale i njegovu pomoć. Osobita pažnja u Vidovdanu obraćena je književnosti, i o tom delu lista starao se Daničić. On zavodi stalnu kritiku, prati sve što se piše o književnosti i jeziku, uređuje podlistak i pregleda jezik celoga lista. Kako sve to nije mogao sam raditi, on uvodi u redakciju Novakovića kao svog najboljeg đaka, a druge mlade ljude prima za saradnike. Novaković tad počinje da piše mnogo više nego do tad i naročito počinje mnogo prevoditi, prvo samo ono što su mu nalagale redakciske potrebe, a posle i ono što se njemu sviđalo. Tako je tokom 1862 prevodio za podlistak Vidovdana Krdžaliju od Mihala Čajkovskog, ali ne s poljskog, jer ga još nije dovoljno znao, nego s nemačkog.

Čajkovski je ovim romanom privukao pažnju Srba. To je bilo zato što se u njemu nije govorilo samo o junačkim podvizima ovog čuvenog ratnika u Turskoj, Bugarskoj i Moldaviji, nego i u Srbiji. Čitave duge strane u ovom romanu govore o borbama Srba protiv Turaka pod Milošem Obrenovićem. U tim borbama učestvuje, po Čajkovskom, i Krdžalija. Puno je tu momenata iz srpske istorije. Zato se odmah po izlasku romana (1839) Kopitar zainteresovao za njega i pisao o tome Vuku^[555]. Rekli smo već ranije da je i u Sedmici 1854 bilo govora o ovome romanu, a pisac je napadan što je prešao u islam^[556]. Osim toga, tih godina je i inače bilo po našim novinama mnogo vesti o Čajkovskom, jer je on 1861 godine bio na Kosovu, te je sasvim razumljivo što će se i Novaković baš na njemu zadržati. Rekosmo da je podlistak u Vidovdanu uređivao Daničić pa je on i birao stvari koje će se prevoditi, ali u ovom slučaju ne možemo reći koliki je njegov udeo bio u samom izboru. Svakako to nije Novaković učinio bez pomoći ili bar preporuke Daničićeve. To bi bilo sasvim razumljivo, jer je Daničić, kao što znamo, još kao đak 1845 prevodio i sam Čajkovskog, pa je sigurno on bio taj koji je i Novakoviću preporučio ovoga pisca.

Pored svega ovoga, ovaj roman je mogao privući Novakovićevu pažnju i velikom simpatijom za Slovene koja se u njemu izražavala. Valja pak reći da je slovenska ideologija u ovome delu vrlo nejasna, glavni junak bori se čas za Turke, čas protiv njih, čas za Moldavce, čas za Srbe, a čas opet za Arnaute. Takva je ideologija Čajkovskog i u ostalim delima. Ne treba se onda čuditi što će baš te godine, kad Novaković prevodi ovaj roman na srpski, Čajkovski napisati u predgovoru drugom izdanju toga svoga romana da bi on morao počinjati ne rečima: "Stari Dunave! slovenska reko!" nego: "Stari Dunave, otomanska reko! nad tvojim obalama blistaju minareta mečeta, blistaju tornjevi crkava, bratime se muslimani s hrišćanima – slivaju se razne narodnosti u jednu veliku otomansku državu... ."^[557] Ali tako je pisao Čajkovski kao Sadik-paša. A pre no što je prešao u islam i sam je drukčije mislio.

U svemu tome zanimljiva je činjenica da je Novaković baš kod Poljaka hteo da vidi slovensku ideologiju. To nije slučajno. I to se dešava onda kad se u Srbiji sve jače počinje osećati ruski uticaj, kad se on širio i pod vidom slovenstva. Novaković je i tu išao stopama svoga učitelja Daničića, nekadašnjeg Šturovca, koji je umeo da ceni sve rusko što vredi, ali nije hteo za ljubav ruskog da odbacuje sve ostalo slovensko. Kad ruski slavjanofili poslaše lično po Aksakovu Serbljima poslanije iz Moskve 1861, Daničić veoma oštro istupi protiv njih, čime izazva polemiku, u koju uđe i Novaković uz svoga učitelja. Tako se na samom početku književnog rada Novaković odupre isključivom ruskom uticaju.

Izgleda da je uspeh Krdžalije kod srpskih čitalaca bio veoma veliki. "Ja se ne sećam da se ikad što čitalo u našem narodu s takom golemom voljom, upravo s oduševljenjem kao što je čitana ova pripovetka. – I dok je izlazila i pošto je svršena valjda me sa sto strana pozivahu prijatelji da tu lepu pripovetku izdam u knjizi. – I njima i lepoj književnosti našoj za ljubav naumio sam tome pozivu sad odgovoriti" – veli Novaković u pozivu na pretplatu^[558]. I nije samo on govorio o uspehu i o kvalitetima ovog romana. Hvali ga isto tako i Đorđe Popović. "Ime čuvenoga Poljaka i evropska slava ovoga dela najbolja su mu preporuka" – veli on. "Ko želi što lepo i dobro čitati, neka se požuri te uzme Krdžaliju, zacelo se neće pokajati"^[559]. Posle ovoga Novaković se nije više bavio poljskim, a ni drugim slovenskim stvarima sve do pokretanja Vile 1865. Do tog vremena napustio je bio on put koji mu je pokazao Daničić, pa počeo da piše i štampa pesme, onakve kakve su u to doba pisali mnogi mladi ljudi, sa mnogo lepih reči a obično bez poezije. Vila je međutim, puna i slovenskih priloga. Pored ostalih nalazimo čitav niz beležaka o poljskim piscima i knjigama kao i mnogo prevoda s poljskog, bilo od samog urednika ili od drugih saradnika. Novaković je tad već mogao prevoditi s poljskog i prevodio je dobro.

Osobito Novakovićevo interesovanje za poljsku književnost počinje negde oko 1864 ili početkom 1865. Do tog vremena on je dobijao obaveštenja o poljskoj književnosti verovatno najviše iz Danice, koju je čitao i na kojoj je sarađivao. Ni po čemu ne možemo zaključiti je li znao poljski mnogo pre pokretanja Vile, te možemo pretpostaviti da je baš tokom 1864 učio poljski. Za to će biti potrebno da skrenemo pažnju na jednu pojedinost.

Kao što smo već ranije rekli, god. 1864 došao je u Beograd Zigmunt Milkovski (T. T. Jež) i ostao tu skoro tri godine. Njegov položaj nije bio lak u Beogradu, kad znamo da su tih godina ruski agenti motrili pažljivo šta se radi u Srbiji. Zato je Jež svoj boravak krio za književno-naučni rad. To mu opet nije bilo teško, jer je on zaista tih godina radio u bibliotekama i upoznavao se kroz književnost s običajima i naklonostima srpskog naroda. To ga je odvelo u beogradske književne krugove. Od viđenijih ličnosti beogradskih upoznao je tad Janka Šafarika (Jež ga u uspomenama pogrešio naziva Pavlom), s kojim svakako nije bio intimniji, zatim Ljubomira Nenadovića, Pantu Srećkovića, Stojana Novakovića i Milana Kujundžića. S tim ljudima se upoznao preko nekog Čeha muzičara^[560]. Kad se s kim upoznao, Jež ne spominje, ali kako Novakovića naziva urednikom Vile, to bi onda bilo 1865 ili 1866. Ali ni to ne mora biti sasvim pouzdano, jer Jež nije siguran u hronologiji niti uvek tačan u navođenju imena. Razlog je tome svakako činjenica što je svoje uspomene (ovaj deo) pisao tek 1897–1898, i to u inostranstvu, gde nije mogao ništa proveravati, nego je pisao samo po sećanju. On je, međutim, tako dugo živeo (1824–1915), a život mu je bio tako prepun najraznovrsnijih avantura, da je pravo čudo kako je i onoliko stvari mogao pamtiti i napisati.

Od srpskih književnika Jež se najbolje poznavao s Novakovićem, koji je tad bio još mlad. Novakoviću je morao biti veoma drag ovaj avanturista i ratnik, tada pukovnik, o kojem se i u srpskim novinama mnogo pisalo tokom 1863 godine. Tad je Jež imao s jednim odredom vojske, opremljene u Turskoj, da se prebaci preko Moldavije u Poljsku, gde bi pristupio poljskoj ustaničkoj vojsci. Ali ga u Vlaškoj zadrža knez Kuza, odan Rusiji. Upravo, nije ga zadržao, nego ga je napao s vojskom, a kad Poljaci odbiše prvi odred, knez Kuza posla veliku vojsku, i Jež položi oružje, jer je imao svega nekih 250 ratnika. Ovaj događaj izazvao je vrlo veliki interes u Evropi. To je bio znak da Turska otvoreno hoće da pomaže poljske ustanike u borbi protiv Rusije. Tome pohodu pukovnika Milkovskog pridavan je međunarodni značaj. Smatralo se čak da zbog toga može doći do rata između Turske i Rusije. Prema tome, Jež je bio krupna ličnost kad je došao u Beograd. Pa ipak, ko zna da li je mnogo njih znalo pravo ime Ježevo, jer za čitave te tri godine Ježeva boravka u Beogradu ne nalazimo nigde spomenutog njegovog imena. Nema ga čak ni u stalnim spiskovima i izveštajima o pridošlicama, koji su izlazili u Srbskim novinama. Ko zna pod kakvim je imenom i s čijim pasošem Jež bio prijavljen i živeo u Beogradu? Svoje je ime sigurno držao u tajnosti, inače bi morali za njega saznati ruski i austriski agenti, onako kako se desilo njegovu zemljaku i prijatelju Kopernjickom, koji nije imao u Beogradu nikakve naročite uloge. Jedinu vest o Ježu nalazimo u Novakovićevoj Vili, i to u jednoj belešci. Tu se kaže da je drezdanski časopis Przegląd powszechny štampao raspravu Serbja, studjum historyczne przez Z. Miłkowskiego, a lavovski Dziennik Literacki raspravu O umysłowem życiu w Slowiańszczyźnie zadunajskiej od "T. T. J". Ta dva rada se toplo preporučuju srpskim čitaocima, jer krče put uzajamnom poznanstvu među Srbima i Poljacima"^[561]. Ali se ni po čem ne vidi je li i sam Novaković znao da su "Z. Miłkowski" i "T. T. J." jedna ličnost.

Jež je za svog boravka u Beogradu već imao ime u poljskoj književnosti, ma da niko nije znao ko se stvarno krije iza pseudonima kojim se samo potpisivao u književnosti. On je već bio izdao puno raznih radova kao i nekoliko romana, od kojih možemo spomenuti makar samo važnije: Hanđa Zahornjicka (1859), Šandor Kovač (1860), Istorija o pra-pra-pra-unuku i pra-pra-pra-dedu (1861), Asan (1861). Sve su te stvari bile vrlo rado čitane kako u Poljskoj tako i na strani. Asana je 1863 preveo u Danici Đorđe Popović, ne naznačivši pisca. Novakoviću je moralo biti veoma milo što se upoznao s tako poznatim piscem. Oni su se često sastajali, i to u Novakovićevu domu. Na tim sastancima se govorilo i o poljskoj književnosti. I Novaković je često odlazio Ježu, kod kojega se uvek sastajala grupa ljudi od pera, među kojima je bilo najviše Poljaka^[562]. Tu bivaju, pored ostalih, d-r Aćim Medović, Izidor Kopernjicki za svoga kratkog boravka u Beogradu, i drugi.

Verovatno je Novaković davao Ježu najviše obaveštenja o srpskim prilikama, a osobito o srpskoj istoriji. Iz tih obaveštenja, kao i iz ličnog čitanja, stvorio je Jež brošuru Jubileusz serbski (1865), napisanu povodom proslave pedesetogodišnjice srpskog drugog ustanka. Ono što izbija sa svake strane ove knjižice, u kojoj je ukratko ispričana i cela srpska istorija, to je neobično uzdizanje vrednosti srpskoga naroda. Taj narod nije propao, nije se izgubio, veli Jež, samo zbog svoje svesnosti. Prvi ustanak nije podigao jedan čovek, kao što obično biva u svetu, nego ga je podigao čitav narod. Pa ni drugi ustanak nije delo Miloševo, nego opet delo celog naroda. Zanimljivo je kako Jež grdi Karađorđa što je 1813 "sramno" prebegao iz svoje zemlje u Rusiju, onda kad je Srbima bio tako potreban. Sve je ovo karakteristično za Ježa demokratu, a možda i za Novakovića, ako je Jež od njega dobijao obaveštenja.

Ako se ranije i nije bio zagrejao za poljsku književnost, Novaković je morao u Ježevu društvu da se zainteresuje za nju. Tad je verovatno i poljski naučio sasvim dobro. Pa ipak nije mnogo prevodio s ovog jezika. Razlog je mogao biti u tome što je tad već imao za poljski dosta prevodilaca, a sam je prevodio s onih jezika za koje ih nije imao, kao što je bio slučaj s maloruskim. Ali je on ipak birao stvari koje treba prevoditi. Bar je tako došlo do prevođenja Hanđe Zahornjicke Ježeve. Jednoga dana je pitao Novaković Ježa koje bi svoje delo želeo da vidi u srpskom prevodu. Jež predloži Asana. Novaković mu pokazuje prevod ovog romana. Onda je trebalo birati između Šandora Kovača i Hanđe Zahornjicke i izbor je pao na ovu drugu^[563]. Novaković je izabrani roman dao Miti Rakiću i ovaj ga prevede za Vilu.

Glavni Novakovićev izvor za obaveštenja o poljskoj književnosti bio je, po svoj prilici, lavovski Dziennik Literacki (1852–1870). Na ovome listu mnogo je sarađivao i Jež. Tu je štampao više članaka i većih pripovedačkih stvari. Svakako je i Novaković primao taj časopis, jer je mnogo stvari uzimao iz njega. Spomenućemo samo nekoliko važnijih beležaka.

Nekrolog J. Đeškovskog (J. Dzierzkowski, u Novakovića začudo rđavo transkribovan kao: Dzjerkovski), novinara i pisca romana Salon i ulica, Počasni građanin itd., "koji pokazuju u pisca veliki i silan dar"^[564], urađen je svakako prema nekrologu u listu Dziennik Literacki^[565]. I beleške o novom izdanju Županjskoga Mickjevičevih predavanja u prevodu Vrotnovskog^[566] potiče iz istoga lista^[567]. Osim toga, Novaković u jednoj belešci^[568] spominje Ježev članak o kulturnom životu kod južnih Slovena^[569] koji smo već spomenuli, a iste godine^[570] prevodi jedan vrlo zanimljiv članak J. Starkelja o književnim strujama u Evropi^[571]. Rečeno je tu puno lepih i zanimljivih misli o književnosti uopšte, spomenuta glavna imena evropskih književnika toga vremena i podvučene glavne dobre kao i slabe strane tadašnje evropske književnosti. Zanimljivo je možda što pisac ovog članka u istu grupu svrstava Evžena Sija, Dimu, Balzaka i Žorž Sandovu (ovde g-đa Didevan).

Novaković je relativno malo prevodio s poljskog za Vilu: osim spomenutog članka o književnosti svega dve pesme i dve pripovetke.

Prvi štampani Novakovićev prevod s poljskog to je pesma Dušica moja... od Adama Mickjeviča^[572]. Ova pesma već nam je dobro poznata, jer ju je još 1842 preveo Stanko Vraz u Skoroteči pod naslovom Anđeliji g. 1839. Novaković je pri prevođenju mogao imati Vrazov prepev, ali to nije mnogo verovatno, jer Vraz nije napisao odakle je prevodio, a naslov mu je sasvim promenjen, te se Novaković teško mogao dosetiti odakle je Vrazova pesma. Mickjevičeva pesma ima naslov Do D. D.

Novaković je dobro prevodio. Ali ono što je u njegovom prevodu slabo, to je njegov pesnički jezik. Nije se moglo proći bez sladunjavosti omladinske poezije, moralo se reći: dušica, glasak, časak, žuđeni, slovce i sl.

Od dve sekstine u originalu Novaković je načinio dve oktave, ali nije ništa proširivao. On se drži originala i opisuje, a videli smo da je Vraz nešto izmenio. "Moja pieszczotka" dobro je prevedena sa "dušica moja" ma da "pieszczotka" znači baš tačno "maza". Nije dobro rečeno "u slatke čase", jer original kaže: "w wesołej chwili" ("u veselom času"). Nisu dobro preneseni glagoli: szczebiotać, kwilić, gruchać (cvrkutati, biglisati, gukati) sa: "zadršće glaskom, pa tepa, ćereta". Malo je prošireno ovo mesto:

Da ne smem glasa prekinuti sveta;
Ništa ne zborim i ne dišem čisto,
Žuđeno slovce da saslušam svako,
Pa ne bih ništa, ništa želet znao
Tek slušat, slušat, slušati je tako!

A u originalu to glasi ovako:

Że nie chcąc słówka żadnego postradać,
Nie śmiem przerywać, nie śmiem odpowiadać,
I tylko chciałbym słuchać, słuchać, słuchać.

("Pa ne hoteći ni rečce izgubiti, ne smem da je prekidam, ne smem da odgovaram, i samo bih hteo da slušam, slušam, slušam").

Reč "słówko" rđavo je prevedena sa "slovce", jer znači "rečca", ali se ta zamena može dopustiti.

U drugoj strofi neke pojedinosti bolje su prenesene, ali je misao nešto blaža, slika izmenjena.

Al' kada reči milom vatrom planu,
Oganj nebeski s očima se sljubi....

Ovi stihovi treba da odgovaraju stihu originala:

Lecz mowy żywość gdy oczki zapali...

("Ali kad živost govora raspali joj oči").

Vrlo dobro je prenesena misao dalje:

Ruže se raspu po obrazu njenu,
Kroz koral-usne sinu biser-zubi.

Oslabljena je prostota stiha:

Ach! wtenczas śmielej w oczęta poglądam...

("Ah! tad smelije u oči zagledam").

Ah, u taj časak slobodnij' sam junak,
U oči s' lepe zagledam, zadubim ...

Nije moglo proći bez "junaka" i "očiju lepih".

Ne možemo reći kako je prepevana pesma Karola Pjenjkovskog Spavanje Crnojevića Ive^[573], jer nismo imali u rukama original.

Mnogo bolje će nam pokazati kako je Novaković znao poljski analiza proznih prevoda. Prvi njegov prozni prevod je Kozačka ženidba od Mihala Čajkovskog^[574]. I ova pripovetka je prevedena na srpski još 1839 i izišla u Letopisu pod naslovom Obručenje zaporoškog kozaka. Ranije smo već rekli kakva je ova pripovetka, pa ćemo se sad zadržati samo na prevodu.

Prevod je vrlo dobar. Naročito valja istaći čist srpski jezik Novakovićev. U ovom prevodu on nije osobito bogat, ma da stil Čajkovskoga to zahteva, ali je ipak na visini. Naročito se prevodilac starao da ga ne zavede duh poljske rečenice. I prevešće dobro čak i one rečenice koje je vrlo teško dobro prevesti. Evo samo jednog primera. Kaže se kako ribica plovi po vodi "i srebrną łuską o blask puszcza się w zawody z złotym promieniem słońca". Rečenica se doslovno ne može prevesti, ali znači: i sjajem srebrnih kraljušti takmiči se sa zlatnim sunčevim zrakom. Novaković to vrlo dobro i živo prevodi: "i zlaćanim perajima se hvali suncu da su joj sjajnija od njegovih zraka". Samo da su peraja bila "srebrna", a zraci da su "zlatni", prevod bi bio sasvim dobar. Ali i ovako prevedeno ovo svedoči koliko je dobro Novaković znao tad poljski. On će i inače pažljivo prevoditi. Poljsko: "draśnie piórkiem mokre przeźrocze" prevešće vrlo dobro sa: "darne kriocem prozračnu vodu", a u originalu je "mokru prozračnost"; poljsko: "rojrzyj na słońce jak się jego oblicze raduje twojem zjawiskiem" prevodi Novaković sa: "pogle sunce, kako se i ono zaradovalo što si se ti javila", a ne: "kako se njegovo lice raduje tvojoj pojavi". To pokazuje kako je Novaković bio pažljiv.

Ali je rečnik Čajkovskog tako bogat i raznovrstan, sa mnogo primesa iz ukrajinskog, da se ne treba čuditi i nekim omaškama. Nije bilo lako prevesti tačno ovu rečenicu Čajkovskog, u kojoj je reč o lasti: "w górę wyleci, furknie pod obłokiem, i znowu w dół się pławi" ("uvis uzleti, lepršne pod oblakom, i ponovo zaplovi na dole"). Novaković ne oseća to penjanje, lepršanje i spuštanje, te prevodi ovako: "pa odleti uvis, vine se pod oblake i opet se na niže spusti". Ima čak i pogrešno prevedenih rečenica. Tako će rečenicu: "czerwonym pasem opasana kibić jak biczem przecięta" prevesti ovako: "oko vita spasa opasana je plavetnim pojasom", a trebalo: "crvenim pojasom opasani stas kao bičem presečen". Nađe se i po koja greška u rečima. Tako će "kruchy" prevesti sa: "kao gavran crn", a treba "mek" (o kosi); prevodilac je mislio da isto znači "kruchy" što i "kruczy"; "najlepiej" (=najbolje) prevodi s "najlepše"; "przysłowie" (poslovica) prevodi s "običaj". Ali takvih se grešaka vrlo malo nađe. I što je zanimljivo u oba poslednja slučaja može se reći baš i onako kako je Novaković rekao i da se ne oseti greška.

Poslednji prevod Novakovićev štampan u Vili je pripovetka Trinaest od Karola Ćeševskog^[575]. Pripovetku ovu našao je Novaković u listu Dziennik Literacki^[576], kojem je Ćeševski jedno vreme bio urednik. Ova pripovetka nema nikakve književne vrednosti. Pisana je u obliku lakog feljtona. Zbog toga se ne bismo imali razloga zaustavljati na prevodu, jer je jezik sasvim prost, svakodnevni, bez težih mesta. I Novaković je prevodio lako i nije pravio greške. Neke su reči više čudno, nego rđavo prevedene. Tako "dystyngwowana" Novaković prevodi s "odlikovana" a znači "otmena"; rečenicu: "byli i prawdziwie chorzy, nad grobem stojący" prevodi Novaković "bilo je i pravih bonika kojima je ispred očiju grob zijao", a to je bolje bilo reći: "s jednom nogom u grobu", ako se i tad ovaj obrt upotrebljavao; najzad pridev "grzeczny" preveden je sasvim pogrešno sa "gibak", a znači "uljudan".

Novaković nije prestao prevoditi s poljskog kad je prestao izdavati Vilu. Znamo za dva prevoda njegova: jedan manji, bez veće važnosti, i jedan vrlo važan, mnogo važniji od svega što je dotad preveo s poljskog.

U jednom pismu od 15-II-1869 Novaković kaže Jagiću da je počeo prevoditi za Vienac jednu pripovetku iz poljskog časopisa Strzecha. Kako je, međutim, tu pripovetku već bila prevela neka žena za Vienac, to je Novaković mislio da svoj prevod objavi nešto kasnije u nekom srpskom listu^[577]. Ali ipak nije nigde objavio taj prevod, a možda ga nije ni završio. To je imala da bude pripovetka Đavolje brdo od Paulina Stahurskoga (polj. Czartowa góra)^[578]. To je valjda Novaković hteo da se oduži Stahurskome što je ovaj napisao referat o njegovoj istoriji književnosti u listu Dziennik Literacki^[579].

Najveći i najvažniji Novakovićev prevod s poljskog je Gražina od Adama Mickjeviča. Taj prevod, doduše, ne bi ulazio u ovaj naš rad, jer je štampan prvi put tek 1876 u Dubrovniku, a u zasebnoj knjizi tek 1885. Ali ga mi ipak uzimamo u obzir zato što je bio gotov još 1869 i imao da se štampa u Vili za tu godinu. Kako te godine ovaj časopis prestade izlaziti, prevod je ostao za bolja vremena. Inače se znalo da je Novaković završio taj prevod, imali su o tome vest čak i Poljaci. Naime, u časopisu Mrówka nalazimo vest da je Novaković završio prevod i da je prevodio u "belom stihu"^[580]. Vest je potekla od Vladislava Kozlovskog koji je tad pisao pisma iz Beograda u spomenutom časopisu. I Novaković tvrdi u pismu od 15-II-1869 Jagiću da je završio prevod, jer mu ga nudi za Viepas. Prevod je, veli, ponovo pregledao. "Stalo mi je bilo da ne zaboravljajući ni na spoljašnjost dam vjerno pravu Mickjevičevu poeziju"^[581].

Gražina je prvo Mickjevičevo epsko delo, štampana 1823, a napisana od jeseni 1821 do novembra 1822. Predmet joj je uzet iz stare istorije Litve. Novogrudečki knez Ljitavor – priča se u ovom spevu – hoće da napadne drugog litavskog kneza Vitolda uz pomoć krstaša – Prusa. Poslanici krstaški dolaze noću Ljitavoru da se dogovore o napadu. Ali ih prima mudra Gražina, Ljitavorova žena, i odbija njihovu pomoć. Ona želi da spreči taj bratoubilački rat. Krstaši se rasrde zbog takve promene držanja i napadnu na Ljitavorov grad. Gražina ni tad ne dopusti da se Ljitavor probudi, nego ona uze njegovo odelo i oklop i pođe pred vojsku. Niko je ne poznaje. Boj se razvija nesrećno za Litvine. Najednom se pojavljuje neki vitez u crnom i čini čuda od junaštva. To se Ljitavor pojavio kad je čuo da se bije boj. Pobeđuju Litvanci, ali teško ranjena Gražina umire. Po starom običaju spaljuju njeno telo, a Ljitavor ne može da je preživi nego se i sam baca u oganj.

Mnogo se uticaja našlo u ovom spevu: i Ilijade, i Taca, ali je ipak u njemu bio sav Mickjevič. Ideja je u stvari politička, ona ista koju će kasnije ovaj pesnik razviti u Panu Tadiji, a izražena u rečima mudroga Rimvida:

I zar se dotle došlo
Da kukolj naših domaćih nesuglasica
Ne može počupati ruka domaćeg prijateljstva,
A oružje da se upotrebi kad tuđina valja kazniti?...

Vrednost ovoga speva nesumnjiva je. Pokazao je to možda najbolje prvi kritičar koji ga je hvalio, mladi Maurici Mohnacki još 1830: "Tvrd je stil ovog romana, kao gvozdeno oružje, hrapav kao škriput tog oružja, kad njim treskaju silne ruke, oštar kao likovi junaka na starim slikama, a tako divalj i slikovit kao što su bila divlja i gorska srca ljudi još poganske Litve i pancirnih kaluđera koji su ih krštavali i ubijali"^[582]. To je delo velike književne vrednosti.

Novaković je prepevao Gražanu u jedanaestercu, dakle u metru originala, samo nije mogao i slikovati, nego je slikovao samo poslednje stihove strofa, koje su različite veličine. Inače su stihovi prevoda glatki i jasni. Ništa se ne može zameriti Novakovićevim stihovima:

Mrak je sve gušći; vetar noćni studi;
Dole je magla; kroz povodanj crni
Oblaka teških, kroz vitlanje tiho
Mesec iz magle viraše krnjatkom.

I ne samo kad je opis ove vrste, nego i onda kad treba da se prikaže pokret, život:

Beć konji ržu, već se bahat čuje,
Uz jarak eno tri viteza jašu.
Sjahaše, staše, dovikuje prvi
I snažno duva u medenu trubu; –
Još jednom dunu, i ponovi drugom,
Rogom mu straža odgovori s kule;
Zveknuše lanci, mašala se pali,
I most se s lupom ispred vrata svali.

I to su stihovi koji doslovce odgovaraju originalnom tekstu. Zamerili bismo možda jedino glagolu "svaliti" u poslednjem stihu, jer po njemu izgleda kao da se most srušio, a on je lagano spušten.

Posao je bio vrlo težak. Po broju slogova naš jezik je u sličnim rečima bogatiji od poljskog, jer se kod nas nerado nagomilavaju suglasnici. A to je ono što najviše smeta pri prevođenju pesama kad se zadržava metar originala. Zato naši prevodioci s poljskog vrlo često moraju da prave veći broj stihova. Tora naravno ima i u Novakovića. Teško je zaista bilo reći u dva stiha ovo (govori se šta ima jedan ratnik na sebi):

Trąbkę na plecach, kopiję u toku,
Różaniec w pasie i szablę u boku.

Novaković to prevodi ovako:

O plećih truba, a u čizmi koplje,
O bedrih sablja, a o pacy glete,
Brojanice mu rad molitve svete.

Najpre, "u toku" ne znači "u čizmi"; kopljanici su imali na uzengiji naročito mesto o koje se koplje opiralo. Poljski konjanici imaju to i danas. Da bi dobio po jedan slog manje, Novaković je morao da upotrebljava stare oblike "o plećih" i "o bedrih". Ali je teško bilo u kratki jedanaesterac staviti i reč "brojanice" od četiri sloga, a da ne pokvare simetriju. I zato je onda morao napraviti prilično nesrećno proširenje s onim "glete" i "rad molitve svete". Možda se na to proširenje rešio i zato što je hteo kraj strofe da slikuje.

Bilo je i stvari koje je zaista teško bilo prevesti. Tako jedan stih u Mickjeviča glasi:

A chociaż Niemiec, głos ludzki rozumiał.

Novaković ga je preveo sa dva stiha, ali ne izgleda nam da je i sa dva stiha izrazio pravu misao:

Nemac on jeste, al' ga jadi more,
Od jada ljudske razumije zbore.

Po ovome bi se reklo da je Nemac od jada razumeo ono što su govorili Litvini. Međutim, Mickjevič je tu napravio malu igru reči:

Iako Nemac, razumeo je ljudske reči.

Pesnik rečju "Nemac" hteo je da pokaže i narodnost i osobinu, t. j. kao da je taj Nemac odista bio nem.

Radi rimovanja proširio je Novaković, sasvim nepotrebno, i sam završetak.

Rzekł, bieży na stos, upada na zwłokach,
Ginie w płomieniach i dymu obłokach.

U prevodu je ovo:

I u plam skoči, vrh tela joj pada,
U sudbi njenoj i on deo prima,
Gine u plamu i oblaku dima.

Drugi stih je bio sasvim nepotreban, a nema ga ni u originalu. Kako je misao sasvim izražena bez toga stiha i u prevodu, vidi se da ga je Novaković ubacio samo da bi napravio slik. Možda je i glagol "ginąć" bolje bilo prevesti sa "gubiti se, izgubiti se", jer on to znači.

Inače prevod u celini ostavlja vrlo dobar utisak. Gražina je najznačajniji prevod kod nas iz poljske književnosti za čitavo ovo doba. Utoliko veća čast pripada Novakoviću kao prevodiocu.

VI.
Mita Rakić. – Anđa Zagorničanka. – Rakić kao prevodilac. – Termolama. – Ataman Kunicki.

Istorije srpske književnosti u XIX veku ne beleže jednog čoveka vrlo lepih osobina, iako je on to zaslužio. To je Mita Rakić (1846–1890). Možda ga ne bi trebalo spomenuti kao pisca stručnih rasprava, ali ga treba zabeležiti kao prevodioca. To je čovek koji je srpskoj književnosti dao nekoliko vrlo značajnih prevoda. Znao je više stranih jezika, bio je izvanredan poznavalac maternjeg jezika, pa je to učinilo da su njegovi prevodi imali veliki značaj kod Srba. On je bio taj koji je preveo: Istoriju umnoga razvića Jevrope od Drepera (1871), Hajneove Ideje (1877) i Igove Jadnike (1872). Baš govoreći o njegovim prevodima s nemačkog rekao je Ivan Dimitrijević o Rakiću ovo: "Sposobnosti i književni dar koje je Rakić pokazao u svojim prevodima takvi su da se on može smatrati više kao književna ličnost, manje kao običan presađivač iz tuđih književnosti"^[583].

Rakić je prevodio i s poljskog. Ne mnogo, doduše, ali stvari koje je prevodio, da li zbog sadržine, ili zbog jezika njegovih prevoda, bile su veoma popularne^[584].

Kao i svi đaci onog vremena i Rakić je neobično voleo da uči strane jezike. Prvi njegov štampani rad to je referat o prevodu s francuskog J. Milovanovića romana Lepa Eva^[585]. Verovatno je tih godina kao velikoškolac učio i poljski. Možda je zanimljivo spomenuti da je 1866 on bio jedan od osnivača društva Srbadija na Velikoj školi, koje je odmah bilo zabranjeno. Od drugih đaka nalaze se s njim Živko Popović, valjda najveći naš jezički purista iz tih vremena, Svetislav Vulović, kasnije profesor književnosti na toj istoj školi, Adam Bogosavljević, čuveni političar, i Sima Popović, pesnik i prevodilac Adama Mickjeviča u Vili^[586]. U tome društvu mogao je on učiti strane jezike, naročito slovenske, a morao je negovati i svoj maternji jezik. Ta njegova grupa, osim toga, – ovo je sad za nas važno – bila je slovenski raspoložena. Karakteristična je možda jedna stvar iz školovanja Rakićevog. Tih godina dobiše beogradski velikoškolci od ruskih studenata jedno prijateljsko pismo u kojem Rusi pozivaju svoju braću Srbe na saradnju, pa između ostalog spomenuše da bi se valjalo boriti i za "jedinstvo literaturnog jezika". Ali srpski velikoškolci osetiše šta je to imalo da znači, pa po uputstvu profesora Stojana Boškovića odgovoriše vrlo lepo, ali rekoše da narodnu prosvetu treba podizati "na svom rođenom jeziku"^[587].

Eto, u takvom krugu đaka koji su osobito cenili svoj "rođeni jezik", a voleli strane jezike, razvio se Rakić, kasnije slavni naš prevodilac. Ali to nije još sve. Društvo ga je moglo samo učiniti puristom, a on je mnogo više, on je majstor jezika. Za to mu je pomoglo mnogo to što je bio rodom iz kraja gde se dobro srpski govorilo. Rođen u Mionici, Rakić je osnovnu školu učio u mestu rođenja i u Valjevu. Odrastao je u kraju u kojem je zaista srpski jezik bio pun neiscrpnoga blaga. A kad se kasnije u gimnaziji, u Beogradu, počeo starati da se tim jezikom služi i za prevođenje, Rakić je još više obogatio i rečnik i konstrukcije svojih rečenica. Zato je jezik u njegovim prevodima izvanredno živ, jedar i pun veoma biranih i lepih narodnih reči. On je vrlo brzo postao poznat po toj svojoj osobini. Kad godine 1869, kao državni pitomac u Nemačkoj, ponudi Srpskom učenom društvu svoj prevod Dreperove Istorije umnog razvića Evrope, Društvo ponudu primi, a otsek kojem je to bilo povereno zabeleži ovo u svojim zapisnicima: "Odsek s radošću primi ovu ponudu, obradovavši se što se tog posla hoće da primi pisac tako vešt i našemu jeziku"^[588].

S poljskog je Rakić preveo jedan roman od Ježa i dve pripovetke od Čajkovskog.

Ranije smo već govorili kako su Jež i Stojan Novaković birali šta da se prevede na srpski od Ježevih stvari. Izbor je pao na roman Handzia Zahornicka ili Anđa Zagorničanka, kako je Rakić zove. Novaković je roman onda dao Rakiću i tokom 1867 ovaj roman je štampan u Vili^[590].

Ovaj Ježev roman jedna je od prvih njegovih stvari. Štampan je prvi put 1859 u listu Gazeta Warszawska, a 1860 izdat je i zasebno. To je sasvim drukčija stvar od Asana, o kojem smo već govorili. Jež je u ovom romanu opisao jade i nevolje svog rodnog kraja, pa je zato tu mnogo dublji i mnogo stvarniji. Tu on više nije romantik, kakav se pokazao u Asanu, tu je realista. I u ovom romanu, kao i u mnogim kasnijim, uzeo je Jež sebi za predmet najveći poljski društveni problem: nesuglasicu i borbu između seljaka i spahija. Ovaj roman spada u bolje stvari Ježeve, kako po obradi, tako i po kompoziciji, koja je uvek bila najslabija strana ovoga pisca.

Prevod je vrlo dobar. To kažemo iako znamo da Rakić nije znao baš dobro poljski, da mnoge čisto poljske obrte nije mogao uvek razumeti i da se zato nađe u njegovim prevodima često promašen smisao rečenice. I to će mu se dešavati u prevodu Ježa. Šta li bi tek radio da je prevodio kojeg pisca koji je teži? Ali to ćemo videti kad budemo govorili o Rakićevim prevodima Čajkovskog.

Pravo je uživanje čitati Rakićev prevod. Ni na časak čovek ne može pomisliti da čita prevod: rečničko bogatstvo, odlična rečenička konstrukcija i melodiozna jekavština daju Rakićevoj rečenici osobitu draž. Utoliko je veća šteta što Rakić nije bolje znao poljski, ili bar što nije češće zagledao u rečnik. Evo kako glasi kod njega prva rečenica: "Veselo su proveli Zagorničani dan stare 18.. godine; veselo, iako mraz ne popuštaše, iako zemlju bijahu pokrili debeli smetovi snijega, pod kojim kolibe zagorničke i dvor i krčma izgledahu puno divnije i krasnije". Neke stvari mogu biti namerno izmenjene, ali kod nekih su očevidne greške. Evo kako stoji u originalu: "Wesoło kończył się w Zahornikach ostatni dzień starego 18.. roku; wesoło, chociaż mróz nie popuszczał, chociaż ziemia pokrytą była grubą warstwą śniegu, pod którym chałupy zahornickie, i dwór i karczma, wyglądały trochę dziwnie, ale ładnie". S izmenom u prvom delu ove rečenice mogli bismo se složiti, jer zaista srpski bolje zvuči Rakićevo od doslovnog prevoda: "Veselo se svršavao u Zagornicima poslednji dan stare 18 . . godine". Rakić je stavio ljude mesto sela, a glagolom "provesti" rekao da je taj dan svršen. Ni to baš nije tačno, jer je dan bio na izmaku, a nije bio ni svršen ni prošao, ali može se primiti. U poljskom tekstu ne spominju se "smetovi", nego "debeli sloj snega" ("gruba warstwa śniegu"), što svakako nije isto. Kraj rečenice je sasvim promašen. Već se po Rakićevom: "puno divnije i krasnije" vidi da tu nešto nije u redu. I zaista, u originalu taj kraj znači: "pod kojim su (slojem snega) zagornički kućerci, i dvor, i krčma izgledali malo čudno, ali lepo".

Što je zanimljivo, kasnije se Rakić bolje snalazio u poljskom tekstu. Ako se nađe koja omaška, biće manje važnosti. Tako će rečenicu: "Stanęło na tym że Wasyl miał rację" prevesti nejasno sa: "Zastalo na tome da Vasilj ima pravo". Međutim, to bi srpski valjalo reći: "Svrši se s tim što Vasilju dadoše za pravo". Tako će i "odpowiedzieli kolejno" (odgovoriše redom, t. j. jedan po jedan) prevesti sa: "prihvatiše svi u glas". Drugu glavu Jež počinje ovim obraćanjem čitaocima: "Szanowni czytelnicy! – Zdziwicie się zapewne że przemawiam do was w drugim rozdziale. Muszę się wytłumaczyć dlaczego tak się zrobiło". Rakić to prevodi ovako: "Poštovani čitaoci! – Mora da vam nije milo što sam koračio i u drugi razdio da vam pripovijedam. Ali mogu vam protumačiti zašto se to tako desilo". Jež je pak sasvim drugo hteo da kaže: on se pravda što se obraća neposredno čitaocima, a ne što priča dalje. "Sigurno ćete se začuditi što se vama obraćam u drugoj glavi. Moram se opravdati zašto se tako desilo" – veli Jež. – Nije Rakić znao ni izvesne osobine ili obrte čisto poljske. Samo jedan primer za to. U poljskom piše "państwo Wincentostwo" a Rakić to prevodi sa: "gospodstvo Vincentijevo (življaše dosta dobro)". A to u stvari znači: "gospodin Vincenti sa ženom".

Ali sve te sitne zamerke učinjene prevodu Rakićevu, ne idu za tim da umanje vrednost njegovog prevoda, nego baš da pokažu kako i onda kad prevodilac ne pogodi tačno svaku reč originala, prevod može imati svoju gipkost, svežinu i privlačnost.

Od Mihala Čajkovskog preveo je Rakić dve pripovetke: Termolamu^[591] i Atamana Kunickog^[592]. Već smo toliko puta u ovom radu govorili o Čajkovskom, da sad ne bismo imali više šta da kažemo. Sad ćemo još jednom podvući da je stil Čajkovskog daleko teži za prevođenje od stila Ježevog, pa je Rakić morao oko njega imati i više muka. Čajkovski je sav kitnjast, prepun provincijalizma, kako u rečniku tako i u rečeničkim obrtima. Teško bi bilo prevoditi raspojasanoga Čajkovskog čak i onome koji bi poljski jezik znao odlično, a Rakić ga nije tako znao. Zato ćemo na više mesta naći omašaka koje nisu baš lake vrste.

Pregledajmo najpre Termolamu.

Lepo je prevedena rečenica: "jak do uścisków wzięli przed siebie teorbany", i to mnogo kraće: "zagrliše teorbane svoje". Ali nije dobro ono što dolazi dalje: "prstima lijeve ruke hvataju je za grlo: o zatežu strune, o popuštaju ih, dok na pošljetku ne udariše u strune svijema prstima desne ruke i ne zadrumkaše..." U originalu to glasi: "palcami lewej ręki przebierają po ramcu: to cisną w wiązanie strun, to palce od niego odrywają; a prawą ręką wszystkimi palcami zadrumkali w struny"... To bi međutim značilo ovo: "prstima leve ruke prebiraju po vratu (teorbane): čas pritiskaju prstima žice, čas ih od njih dižu; a svim prstima desne ruke zadrumkaše ..." Ovde je pretstavljena čitava radnja. – Naročito je muke zadao Rakiću opis devojčeta iz prve glave. I tu će prevodilac napraviti nekoliko vrlo teških grešaka, ali će imati i nekoliko izvanredno prevedenih rečenica. Tu će "obrazki świętych Pańskich" (slike svetaca) postati "lik svete trojice"; "kraśna żyszka" (divna traka) ostaće neprevedena, a Rakić će staviti proizvoljno neke "srebrne parice", te će njegova rečenica zvučati vrlo prijatno: "...oko glave, u gavran-vitice upletene srebrne parice". Kad naiđe rečenica: "buciki z czerwonego tehinu srebrem kute" (cipelice od crvena tehina srebrom okovane), Rakić će to sasvim izvrnuti i napisati novu rečenicu koja nema nikakve veze s ovom: "na grudima mu (devojčetu) kita od crvenoga telina srebrom podrešena".

Ali zato ima rečenica koje su sjajno prevedene. Dovoljno je da spomenemo makar samo nekoliko vrlo retko upotrebljavanih reči, koje Rakić ne zaboravlja pri prevođenju: lazina, košulja "sve crveno klečana", "stari Daško bijaše nekad momak jedan po jedan", negovanka itd.

I u Atamanu Kunickom ima dosta stvari rđavo prevedenih. Tako će "niebawem" Rakić prevesti sa "odmah", a ono znači: "uskoro, brzo" i to u rečenici stoji kao gradacija prema prilogu "odmah"; "zawsze" prevedeno sa "sasvim" a znači "uvek"; "szumne biesiady" prevedeno sa "radostan zbor", a znači "bučna gozba" itd.

Zaustavićemo se na jednoj zanimljivoj rečenici. Ona kod Rakića odista lepo izgleda: "Ataman Kunicki kupi vojsku i kurenje zaporoške pod Bijelom crkvom: i kad se na brjegovima divne Male Rusije zablistaše puške janičarke, kad se diže gora od kosa i kopalja, kad zemlju pritiskoše tovni konji a dobri junaci, ataman sazva starješine..." Ali to nije ono što kaže Čajkovski. Evo kako je kod njega: "...a kiedy brzegi przeźroczystej Rosi pokryły się kuszczami janczarek, lasem spis i kos, tabunami koni i tłumami wojennego ludu"... A to znači: "a kad obale bistre (providne) Roce (reke) pokri žbunje od pušaka janičarki, gora od kopalja i kosa, dželepi konja i gomile ratnika..." Rakić je pogrešio najpre što je od reke "Roś" mislio da je "Ruś" (Mala Rusija, Ukrajina). Da je Roś reka mogao je lako videti i po tome što se govori o obalama. Ali je on i tu pogrešio pa "brzeg" preveo sa "breg", mesto sa "obala". Da je ovu reč dobro preveo, sve bi ispalo dobro. Ne bi onda morao ni pridev "przeźroczysty" da prevodi sa „divan", iako je taj pridev i po obliku nalik na srpski "prozračan". – Nije Rakić bio dovoljno jak u poljskom da ga sličnosti poljskih i srpskih reči ne odvedu na pogrešan put. Tako će rečenicu: "Skończył Ataman i nakrył głowę" prevesti naravno ovako: "Umuče ataman i pože glavu". A, međutim, to znači: "Svrši ataman i stavi kapu na glavu".

Velika je šteta što Rakić, ovakav znalac srpskog jezika i nenadmašan prevodilac s drugih stranih jezika, nije malo bolje poznavao i poljski; zadužio bi nas svakako mnogo. Njegovi prevodi s poljskog imaju i ovako svoju vrednost, čak veoma veliku, ali bi onako bili vanredni. A Rakić je takve prevode mogao dati.

VII.
Sima Popović. – Dve reči. – Plemić i devojče. – Samac.

Među omladincima šezdesetih godina bilo je toliko mnogo i pisaca i prevodilaca da je katkad teško pronaći one koji su imali talenta a ostali zaboravljeni. Jedan od takvih biće da je i Sima Popović. On je rodom Sremac, iz Tovarnika (rođen 1844), gimnaziju je učio u Vinkovcima i Karlovcima, pa je onda 1864 prešao u Beograd i tu učio na Velikoj školi do 1868, kada mu je zabranjen boravak u Beogradu posle ubistva kneza Mihaila. Neko vreme je živeo u Novom Sadu i Zemunu, a onda je otišao u Crnu Goru i tamo ostao do kraja života. Pisao je pesme, ali je naročito zapažen još kao omladinac što je štampao neke prevode iz indiske Mahabharate i Ramajane i prvu knjigu Bodenštetova dela Hiljadu i jedan dan na istoku (1870). A za nas je važan što je prevodio Mickjeviča.

Sima Popović je pripadao istoj grupi velikoškolaca kojoj i Mita Rakić, iako je od ovoga bio stariji dve godine, a od drugih i više (Vulović je rođen 1847). Već smo ranije rekli čime su se najviše bavili ti velikoškolci: učili strane jezike i gajili svoj maternji. U tom društvu je verovatno Popović učio i slovenske jezike, ako ih nije učio i ranije, i zajedno s Rakićem sarađuje na Vili. Tu je štampao i svoje poljske prevode tri Mickjevičeve pesme. I on je bio jedan od osnivača udruženja velikoškolaca Srbadija 1868^[592].

Prvi Popovićev prevod je pesma Dve reči^[593]. Ovu je pesmu napisao Mickjevič 1825 u Odesi i spada u niz pesama posvećenih verovatno Karolini Sobanjskoj^[594]. Misao pesme je ova. Pesnik se obraća svojoj dragoj i veli da je ne želi ništa pitati kad je nasamo s njom, ali bi hteo da pročita njene misli pre no što u oku zasjaje, a reči bi hteo čuti pre no što ih ona iskaže. On samo dve reči želi: "volim te!" Pa i kad bude s njom na nebu, da mu je te reči da vidi napisane u njenom oku i svud oko sebe.

Popović je ponešto menjao. Sasvim je tačan i dobar prevod prva Popovićeva strofa:

Kad na samo s tobom sedim,
Nemam kada da t' što pitam.... itd.

To su sve osmerci kao i u originalu. Ima ih osam. Jednom je Popović napravio jedan stih više. "Chciałbym wszystkie myśli czytać – Wprzód, nim w oczętach zaświecą" prevodi Popović s ova tri stiha:

Jer bih hteo da pročitam
Svaku mis'o jošte prije
Dok je oko kaz'lo nije ...

Misao je sasvim dobro prenesena. Ublaženo je malo samo ono: "nim w oczętach zaświecą" ("pre no što u očima zablistaju") kojemu odgovara: "dok je oko kaz'lo nije".

Dalje je prevodilac slobodniji. Iduća misao malo je iskrenuta. To je došlo svakako zbog neznanja jezika, jer drugih razloga nije bilo.

I nie potrzeba tłumaczyć,
Co chcę słyszeć, co zobaczyć,
Rzecz nie trudna i nie nowa,
Moja luba! te dwa słowa,
"Kocham ciebie! kocham ciebie!"

("I ne treba objašnjavati šta hoću da čujem, a šta da vidim, stvar nije teška ni nova; draga moja, ove dve reči: "Volim te!...")

Prevodilac je u prva dva stiha, verovatno zato što nije znao šta znači "zobaczyć" (=videti), video antitezu, te ih prevodi ovako:

I ne treba tumačiti
Šta bih hteo potlačiti,
I šta b' opet rado sluš'o.

Dalje prevodilac menja ritam, unekoliko i reči, ali iskazuje misao iz originala:

Reči ove nisu nove,
A lake su, moja dušo:
"Ljubim te!"

Popović je ipak izmenu učinio zaista s puno osećanja za lepotu. Naročito poslednji stih mnogo jače deluje nego ujednačeno nizanje reči u Mickjeviča. Čitava ova misao ima lepu ritmičku gradaciju: prvi stih je lak, u drugom se ritam nešto usporava, da se u poslednjem sasvim zadrži. To je odlično pogođeno, jer je ta misao poslednjeg stiha tema čitave druge polovine pesme.

U drugom delu pesme Popović se takođe ne pridržava metra originala, ali misao iskazuje sasvim dobro. Evo kako te izmene izgledaju.

Innej muzyki i w niebie
Nie chcę od wschodu jutrzenki
Słyszeć do zachodu słońca...

("Neću ni na nebu da slušam drugu muziku od zore rane pa do zalaska sunca").

Popović će to reći ovako:

I u nebu svirka svaka
Ništa nije;
Jer meni je
Od zorice pa do mraka
Dosta ova jedna sama...

Samo prva dva stiha kao da nisu na svome mestu, a ipak je i njima izražena misao originala.

Veliku veštinu u građenju stihova pokazao je Popović prevodeći pesmu Plemić i devojče^[595]. U originalu pesma se zove Panicz i dziewczyna. Ona nije cela Mickjevičeva. Prvi deo, prvih devet strofa, napisao je A. Odinjec (1804–1885) i štampao je u listu Dziennik Wileński^[596] 1822 godine. Godine 1826 u časopisu Biblioteka Polska^[597] ova pesma iziđe pod imenom Adama Mickjeviča, ali sad ima još dva dela, svega pak dvadeset i tri strofe. Pesma je inače štampana i u zbirkama Odinjeca i u zbirkama Mickjeviča^[598].

Ova Mickjevičeva romansa malo je Brankova Devojka na studencu, a malo Vragolije. Devojka bere jagode u šumi. Na konju dojaši mladi vlasteličić i pita za put. Ona mu kaže, ali se on ponova vrati i veli da taj put nije dobar. Ona mu kazuje drugi. On odlazi i opet se vraća. Ali sad silazi s konja, seda kraj nje i za put više ne pita. – Pesma je sva u šestercima s dvostrukim rimovanjem (abab). Popović je u svom prepevu skroz sačuvao i metar i rimovanje kao u originalu.

I ovaj prevod je, s malo izuzetaka, sasvim dobar. Ne treba, mislimo, ni podvlačiti naročito kakve je muke imao prevodilac da u svom prevodu bude formalno veran originalu. A on je ostao, pored svega toga, sasvim veran originalu i po sadržaju. Evo prve strofe originala:

W gaiku zielonym
Dziewczę rwie jagody.
Na koniku wronym
Jedzie panicz młody.

A to u Popovićevu prevodu glasi:

Jagode po gaju
Braše čedo milo;
A na vrancu, zmaju
Momče dojezdilo.

Nije prevedeno samo da je gaj "zelen" i da momče nije obično, nego je vlasteličić (panicz). To se kasnije iz drugih stihova vidi. Ali ne smatramo za grešku ni jedno ni drugo, jer gaj mora biti zelen kad se beru jagode, a za "momče" već rekosmo. Jedino je bio nepotreban onaj "zmaj" u stihu: "A na vrancu, zmaju". Njega je dovela tu potreba za rimom. Zato ipak ništa ne kvari smisao. I tako idu skoro svi stihovi: glatko i dobro.

Tek na dva tri mesta prevodilac je očevidno izgubio smisao. Po nekima se samo vidi da Popović nije bio siguran u svome znanju poljskog jezika, a tek se na jednom mestu promenio i smisao čitave strofe zbog jedne greške. Drugi put devojka pokazuje put i veli:

To jedź pań drożyną
Na prawo kurhanu...

("Idite putićem desno od mogile"). Popović to prevodi proizvoljno sa:

"Idi stenom sada
Desno po humiću!"

Kad mladić kaže: "Wjechałem do rowu" ("upao sam u jarak") prevodilac to prevodi sa: "Ja bejah do rova". To čini zato što ne zna da poljsko "do" znači "u".

Prevodilac je izgubio smisao i u ovoj strofi:

Poluję dzień cały,
Koniam nie popasał,
Jeździec zadyszały,
Konik się zahasał.

("Celi dan lovim, konja ne napasah, konjanik se zaduvao, konj se zamorio").

Popović nije razumeo da mladić govori dva puta o sebi pa o konju, nego sve pripisuje konju:

Ceo dan tumarah,
Konja ne napasoh;
Beć ga izda para,
Kako se zakas'o.

Ali su to ipak sve sitnije greške zbog kojih se ništa ne menja tok pričanja. Jedino rđavo shvaćeno mesto u celom prevodu to su poslednje dve strofe. Greška nije velika, ali je zato promenila čitavu misao. Evo šta tu kaže pesnik tačno: Kako je duvao vetrić s te strane dubrave, pesnik nije mogao čuti govor vlasteličića, ali po očima i izrazu lica pročitao je sigurno da vlasteličić devojku više nije pitao za put. Popović je tu razumeo nešto sasvim drugo, te je i završetak izgubio svoj fini ton:

Al' huka oluje
Diže se u gori,
Te ne mož' da čuje
Šta joj plemić zbori.

Tu je ispalo kao da devojka ne čuje šta joj govori mladić.

Pored ovih malih omašaka, Popovićev prevod ove romanse zaista je odličan.

Dobar je i treći Popovićev prevod Samac^[599]. To je u originalu Pieśń pielgrzyma (Hadžijina pesma). Napisao je Mickjevič ili 1832 ili 1837 na svome evropskom lutanju, "hadžiluku", kako je on nazvao potucanje poljskih emigranata. Misao je slična onoj koju je izrazio u pesmi Nowy Rok. O tome smo već govorili. Proleće je, veli pesnik, a on mu se ne raduje; čuje pesme, ni one ga ne vesele; zašto ga bar misli, deca njegova, ne raduju? – pita se najzad. Zato, veli, što je njegova duša udovica, a deca siročići.

Prevod je dobar, možda čak i vrlo dobar. Popović je dobro pogađao misao originala, a pravio je i glatke stihove. Ne treba mu zameriti što je, radi slika, na jednom mestu rekao: "slavuj poji". Ali su mu dve poslednje strofe promašene, a veoma su važne.

Dzieci moje, myśli, słowa!
Czemuż się z was nie weselę?
Ach, bo dusza moja wdowa,
Dzieci wiele – sierot wiele.

("Deco moja, misli, reči! Kako me vi ne radujete? Ah, jer je moja duša udovica, mnogo je dece, mnogo siročadi").

Popović nije razumeo ovu lepu pesnikovu misao. Zato je napravio jednu strofu prema onome što je razumeo od teksta originala:

Lepe reči, lepe misli
Ja osećam mnogo, mnogo;
Al' mi dušu jadi stisli –
S kim bih pesmu delit' mog'o?

Ni drugu, upravo poslednju strofu nije preneo Popović dobro.

Mija wiosna, mija zima,
Mija pogoda i słota:
Nie przeminie żal pielgrzyma.
Bo on wdowiec i sierota.

("Prolazi proleće, prolazi zima, prolazi lepo vreme i slota: ali tuga hadžije [lutalice] ne može proći, jer je udovac i sirota").

Popović je rđavo preveo prva dva stiha, jer nije u njima izrazio pesnikovu konstataciju da sve prolazi: proleće, zima, slota i lepo vreme:

Prođe zima i proleće,
Minu bura, koja poče;
Al' putniku tuga neće,
Jer je samac i siroče.

Moramo ipak reći da je druga dva stiha Popović preveo sasvim dobro. Dobro pristaju čak i imenice "putnik" i "samac".

VIII.
Vladimir Nikolić. – Polazak na Carigrad. – Mušica.

Svega tri prevoda s poljskog ostala su nam od Vladimira Nikolića-Ilića. I on je odrastao u Srbiji, a strane jezike je počeo učiti valjda još kao gimnazista. Bio je brat čuvenog javorskog junaka Mihaila Ilića, đeneralštabnog majora, takođe znalca stranih jezika i vojnog stručnjaka. Možda je što od stranih jezika mladi Vladimir učio i od svoga brata. Mogao je ponešto naučiti i od Jovana Dragaševića, kod kojega je kao đak stanovao^[600]. Ali je njegov interes mogao doći i od samih drugova velikoškolaca. On je u đačkom životu imao čak i izvesne uloge. Tako ga 1868 godine nalazimo kao "pisara" Pobratimstva^[601]. Umro je vrlo mlad, kao đak, ostavivši za sobom priličan broj prevoda s francuskog, ruskog, poljskog i maloruskog. Od većih njegovih prevoda spomenimo Labulejev Pariz u Americi i Igova Siromaha Klavdija, oba izišla 1869. Osobito je voleo slovenske jezike i književnosti. Možda je zanimljivo ono što kaže sam Ilić uz prevod pesme Tarasa Ševčenka Zavet: "Žalost je velika što se u nas slabo uče slovenski jezici, a ne bi s goreg bilo da naši pesnici bace Geta, Hajna itd..."^[602].

Ilić je s poljskog preveo tri stvari, jedan članak i dve pripovetke. Članak se zove Optička varanja^[603] i nema za nas nikakve važnosti. Zato ćemo se zaustaviti samo na pripovetkama.

Prvi prevod Nikolićev izišao je 1866 u Danici i to je pripovetka Mihala Čajkovskog Polazak na Carigrad^[604]. Opet Čajkovski! Ovo je jedna od onih njegovih pripovedaka u kojima opisuje kozačke borbe na moru. Opisan je tu jedan pohod na Carigrad pod komandom mladog kozačkog atamana Šaha.

Prevod je dosta dobar, ali ponegde ima takvih grešaka koje često moraju čoveka začuditi. Vidi se da je Nikolić na ovom prevodu učio poljski. Pogledajmo samo prvu rečenicu: "Cztery lata jak Szwed zasiadł miejsce Batorego". Prevodilac nije znao ni poljsku istoriju niti je razumeo poljski tekst. Posle kralja Stefana Batorija (1576–1586) došao je na poljski presto Šveđanin Zigmund Vaza (1586 do 1632). I Čajkovski je onom rečenicom hteo reči: "Već četiri godine kako na Batorijevu mestu sedi Šveđanin". Ilić ništa od toga ne razume i ovako prevodi tu rečenicu: "Eto već četiri godine kako je Šved opseo mesto Batori". Ispalo je čak da je Batori ime varoši. Iduću rečenicu je prevodilac nešto raširio. Smisao je razumeo, ali kako nije znao istoriju, a prvu rečenicu rđavo preveo nije smeo dalje da prevodi dobro. Čajkovski kaže ovu misao: "Szlachta strzepnęła swawolne karki, bo obróża sworności spadła". Ilić je mnogo opisno to rekao: "Plemićstvo je vuklo na svoju stranu, jer su verige, koje ih svezivahu, poraskidane, jer je sloge nestalo". A poljska rečenica sve to kaže kraće i bolje: "Plemstvo podiže samovoljne vratove, jer pade lanac poslušnosti". O slozi čak nema ni reči.

Po gornjim primerima moglo bi se pomisliti da je ovaj prevod vrlo slab. Međutim, nije tako. Ima u ovome prevodu još poviše omašaka ove vrste, pa ipak ima i puno dobrih osobina. Ali sve to pokazuje da Nikolić još nije bio dovoljno znao poljski da bi mogao prevoditi, i to ovako težak tekst. Njegov srpski jezik je dosta gibak, rečenica lepo teče, prevod se lako čita.

Na lakšem tekstu Nikolić će se mnogo bolje pokazati.

Druga pripovetka koju je Nikolić preveo s poljskog bila je Mušica od Jana Zaharjasjeviča (kod Nikolića Zaharjaševič), "kritička studija", odeljak iz većeg dela: Junaci i junakinje u romanu^[605]. U originalu ova pripovetka nosi naslov Muszka czyli wzajemne dopełnienie się a izišla je 1868 godine u časopisu Strzecha^[606].

Izborom Zaharjasjeviča Nikolić nam je dao još jednog suvremenog poljskog pisca. Što je još zanimljivije, ovaj je pisac živeo u Poljskoj i opisivao poljski život, dok su svi dosadašnji pisci koji su kod nas prevođeni bili iz emigracije. Zaharjasjevič (1825–1906) je bio iz istočne Poljske, rusinskog porekla, istih godina i ideja kao i Jež. On je jedan od prvih poljskih pisaca koji je počeo da opisuje život poljskog građanskog staleža. I sam je bio poreklom iz građanske porodice, po političkoj orijentaciji ispočetka vatreni demokrata. Zato su ga neobično zanimala društvena pitanja, te im se odavao svim žarom. U tome pravcu dao je više dela i ona su svakako ono što je najbolje od čitavog njegovog dugogodišnjeg i veoma plodnog rada. Zaharjasjevič je jedan od prvih poljskih realističkih pisaca.

Pripovetka Mušica dobro karakteriše svojega pisca. Zaharjasjevič u njoj pokazuje dosta raznovrsnih osobina: dobro slikanje prilika, dobro psihološko analizovanje i najzad fini humor. Već prve rečenice to sjajno pokazuju: "Sąsiad nasz, pań Tadeusz, należał do tych ludzi którzy zbyt wcześnie uroili sobie w głowie, że człowiek nie na to żyje na tym bożym świecie, aby rano się ubierał, w południe szedł na obiad do angielskiego hotelu, po obiedzie na kawę do Lursa, a po przechadzce w Saskim ogrodzie na herbatę do JWPaństwa Prezesostwa. Wlazła mu do głowy myśl hypochondryczna że każdy człowiek może w życiu coś dobrego dla ogółu zrobić a przynajmniej dla niego pracować". Na ovoj rečenici videćemo i kako naš prevodilac prevodi. "Naš susjed, gospodin Tadija, bio ti je od onijeh ljudi koji još izrana (zbyt wcześnie = suviše rano) uvrzu sebi u glavu da čovjek ne živi na ovom bijelom svijetu da se rano obuče, u podne otide u ingleski hotel da ruča, po ručku na kavu kod Lursa, a poslije šetnje po Saskom vrtu da se svrati na čaj kod činovnikove kuće". Misao iz originala prenesena je sasvim dobro. Može se reći "da se rano obuče", ali poljska reč "rano" znači i "ujutru, jutrom", pa bi i ovde možda bilo bolje da je Ilić tako preveo. Vrlo rđavo je preveden kraj. Ono "kod činovnikove kuće" ne znači ništa. U originalu je: "JWPaństwo Prezesostwo" a to znači: "porodica gospodina pretsednika". I druga rečenica je sasvim dobro prevedena: "Njemu se uselila hipokondrična misao da svaki čovjek u svom životu može što dobro privrijediti društvu ili bar za njega raditi". Ilić je naročito dobro preveo "ogół" sa "društvo".

Već po samom ovom početku vidi se da je Nikoliću mnogo lakše bilo prevoditi Zaharjasjeviča nego Čajkovskog. Možda je on kasnije malo bolje naučio jezik, ali će ipak biti glavni razlog u tome što Čajkovski zaista ima vrlo težak stil za prevođenje. Zaharjasjevič ima mnogo stvarniji stil, pa ga je lakše i prevoditi. Ono pak što je katkad navodilo prevodioca na greške, to je zajedljivost koja se oseća u načinu pisanja ovoga pisca, kao i malo ironije. Ilić će napisati ovakvu rečenicu: "Tako je uvijek izlazio na kraj i među lijepijem spolom držali su ga za čovjeka vrlo razumnoga, vrlo poštovanoga, vrlo dostojnoga, koga bi čovjek mogao mnogo poštovati, veoma cijeniti – i ništa više!..." Međutim, u originalu je početak drukčiji, pa i čitava misao dobija drugi značaj. Ovako počinje ta rečenica: "Tym sposobem przegrywał sprawę i uchodził między płcią piękną za człowieka bardzo rozumnego..." A to znači: "Na taj način on je uvek prolazio rđavo (gubio igru) i kod lepog pola smatran je za veoma razumnog čoveka"...

Ono što se vidi u stilu svake od ovih rečenica pokazao je Zaharjasjevič i u čitavoj ovoj priči. Pan Tadija, čovek od dela, radnik, ne ume da se snađe u sredini koja ne voli ni rad, ni poštenje, ni moral. Na nesreću svoju on se zaljubljuje u jednu mladu devojku i ženi se zato da ga taj brak ubije: da on radi i sluša, a žena da se zabavlja s drugima. I sve zato što nije bio kao ostali, koji misle samo na to kako da "utucaju" vreme i kako da uživaju. A društvena pitanja i problemi, to su dosadne stvari kojima se mogu baviti samo nezanimljive osobe kao pan Tadija.

Ova pripovetka je vrlo važna za nas. To je jedina stvar u kojoj su srpski čitaoci mogli videti čime se bavi svet u poljskoj varoši, kakav je taj svet, u kakvim prilikama živi i kakve su mu želje i težnje. Slika je, doduše, nerazvijena i jednostrana, ali ipak od velike vrednosti. Zažaliti možemo što nismo dobili više ovakvih stvari.

IX.
Prevodi Mihaila Ćeleševića. – Jovan Jovanović Zmaj prema Poljacima. – O Sirokomlji. – Pet talira. – Crna suknja. – T. Nedeljković prevodilac K. Bžozovskog. – Milorad P. Šapčanin. – Dragutin Tomaj Tuminski.

Ostalo bi nam da spomenemo još nekoliko književnika koji su prevodili s poljskog ili su pisali što o poljskoj književnosti. Lista nije baš mala. Mi ćemo se zadržati samo na nekima malo duže, jer smatramo da su to zaslužili, ostale ćemo na kraju samo spomenuti.

Još pedesetih godina javio se u Beogradu jedan veliki ljubitelj pripovedaka Mihala Čajkovskog. Bio je to Mihailo Ćelešević. Otkud u njega toliko oduševljenje za Čajkovskoga teško je reći, tek on 1854 izdaje jednu, a 1856 drugu knjižicu sa po jednom pripovetkom Čajkovskoga^[607]. On je prevodio ove pripovetke s nemačkog, kao što i sam priznaje. Ta njegova naklonost prema Čajkovskom ne završi se na tome. Kad šezdesetih godina poče da izdaje list Ružu, dobro poznat po jednoj satiri Đure Jakšića, Ćelešević se ponova vrati svome miljeniku te za ovaj list prevede dve stvari od Čajkovskog: Pavle Vihovski^[608] i Ljubav i obožavanje^[609]. Ove poslednje stvari mogao je prevoditi i uz pripomoć poljskog teksta, jer je tad izgleda već znao i poljski. To bismo zaključili po prevodu pripovetke Iznenadno veselje^[610]. Ovu pripovetku verovatno nije mogao naći prevedenu. Pisac joj je neki Edvard Duljski i ušao je u časopis Dziennik Literacki^[611] povodom jednog konkursa, da se posle više ne javi. Ćelešević je dakle tu pripovetku, koja ipak nije bez izvesne vrednosti, jer ima u njoj nešto slikanja društvenih odnosa, našao u tome časopisu i preveo je za svoj list. Prevod je slab, ali je prevodilac ipak poznavao prilično poljski jezik.

* *

Jovan Jovanović Zmaj čuo je za Poljsku još kad je bio vrlo mali. Znao je onu priču kako je neki profesor iz Poljske okačio rodi o vrat traku s natpisom: "Ciconia eh Polonia". S tom trakom ode roda u južne krajeve. Kad se druge godine vrati, donese svome starome poznaniku, profesoru, na vratu zlatan prsten na kojem je pisalo: "Ciconiam cum donis remittunt Jndi Polonis". Ove dve latinske rečenice znao je Zmaj napamet još onda kad nije bio ni počeo da uči latinski^[612].

Krećući se stalno u grupi političara oko Svetozara Miletića, Zmaj je šezdesetih godina počeo da se bavi vrlo često poljskim pitanjem. Kao ni Miletić tako ni on nije gajio simpatije za Rusiju samo zbog njenog postupka prema Poljacima. Zato je u svojim šaljivim listovima stalno peckao Rusiju. Naročito je bio oštar u Komarcu. I to je počeo još od 1861 godine. Takva je šala Zvanična mnjenja o bojama u Varšavi^[613] prevedena iz mađarskog lista Ištekeš. To su sve "naredbe" Gorčakova od 9-17 aprila, kad su bili neredi u Varšavi: "Budući da crna boja znači žalost, a u Varšavi je sad zabranjeno žaliti, to se zaprećuje trgovcima u izloge metati crnu boju". Ove vrste su i ostale naredbe. Crvena boja potseća na krv, zabranjuje se; žuta znači smrt, a to bi opominjalo na one koji su izginuli 8 aprila, zabranjuje se; ljubičasta potseća na modrice od 8 aprila, zabranjuje se, itd... "Dopušta se trgovcima da izmisle kaku novu boju koje ni u dugi nema, pa tu boju onda slobodno izneti i prodavati smedu" – završava se ovaj spisak "naredaba". Takvih stvari ima i stihovana Poslanica pobri u selu o novijem političkom stanju neki država od Đorđa Rajkovića koja se nastavljala. U jednom broju biće ovi stihovi:

U Poljskoj su poljske radnje napustili, druže!...
U Varšavi s ograšja je vrućina i zima,
Nije šala, Gorčakov je zagorčao svima.
Poljak ima još života!...^[614]

U drugoj jednoj poslanici Rajković će vrlo oštre reči reći o apsolutizmu ruskog cara:

Car moskovski Aleksandar, samodržac – knute,
Njihovo se Veličanstvo na Poljake ljute,
Po sibirski siplju grdnje i ukore mloge,
Još "ukaze" rasturaju neobično stroge.
Al' narodi viču: pre će sa ramena glava,
Neg' što ćemo napustiti sveta naša prava.
O vi krune apsolutne, slobodu nam dajte,
U vašu se policiju mnogo ne uzdajte!^[615]

To je međutim sve bilo sitno prema onom što će biti 1863 i 1864 godine. Tek tad je buknuo ustanak u Poljskoj, Zmaj je počeo pisati u Komarcu o tome. Evo kako izgledaju jedni njegovi Tašci: "Ove godine imaćemo rano proleće, zato se već i počinju poljske radnje. Dekoji proroci vele da će ove godine i u Rusiji biti toplije nego obično"^[616].

U srpskim listovima su vođene katkad vrlo oštre prepirke povodom poljskog ustanka: jedni su bili na strani Poljaka, drugi na strani Rusa. Bilo je i članaka u kojima se spominjala nekadašnja vlast Poljaka nad Rusima, pa će zato Zmaj napisati ovo: "Prepravite se, gospodo, skoro će u nekim srpskim listovima izaći oda o poljskoj knuti i o sirotim ugnjetenim Rusima"^[617]. A u istom broju i ova dobra dosetka: "Ko kaže da Rusi nisu dopuštali Poljacima skupštine? svake godine su se skupljali u – Siberiji". Ponekad će Zmaj sasvim ozbiljno progovoriti: "Rđav pojam imaju naši starovolje o pravoslaviju kad misle da pravoslavije ne dopušta ugnjetenog žaliti i dobra mu želeti"^[618]. Najrečitije je pak ono kad odgovara rusofilskoj štampi: "I zaista veli N. da su se Poljaci od besnila pobunili. Tako je kad je ljudima suviše dobro. Zato bi trebalo valjda i bosansku raju malo strožije držati, da i oni malo zla okuse, kako se ne bi od teška dobra pobunili"^[619].

Tako je Zmaj pratio razvoj poljskih događaja šezdesetih godina kroz svoj Komarac.

Nije samo kroz ovaj list Zmaj pokazao simpatije prema Poljacima. Još dve stvari je u to vreme napisao kojima pokazuje to svoje raspoloženje. Prva stvar je članak Jedan poljski pesnik u Javoru^[620]. Reč je tu o Vladislavu Kondratoviču Sirokomlji, koji je potkraj 1862 godine umro u nemaštini. Zmaj je prvo napravio jedan poveći uvod o prilikama u Poljskoj posle 1831, sa simpatijama govorio o Poljacima "koji na bojnom polju nisu brojali žrtve, i u duhovnom su boju odvažno gledali u oči svom snažnom neprijatelju". Poljska književnost se osobito razvija od 1815, veli se tu dalje, i dobija narodnu boju. Takav "narodni" pesnik je i Kondratovič, "čije će ime živeti dok Poljska traje". Škola mu je bila: priče materine i očeva zarđala sablja koja je mnogo bojeva prošla, pa je čak i na Beč išla pod Sobjeskim, i sve to za dobro "ojčizne" (otadžbine). Pisao je mnogo. Počelo mu se i smetati, a on je i onako bio "stranputicom pošao". Što je kasnije pisao, bile su ili slabe ili oštre stvari. "Prve je sam poderao, ove druge je cenzura zapalila". Najzad se odao neurednu životu i tako i umro. – Čitav članak pisan je s očevidnim simpatijama za Poljake.

Druga stvar koju je Zmaj u to vreme napisao to je pesma Pet talira^[621]. O postanku te pesme priča nam Aca Popović Zub u svojim uspomenama^[622]. Kad ono dođe u Novi Sad Poljak Jablonovski i uđe u Miletićev krug kod Kamile, jednoga dana toliko uzbudi društvo svojim "plačem i ridanijem" o nevoljama poljskim da Zmaj pod tim utiskom napisa spomenutu pesmu.

Ta nije davno – ovog leta beše,
Kad ono Poljsku muke obuzeše ...

I onda Zmaj priča kako je neka mlada Poljkinja odrezala svoju lepu kosu i prodala, da bi dala gladnoj sirotinji pet talira dobivenih za nju. I to nisu obični siromašni ljudi:

Goli i gladni vrli sirotani,
Bez krova jadni, ko ptica na grani,
Na golom kamu ranjenici pište.

A i ta devojka je ostala sama bez oca i doma.

Suzeć' sa suznim, gladujuć' sa gladnim,
Tužeć' sa tužnim, jadujuć' sa jadnim.

Pesma nema kakve veće književne vrednosti, naročito joj je rečnik u poslednjim stihovima nešto iskvaren, ali je misao zaista plemenita, i Zmaj je tu priču ispričao da bi pokazao Srpkinjama kako se valja žrtvovati.

Verovatno je još tih godina Zmaj učio malo poljski, ali će tek 1871 štampati prepev jedne poljske pesme. Možda je taj prepev postao ranije, pa ležao u rukopisu, ali ga je mogao prevesti i tad. Zanimljivo je da Zmaj više nije ništa preveo s poljskog, ako ne uzmemo u obzir jednu pesmicu u Nevenu koja se zove Kapi vode i stena^[623]. Prevedena pesma je Crna suknjica od Konstantina Gašinjskog^[624]. Već se povodom Zmajevih prevoda više puta govorilo da on nije uvek birao za prevođenje stvari od veće književne vrednosti. Tako je bilo i s ovom pesmom. Gašinjski je skroman stihotvorac, bez nekih velikih pretensija, ali i bez velikog talenta. Ova pesma je iste vrste kao i Zmajeva Pet talira, samo joj je ton bolje očuvan.

Zmaj je preveo tri strofe, u originalu ih ima četiri^[625]. Prevod je dosta slobodan kao što je to obično u Zmaja. Evo samo prve strofe:

Schowaj matko suknie moje
Perły, wieńce z róż:
Jasne szaty, świetne stroje,
To nie dla mnie już.
Niegdyś jam stroje, róże lubiła
Gdy nam nadziei wytrysnął zdrój,
Lecz gdy do grobu Polska zstąpiła
Jeden mi tylko przystoi strój:
Czarna sukienka!

Zmaj to prevodi dosta proizvoljno, ali misao prenosi. Ona je nešto izmenjena po figurama:

Skin' mi, majko, cvet iz kose,
Šarno ruvo, naj!
Evo biser – prosuo se, –
Nije za me sjaj.

U originalu je pak prvo reč o haljini (suknia = haljina, ne suknja!), pa o biseru i najzad o vencu od ruža.

Skloni, majko, moje haljine,
Biser, vence od ruža:
Haljine svetle boje lepe odeće
Nisu više za mene.

Bolje je prenesena misao u drugom delu strofe.

U drugoj strofi (u originalu trećoj) Zmaj nije preneo misao koja je dosta važna bila za pesnika:

Lecz gdy się krwawy ukończył bój,
A on gdzieś poszedł w strony nie swoje...

("Ali kad se završio krvavi boj, a on otišao nekud u tuđu zemlju"). Pesnik je ovo naročito hteo da istakne, jer je pesmu napisao u Parizu 1832, dakle u emigraciji.

Poslednja strofa Zmajeva samo je parafraza nekih misli iz odgovarajuće strofe u originalu.

* *

Jedan prevod nam je ostao od Toše Nedeljkovića. To je pesma Zvezda od Karola Bžozovskog (po Nedeljkoviću Brozovski)^[626]. Ovaj pesnik je danas prilično zaboravljen, ali je u svoje vreme bio veoma cenjen u poljskoj književnosti. I ne bez razloga. Za nas je možda zanimljiviji po tome što je putovao po balkanskim zemljama, – možda je bio u Srbiji – i ima puno pesama s našim motivima, a još najviše po tome što je po Mickjevičevu nagovoru preveo celog Osmana na poljski, pa mu prevod izgoreo zajedno s ostalim rukopisima pri jednom požaru^[627].

Nedeljković je s poljskog preveo samo ovu pesmu. I preveo je dobro. Možda je jedino druga strofa nešto slabija od ostalih. I misao je malo krnja:

Žalosna je sudba moja
Na nebesnom jasnom tlu;
Svaka zvezda trepti, sjaji,
Moju samo magla taji,
Uvila je svu!

U originalu su rečenice jasnije misao je određenije kazana i u boljim slikama:

Smutnie los mój naznaczono
Na niebiesklem jasnem tle,
Wszystkie gwiazdy złotem płoną,
Patrz na tę odosobnioną:
Ona jedna w mgle!

("Tužno se pokazuje sudbina moja prema jasnome nebu, sve zvezde plamte u zlatu, a pogledaj onu usamljenu: jedino je ona u magli").

Ostale strofe su prenesene dobro, ali onim omladinskim rečnikom i jezikom. Zato pesma gubi od svoje i inače ne velike vrednosti.

* *

Dosta je glatko preveo Milorad P. Šapčanin pesmu "narodnog" poljskog pesnika Teofila Ljenartoviča Dva duba^[628]. Teško je bilo i prevesti ovu pričicu u stihovima, jer je sva izatkana od jednog dijaloga koji je opet nadmudrivanje dva duba. Nit pesme počiva na rečima, kad se sve to prevede, draž se gubi. Pored toga, Šapčanin se ne drži mnogo misli originala, a katkad napravi i rđavu srpsku konstrukciju za ljubav slika. Samo ovaj primer:

Od mene ljulju praviće deci,
Ispunit' senom, s jastuci meci,
Okitit' ružom, ljubicom, lalom,
Te ću se ljuljat' s dečicom malom.

A u poljskom je to rečeno kraće i drukčije:

Ze mnie kołyskę dla dziecka zrobią,
Sianem wyścielą, liściem ozdobią:
Będę kołysał małe dzieciątko –
Albo chłopaka albo dziewczątko.

("Od mene će napraviti kolevku za dete, senom će prostrti, lišćem ukrasiti: ljuljaću malo dete – ili dečaka ili devojčicu").

Nema ni onoliko nabrojanog cveća niti će se kolevka ljuljati, nego će ona ljuljati dete.

Potpuno su nepotrebna bila ova dva stiha:

Ali od mene, susede stari,
Praviće ljudi drukčije stvari.

Toga nema u originalu, a i u prevodu ne znači ništa, jer se već posle ovih stihova priča šta će to ljudi praviti, pa nije ni potrebno da se sve ovo govori. Ima još nešto ovlašno prevedenih mesta a ima i ispuštanja.

* *

Zaustavićemo se još na jednom piscu i prevodiocu koji je pratio poljske stvari. To je Dragutin Tomaj Tuminski. Znao je on dobro sve slovenske jezike i god. 1868 izdao je knjigu Slavenski razgovori u glavnim slovenskim jezicima: ruski, poljski, češki, bugarski i srpskohrvatski.... Knjiga je vrlo zgodna za učenje slovenskih jezika, a kakva je piščeva misao vodilja bila vidi se po prvoj rečenici koja glasi: "Ja sam Slaven". Taj Tuminski od 1867 sarađuje na Svetovidu Aleksandra Andrića i piše mu masu članaka, vrlo dobrih, s poznavanjem stvari, ali uvek je na ruskoj strani. Naročito je o Poljacima pisao mnogo. Počeo je člankom Poljaci^[629] u kojem zaključuje dve stvari: da Poljaci "lakomislenošću i nestašnošću upropašćuju svoju krasnu domovinu" i ovo drugo: "„Stara je poslovica koja veli da Poljak ume umreti, al' da živeti ne ume". Ovaj čovek je pisao vrlo žive članke, s puno duha i dokaza. Navedena rečenica dokazuje da je stvari umeo lepo reći. To će još bolje pokazati prve rečenice iz drugog jednog njegovog članka u kojem je hteo da grdi Engleze koji ne razumeju slovenske stvari, a ipak se mešaju u njih. "Bilo je u Londonu. Tamo u engleskoj prestonici, koja je slavna zbog guste magle što je gotovo celu godinu pokriva"^[630] – počinje on taj svoj članak i već nagoveštava kako misli o Englezima i njihovom poznavanju slovenskih stvari.

Tuminski je pisao i o poljskoj književnosti, ili bolje reći: prevodio je. Iz češkog časopisa Kwěty preveo je dva mala eseja, i to jedan o J. I. Kraševskom^[631] i drugi o slikaru J. Matejku^[632]. U Svetovidu je pak preveo s poljskog jednu priču od J. I. Kraševskog: Zaslužena nagrada^[633], ali na žalost nismo imali u rukama original da bismo mogli videti kako je prevodio. Po drugim stvarima rekli bismo da je dosta dobro znao sve slovenske jezike.

* *

Dve stvari su nam još ostale koje zaslužuju da se makar spomenu. Naročito to zaslužuje čuvena komedija Aleksandra Fredra Gospođe i husari koja je za dugi niz godina stalno bila na repertoaru srpskih pozorišnih družina. Da li su sve družine imale jedan prevod, ne možemo reći. Znamo samo toliko da je jednom preveo d-r N. Prica, kako nam kaže jedna beleška^[634]. Ova komedija je dugo bila pretstavljana svuda i svakako je publika rado gledala, ma da je jedan kritičar veoma nepovoljno ocenio, rekavši da je komedija upravo lakrdija, pisana samo zato da nasmeje^[635].

Spomenimo samo još prevod jedne poveće, ali ne jake pripovetke A. Kosinjskoga Ustanak u Šezi^[636]. Prevodilac se nije potpisao, a nagađanje nas ne bi odvelo na pravi put. Urednik Jedinstva, gde je pripovetka izišla, bio je profesor Balaitski, pa je možda on preveo. Tvrditi ipak ne možemo.

ZAKLJUČAK

Ako bacimo jedan letimičan pogled na ceo period vremena koji smo obuhvatili u ovome radu, videćemo nekoliko zanimljivih stvari u vezi s predmetom kojim smo se bavili.

Vreme koje smo obuhvatili prvim delom ovog svog rada, t. j. od 1800–1830, obeleženo je samo pojedinačnim interesovanjima ne samo za poljsku nego i za druge svetske književnosti. Još nije bilo kakvog sistema ili kakve grupe književnika koji bi se o ovome starali. Zato je sve ono što smo mogli da uhvatimo u tome vremenu vezano za nekoliko ličnosti, ili pak za redakcije listova. Tako će prve književne veze poljsko-srpske biti između Stratimirovića i Osolinjskog, ili između Solarića i Sjerakovskog, ili će biti vezane za Novine srbske ili za Letopis. U ovim poslednjim slučajevima Srbi će biti samo đaci, urednici novina rade pod uticajem Kopitara, a Magarašević će raditi ispočetka potpuno po uputstvima Šafarikovim, da počne samostalno da radi tek kad ga je Šafarik napustio. Magarašević je bio taj koji je preveo i prvu poljsku pripovetku na srpski, ali ne s poljskog, jer ovaj jezik nije znao, nego s nemačkog. Tako ovo prvo vreme, koje nam nije još donelo nijedan prevod neposredno s poljskog, ipak pokazuje iz godine u godinu, jačanje interesovanja za poljsku književnost.

Od 1830 godine slovenska pitanja kod Srba postaju mnogo popularnija nego ranije. I to uostalom ne samo kod Srba. U to vreme razvija svoju delatnost najveći pobornik slovenske uzajamnosti Jan Kolar. A on je bio veoma blizak peštanskim Srbima, a preko njih mu je lako bilo da stupi u vezu i sa drugima. Kako su se još prvih godina XIX veka Poljaci najviše bavili slovenskim pitanjima, Srbi će se ovih godina sve češće sretati sa mišljenjima učenih Poljaka i u tome tražiti i nalaziti uputstva za dalja proučavanja Slovena. Naročito su Poljaci istoričari bili veoma omiljeni kod Srba, jer su Srbi kod ovih nalazili odgovore na mnoga pitanja koja su ih zanimala. Tako dolazi do prvih prevoda s poljskog koji su iz Rakovjeckog, Maćejovskog ili iz Mickjevičevih pariskih predavanja o slovenskim književnostima.

Ali paralelno s ovim čisto naučnim interesovanjima Srba za slovenska pitanja, pojavljuje se kod Slovaka jedan jak pokret koji je kod Srba naišao na veoma jak odjek. Bio je to omladinski slovenski pokret Ljudevita Štura, koji je pored čisto slovenske osnove imao i jednu jaku romantičarsku težnju za slobodama i ravnopravnostima naroda. Sloveni su bili ti koji su imali na sve strane da nađu svoje srodnike u ropstvu ili pod Austrijom, ili pod Pruskom, ili pod Rusijom. Zato su te ideje slovenskog preporoda nosili ne najveći – Rusi, nego najmanji – Slovaci, a najviše su simpatije počeli privlačiti Poljaci zbog svojeg dugogodišnjeg mučeništva, koje je bilo poznato već celome svetu, kao i zbog svoje kičeljive borbe da se očuva makar ono malo "poljskosti", pa ma kako skupo to stalo. Otud je pokret Ljudevita Štura bio sav polonofilski obojen. Mickjevičeva borbena pesma Oda mladosti postala je u neku ruku himna te probuđene slovenske mladeži. A pripovetke Mihala Čajkovskog bile su kod Srba neobično popularne jer su pokazivale beskrajne borbe kozačkoga naroda za slobodu, tako da su ti kozaci Srbima često bili nalik na mnogobrojne junake srpskih narodnih pesama. Zato je Čajkovski bio prvi prozni pisac poljski koji je našao prevodioce kod Srba. A ti prevodioci biće sve đaci Ljudevita Štura, koji su se kod njega u Požunu ili Modri, ili najzad i u drugim mestima slovačkim, učili kako treba voleti Slovene i njihove jezike i književnosti. Velika grupa srpskih đaka četrdesetih godina prošla je kroz Šturovu školu i ona je uglavnom davala pravac čitavoj srpskoj omladini sve do Mađarske bune. To je bila srpska omladina vaspitavana između 1840 i 1848 godine. Da Stanko Vraz nije štampao u srpskim listovima prevode dveju lirskih Mickjevičevih pesama, skoro sva književnost kod Srba prevedena s poljskog bila bi čisto patriotsko-slovenskog pravca.

Ono što je Slovačka preživljavala četrdesetih godina, preživljavala je Srbija, upravo Srpstvo, šezdesetih godina, s tom razlikom samo što je Šturov pokret bio za ujedinjenje Slovenstva, a naši omladinci šezdesetih godina, znajući kako je prošao i sam slovački pokret Ljudevita Štura, težili su prvo ka ujedinjenju Srpstva, pa tek iz njega da dovedu do ujedinjenog Slovenstva. Slično je uostalom brzo evoluirao i sam Štur. Ali omladinsko Srpstvo nikako nije pobijalo Šturovo Slovenstvo, nego ga je smatralo kao prirodnu posledicu ujedinjenog Srpstva, ili Poljaštva i sl.. Zato se nisu slučajno našli u politici na istoj liniji nepomirljivi Šturovac i "Slavjan" Svetozar-Sveslav Miletić i vođi Omladinskoga pokreta kod Srba. I nisu slučajno ti srpski omladinci, boreći se za srpstvo, najviše učili slovenske jezike, prevodili s njih i pisali o Slovenima i o slovenskoj zajednici. Sve su to bili primili od Šturovaca preko nekoliko svojih vođa, koji su se tome mogli naučiti kod Štura. Pa i simpatije prema Poljacima ostale su onakve kakve su bile i kod Šturovaca. Zato su omladinci više nego ikad pre ili posle učili poljski jezik i prevodili s poljskog i popularno-naučnu i lepu književnost.

Ako se sada zapitamo kako su Srbi mogli poznavati poljsku književnost po onim prevodima koje su dobili i je li to bilo dovoljno, možemo reći i da i ne. Ne – zato što ne nalazimo u našim prevodima zastupljene velike poljske romantičare Slovackog, Krasinjskog, Goščinjskog, Zaleskog i dr. Jedino je Mickjevič bio popularan, i za svoju popularnost kod Srba ima da zahvali svakako više svojim pariskim predavanjima nego svojoj romantičarskoj poeziji, ali je ipak i s njome postao popularan prilično rano, da za Omladine dobijemo dosta prevoda koji su svakako ono što je najznačajnije u našoj prevodnoj literaturi s poljskog. Mickjevič je jedini veliki pretstavnik poljske poezije kojeg su Srbi prevodili.

Prozni pisci su mnogo bolje prošli. Četrdesetih godina od ovih je na prvome mestu Mihal Čajkovski. I s pravom. On je svakako jedan od najraznovrsnijih i najboljih proznih pisaca poljskoga romantizma. I on je kod Srba ostao popularan sve do kraja Omladinskoga pokreta, i još više: možda je baš tada dostigao kulminaciju svoje popularnosti, kako pokazuju mnoge pojedinosti. Posle Čajkovskog došli bi pisci koji čine nekako prelaz od romantizma ka realizmu. Tu bi svakako najznačajnije ime bio T. T. Jež, a za njim J. Zaharjasjevič. I Srbi prevode obojicu, prvoga čak u dva maha, i to dve veće stvari njegove. I tu Srbi nisu nikako bili u zakašnjenju, već su ove pisce prevodili onda kad su ovi bili u punoj snazi. Možda su prevodima iz ova dva poljska pisca srpski prevodioci-omladinci bili mnogo bliži novome književnome pokretu – realizmu, nego njihovi drugovi pisci-omladinci, koji su još uveliko plovili romantičarskim vodama. Utoliko veća čast pripada ovim prevodiocima. Zato mislimo da nije bilo bez opravdanja što smo ovoliku pažnju posvetili svemu ovome što se kod nas prevodilo. To je jedno važno poglavlje naše istorije književnosti.

NAPOMENE

[1] Rački F., Documenta..., Monumenta VII, 1877, str. 393.

[2] Prelog Milan, Povijest Bosne I, str. 28.

[3] Wiskowatyj Konstanty, Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej. Prace Slovanského Ústavu, sv. XI. V Praze 1933, str. 13-73.

[4] Novaković Stojan, Leđan grad i Poljaci u srpskoj narodnoj poeziji. Letopis Matice srpske 1879, knj. 120, str. 159-174.

[5] Novaković St., nav. delo, str. 164.

[6] Wiskowatyj K., nav. delo, str. 14-17.

[7] Teršaković M., Beziehungen der ukrain. histor. Lieder zum südsl. Volksepos. Archiv f. sl. Ph., XXIX, 237.

[8] Ćorović Vladimir, Istorija Jugoslavije. Beograd 1933, str. 311.

[9] Ćorović B., nav. delo, str. 340.

[10] Wiskowatyj K., nav. delo, str. 74-186.

[11] Wiskowatyj K., nav. delo, str. 214.

[12] Živanovic Đorđe, Dositej Obradović a Polacy. Ruch Słowiański, grudzień 1936, str. 46-50.

[13] Handelsman Marceli, Polityka słowiańska Polski w XVIII i XIX stuleciu. (Odbitka z "Pamiętnika VI Powszechnego zjazdu historyków polskich w Wilnie", t. II). Lwów 1936, str. 13.

[14] Jakšić Grgur, Evropa i vaskrs Srbije. Beograd 1927, str. 37.

[15] Jakšić G., nav. delo, 37-38.

[16] Czartoryski Adam J., Mémoires et correspondence avec l'Empéreur Alexandre I-er. Paris 1887, II, 65.

[17] Vukićević Milenko, Karađorđe. Beograd 1912, II, 186-187.

[18] Dimitrijević Stevan, Stevana Stratimirovića, mitropolita karlovačkog, plan za oslobođenje srpskog naroda. Bogoslovlje 1926, I, 38-66.

[19] Memoari prote Matije Nenadovića, VI glava.

[20] Jakšić G., nav. delo, 39-40.

[21] Golubica za 1843-1844, knj. V, str. 142-5; Arsenijević-Batalaka Lazar, Istorija srpskog ustanka. Beograd 1899, str. 204-207.

[22] Ivić Aleksa, Spisi bečkih arhiva o prvom srpskom ustanku. Knj. III. Beograd 1937, str. 31.

[23] Sokolowski A., Polacy w walce o niepodległość serbską. Świat Słowiański 1905, I, 42-46; Batowski Henryk, Iz poljsko-srpskih odnosa u vreme prvog ustanka. Jugoslovenski istoriski časopis 1936, II, 141-147.

[24] Prelog Milan, Slavenska renesansa. Zagreb 1924, str. 41.

[25] Jagič'' I. V., Novija pis'ma Dobrovskago, Kopitara, etc. Sbornik''. 62, 1897, str. 751-752.

[26] Jagič'' I. V., nav. delo, str. 752-753.

[27] Gramatički i polemički spisi, III, 1 sv., str. 68-69.

[28] Radonjić Jovan, Prilošci... Letopis 1900, knj. 202, str. 166-167.

[29] Solarić Pavle, Zemleopisanіe. Mleci 1804, str. 67.

[30] Solarić Pavle, nav. delo, str. 68.

[31] Obradović Dositej, Mezimac, I glava. Dela 1911, str. 414.

[32] Andrić Nikola, Život i književni rad Pavla Solarića. Rad J. A. 150, Zagreb 1902, str. 153-154.

[33] Kraushar A., Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk 1800-1832. Warszawa 1900, knj. II, str. 91-94.

[34] Korespondence J. Dobrovského, knj. II, str. 23.

[35] Nav. delo, str. 82.

[36] Solarić Pavle, Pominak knjižeski, str. 6.

[37] Letopis 1827, knj. 10, str. 125-126.

[38] Francev'' V. A., Pol'skoe slavjanověděnie konca XVIII i pervoj četverti XIX ct. Praga Češskaja, 1906, str. LVI (Priloženіja).

[39] Letopis 1827, X, 125-6.

[40] Pominak knjižeski, str. 6.

[41] Letopis 1827, knj. 10, str. 125-126.

[42] Vukova prepiska III, 686. Pismo A. Teodoroviću od 10-1-1818.

[43] Vukova prepiska I, 168.

[44] Vukova prepiska II, 412-3.

[45] Vukova prepiska II, 412.

[46] Letopis 1825, III, 129-132.

[47] Letopis 1826, knj. 5-6.

[48] Jagič'' I. V., Istorіja Slavjanskoj Filologіi. Spb. 1910, str. 8.

[49] X. Hugona Kołłątaja Korrespondencya listowna. Z rękopisu wydał F. Kojsiewicz. Kraków 1845, t. IV, str. 174-5.

[50] Francev'' B. A., nav. delo, str. 188-189.

[51] Petrovskіj N., Pervie godi dějatel'nosti V. Kopitarja. Kazan' 1906, str. 212.

[52] Francev'' B. A., nav. delo, str. 271.

[53] Francev'' B. A., nav. delo, str. 267.

[54] Novine Srbske 1816, br. 157.

[55] 1817, br. 85.

[56] 1818, br. 18.

[57] Živanović Đorđe, Vuk i poljski muzičar Franćišek Mirecki. S. K. Glasnik 1938, LIV, 209-211.

[58] Kleinere Schriften. Wien 1857, str. 264.

[59] pogreškom štampano "k neznaniju".

[60] Jagič'' I. V., Pis'ma Dobrovskago i Kopitara. Sbornik'' 39, 1885, str. 158.

[61] Petrovskіj N., Pervie godi dějatel'nosti V. Kopitarja. Kazan' 1906, str. 267.

[62] Jagič'' I. V., Istorіja Slavjanskoj Filologіi. Spb. 1910, str. 147.

[63] Linde S. B., Słownik języka polskiego I-VI. Warszawa 1807-1814.

[64] Windische Sprachkanzel in Graz. Kleinere Schriften, str. 195-6.

[65] Kleinere Schriften, str. 324.

[66] v. rasprave: Paul Karel, V. S. Karadžić a Poláci (Slavia IV, 265-278) i Rospond Stanisław, "Polonica" kod V. S. Karadžića (Južnoslovenski filolog 1933/4, XIII, 170-179).

[67] Pěsnarica II, Beč 1815, II nepaginovana strana predgovora.

[68] Srbske Novine 1845, br. 37.

[69] Živanović Đorđe, Vuk i poljski muzičar Franćišek Mirecki. S. K. Glasnik 1938, LIV, 206-212.

[70] Gramatički i polemički spisi, I, 92.

[71] Vukova prepiska III, 1.

[72] Jagič'' I. V., Novija pis'ma, Sbornik 65, str. 794.

[73] Vukova prepiska II, 438.

[74] Vukova prepiska II, 149.

[75] Vukova prepiska II, 148.

[76] Mušicki L., Stihotvorenіja, 1847, IV, 72.

[77] Vukova prepiska II, 177.

[78] Vukova prepiska II, 140.

[79] Vukova prepiska II, 283; kao i: Ćorović V., Lukijan Mušicki, Letopis 1911, knj. 280, str. 51.

[80] Rospond St., nav. delo, str. 172.

[81] Rospond St., nav. delo, str. 173.

[82] Vukova prepiska II, 283.

[83] Vukova prepiska I, 165.

[84] Vukova prepiska I, 168.

[85] Gramatički i polemički spisi III, 367, napomena 5.

[86] v. i Georgijević Krešimir, Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti. Beograd 1936, str. 44-46.

[87] Paul Karet, nav. delo, str. 271-278.

[88] Matica Srpska 1826-1829. Novi Sad 1927, str. 383.

[89] Vukova prepiska II, 466.

[90] Vukova prepiska II, 467.

[91] Popović P. i Magarašević B., "Prevodi iz Vilanda i Junga" u 1819 godini. Prilozi za književnost 1935, XV, 56-63.

[92] Vukova prepiska II, 476.

[93] Vukova prepiska II, 477.

[94] Vukova prepiska II, 482.

[95] v. Františka Palackého korespondence a zápisky, II, 39.

[96] b. Szyjkowski Marjan, Polská účast v českém národním obrozeni, I-II, Praha 1931, 1935.

[97] više o tome: Szyjkowski M., nav. delo, II, 1-70.

[98] Časopis Českého Muzeum 1873, str. 138.

[99] Časopis Českého Muzeum 1873, str. 146.

[100] Magarašević Branko, Georgije Magarašević. Heidelberg 1933, 52.

[101] Vukova prepiska II, 477.

[102] Kratka svemirna istorija, 1831, str. 46.

[103] Nav. celo, str. 61.

[104] Letopis 1830, knj. 21, 120.

[105] Istorija najvažniji politički evropejski priključenija. Beč 1823, str. 130–131.

[106] Nav. delo, str. 307.

[107] Ćorović V., Lukijan Mušicki. Letopis 1911, knj. 272, str. 32.

[108] Fr. Palackého korespondence a zápisky, II, 108.

[109] Letopis 1930, knj. 21, str. 120.

[110] Vukova prepiska II, 506.

[111] Vukova prepiska III, 667.

[112] Letopis 1825, knj. I, str. 51-63.

[113] Letopis, knj. I, str. 64.

[114] Letopis knj. II, str. 33.

[115] Letopis knj. II, str. 83.

[116] Letopis knj. II, str. 87.

[117] Živanović Đorđe, Đorđe Magarašević o Puškinu. Prilozi za književnost 1938, XVIII, 105-106.

[118] Letopis knj. III, str. 31-51.

[119] Geschichte der slavischen Sprache und Literatur, od str. 458 i dalje.

[120] Bentkowski Feliks, Historya literatury polskiej, I-II. Warszawa 1814.

[121] Letopis knj. III, str. 36.

[122] Bentkowski F., nav. delo, I, 400.

[123] Letopis knj. III, str. 36.

[124] Bentkowski F., nav. delo, I, 659-660.

[125] Letopis knj. III, str. 37.

[126] Bentkowski F., nav. delo, I, 308.

[127] Geschichte, 461.

[128] Bentkowski F., nav. delo, I, 426.

[129] Bentkowski F., nav. delo, I, 404-5.

[130] Letopis knj. III, str. 43.

[131] Geschichte, 467.

[132] Letopis 1825, knj. II, str. 87.

[133] Stražilovo 1887, str. 605.

[134] Časopis Českého Muzeum 1874, str. 85.

[135] Stražilovo 1887, str. 541-542.

[136] Časopis Českého Muzeum 1874, str. 85.

[137] Časopis Českého Muzeum 1874, str. 55.

[138] Letopis 1827, knj. 8, str. 78-82.

[139] Letopis 1827, knj. 8, str. 82-84.

[140] Letopis 1827, knj. 8, str. 84-85.

[141] Letopis 1827, knj, 8, str. 180-182.

[142] Letopis 1828, knj. 14. str. 151-152.

[143] Szyjkowski M., Polská učast v českém národnim obrozeni, II, str. 124.

[144] Szyjkowski M., nav. delo, II, str. 127.

[145] Szyjkowski M., nav. delo, II, str. 95.

[146] Letopis 1829, knj. 16, str. 5-6.

[147] Über die Abkunft der Slaven nach L. Surowiecki. Ofen 1828, 15-16.

[148] Časopis Českého Muzeum 1829, knj. IV, str. 122-130.

[149] Francev'' V. A., Pol'skoe slavjanověděnie, str. 474.

[150] Stražilovo 1887, str. 542.

[151] Stražilovo 1887, str. 510-511.

[152] Letopis 1825, I, str. 75.

[153] Letopis 1826, knj. IV, str. 143-145. – Mnemosyne 1825, No 61, str. 242-243.

[154] Geschichte der slavischen Sprache und Literatur, 185.

[155] Živanović Đorđe, Đorđe Magarašević o Puškinu. Prilozi za književnost 1938, XVIII, 105-111.

[156] Letopis 1826, knj. VI, str. 129-140.

[157] Rozmaitości 1819, No 85, str. 337-340.

[158] Vrtel – Wierczyński St., Korespondencya ks. A. Osińskiego. Pamiętnik Literacki 1911, R. X, str. 83.

[159] Mnemosyne 1824, No 68-69.

[160] Časopis za zgodovino in narodopisje 1919, XI, str. 13 i d.

[161] Ilešić F., Motyw "Żelisław i Ludomira" (St. Jaszowski 1803-1842), Pamiętnik Literacki 1929, R. XXVI, str. 232-241.

[162] Stražilovo 1887, str. 541-2.

[163] Danica 1835, br. 26-27.

[164] Letopis 1827, knj. 8, str. 72-78.

[165] Mnemosyne 1824, No 85.

[166] Letopis 1828, knj. 13, str. 140.

[167] Vukova prepiska II, 607.

[168] Vukova prepiska II, 607.

[169] Vukova prepiska II, 612.

[170] Vukova prepiska II, 614.

[171] Vukova prepiska II, 615.

[172] Handelsman M., Czartoryski, Nicolas I-er et la Question du Proche Orient. Paris 1934, p. 27-8.

[173] Durkowicz-Jakszicz Lubomir, Pierwszy polski agent dyplomatyczny w Białogrodzie w XIX w. – dr. Adam Łyszczyński. Odbitka z "Problemów Europy Wschodniej". Warszawa 1939, str. 1-16.

[174] Handelsman M., Czartoryski, Nicolas I etc., p. 32-34.

[175] v. biografiju Čajkovskog: Rawita-Gawroński Fr., Michał Czaykowski. Petersburg 1900.

[176] Jenerał Zamoyski, IV, 268-399.

[177] Jenerał Zamoyski, IV, 271.

[178] Jenerał Zamoyski IV, 291.

[179] Handelsman M., Pierwsza stała misja polska w Belgradzie w XIX wieku. Šišićev Zbornik. Zagreb 1929, str. 534-5.

[180] Stranjaković Dragoslav, Kako je postalo Garašaninovo "Načertanije". Spomenik S. K. A. XSI, 1939, str. 65-115.

[181] Autobiografija Gajeva. – Gaj V., Knjižnica Gajeva. Zagreb 1875, str. XXIV.

[182] Popović Đorđe, Mojo Baltić. Brastvo 1892, V, 133.

[183] Ilešić Fran, Stanko Vraz u školama, Građa V, 1907, 90.

[184] Ilešić Fran, nav. delo, 112.

[185] Ilešić Fran, nav. delo, 92.

[186] Maretić T., Život i književni rad F. Miklošića. Rad Jug. akad. SXII, 42.

[187] Miljković Branislav, Društvo Srbske Slovesnosti od 1841–1864. Članci i prilozi. Novi Sad 1914, str. 24. O tome takođe: Vukova prepiska IV, 265; Javor 1882, 821–823.

[188] Popović Pavle, Z dějin srbsko-slovenských styků literárnich. Slovenská Miscellanea, Bratislava 1931.

[189] Francev'' V. A., Pol'skoe slavjanověděnie. Praga 1906, 449.

[190] Autobiografija Gajeva, nav. delo. str. XXIX.

[191] Šurmin Đuro. Hrvatski preporod. Zagreb 1903, I, 133.

[192[ Serbska pčela 1836, VII, 147.

[193] Serbska pčela 1837, VIII, 129-144.

[194] Serbska pčela 1841, XII, 89.

[195] Serbska pčela 1840, XI, 146-153.

[196] Subotić Jovan, Život. Novi Sad 1901, I, 133.

[197] koji je u stvari pogovor i ima paginaciju 151-154.

[198] Nešto o knjižestvu horvatskom. Letopis 38, str. 142-6.

[199] Đorđević Đ. S., Kolar i srpska književnost. U zborniku Jan Kollár 1793–1852. Ve Vidni 1893, 263-267.

[200] Serbski narodni list 1835, br. 15.

[201] S. N. List 1835, br. 20.

[202] S. N. List 1835, br. 23.

[203] S. N. List 1835, br. 25.

[204] S. N. List 1835, br. 25-26.

[205] Serbska pčela 1838, IX.

[206] Kolar Jovan, O književnoj uzajamnosti između različni plemena i narečija slavjanskog naroda. Preveo s nemačkog D. Teodorović. Beograd 1845.

[207] S. N. Novine 1841, br. 87.

[208] S. N. Novine 1843, br. 12.

[209] Pražák Albert, Dějiny spisovné slovenštiny po dobu Štúrovu. Praha 1922, 264.

[210] Pražák A., nav. delo, 267.

[211] Pražák A., nav. delo, 264.

[212] Pražák A., nav. delo, 267.

[213] Pražák A., nav. delo, 271.

[214] Podgradski Josif, Udruženje slovenske omladine u Požunu pod Ljudevitom Šturom god. 1840 i dalje. Brankovo kolo 1904, 1002–3.

[215] Hurban J. M., L'udevit Štúr. Turčíanský Sv. Martin 1928, str. 113; kao i: Vlček Jaroslav, Dějiny literatury slovenskej. Turčíanský Sv. Martin 1923.

[216] Škultéty Józef, O Slovakoch. Turčíanský Sv. Martin 1928, I, 178.

[217] Popović Pavle, Milovan Vidaković. Beograd 1934, 91-99.

[218] Škultéty Józef, nav. delo, 181.

[219] Mandić Teodor, Uspomene iz našeg crkveno-narodnog života. I 1840–1861. Letopis 1896, knj. 187, str. 42.

[220] Đorđević Jovan, Iz mojih starih uspomena. Javor 1892, 546.

[221] Stajić Baca, Svetozar Miletić. Novi Sad 1926, 33.

[222] Mandić Teodor, nav. delo, 38.

[223] Subotić Jovan, Život. I, 130.

[224] Ćorović Vladimir, Srpska omladina u Segedinu od 1843–1846 god. Glasnik Istoriskog društva u N. Sadu, 1936, IX, 395.

[225] Pražák A., nav. delo, 271.

[226] Vranjevčanin J. G., Mija Vlaškalić. Kalendar Rad 1902, 87.

[227] Đorđević Jovan, nav. delo, 466.

[228] Javor 1876, 193-198.

[229] Stajić Baca, nav. delo, 68.

[230] Šapčanin Milorad, Sanjalo.

[231] Francev'' V. A., Pis'ma k'' V. Gankě. Varšava 1905, 504–505.

[232] Ognjanović Ilija, Aleksije pl. Okolski. Javor 1892, 55-56; kao i: Prosvetne novine 1848, br. 8-9; Sedmica 1856, 161.

[233] Dr. D., Aćim Medović. Videlo 1893, br. 56; kao i Javor 1893, 264.

[234] Đorđević Jovan, nav. delo, Javor 1892, 611.

[235] Đorđević Jovan, nav. delo, Javor, 1892, 626.

[236] Pesme Branka Radičevića. Beograd 1924, 445.

[237] Archiv für slavische Philologie XV, 634.

[238] Letopis 1839, knj. 49, str. 67-70.

[239] Serbska pčela XI, 1840.

[240] Podunavka 1843, br. 3.

[241] S. N. List 1847, br. 11.

[242] Dodatak Serbskim novinama 1840, br. 2.

[243] S. N. List 1837, br. 33-34.

[244] Skoroteča, od br. 85, 1843 do br. 14, 1844 (c prekidima).

[245] Skoroteča 1844, br. 42–43.

[246] Ban Matija, Vospitatelj ženski. Beograd 1847, str. 45–50.

[247] Podunavka 1848, br. 31, 33 i 35.

[248] Letopis 1833, knj. 32, str. 90–99; preštampano: Danica 1835, br. 30.

[249] Srbska novina 1838, br. 17.

[250] Srbska novina 1838, br. 94.

[251] S. N. List 1838, br. 25.

[252] S. N. List 1838, br. 52.

[253] Dragoljub (zabavnik) za 1844 godinu.

[254] Atanacković Bogoboj, Darak Srbkinji I, 1845.

[255] Nenadović Lj. P., Slavenska vila. Karlovci 1849.

[256] Popović Pavle, Iz književnosti, III. Beograd 1926, str. 108.

[257] S. N. List 1839, br. 51.

[258] S. N. List 1840, br. 22.

[259] Letopis 1830, knj. 21, str. 125.

[260] Letopis 1830, knj. 21, str. 125.

[261] Letopis 1842, knj. 59, str. 145.

[262] S. N. List 1841, br. 3.

[263] S. N. List 1841, br. 38.

[264] Dodatak Srbskih novina 1842, br. 19.

[265] Skoroteča 1842, br. 16 i 30.

[266] Skoroteča 1842, br. 4.

[267] Skoroteča 1842, br. 4.

[268] Skoroteča 1842, br. 10 i 16.

[269] Letopis 1843, knj. 61, str. 161.

[270] Skoroteča 1842, br. 10.

[271] Letopis 1843, knj. 61, str. 161-2.

[272] Letopis 1842, knj. 57, str. 142-143; S. N. List 1842, br. 8; Skoroteča 1844, br. 31.

[273] Letopis 1843, knj. 60, str. 44-53.

[274] Letopis 1839, knj. 47, str. 125-134.

[275] S. N. List 1840, br. 22.

[276] Letopis 1831, knj. 24, str. 126-7.

[277] Letopis 1831, knj. 24, str. 127.

[278] Letopis 1830, knj. 21, str. 125-6.

[279] Serbska pčela 1833, IV, 149-150.

[280] S. N. List 1839, br. 17.

[281] Tygodnik Petersburski 1839. No 21, (datum: 14/26 mart 1839); Rozmaitości 1839, No 15, (datum: 13 april 1839); prevedeno je prema drugom u Danici 1839, br. 17.

[282] Letopis 1830, knj. 21, str. 125.

[283] Serbska novina 1838, br. 20.

[284] Serbska novina 1839, br. 12.

[285] S. N. List 1840, br. 16.

[286] Letopis 1842, knj. 56, str. 151-2.

[287] Srbske novine 1843, br. 19.

[288] Srbske novine 1844, br. 93.

[289] Srbske novine 1845, br. 98.

[290] Letopis 1831, knj. 37, str. 1-20.

[291] Ovo uglavnom prema delu T. Taranovskog, Uvod u istoriju slovenskih prava. Beograd 1933.

[292] Taranovski T., nav. delo, str. 133.

[293] Balzer Oswald, Historya porównawcza praw słowiańskich. Lwów 1900, str. 13.

[294] Jagič'' I. V., Istorіja Slavjanskoj Filologіi. 1910, str. 149.

[295] Balzer O., Historya porównawcza praw słowiańskich. Lwów 1900, str. 17.

[296] Taranovski T., Uvod u istoriju slovenskih prava. Beograd 1933, 156.

[297] Taranovski T., nav. delo, 191.

[298] Balzer O., nav. delo, str. 19.

[299] Serbska pčela 1834, V, 104-120.

[300] Letopis 1839, knj. 49, str. 104-108.

[301] Na ruski preveo Petar Dubrovski (Sěvernaja pčela 1839, No 257).

[302] Danica 1840, br. 5.

[303] Letopis 1840, knj. 50, str. 139-160.

[304] Podunavka 1843, br. 48.

[305] Letopis 1844, knj. 65, str. 83-95.

[306] Letopis 1844, knj. 67, str. 43-50.

[307] Historya prawodawstw słowiańskich, II, § 184–188, str. 179–192.

[308] Pamiętniki o dziejach, piśmiennictwie i prawodawstwie Słowian. Warszawa 1839. Ovo je XV glava I dela: O zakładach naukowych i o skutkach oświaty u Słowian, od wieku XIV aż do wieku XVIII. Prevedeno je od str. 351–358.

[309] Letopis 1848, knj. 80, str. 29–50.

[310] Historya prawodawstw słowiańskich. I, § 37–45, str. 79–97.

[311] Vorlesungen über slawische Literatur und Zustände. Leipzig und Paris, I–IV, 1843-1845.

[312] Podunavka 1843, br. 30–34, 1844, br. 45, 47–50.

[313] Bačka vila 1844–1845, knj. III–IV.

[314] S. N. List 1845, br. 8.

[315] Zimzelen 1848, str. 169–170.

[316] Letopis 1837, knj. 40.

[317] Podunavka 1845, br. 27.

[318] Bačka vila 1841, str. 199.

[319] Skoroteča 1842, br. 31.

[320] Tretiak J., Mickiewicz w Odessie. Szkice literackie, Kraków 1896, str. 132.

[321] Kallenbach J., Czwarta część Dziadów Adama Mickiewicza. Pamiętnik Akademii Umiejętności. Wydziały: Filologiczny i historyczno-filozoficzny, VII, Kraków 1889, 13–16.

[322] Czajkowski Michał, Wernyhora, Lipsk 1868. Predgovor uz drugo izdanje, str. VII.

[323] Ova karakteristika je uglavnom prema onome što je napisao Maurycy Mann, Encyklopedya Polska, XXII, str. 143–145.

[324] Vukova prepiska I, 478.

[325] Letopis 1839, knj. 47, str 100–116.

[326] Srbske novine 1845, br. 27–31.

[327] Podunavka 1848, br. 27–29.

[328] Podunavka 1843, br. 25. – Zaharijević zamera Popoviću i to što je u naslovu stavio dva v.

[329] Nenadović Ljubomir, Slavenska vila. Karlovci 1849, a latinicom u Zagrebu iste godine.

[330] Podunavka 1848, br. 26.

[331] Avala 1846, str. 32–43.

[332] Skoroteča 1844, br. 17.

[333] Podunavka 1844, br. 19.

[334] Dennica-Jutrzenka 1842, br. 13, str. 166.

[335] Ćorović Vladimir, Istorija Jugoslavije. Beograd 1933, str. 487.

[336] Debidur A., Diplomatska istorija Evrope. Od otvaranja Bečkog kongresa do zaključenja Berlinskog 1814–1878. Beograd 1933, II, 65.

[337] Srbske novine 1849, br. 23 od 18 marta.

[338] Prelog M., Slavenska renesansa. Zagreb 1924, str. 595–6; kao i Deželić V., Pisma pisana d-ru Lj. Gaju (1828–1850). Građa za povijest književnosti hrvatske, VI, 34.

[339] Građa VI, 43.

[340] Stranjaković Dragoslav, Politička propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama 1844–1858. (Iz Glasnika Istoriskog društva u Novom Sadu). Novi Sad 1936, str. 7–8.

[341] Stranjaković Dragoslav, nav. delo, str. 9.

[342] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831–1878). Warszawa 1935, str. 57.

[343] Lewak Adam, nav. delo, str. 57.

[344] Varst Edmund, Les origines de la guerre de Crimée. Paris 1912, p. 117.

[345] Lewak A., nav. delo, str. 58.

[346] Lewak A., nav. delo, 58–59.

[347] Lewak A., nav. delo, 59.

[348] Lewak A., nav. delo, 59.

[349] Stranjaković Dragoslav, Držanje Srbije prema Austriji i Mađarima 1848–1849. Jugoslovenski istoriski časopis, I, 415–416.

[350] Pavlović Dragoljub, Srbija i srpski pokret u južnoj Ugarskoj 1848 i 1849. Beograd 1904, str. 161.

[351] Thim Jozsef, A Magyarországi 1845–49-iki Szerb Fölkelés története. Budapest 1935, III, 791.

[352] Stranjaković Dragoslav, Držanje Srbije, str. 407.

[353] Pavlović Dragoljub, nav. delo, str. 177.

[354] Stranjaković Dragoslav, Vlada ustavobranitelja 1842–1852. Beograd 1932, str. 129.

[355] Lewak A., nav. delo, str. 62.

[356] Lewak A., nav. delo, str. 81.

[357] Lewak A., nav. delo, str. 82.

[358] Napredak 1848, br. 1.

[359] Napredak 1848, br. 8.

[360] Napredak 1849, br. 5.

[361] Napredak 1849, br. 17.

[362] Věstnik'' 1849, br. 14.

[363] Věstnik'', 1849, br. 31.

[364] Napredak 1849, br. 40.

[365] Srbski dnevnik 1852, br. 11.

[366] Srbski dnevnik 1853; br. 82, 85, 96, 102.

[367] Srbski dnevnik 1854, br. 9.

[368] Srbski dnevnik 1854, br. 43.

[369] Sedmica 1854, br. 1, str. 2–3.

[370] Srbski dnevnik 1854, br. 82.

[371] Srbski dnevnik 1855, br. 36.

[372] Srbski dnevnik 1855, br. 37.

[373] Srbski dnevnik 1855, br. 41.

[374] Srbske novine 1849, br. 8.

[375] Srbske novine 1849, br. 15.

[376] Srbske novine 1859. br. 26.

[377] Srbske novine 1859, br. 87.

[378] Srbske novine 1856, br. 102.

[379] Srbske novine 1856, br. 103.

[380] Srbske novine 1855, br. 90.

[381] Srbske novine 1860, br. 9–13.

[382] Srbske novine 1851, br. 4.

[383] Srbske novine 1854, br. 6.

[384] Srbske novine 1854, br. 103.

[385] Srbske novine 1856, br. 156.

[386] Srbski dnevnik 1857, br. 5. Tu piše: Zadik-paša.

[387] Srbski dnevnik 1858, br. 29.

[388] Srbski dnevnik 1859, br. 63.

[389] Srbski dnevnik 1860, br. 31.

[390] Srbski dnevnik 1860, br. 33.

[391] Lewak A., Dzieje emigracji polskiej w Turcji, str. 146–147.

[392] Lewak A., nav. delo, str. 146.

[393] Czajkowski M., Wernyhora. (Predgovor). Leipzig 1861.

[394] Srbski dnevnik 1861, br. 25.

[395] Srbske novine 1861, br. 41.

[396] Srbske novine 1861, br. 111.

[397] Srbske novine 1861, br. 122.

[398] Lewak A., nav. delo, 145.

[399] Srbske novine 1861, br. 129.

[400] Đorđević Jovan, Srbi kozaci – kazaci u turskoj vojsci u drugoj polovini XIX veka. Godišnjica N. Čupića 1910, knj. 29, str. 191–196. Proizvoljna je pretpostavka o vezi ovih kozaka s onima koje spominje Konstantin iz Ostrovice.

[401] Mickiewicz Ladislas, Adam Mickiewicz. Paris 1888, 364.

[402] Batowski Henryk, Mickiewicz a Słowianie południowi 1848–1855. Sprawozdania Towarzystwa Nauk, Lwów 1933, No 2, str. 63.

[403] Ćorović Vladimir, Luka Vukalović i hercegovački ustanci od 1852-1862 godine. Beograd 1923, str. 89.

[404] Vukova prepiska III, 411–412.

[405] Jeż T. T. (Zygmunt Miłkowski), Od kolebki przez życie. Wspomnienia. Do druku przygotował A. Lewak. Kraków 1936, II, 132.

[406] Jeż T. T., nav. delo, I, 183–184.

[407] Jeż T. T., nav. delo, I, 289.

[408] Jeż T. T., nav. delo, I, 365–7.

[409] Jenerał Zamoyski, V, 267.

[410] Vukova prepiska III, 412.

[411] Jeż T. T., nav. delo. II, 127–138.

[412] Napredak 1863, br. 8.

[413] Napredak 1863, br. 9.

[414] Napredak 1863, br. 10.

[415] Napredak 1863, br. 13.

[416] Napredak 1863, br. 14.

[417] Napredak 1863, br. 14.

[418] Napredak 1863, br. 15.

[419] Napredak 1863, br. 39.

[420] Napredak 1863, br. 43.

[421] Napredak 1863, br. 45.

[422] Napredak 1863, br. 52.

[423] Napredak 1864, br. 32.

[424] Napredak 1864, br. 85.

[425] Smajić B., Svetozar Miletić. Novi Sad 1926, str. 188–189.

[426] Srbski dnevnik 1862, br. 68.

[427] Srbski dnevnik 1862, br. 78.

[428] Srbski dnevnik 1863, br. 11.

[429] Srbski dnevnik 1863, br. 12.

[430] Srbski dnevnik 1863, br. 13.

[431] Srbski dnevnik 1863, br. 14.

[432] Srbski dnevnik 1863, br. 15.

[433] Srbski dnevnik 1863, br. 20.

[434] Srbski dnevnik 1863, br. 22.

[435] Srbski dnevnik 1863, br. 44.

[436] Srbski dnevnik 1863, br. 47.

[437] Srbski dnevnik 1863, br. 51.

[438] Srbski dnevnik 1863, br. 143.

[439] Srbski dnevnik 1863, br. 154.

[440] Srbski dnevnik 1863, br. 113.

[441] Srbski dnevnik 1863, br. 116.

[442] Srbski dnevnik 1863, br. 140.

[443] Srbski dnevnik 1863, br. 139, 141, 143.

[444] Srbski dnevnik 1863, br. 145, 147.

[445] Srbski dnevnik 1863, br. 151.

[446] Srbski dnevnik 1863, br. 159.

[447] Srbski dnevnik 1863, br. 162.

[448] Srbski dnevnik 1863, br. 171.

[449] Srbski dnevnik 1863, br. 184.

[450] Srbski dnevnik 1863, br. 223.

[451] Srbski dnevnik 1863, br. 227.

[452] Srbobran 1861, br. 8.

[453] Srbobran 1861, br. 29.

[454] Srbobran 1861, br. 70.

[455] Srbobran 1863, br. 9.

[456] Srbobran 1863, br. 31.

[457] Srbobran 1863, br. 36.

[458] Srbobran 1863, br. 43.

[459] Srbobran 1863, br. 45.

[460] Srbobran 1863, br. 29.

[461] Srbobran 1865, br. 19–21.

[462] Komarac 1863, br. 5.

[463] Zmaj 1864, br. 1.

[464] Srbske novine 1863, br. 66.

[465] Zmaj 1866, br. 8–9, str. 45.

[466] Popović Pavle, Iz književnosti, III, 163.

[467] Vidovdan 1863, br. 8.

[468] Vidovdan 1863, br. 9.

[469] Vidovdan 1863, br. 16.

[470] Vidovdan 1863, br. 21.

[471] Vidovdan 1863, br. 38.

[472] Svetovid 1862, br. 47 i 53.

[473] Svetovid 1863, br. 7.

[474] Svetovid 1863, br. 8.

[475] Svetovid 1863, br. 11.

[476] Svetovid 1863, br. 14.

[477] Svetovid 1863, br. 15.

[478] Svetovid 1863, br. 15.

[479] Svetovid 1863, br. 27.

[480] Svetovid 1863, br. 60.

[481] Svetovid 1863, br. 64.

[482] Svetovid 1863, br. 70.

[483] Svetovid 1863, br. 81.

[484] Svetovid 1863, br. 85 (podlistak).

[485] Svetovid 1863, br. 138 (podlistak).

[486] Svetovid 1863, br. 139.

[487] Jeż T. T. (Z. Miłkowski), Od kolebki przez życie. Kraków 1937, III, 304.

[488] Vukova prepiska VII, 248-9.

[489] Jeż T. T., nav. delo, III, 235–318.

[490] Skerlić J., Omladina i njena književnost. Beograd 25, 146-7.

[491] Đorđević Jovan, Iz mojih starih uspomena. Javor 1892, str. 546.

[492] Skerlić Jovan, nav. delo, str. 187–188.

[493] Književni sever 1932, VIII, 179.

[494] Popović-Zub Aca, Uspomene II, 1892, str. 44–47.

[495] Lewak Adam, Dzieje emigracji polskiej w Turcji. Warszawa 1935, 199.

[496] Mrówka 1869, str. 106–107.

[497] Mrówka 1869, str. 172.

[498] Mrówka 1869, str. 248–250.

[499] Mrówka 1869, str. 277.

[500] Mrówka 1869, No 21; No 26.

[501] Mrówka 23-VIII-1869.

[502] Mrówka 1870 (y više brojeva).

[503] Mrówka 1871, str. 22–23.

[504] Lewak A., nav. delo, str. 199.

[505] Lewak A., nav. delo, str. 191.

[506] Skerlić Jovan, nav. delo, str. 114.

[507] Dodatak Srbskih novina 1842, str. 194–195; kao i: Miljković Branislav, Društvo srbske slovesnosti. Članci i prilozi. Novi Sad 1914, str. 37.

[508] Glasnik D. S. S. 1852, knj. 4, str. 185–219.

[509] (T. T. Jeż), Miłkowski Z. Od kolebki przez życie. Kraków 1937, III, 289.

[510] Njemu je bilo ime Wojciech, a nemački je pisao Adalbert.

[511] Glasnik 1851, knj. 3, str. 282.

[512] Glasnik knj. 9, str. 317, knj. 10, str. 364.

[513] Glasnik 13, str. 400.

[514] Macijeіovskіj V., Istorіja slavenski prava. Preveo i sa svoim'' primětbama koje se na srbsko pravo odnose, popunio dr'' Nikola Krstić''. Budim'' 1856.

[515] Glasnik 10, str. 364; Glasnik 12, str. 694.

[516] Glasnik 11, str. 486; Glasnik 13, str. 401.

[517] Glasnik 20, str. 424.

[518] Glasnik 23, str. 323.

[519] Glasnik 25, str. 311–318.

[520] štampano: Žigm. Milkovski.

[521] Glasnik 25, str. 350.

[522] i Kozlovski javlja o tome, v. Mrówka 1869, str. 107.

[523] Jeż T. T., nav. delo, III, 303.

[524] Glasnik 26, str. 307.

[525] Glasnik 27, 28.

[526] Glasnik 29, 1871, str. X.

[527] Letopis 1850, knj. 81, str. 1-2.

[528] Daničićev zbornik. Beograd 1925, str. 264.

[529] Sedmica 1856, br. 34–36.

[530] Lwowianin 1841, No 8–9.

[531] Sedmica 1856, str. 275.

[532] Sedmica 1857, br. 5.

[533] Sedmica 1857, br. 15.

[534] Sedmica 1857, br. 47.

[535] Sedmica 1857, br. 38.

[536] Sedmica 1857, br. 47.

[537] Danica 1861, br. 16, str. 252.

[538] Danica 1869, br. 24, str. 384.

[539] Danica 1861, br. 16, str. 252.

[540] Danica 1861, br. 4, str. 62.

[541] Danica 1861, br. 16, str. 255.

[542] Danica 1866, br. 14, str. 335.

[543] Danica 1870, br. 14, str. 221.

[544] Danica 1868, br. 31.

[545] Danica 1862, br. 17, str. 284.

[546] Danica 1862, br. 17, str. 284.

[547] Danica 1867, br. 12, str. 286.

[548] Danica 1864, br. 29, str. 461–462.

[549] Danica 1864, br. 50, str. 800.

[550] Danica 1863, br. 17–27; tu je naslov romana Asen, a u originalu je Asan, kako je kasnije izmenio naslov i Popović, izdajući prevod u zasebnoj knjizi u Narodnoj biblioteci Braće Jovanovića. Možda je ipak bilo bolje nazvati junaka Asenom, jer je to bugarsko ime.

[551] Danica 1871, br. 1–2.

[552] Danica 1868, br. 17–20.

[553] Đorđević Vladan, Uspomene I. Novi Sad 1927, str. 97.

[554] Popović Pavle, Stojan Novaković i njegov rad na lepoj književnosti. Iz književnosti III. Beograd 1926, 156.

[555] Vukova prepiska I, 478. Pismo je od 26-VII-1839.

[556] Sedmica 1854, br. 1.

[557] Pisma Michała Czajkowskiego, II. Lipsk 1863, str. XIV.

[558] Srbske novine 1863, br. 75.

[559] Danica 1863, br. 46, str. 733.

[560] Jeż T. T., Od kolebki przez życie III. Kraków 1937. str. 261.

[561] Vila 1866, br. 22.

[562] Jeż T. T., nav. delo, III, 294.

[563] Jeż T. T., nav. delo, III, 294.

[564] Vila 1865, br. 5.

[565] Dziennik Literacki 1865, br. 5.

[566] Vila 1865, br. 20.

[567] Dziennik Literacki 1865, br. 2.

[568] Vila 1866, br. 22.

[569] Dziennik Literacki 1866, br. 17–18.

[570] Vila 1866, br. 21–22.

[571] Dziennik Literacki 1866, br. 16.

[572] Vila 1865, br. 4.

[573] Vila 1868, br. 26.

[574] Vila 1865, br. 19–20.

[575] Vila 1868, br. 36.

[576] Dziennik Literacki 1865, br. 81.

[577] Jagić Vatroslav, Stojan Novaković po prepisci sa mnom 1867–1891. Godišnjica N. Čupića knj. 35, 1923, str. 261.

[578] Strzecha 1868, I, 59–62. Ovde je cela pripovetka, a u zbirci Opowieści stepowe (1871) nema uvoda pred I glavom.

[579] Dziennik Literacki 1867, br. 36.

[580] Mrówka 1869, br. 5.

[581] Jagić B., nav. delo, str. 260.

[582] Kallenbach Józef, Adam Mickiewicz. Kraków 1897, str. 109.

[583] Dimitrijević Ivan, Hajne u prevodima Mite Rakića. S. K. Glasnik 1908, knj. 20, str. 601.

[584] Popović Pavle, Iz književnosti III. Beograd 1926, str. 183.

[585] Vila 1865, str. 53.

[586] Jovanović A., "Srbadija". Pravda 1908, br. 75–77.

[587] Jovanović A., nav. delo, br. 76.

[588] Glasnik S. U. D. 1869, knj. 25, str. 379.

[589] Vila 1867, br. 1–38.

[590] Matica 1868, br. 5–7.

[591] Matica 1868, br. 22–24.

[592] Jovanović Aleksa, "Srbadija". Pravda 1908, br. 75–77.

[593] Vila 1867, br. 21.

[594] Zanimljiva je jedna pojedinost. U najboljem dosadašnjem izdanju Mickjevičevih pesama (Biblioteka Narodowa, Lwów 1928), koje je uredio jedan od najboljih poznavalaca ovog pesnika J. Kalenbah, kaže se da je ta pesma prvi put štampana u pariskom izdanju Mickjevičevih pesama od 1868. To ne može biti tačno čim je Popović preveo 1867.

[595] Vila 1867, br. 22.

[596] Dziennik Wileński 1822, str. 418.

[597] Biblioteka Polska 1826, I, str. 13.

[598] Bełza Wł., Panicz i dziewczyna, wiersz Odyńca i Mickiewicza. Pamiętnik Towarzystwa Literackiego im. Adama Mickiewicza, I, 1887, str. 122–125.

[599] Vila 1867, br. 23.

[600] Dragašević Jovan, Istinske priče. Beograd 1888, str. 283.

[601] Jovanović Aleksa, "Srbadija". Pravda 1908, br. 77.

[602] Vila 1868, br. 12.

[603] Vila 1868, br. 6.

[604] Danica 1866, br. 35–36.

[605] Vila 1868, br. 28–31.

[606] Strzecha 1868, I, 23 i dalje.

[607] Čajkovski M., Kozačka osveta, Beograd 1854; Crvena aljina, Beograd 1856.

[608] Ruža 1865, br. 3–9, 12–13, 23–25.

[609] Ruža 1872, br. 5–17.

[610] Ruža 1871, br. 37 do br. 5. 1872 (c prekidima).

[611] Dziennik Literacki 1853, II, 4, 12, 19.

[612] Starmali 1880, br. 13.

[613] Komarac 1861, br. 8.

[614] Komarac 1861, br. 10.

[615] Komarac 1861, br. 17.

[616] Komarac 1863, br. 3.

[617] Komarac 1863, br. 4.

[618] Komarac 1863, br. 5.

[619] Komarac 1863, br. 6.

[620] Javor 1863, br. 8.

[621] Zmaj 1864, br. 2.

[622] Popović Zub Aca, Uspomene II. Budimpešta 1893, str. 43.

[623] Neven 1898/9, br. 7.

[624] Žiža, 1871, br. 6.

[625] Gaszyński Konstanty, Poezje. Paryż 1844, str. 65–66.

[626] Danica 1862, br. 32.

[627] Vienac 1891, str. 807.

[628] Vila 1867, br. 14.

[629] Svetovid 1867, br. 37.

[630] Svetovid 1867, br. 55.

[631] Zimzelen 1867, br. 10.

[632] Zimzelen 1867, br. 19.

[633] Svetovid 1867, br. 93–98.

[634] Vidovdan 1865, br. 21.

[635] Svetovid 1865, br. 22.

[636] Jedinstvo 1869, br. 197–207.

Đorđe Živanović

Srbi i poljska književnost (1800-1871)

Beograd 1941

Srbi i poljska književnost
(1800-1871)