Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Ренарда Лебда

Како и зашто писац "заводи" читаоца
(на материјалу приповедака Милорада Павића и Радована Б. Марковића)

[Превела с пољског Јасминка Цветковић]

Реферат на XXXI међународном састанку слависта у Вукове дане, септембра 2001.

STRESZCZENIE

Analiza opowiadań autorstwa M. Pavicia i R. B. Markovicia wykazała, żecechuje je otwartość gatunkowa, tak jak większość współczesnego piśmiennictwa polskiego.W polskich pracach naukowychmówi się o hybrydach gatunkowych. Dekonstrukcja gatunku, zjaką mamy do czynienia w analizowanych utworach nie oznacza rezygnacji z sygnałów tradycyjnej przynależności gatunkowej. W poszczególnych utworach pojawiają się albo aluzje konstrukcyjne albonazwy gatunkowe wprowadzane w nagłówkidzieła.Zgodnie z psychologiczną zasadą „znane-nowe” kontakt z czytelnikiem dokonuje się dzięki naprzemiennemu stosowaniu strategii wabiących i odpychających.

Współczesne językoznawstwo kognitywnepowołuje się na „językowy obraz świata” i uważa, że utwór literacki jest w rezultacie sposobem widzenia świata. Językowy obraz świata jaki wyłania się z tych opowiadań, ukazuje świat bardzo złożony, wielowarstwowy/sen miesza się z jawą a historia ze współczesnością) i nieharmonijny.Obraz takijest reakcją człowieka wrażliwego,pisarza, (dla którego procesy poznawcze nie są prostym odwzorowaniem zewnętrznej rzeczywistości,) na przyrost wiedzy o świecie, o komunikowaniu się oraz o tekście i jego komunikacyjno-kulturowych kontekstach.

У овом излагању желим да изнесем своја запажања везана за савремену српску приповетку, базирана на приповеткама Милорада Павића и Радована Белог Марковића. Реч је о приповеци као класичној књижевној врсти коју ови аутори на свој начин разграђују, отварајући простор за уношење елемената из неких других књижевних врста, (као што је Библија, бајка, дневник) и за неки нов начин комуницирања са читаоцем. Разградњом класичних оквира, аутори себи стварају могућност за ефикасније представљање сложености нехармоничне слике света.

Овај чланак представља пример позитивног коришћења когнитивизма у анализи књижевности. Савремена психологија и когнитивна лингвистика позивају се на "језичку слику света" у смислу одсликавања речима или, боље речено, садржавања у језичким исказима, људских сазнајних схема, менталних категорија и хијерархија, начина перципирања и интерпретирања простора. Са становишта когнитивне науке (cognitive science) сматра се да се не могу у потпуности раздвојити непосредна перцепција, културне модификације и схеме и индивидуална експресија. То би значило да је говорење и писање акт семантичког и сазнајног избора, својеврсног "сликања" или, пак, "профилисања" стварности. (Langacker 1995).

Овај реферат има за циљ да одговори на питање на који начин књижевни опис који претендује на то да репрезентује стварност успева да ту стварност истовремено и представља и интерпретира. Реферат такође има за циљ да покаже на који начин приповетка користи вештину компромиса између индивидуалне перцепције и књижевно-реторичких описних конвенција.

У когнитивизму постоји снажно уверење да је језичка активност човека облик његовог постојања у свету, а књижевно дело је не само ефекат сазнања, него пре свега ефекат неколико облика интерпретације, повезивања процеса селекције, модификације и ресемантизације података, чинећи у крајњем исходу начин виђења света. Према Бењамину Ворфу (Hołówka 1986), не постоји "објективни свет" који утискује истоветан печат на чула и дух људског рода, постоје само његове разноврсне слике, детерминисане граматиком и лексиком појединих језика, при чему ниједна од тих слика није ни више "истинска", ни више "природна", ни више здраворазумска од осталих. Примера ради, погледајмо каква "језичка слика света" израња из пољског језика. Ту се готово свака реч може емоционално обојити. Велике могућности пружа творбена деривација којом из једног корена добијамо много речи другачијих семантичких нијанси, нпр.: babcia, babunia, babsko, babiszon, baba. Придевски примери: maluteczki, malutenieczki, maluteńki, malutki. Многе сличне примере налазимо и у српском језику. Следећи пример који показује слику света у пољском језику јесте употреба појачане негације: nic się nie stało (ништа се није догодило), nigdy do ciebie nie przyjdę (никада ти нећу доћи) - овде се јавља додатна одрична заменица. Негација која се употребљава, на пример, у енглеском језику сувише је слаб начин одбацивања нечега: Nothing is happend. *Догодило се ништа. — I shall never came to you. *Доћи ћу ти никада.

Когнитивизам као релативно нова метода има и своје присталице и своје противнике. Овде бисмо желели да покажемо добре стране когнитивизма. Идући у правцу parole, а не у правцу система, когнитивизам представља користан инструмент, коментар постојећих класификационих описа. Когнитивизам се бави човеком који спознаје, он истражује везе између језичког понашања људи и њиховог мишљења, природе и културе. Начин третирања језика који предлаже когнитивизам омогућава да се истовремено боље разуме начин на који човек схвата свет који га окружује.

У овом чланку ћемо се позабавити и припадношћу врсти приповедака аутора Милорада Павића из књиге Атлас ветрова и Радована Б. Марковића из књиге Сетембрини у Колубари, тачније речено, степеном њихове припадности врсти. С тим у вези појавиће се проблем прототипа врсте као што је приповетка и степена одступања од њега.

Под врстом подразумевам прототип организације текста иманентан друштвеној језичкој свести. Овде би припадност врсти била знак књижевне традиције, јер представља скуп стилских фигура помоћу којих се може одсликавати стварност или сугерисати да се то чини. Колико важну улогу игра проблем припадности врсти нека посведочи следећа чињеница. Јежи Квиатковски, истакнути тумач савремене књижевности, разматрајући 1967. године песничка остварења Виславе Шимборске, приметио је да је "готово свака песма заснована на другачијем принципу и формира посебну поетику, посебну врсту" (Balbus 2000:21).

Истраживаћу је било потребно да укаже на "поглед форме на свет" који је надређен теми, на категоризацију која се интуитивно осећа, иако се она испољавала само у појединим текстовима.

Према Речнику књижевних термина (стр. 329), приповетка је епска врста; прозно дело мањих размера, са једноставном фабулом која обично има једну нит. Одликује је слобода композиције, присуство описних и рефлексивних партија, а често и експонирање самог наратора и околности које прате нарацију. У најуниверзалније карактеристике спада граматичка форма прошлог времена која одређује временску дистанцу између момента формулисања приче и догађаја о којима се прича. Приповетка је облик исказа који је у опозицији према опису.

Испричати нешто међутим не значи само "пренети саопштење", "дати информацију", него и - успоставити известан просторни ред, односе међу предметима, одразити извесну слику, одабрати или одбацити културни језичко-опажајни клише (Korwin-Piotrowska 2000).

У савременој српској приповеци пажњу привлачи појава интертекстуалности, односно везе између текстова, а такође и отворености врсте. Интертекстуалност се испољава у позивању на личности и призивању личности и њихових имена познатих у историји и књижевности (нпр. српској), а посредно и њихових дела. У Марковићевој приповеци Станар Мачужића куће, аутор призива Брану Петронијевића, Доситеја, Петра Кочића и Крлежу. Језичка слика света која израња из дела показује окретање народним митовима.

Код Павића, пак, видимо текст који функционише као да је у основи сваког приповедања Библија, на пример: Ко нам зна име , нека га каже, да се можемо одазвати - то је увод у приповетку Тајна вечера.

Постоји ипак основна разлика између позивања на општепознат текст и на текстове непознате широкој публици (с тим у вези се могу јављати тешкоће у превођењу и у пријему текста) .

У Павићевим приповеткама исказ стилизован по узору на библијски текст уграђен је у ткиво главног наративног текста.^[2] Таква уметања из другог система су споредна у односу на главни ток нарације. Она подлежу модалним модификацијама. Свестан ограничења која намеће прихваћена норма (врста текста) , јер свако стваралаштво се ослања на дисциплину духа, писац по сваку цену хоће да се истргне из тих ограничења. Његов је циљ да постигне вишезначност и универзалност.

Видимо постојање двеју равни, двају светова, онога у којем живимо и другога, туђег, онога у којем се одлучује о појмовима. Између тих светова постоји узајамни сложени однос тајних знакова. Као и у библијским текстовима, код Павића је приметна тежња ка укидању временских и просторних граница. Паралелност конкретног места и времена са универзалним одговара паралелизму реалног и митолошког. То је још један доказ сложености слике света/стварности која израња из савремене српске приповетке.

Читајући савремене српске приповетке (нпр. На путу за Лисабон и друге из збирке Сетембрини у Колубари, аутора Радована Б. Марковића, или приповетке Милорада Павића, нпр. Тајна вечера, које дели готово десетогодишња временска дистанца), стиче се утисак да је писцима стало до нечега што је више од пуког преношења информације о свету о коме приповедају. У збирци приповедака Р. Марковића осећа се пишчева свест о књижевности као о посебној, специјалној, другачијој стварности, док се књижевно дело третира као супституција реалности. Та метафора живота добро се види у приповеци На путу за Лисабон. Од одлика приповетке дело је сачувало само наслов, посто већ у трећој реченици обавештава: али они који буквалност узимају као јемство истинитости нек забораве куд сам се упутио. И, мада су реалне сцене у даљем току помешане са измишљеним (лудница, воз, живот у провинцији код рођака), пажњу привлаче извесни универзални знакови егзистенције присутни у целом делу. Приповетка је, чини се, метафора човековог живота у коме су снови о далеком путовању заклоњени обичном борбом за опстанак, а књижевни текст сугестивније преноси суштину стварности. Дело на тренутке добија карактер интимног дневника. Призване стране структуре, међутим, подлежу рефункционализацији, постајући компоненте нових система, попут елемената бајке у приповеци Ноћ у белом сатену.

Начин Марковићевог писања може се упоредити са филмској техници блиском тежњом ка описној елиптичности, очигледним одбацивањем чисто миметичке функције, брисањем граница, између описа и приповетке, прозе и средстава песничке експресије. Ту је примаран вид као главни извор спознаје. Ово чуло омогућава пријем много већег броја информација. Из низа језичких метафора излази да WIEDZIEĆ to WIDZIEĆ; (ЗНАТИ значи ВИДЕТИ).Примери као: студирао је не обазирући се на тешкоће, види погрешност своје одлуке, како гледаш на ту ствар, неко гледа кроз ружичасте наочаре показују да је за човека најбитније чуло вида. Запажа се мноштво израза који откривају тесну везу између виђења и знања (према Брикнеровом Етимолошком речнику (SE, 615), та веза је нашла одраза у етимологији: wiedzieć (знати) i widzieć (видети) имају у пољском језику исти корен: са гласом -i- само о гледању, са гласом -e(oi)- само о знању), што доказује да, иако примамо свет са неколико чула, вид представља главни извор спознаје. Глаголи који дефинишу опажање помоћу вида такође се употребљавају за означавање интелектуалне активности човека. Иста појмовна метафора у пољском језику, WIEDZIEĆ to WIDZIEĆ, налази се и у основи следећих фразеологизама: некоме су се отвориле очи, неко некоме замазује очи. Иста зависност између знања и виђења постоји и у изразу затворених очију, који означава активност без размишљања. У српском језику такође налазимо сличне примере да ЗНАТИ значи ВИДЕТИ: како видиш тај проблем, погледао је последица развода, гледати кроз прсте. Овде такође речи које изражавају опозицију светлости и таме играју у метафоричком систему изузетно важну улогу. Све ми је јасно. Завладао је информативни мрак .

У овом делу реферата ћемо обратити пажњу на сличност између формалних система ових приповедака отворених за новине и метафора као стилских средстава. Као и у метафори, у приповеци се контакт са читаоцем успоставља коришћењем односа сличности и додавањем разлика. Метафора, међутим, има културне условљености. Према когнитивним тумачењима, метафора постаје нешто много важније, пошто стиче статус сазнајне појаве, универзалног инструмента аквизиције знања о стварности, средства изражавања нових садржаја. Језичка слика света која се пробија кроз савремену српску приповетку открива веома сложен, нехармоничан свет. Таква слика је израз реалног повећања знања о комуницирању, те о тексту и његовим комуникационо-културним контекстима. Она је и израз беспомоћности писца, чији сазнајни процеси нису просто пресликавање спољне стварности и не дају се у потпуности артикулисати у систему стабилизованих конвенција.

Третирајући поменута дела као велике метафоре слике света виђеног очима аутора, намеће се питање зашто људи прибегавају споразумевању употребом фигуративних исказа. Реч је свакако о ограничењима која намеће језички систем, а у нашем случају и врста текста. Мотивација за употребу метафоре налази се и у прагматичној сфери, пошто метафора дозвољава аутору и примаоцу да успоставе близак контакт. Говори се о релацији удварања, по принципу познато-непознато (Grochowski 2000).

Процес пријема саопштења је мање аутоматизован и захтева интерпретативну активност. Како у једном интервјуу каже Павић: Реч је томе да се нађе нов начин читања, а не нов начин писања.

А. Богуславски истиче у својим радовима да је за језички споразум неопходно признавање перспективе примаоца као примарне и конститутивне.

У савременој лингвистици се тежи повезивању формалних језичких средстава са когнитивним аспектима, као и томе да се приликом описа узима у обзир функционисање корисника. Истраживач преко језика улази у сазнајне процесе и у знање. Ауторка реферата је показала такву могућност у докторској дисертацији, у којој су показани светови и култура који се крију иза речи, у роману Мишљивског Хоризонт.

Блискост даваоца и примаоца, аутора и читаоца — за једне циљ (Тед Коен), за друге услов за ефикасан преносни споразум (Тереса Добжињска) — означава подударност животних искустава и сличан културни пртљаг: познавање истих појмова и њихово слично вредновање. То омогућава близак емотивни однос према тим појмовима, што за пријем књижевног дела није свеједно. Ново значење, које се ствара у метафоричком споразуму, гради се у сваком чину интерпретације и може се мењати од примаоца до примаоца. Да би између писца и читаоца настао метафорички споразум, они морају да буду припадници дате културе или да познају значењске конвенције које у њој владају, и то у мери већој него што то омогућава обична језичка компетентност. Предвиђање прималачке резонанце мора да узме у обзир и постојање стереотипова и значење небројених примера петрификоване фигуративне употребе. Треба узети у обзир и конотације које су у меморији људи ускладиштене као асоцијативни низови везани за поједине појмове и њима одговарајуће језичке изразе. Оне се састоје од тзв. знања о свету, што означава скуп уверења и мишљења, не увек реалних, али заједничких члановима дате заједнице. То је заједнички свет дате језичке групе.

Тако, дакле, ако је ауторима стало до разумљивости њихових дела, они морају да узму у обзир стереотипове и конотационо значење речи и да на њих усмере смисао метафоре.

Проблем разградње врсте или нивелације врста, који траје још од времена романтизма, нипошто не говори о мањој разнородности појава. Нивелација књижевних жанрова значи ослобађање књижевности од таксономске мреже која спутава покрете стваралачким процесима. Анализиране приповетке доказују да књижевност непрестано кида таксономске мреже које јој се намећу споља. Пошто књижевност током свог развоја измиче сталним типологијама врста, истраживачи (у које спада С. Балбус) тврде да то може да значи да су те типологије површне и да њихове основе треба тражити дубље, у основама језичког контакта, јер је управо у томе суштина књижевности као уметности речи. Основа идентификације би се крила на преткњижевном нивоу, односно на нивоу комуникационих прототипова, на нивоу људског споразумевања.

Истраживачи књижевности с тим у вези говоре о "прототипности" у генологији. Концепција прототипа је узета из сазнајне психологије, а проширила се захваљујући когнитивној граматици.

Суштина врсте књижевног текста могла би се свести на ниво илокуционих прототипова практичне комуникације (Balbus 2000). Према претходно реченом, врста као што је приповетка потиче отуда што је неодвојива одлика човековог живота да у говору има причање, на пример, анегдота. То значи да се проблем изразитих генолоских типологија налази испод нивоа књижевних карактеристика. Процес о коме говоримо подудара се са брисањем граница између књижевних и некњижевних, практичних форми, као што су нпр. интервју, репортажа или мемоари. Веома је уочљива, међутим, појава која указује на то да конкретни књижевни текстови, разграђујуци традиционалне књижевне врсте,све чешће посежу за разним обележјима традиционалне припадности врсти.

Истраживачи савремене пољске књижевности (Balbus, Nycz) сматрају да конкретна дела не реализују одређене парадигме врста, али се те врсте ипак увек појављују и код даваоца, аутора, код читаоца у херменеутичком простору, где врсте постоје као свакоме потенцијално доступан фонд облика књижевне традиције. Када је реч о хибридима врста са којима се срећемо у приповеткама, то је издиференцирано поље генолошких односа. У приповеткама се виде разноврсна обележја генолошких односа. Она су разног типа: тематске алузије (нпр. библијске код Павића, бајковите код Марковића) , конструкционе алузије и називи из врсте који се уводе у наслов дела. Текст се не може читати одвојено од тог херменеутичког простора. Очито је да је тај простор доступан читаоцима у различитој мери. С обзиром на све што смо претходно рекли, нестанак врста није могућан све док постоје они који познају Софоклове трагедије, Хорацијеве оде или романе Емила Золе.

Конвенције у језичкој комуникацији су услов разумљивости и инструмент преношења смисла. У складу са психолошким принципом "познато-ново", који регулише учествовање у дискурсу, оне стварају услове за појаву иновација. Најкарактеристичнија улога врсте је у томе да она представља читљив знак локације текста и даје примаоцу до знања какву је комуникациону стратегију аутор изабрао и какво читање треба ускладити са текстом.

У закључку се може рећи да се целокупна савремена литература (пољска или српска) готово искључиво састоји од хибридних форми.^[1] Синкретизам анализираних дела (како Павићевих, тако и Марковићевих) испољава се не само на стилско-врсној равни, већ и у сфери тематских односа - није увек јасно које подручје стварности треба да буде интерпретативни контекст (универзалност или појединачност, историчност, савременост, сан или јава; упор. приповетка Ноћ у белом сатену: Дунавом су, узводно, у стварном животу текле рибе) .

Реконструкција значења у делима као сто су ова о којима говоримо мора да тежи дефинисању консеквенци које таква врсна неуједначеност повлачи за собом. У комуникационој димензији примена хибридних форми дозвољава аутору да оде изван сфере књижевног, у поље не сасвим предвидљивих текстуалних збивања. Савремена српска приповетка не изражава општеприхваћене сценарије комуникационих/класичних обележја врсте, излажући се опасности од одбацивања и одсуства контакта са читаоцем. Припадност врсти дају јој рецензије критичара или сугестије писаца у интервјуима. Динамизација контакта са читаоцем постиже се захваљујући наизменичној примени стратегије привлачења и подстицања, те одбијања и одвраћања (Grochowski 2000). Присуство обележја класичне врсте служи почетном споразуму, подстицању, а деконструкција уводи нова правила контакта (игре) са читаоцем, уводи елеменат новости, који може и да дестимулише и одбија. Најбитнија одлика удварања је његова стратегичност, почев од неприметних гестова па све до компликованих планова и тактике. То удварање (завођење) (овај термин је, наравно, метафора, преношење квалитета емоционалног карактера на подручје књижевне прагматике; за преношење категорије еротизма на механизме писања и читања можемо да захвалимо Р. Барту (Burzyńska 2000:10), у дубокој структури вођено је дијалектиком блискости и нечега страног, познатог и непознатог. Услов за успех удварања је новост уз истовремену препознатљивост ситуације, а која ствара осећај блискости. Стварајући даваоца и примаоца, књижевни текст пружа даваоцу могућност аутопрезентације, пројектује слику примаоца, култивише дијалектику блискости и нечега страног, обраћа се заједничком коду, "балансира на граници препознавања и изненађења" (Burzyńska 2000:14) - омогућава препуштање силама запретаним у њему.

ЛИТЕРАТУРА

A. Bogusławski, Słowo o tekście i o zdaniu. [W:] Tekst i zdanie. Wrocław 1983.

A. Pajdzińska, Wrażenia zmysłowe jako podstawa metafor jezykowych. Etnolingwistyka nr 8. Lublin, 1996.

T. Hołówka, Myślenie potoczne. W-wa 1986.

D. Korwin-Piotrowska, Opis jako interpetacja... [W:] Ostrożnie z literaturą. Warszawa, 2000.

R. W. Langacker, Wykłady z gramatyki kognitywnej. red. H. Kardela. Lublin 1995.

G. Grochowski Tekstowe hybrydy. Wrocław, 2000.

T. Dobrzyńska, Uwarunkowania kulturowe metafory. [W:] Konotacja. Lublin, 1988.

S. Balbus, Zagłada gatunków. [W:] Genologia dzisiaj. IBL Warszawa, 2000.

R. Nycz, Sylwy wspólczesne. Wrocław etc. 1984.

A. Burzyńska, Literatura jako sztuka uwodzenia. /w/ Ostroznie z literatura! IBL Warszawa 2000.

Słownik terminów literackich. Warszawa 1990.