|
|
Projekat Rastko : Poljska
: Umetnost
Renarda Lebda
Kako i zašto pisac "zavodi" čitaoca
(na materijalu pripovedaka Milorada Pavića i Radovana B. Markovića)
[Prevela s poljskog Jasminka Cvetković]
Referat na XXXI međunarodnom sastanku slavista u Vukove dane, septembra 2001.
STRESZCZENIE
Analiza opowiadań autorstwa M. Pavicia i R. B. Markovicia wykazała, żecechuje je otwartość gatunkowa, tak jak większość współczesnego piśmiennictwa polskiego.W polskich pracach naukowychmówi się o hybrydach gatunkowych. Dekonstrukcja gatunku, zjaką mamy do czynienia w analizowanych utworach nie oznacza rezygnacji z sygnałów tradycyjnej przynależności gatunkowej. W poszczególnych utworach pojawiają się albo aluzje konstrukcyjne albonazwy gatunkowe wprowadzane w nagłówkidzieła.Zgodnie z psychologiczną zasadą „znane-nowe” kontakt z czytelnikiem dokonuje się dzięki naprzemiennemu stosowaniu strategii wabiących i odpychających.
Współczesne językoznawstwo kognitywnepowołuje się na „językowy obraz świata” i uważa, że utwór literacki jest w rezultacie sposobem widzenia świata. Językowy obraz świata jaki wyłania się z tych opowiadań, ukazuje świat bardzo złożony, wielowarstwowy/sen miesza się z jawą a historia ze współczesnością) i nieharmonijny.Obraz takijest reakcją człowieka wrażliwego,pisarza, (dla którego procesy poznawcze nie są prostym odwzorowaniem zewnętrznej rzeczywistości,) na przyrost wiedzy o świecie, o komunikowaniu się oraz o tekście i jego komunikacyjno-kulturowych kontekstach.
U ovom izlaganju želim da iznesem svoja zapažanja vezana za savremenu srpsku pripovetku, bazirana na pripovetkama Milorada Pavića i Radovana Belog Markovića. Reč je o pripoveci kao klasičnoj književnoj vrsti koju ovi autori na svoj način razgrađuju, otvarajući prostor za unošenje elemenata iz nekih drugih književnih vrsta, (kao što je Biblija, bajka, dnevnik) i za neki nov način komuniciranja sa čitaocem. Razgradnjom klasičnih okvira, autori sebi stvaraju mogućnost za efikasnije predstavljanje složenosti neharmonične slike sveta.
Ovaj članak predstavlja primer pozitivnog korišćenja kognitivizma u analizi književnosti. Savremena psihologija i kognitivna lingvistika pozivaju se na "jezičku sliku sveta" u smislu odslikavanja rečima ili, bolje rečeno, sadržavanja u jezičkim iskazima, ljudskih saznajnih shema, mentalnih kategorija i hijerarhija, načina percipiranja i interpretiranja prostora. Sa stanovišta kognitivne nauke (cognitive science) smatra se da se ne mogu u potpunosti razdvojiti neposredna percepcija, kulturne modifikacije i sheme i individualna ekspresija. To bi značilo da je govorenje i pisanje akt semantičkog i saznajnog izbora, svojevrsnog "slikanja" ili, pak, "profilisanja" stvarnosti. (Langacker 1995).
Ovaj referat ima za cilj da odgovori na pitanje na koji način književni opis koji pretenduje na to da reprezentuje stvarnost uspeva da tu stvarnost istovremeno i predstavlja i interpretira. Referat takođe ima za cilj da pokaže na koji način pripovetka koristi veštinu kompromisa između individualne percepcije i književno-retoričkih opisnih konvencija.
U kognitivizmu postoji snažno uverenje da je jezička aktivnost čoveka oblik njegovog postojanja u svetu, a književno delo je ne samo efekat saznanja, nego pre svega efekat nekoliko oblika interpretacije, povezivanja procesa selekcije, modifikacije i resemantizacije podataka, čineći u krajnjem ishodu način viđenja sveta. Prema Benjaminu Vorfu (Hołówka 1986), ne postoji "objektivni svet" koji utiskuje istovetan pečat na čula i duh ljudskog roda, postoje samo njegove raznovrsne slike, determinisane gramatikom i leksikom pojedinih jezika, pri čemu nijedna od tih slika nije ni više "istinska", ni više "prirodna", ni više zdravorazumska od ostalih. Primera radi, pogledajmo kakva "jezička slika sveta" izranja iz poljskog jezika. Tu se gotovo svaka reč može emocionalno obojiti. Velike mogućnosti pruža tvorbena derivacija kojom iz jednog korena dobijamo mnogo reči drugačijih semantičkih nijansi, npr.: babcia, babunia, babsko, babiszon, baba. Pridevski primeri: maluteczki, malutenieczki, maluteńki, malutki. Mnoge slične primere nalazimo i u srpskom jeziku. Sledeći primer koji pokazuje sliku sveta u poljskom jeziku jeste upotreba pojačane negacije: nic się nie stało (ništa se nije dogodilo), nigdy do ciebie nie przyjdę (nikada ti neću doći) - ovde se javlja dodatna odrična zamenica. Negacija koja se upotrebljava, na primer, u engleskom jeziku suviše je slab način odbacivanja nečega: Nothing is happend. *Dogodilo se ništa. — I shall never came to you. *Doći ću ti nikada.
Kognitivizam kao relativno nova metoda ima i svoje pristalice i svoje protivnike. Ovde bismo želeli da pokažemo dobre strane kognitivizma. Idući u pravcu parole, a ne u pravcu sistema, kognitivizam predstavlja koristan instrument, komentar postojećih klasifikacionih opisa. Kognitivizam se bavi čovekom koji spoznaje, on istražuje veze između jezičkog ponašanja ljudi i njihovog mišljenja, prirode i kulture. Način tretiranja jezika koji predlaže kognitivizam omogućava da se istovremeno bolje razume način na koji čovek shvata svet koji ga okružuje.
U ovom članku ćemo se pozabaviti i pripadnošću vrsti pripovedaka autora Milorada Pavića iz knjige Atlas vetrova i Radovana B. Markovića iz knjige Setembrini u Kolubari, tačnije rečeno, stepenom njihove pripadnosti vrsti. S tim u vezi pojaviće se problem prototipa vrste kao što je pripovetka i stepena odstupanja od njega.
Pod vrstom podrazumevam prototip organizacije teksta imanentan društvenoj jezičkoj svesti. Ovde bi pripadnost vrsti bila znak književne tradicije, jer predstavlja skup stilskih figura pomoću kojih se može odslikavati stvarnost ili sugerisati da se to čini. Koliko važnu ulogu igra problem pripadnosti vrsti neka posvedoči sledeća činjenica. Ježi Kviatkovski, istaknuti tumač savremene književnosti, razmatrajući 1967. godine pesnička ostvarenja Vislave Šimborske, primetio je da je "gotovo svaka pesma zasnovana na drugačijem principu i formira posebnu poetiku, posebnu vrstu" (Balbus 2000:21).
Istraživaću je bilo potrebno da ukaže na "pogled forme na svet" koji je nadređen temi, na kategorizaciju koja se intuitivno oseća, iako se ona ispoljavala samo u pojedinim tekstovima.
Prema Rečniku književnih termina (str. 329), pripovetka je epska vrsta; prozno delo manjih razmera, sa jednostavnom fabulom koja obično ima jednu nit. Odlikuje je sloboda kompozicije, prisustvo opisnih i refleksivnih partija, a često i eksponiranje samog naratora i okolnosti koje prate naraciju. U najuniverzalnije karakteristike spada gramatička forma prošlog vremena koja određuje vremensku distancu između momenta formulisanja priče i događaja o kojima se priča. Pripovetka je oblik iskaza koji je u opoziciji prema opisu.
Ispričati nešto međutim ne znači samo "preneti saopštenje", "dati informaciju", nego i - uspostaviti izvestan prostorni red, odnose među predmetima, odraziti izvesnu sliku, odabrati ili odbaciti kulturni jezičko-opažajni kliše (Korwin-Piotrowska 2000).
U savremenoj srpskoj pripoveci pažnju privlači pojava intertekstualnosti, odnosno veze između tekstova, a takođe i otvorenosti vrste. Intertekstualnost se ispoljava u pozivanju na ličnosti i prizivanju ličnosti i njihovih imena poznatih u istoriji i književnosti (npr. srpskoj), a posredno i njihovih dela. U Markovićevoj pripoveci Stanar Mačužića kuće, autor priziva Branu Petronijevića, Dositeja, Petra Kočića i Krležu. Jezička slika sveta koja izranja iz dela pokazuje okretanje narodnim mitovima.
Kod Pavića, pak, vidimo tekst koji funkcioniše kao da je u osnovi svakog pripovedanja Biblija, na primer: Ko nam zna ime , neka ga kaže, da se možemo odazvati - to je uvod u pripovetku Tajna večera.
Postoji ipak osnovna razlika između pozivanja na opštepoznat tekst i na tekstove nepoznate širokoj publici (s tim u vezi se mogu javljati teškoće u prevođenju i u prijemu teksta) .
U Pavićevim pripovetkama iskaz stilizovan po uzoru na biblijski tekst ugrađen je u tkivo glavnog narativnog teksta.[2] Takva umetanja iz drugog sistema su sporedna u odnosu na glavni tok naracije. Ona podležu modalnim modifikacijama. Svestan ograničenja koja nameće prihvaćena norma (vrsta teksta) , jer svako stvaralaštvo se oslanja na disciplinu duha, pisac po svaku cenu hoće da se istrgne iz tih ograničenja. Njegov je cilj da postigne višeznačnost i univerzalnost.
Vidimo postojanje dveju ravni, dvaju svetova, onoga u kojem živimo i drugoga, tuđeg, onoga u kojem se odlučuje o pojmovima. Između tih svetova postoji uzajamni složeni odnos tajnih znakova. Kao i u biblijskim tekstovima, kod Pavića je primetna težnja ka ukidanju vremenskih i prostornih granica. Paralelnost konkretnog mesta i vremena sa univerzalnim odgovara paralelizmu realnog i mitološkog. To je još jedan dokaz složenosti slike sveta/stvarnosti koja izranja iz savremene srpske pripovetke.
Čitajući savremene srpske pripovetke (npr. Na putu za Lisabon i druge iz zbirke Setembrini u Kolubari, autora Radovana B. Markovića, ili pripovetke Milorada Pavića, npr. Tajna večera, koje deli gotovo desetogodišnja vremenska distanca), stiče se utisak da je piscima stalo do nečega što je više od pukog prenošenja informacije o svetu o kome pripovedaju. U zbirci pripovedaka R. Markovića oseća se piščeva svest o književnosti kao o posebnoj, specijalnoj, drugačijoj stvarnosti, dok se književno delo tretira kao supstitucija realnosti. Ta metafora života dobro se vidi u pripoveci Na putu za Lisabon. Od odlika pripovetke delo je sačuvalo samo naslov, posto već u trećoj rečenici obaveštava: ali oni koji bukvalnost uzimaju kao jemstvo istinitosti nek zaborave kud sam se uputio. I, mada su realne scene u daljem toku pomešane sa izmišljenim (ludnica, voz, život u provinciji kod rođaka), pažnju privlače izvesni univerzalni znakovi egzistencije prisutni u celom delu. Pripovetka je, čini se, metafora čovekovog života u kome su snovi o dalekom putovanju zaklonjeni običnom borbom za opstanak, a književni tekst sugestivnije prenosi suštinu stvarnosti. Delo na trenutke dobija karakter intimnog dnevnika. Prizvane strane strukture, međutim, podležu refunkcionalizaciji, postajući komponente novih sistema, poput elemenata bajke u pripoveci Noć u belom satenu.
Način Markovićevog pisanja može se uporediti sa filmskoj tehnici bliskom težnjom ka opisnoj eliptičnosti, očiglednim odbacivanjem čisto mimetičke funkcije, brisanjem granica, između opisa i pripovetke, proze i sredstava pesničke ekspresije. Tu je primaran vid kao glavni izvor spoznaje. Ovo čulo omogućava prijem mnogo većeg broja informacija. Iz niza jezičkih metafora izlazi da WIEDZIEĆ to WIDZIEĆ; (ZNATI znači VIDETI).Primeri kao: studirao je ne obazirući se na teškoće, vidi pogrešnost svoje odluke, kako gledaš na tu stvar, neko gleda kroz ružičaste naočare pokazuju da je za čoveka najbitnije čulo vida. Zapaža se mnoštvo izraza koji otkrivaju tesnu vezu između viđenja i znanja (prema Briknerovom Etimološkom rečniku (SE, 615), ta veza je našla odraza u etimologiji: wiedzieć (znati) i widzieć (videti) imaju u poljskom jeziku isti koren: sa glasom -i- samo o gledanju, sa glasom -e(oi)- samo o znanju), što dokazuje da, iako primamo svet sa nekoliko čula, vid predstavlja glavni izvor spoznaje. Glagoli koji definišu opažanje pomoću vida takođe se upotrebljavaju za označavanje intelektualne aktivnosti čoveka. Ista pojmovna metafora u poljskom jeziku, WIEDZIEĆ to WIDZIEĆ, nalazi se i u osnovi sledećih frazeologizama: nekome su se otvorile oči, neko nekome zamazuje oči. Ista zavisnost između znanja i viđenja postoji i u izrazu zatvorenih očiju, koji označava aktivnost bez razmišljanja. U srpskom jeziku takođe nalazimo slične primere da ZNATI znači VIDETI: kako vidiš taj problem, pogledao je posledica razvoda, gledati kroz prste. Ovde takođe reči koje izražavaju opoziciju svetlosti i tame igraju u metaforičkom sistemu izuzetno važnu ulogu. Sve mi je jasno. Zavladao je informativni mrak .
U ovom delu referata ćemo obratiti pažnju na sličnost između formalnih sistema ovih pripovedaka otvorenih za novine i metafora kao stilskih sredstava. Kao i u metafori, u pripoveci se kontakt sa čitaocem uspostavlja korišćenjem odnosa sličnosti i dodavanjem razlika. Metafora, međutim, ima kulturne uslovljenosti. Prema kognitivnim tumačenjima, metafora postaje nešto mnogo važnije, pošto stiče status saznajne pojave, univerzalnog instrumenta akvizicije znanja o stvarnosti, sredstva izražavanja novih sadržaja. Jezička slika sveta koja se probija kroz savremenu srpsku pripovetku otkriva veoma složen, neharmoničan svet. Takva slika je izraz realnog povećanja znanja o komuniciranju, te o tekstu i njegovim komunikaciono-kulturnim kontekstima. Ona je i izraz bespomoćnosti pisca, čiji saznajni procesi nisu prosto preslikavanje spoljne stvarnosti i ne daju se u potpunosti artikulisati u sistemu stabilizovanih konvencija.
Tretirajući pomenuta dela kao velike metafore slike sveta viđenog očima autora, nameće se pitanje zašto ljudi pribegavaju sporazumevanju upotrebom figurativnih iskaza. Reč je svakako o ograničenjima koja nameće jezički sistem, a u našem slučaju i vrsta teksta. Motivacija za upotrebu metafore nalazi se i u pragmatičnoj sferi, pošto metafora dozvoljava autoru i primaocu da uspostave blizak kontakt. Govori se o relaciji udvaranja, po principu poznato-nepoznato (Grochowski 2000).
Proces prijema saopštenja je manje automatizovan i zahteva interpretativnu aktivnost. Kako u jednom intervjuu kaže Pavić: Reč je tome da se nađe nov način čitanja, a ne nov način pisanja.
A. Boguslavski ističe u svojim radovima da je za jezički sporazum neophodno priznavanje perspektive primaoca kao primarne i konstitutivne.
U savremenoj lingvistici se teži povezivanju formalnih jezičkih sredstava sa kognitivnim aspektima, kao i tome da se prilikom opisa uzima u obzir funkcionisanje korisnika. Istraživač preko jezika ulazi u saznajne procese i u znanje. Autorka referata je pokazala takvu mogućnost u doktorskoj disertaciji, u kojoj su pokazani svetovi i kultura koji se kriju iza reči, u romanu Mišljivskog Horizont.
Bliskost davaoca i primaoca, autora i čitaoca — za jedne cilj (Ted Koen), za druge uslov za efikasan prenosni sporazum (Teresa Dobžinjska) — označava podudarnost životnih iskustava i sličan kulturni prtljag: poznavanje istih pojmova i njihovo slično vrednovanje. To omogućava blizak emotivni odnos prema tim pojmovima, što za prijem književnog dela nije svejedno. Novo značenje, koje se stvara u metaforičkom sporazumu, gradi se u svakom činu interpretacije i može se menjati od primaoca do primaoca. Da bi između pisca i čitaoca nastao metaforički sporazum, oni moraju da budu pripadnici date kulture ili da poznaju značenjske konvencije koje u njoj vladaju, i to u meri većoj nego što to omogućava obična jezička kompetentnost. Predviđanje primalačke rezonance mora da uzme u obzir i postojanje stereotipova i značenje nebrojenih primera petrifikovane figurativne upotrebe. Treba uzeti u obzir i konotacije koje su u memoriji ljudi uskladištene kao asocijativni nizovi vezani za pojedine pojmove i njima odgovarajuće jezičke izraze. One se sastoje od tzv. znanja o svetu, što označava skup uverenja i mišljenja, ne uvek realnih, ali zajedničkih članovima date zajednice. To je zajednički svet date jezičke grupe.
Tako, dakle, ako je autorima stalo do razumljivosti njihovih dela, oni moraju da uzmu u obzir stereotipove i konotaciono značenje reči i da na njih usmere smisao metafore.
Problem razgradnje vrste ili nivelacije vrsta, koji traje još od vremena romantizma, nipošto ne govori o manjoj raznorodnosti pojava. Nivelacija književnih žanrova znači oslobađanje književnosti od taksonomske mreže koja sputava pokrete stvaralačkim procesima. Analizirane pripovetke dokazuju da književnost neprestano kida taksonomske mreže koje joj se nameću spolja. Pošto književnost tokom svog razvoja izmiče stalnim tipologijama vrsta, istraživači (u koje spada S. Balbus) tvrde da to može da znači da su te tipologije površne i da njihove osnove treba tražiti dublje, u osnovama jezičkog kontakta, jer je upravo u tome suština književnosti kao umetnosti reči. Osnova identifikacije bi se krila na pretknjiževnom nivou, odnosno na nivou komunikacionih prototipova, na nivou ljudskog sporazumevanja.
Istraživači književnosti s tim u vezi govore o "prototipnosti" u genologiji. Koncepcija prototipa je uzeta iz saznajne psihologije, a proširila se zahvaljujući kognitivnoj gramatici.
Suština vrste književnog teksta mogla bi se svesti na nivo ilokucionih prototipova praktične komunikacije (Balbus 2000). Prema prethodno rečenom, vrsta kao što je pripovetka potiče otuda što je neodvojiva odlika čovekovog života da u govoru ima pričanje, na primer, anegdota. To znači da se problem izrazitih genoloskih tipologija nalazi ispod nivoa književnih karakteristika. Proces o kome govorimo podudara se sa brisanjem granica između književnih i neknjiževnih, praktičnih formi, kao što su npr. intervju, reportaža ili memoari. Veoma je uočljiva, međutim, pojava koja ukazuje na to da konkretni književni tekstovi, razgrađujuci tradicionalne književne vrste,sve češće posežu za raznim obeležjima tradicionalne pripadnosti vrsti.
Istraživači savremene poljske književnosti (Balbus, Nycz) smatraju da konkretna dela ne realizuju određene paradigme vrsta, ali se te vrste ipak uvek pojavljuju i kod davaoca, autora, kod čitaoca u hermeneutičkom prostoru, gde vrste postoje kao svakome potencijalno dostupan fond oblika književne tradicije. Kada je reč o hibridima vrsta sa kojima se srećemo u pripovetkama, to je izdiferencirano polje genoloških odnosa. U pripovetkama se vide raznovrsna obeležja genoloških odnosa. Ona su raznog tipa: tematske aluzije (npr. biblijske kod Pavića, bajkovite kod Markovića) , konstrukcione aluzije i nazivi iz vrste koji se uvode u naslov dela. Tekst se ne može čitati odvojeno od tog hermeneutičkog prostora. Očito je da je taj prostor dostupan čitaocima u različitoj meri. S obzirom na sve što smo prethodno rekli, nestanak vrsta nije mogućan sve dok postoje oni koji poznaju Sofoklove tragedije, Horacijeve ode ili romane Emila Zole.
Konvencije u jezičkoj komunikaciji su uslov razumljivosti i instrument prenošenja smisla. U skladu sa psihološkim principom "poznato-novo", koji reguliše učestvovanje u diskursu, one stvaraju uslove za pojavu inovacija. Najkarakterističnija uloga vrste je u tome da ona predstavlja čitljiv znak lokacije teksta i daje primaocu do znanja kakvu je komunikacionu strategiju autor izabrao i kakvo čitanje treba uskladiti sa tekstom.
U zaključku se može reći da se celokupna savremena literatura (poljska ili srpska) gotovo isključivo sastoji od hibridnih formi.[1] Sinkretizam analiziranih dela (kako Pavićevih, tako i Markovićevih) ispoljava se ne samo na stilsko-vrsnoj ravni, već i u sferi tematskih odnosa - nije uvek jasno koje područje stvarnosti treba da bude interpretativni kontekst (univerzalnost ili pojedinačnost, istoričnost, savremenost, san ili java; upor. pripovetka Noć u belom satenu: Dunavom su, uzvodno, u stvarnom životu tekle ribe) .
Rekonstrukcija značenja u delima kao sto su ova o kojima govorimo mora da teži definisanju konsekvenci koje takva vrsna neujednačenost povlači za sobom. U komunikacionoj dimenziji primena hibridnih formi dozvoljava autoru da ode izvan sfere književnog, u polje ne sasvim predvidljivih tekstualnih zbivanja. Savremena srpska pripovetka ne izražava opšteprihvaćene scenarije komunikacionih/klasičnih obeležja vrste, izlažući se opasnosti od odbacivanja i odsustva kontakta sa čitaocem. Pripadnost vrsti daju joj recenzije kritičara ili sugestije pisaca u intervjuima. Dinamizacija kontakta sa čitaocem postiže se zahvaljujući naizmeničnoj primeni strategije privlačenja i podsticanja, te odbijanja i odvraćanja (Grochowski 2000). Prisustvo obeležja klasične vrste služi početnom sporazumu, podsticanju, a dekonstrukcija uvodi nova pravila kontakta (igre) sa čitaocem, uvodi elemenat novosti, koji može i da destimuliše i odbija. Najbitnija odlika udvaranja je njegova strategičnost, počev od neprimetnih gestova pa sve do komplikovanih planova i taktike. To udvaranje (zavođenje) (ovaj termin je, naravno, metafora, prenošenje kvaliteta emocionalnog karaktera na područje književne pragmatike; za prenošenje kategorije erotizma na mehanizme pisanja i čitanja možemo da zahvalimo R. Bartu (Burzyńska 2000:10), u dubokoj strukturi vođeno je dijalektikom bliskosti i nečega stranog, poznatog i nepoznatog. Uslov za uspeh udvaranja je novost uz istovremenu prepoznatljivost situacije, a koja stvara osećaj bliskosti. Stvarajući davaoca i primaoca, književni tekst pruža davaocu mogućnost autoprezentacije, projektuje sliku primaoca, kultiviše dijalektiku bliskosti i nečega stranog, obraća se zajedničkom kodu, "balansira na granici prepoznavanja i iznenađenja" (Burzyńska 2000:14) - omogućava prepuštanje silama zapretanim u njemu.
LITERATURA
A. Bogusławski, Słowo o tekście i o zdaniu. [W:] Tekst i zdanie. Wrocław 1983.
A. Pajdzińska, Wrażenia zmysłowe jako podstawa metafor jezykowych. Etnolingwistyka nr 8. Lublin, 1996.
T. Hołówka, Myślenie potoczne. W-wa 1986.
D. Korwin-Piotrowska, Opis jako interpetacja... [W:] Ostrożnie z literaturą. Warszawa, 2000.
R. W. Langacker, Wykłady z gramatyki kognitywnej. red. H. Kardela. Lublin 1995.
G. Grochowski Tekstowe hybrydy. Wrocław, 2000.
T. Dobrzyńska, Uwarunkowania kulturowe metafory. [W:] Konotacja. Lublin, 1988.
S. Balbus, Zagłada gatunków. [W:] Genologia dzisiaj. IBL Warszawa, 2000.
R. Nycz, Sylwy wspólczesne. Wrocław etc. 1984.
A. Burzyńska, Literatura jako sztuka uwodzenia. /w/ Ostroznie z literatura! IBL Warszawa 2000.
Słownik terminów literackich. Warszawa 1990.
NAPOMENE
[1] U Poljskoj se krajem 70-ih godina javlja koncepcija "silvičnosti" koju je formulisao R. Nič. Ona uzima u obzir tranzitivnost pojava, kategorije sa više ravni i nestabilni karakter teksta. U staroj poljskoj književnosti bile su veoma poznate tzv. silve, specifična književna vrsta veoma popularna u srednjem plemstvu. Silva je sadržavala niz i po formi i po sadržaju raznovrsnih informacija vezanih za život plemstva u određenoj lokalnoj sredini. Ta karakteristika raznorodnosti učinila je da se danas među poljskim istraživačima književnosti već uobičajio termin "silvičnost", kao sinonim za raznorodnost. I tu jako je bitna uloga čitaoca. Pisac i čitalac silva je bio konkretan, pripadnik srednjeg plemstva: drug, prijatelj, član porodice.
[2] Opširnije o pripoveci Tajna večera i stilskim sredstvima koja su u njoj primenjena može se naći u članku R. Lebde Osećanja bez reči ili ponašanje koje nešto znači. (U zborniku:) Izučavanje slovenskih jezika, književnosti i kultura u inoslovenskoj sredini. Beograd: Filološki fakultet - Slavističko društvo Srbije, 1998, str. 366-369.
Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt |
|