Kometa

(1938)

Preveo s poljskog Stojan Subotin

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

1

Kraj zime te godine bio je pod znakom pogodne astronomske konjukture. Šarena proroštva kalendara su crveno procvetala u snegu na granici jutra. Od vrelog crvenila nedelja i svetaca padao je odsjaj na pola nedelje i ti dani su hladno goreli, lažnim i slamnatim ognjem, obmanuta srca su trenutak kucala življe, zaslepljena tim glasonosnim crvenilom, koje ništa nije javljalo i bilo je samo prerani alarm, šarena kalendarska obmana, nacrtana drečavim cinoberom na koricama nedelje. Počevši od Tri kralja svaku noć smo provodili sedeći nad belom paradom stola koji je bleštao od svećnjaka i srebra, ređajući bez kraja pasijanse. Iz sata u sat noć iza prozora je postajala sve svetlija, prevučena šećernom glazurom i sjajna, puna badema, koji su bez kraja klijali i šećera. Neiscrpivi transformista mesec sav utonuo u svoje kasne mesečevske poslove redom je prolazio kroz svoje faze, sve jasnije i jasnije, izlagao se svim kombinacijama preferansa, dublirao u svim bojama. Već u toku dana bi često stajao po strani, pre vremena gotov, mesingan i bez sjaja – melanholični valet sa svojim svetlećim žirom – i čekao na svoj red. Za to vreme su cela neba jaganjaca prelazila preko njegovog usamljenog profila tihim i belim, širokim putovanjem, jedva ga sakrivajući sedefastom ribljom ljuskom koja se prelivala, i u koju se pred veče sažimao šareni firmament. Posle su se dani već prazno listali. Vetar je s hukom preletao preko krova, izduvavao ohlađene odžake sve do dna, dizao nad gradom imaginarne skele i spratove i rušio te bučne, vazdušne građevine uz grmljavinu rogova i greda. Ponekad je u dalekom predgrađu izbijao požar. Dimničari su optrčavali grad u visini krovova i galerija pod patiniranim i pocepanim nebom. Prelazeći sa jednog krovnog nagiba na drugi, kraj ćoškova i petlova grada sanjali su u toj vazdušnoj perspektivi, da im vetar za trenutak otvara poklopce krovova nad ložnicama devojaka i odmah ih s treskom ponovo zatvara nad velikom uznemirenom knjigom grada – opojnom lektirom za mnoge dane i noći. Zatim su se vetrovi umorili i prestali. U izlogu radnje pomoćnici su povešali prolećne štofove i od mekih boja vune odmah je postao blaži vazduh. Obojila se despićem, procvetala bledom rezedom. Sneg se zgrčio, naborao u runo odojčeta, upio u suv vazduh, ispijen od kobaltnih povetaraca, ponovo upijen širokim i ugnutim nebom bez sunca i oblaka. Pogdegde u stanovima su već procvetali oleandri, prozori su otvarani i besmisleno cvrkutanje vrabaca je ispunjavalo sobu u tupoj zamišljenosti dana. Nad čistim trgovima su se na trenutak skupljale strasne tuče zeba, zimovki i senica s prodornim cviljenjem – i rasprštavale se na sve strane, počišćene vetrom, smazane, uništene u pustom plavetnilu. Trenutak su posle njih u oku ostajale šarene pegice – pregršt konfeta bačenih naslepo u svetlo prostranstvo – i nestajale na dnu oka u neutralnom lazuru.

Počela je prerana prolećna sezona. Advokatski pisari su nosili brkove spiralno uvrnute nagore, visoke, krute okovratnike i bili uzor elegancije i šika. U dane oprane vetrom kao poplavom, kad je vetar hučeći jurio visoko nad gradom, izdaleka su šarenim polucilindrima pozdravljali poznate dame, naslonjeni plećima na vetar, raširenih peševa, i okretali poglede, puni odricanja i delikatnosti, da ne bi svoje voljene izlagali ogovaranjima. Dame su za trenutak gubile tle pod nogama, preplašeno uzvikivale zamršene u lepršave haljine, i povraćajući ravnotežu sa osmehom su odgovarale na pozdrav. Po podne se dešavalo da se vetar utiša. Adela je čistila u tremu velike bakarne šerpe koje su metalno zvonile pod njenim dodirom. Nebo je stajalo nepokretno nad krovovima, od šindre, zadihano, razgranato nebeskim putevima. Pomoćnici, poslati iz radnje sa nekom porukom dugo su ostajali kraj nje na kuhinjskom pragu naslonjeni na ogradu trema, opijeni vetrom koji je duvao po ceo dan, s haosom u glavi od zaglušnog cvrkuta vrabaca. Iz daljine je povetarac donosio zalutali refren vergla. Nisu se čule tihe reči, koje su izgovarali poluglasom, kao preko volje – s nevinim izrazom lica – a u suštini sračunatih na to da naljute Adelu. Pogođena u živac, reagovala je strasno, uzbuđeno ih psovala, sva zapenušena, a njeno lice, sivo i mutno od prolećnih maštanja, prekrivalo se crvenilom gneva i veselosti. Oni su obarali oči s pokvarenom pobožnošću, s nečasnom satisfakcijom, što im je pošlo za rukom da je izvedu iz ravnoteže.

Tekli su dani i popodneva, plovili u haosu svakidašnji događaji nad gradom viđenim sa visine našeg trema, nad lavirintom krovova i kuća u mutnoj svetlosti tih sivih sedmica. Drotari su ih optrčavali, izvikujući svoje usluge, ponekad je Šlomino kijanje duhovitom poentom obeležavalo daleku i razbacanu gužvu grada; na nekom dalekom trgu luda Tluja, dovedena do očajanja prkošenjem mališana, počinjala je igrati svoju divlju sarabandu, visoko podižući suknju na radost gomile. Dah vetra je gladio, ispravljao te eksplozije, raspoređivao ih po monotonoj i sivoj galami i jednolično razvlačio nad morem krovova od šindre u mlečnom i dimljivom vazduhu popodneva. Adela naslonjena na ogradu trema, nagnuta nad taj daleki uzburkani šum grada, loveći u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom je sastavljala te izgubljene slogove, trudeći se da ih poveže, da iščita neki smisao iz te velike i sive, rastuće i opadajuće monotonije dana.

Epoha je stajala pod znakom mehanike i elektrike i ceo roj pronalazaka se prosuo na svet ispod krila ljudskog genija. U građanskim kućama su se pojavile garniture za cigare, snabdevene električnim upaljačem. Okretan je kontakt i roj električnih iskri je palio fitilj natopljen benzinom. To je budilo beskrajne nade. Muzička kutija u obliku kineske pagode, navijena ključem, odmah je počinjala da svira minijaturni rondo, okrećući se kao vrteška. Zvonca su podrhtavala na zavijucima, krilašca vrata su se širom otvarala, pokazujući osovinu vergla koja se obrtala, tabakerski triolet. U sve kuće su uvođena električna zvonca. Domaći život je tekao pod znakom galvanizma. Kalem izolovane žice postao je simbol vremena. U salonima su mladi kicoši demonstrirali Galvanijevu pojavu i primali vatrene poglede dama. Električni konduktor je otvarao put u ženska srca. Posle uspelog eksperimenta junaci dana su slali poljupce sa usta usred aplauza salona.

Nije dugo trebalo čekati i grad se zarojio od velosipeda razne veličine i oblika. Filozofski pogled na svet je obavezivao. Ko se izjasnio za tu ideju napretka, izvlačio je konsekvence i pojahivao velosiped. Prvi su naravno bili advokatski pisari, ta avangarda novih ideja, sa uvrnutim brčićima i u šarenim polucilindrima, nada i cvet naše omladine. Rastavljajući bučnu rulju, ulazili su u gomilu na ogromnim biciklima, triciklima, svirajući žičanim paocima. Naslonivši ruku na široki upravljač, sa visokog sedišta su manevrisali ogromnim obručem točka, koji se u veselu gomilu usecao talasavom i vijugavom linijom. Neke od njih je obuzimalo apostolsko ludilo. Dižući se kao u stremenu na svojim pedalama koja su svirala, sa visine su govorili narodu, proričući novu srećniju eru čovečanstva – spasenje pomoću bicikla... I vozili su se dalje praćeni tapšanjem publike, klanjajući se na sve strane. Pa ipak bilo je nešto žalosno kompromitujuće u tim veličanstvenim i trijumfalnim vožnjama, bio je neki bolni i neprijatni škrgut, kojim su se krivili na vrhu trijumfa i srozavali u svoju sopstvenu parodiju. Morali su to osećati i sami kad su obešeni kao pauci usred filigranske aparature, raskrečeni na pedalama, kao velike skakutave žabe, pravili svoje nespretne pokrete u obruču koji se široko kotrljao. Samo ih je korak delio od smešnog i oni su ga prelazili s očajanjem, saginjući se nad upravljačem i udvostručujući brzinu vožnje – razgimnastikovano klupče strasnih vragolija koje se premetalo. Šta tu ima čudno? Čovek je tu snagom nedozvoljene dosetke ulazio u oblast nečuvenih olakšanja, osvajanih isuviše jeftino, niže od cene koštanja, skoro zabadava, i ta disproporcija između uloga i efekta, to očito varanje prirode, to preterano isplaćivanje genijalnog trika poravnavalo se autoparodijom. Vozili su kroz stihijske eksplozije smeha, jadni pobednici, mučenici svoje genijalnosti – tako je velika bila komična snaga tih čuda tehnike.

Kad je moj brat prvi put doneo elektromagnet iz škole, kad smo svi s unutrašnjim drhtajem dodirom upoznavali tajanstveni vibrirajući život, zatvoren u električni krug, otac se osmehivao sa visine. U njegovoj glavi je sazrevala dalekosežna misao, spajao se i zatvarao lanac davno nastalih podozrenja. Zašto se otac osmehivao samo sebi, zašto su se njegove oči prevrtale, suzeći, u orbitama sa pobožnošću koju je ismejavao? Ko je u stanju da odgovori? Da li je predosećao grubi trik, ordinarnu intrigu, prozirnu mahinaciju sem zaprepašćujućih pojava tajanstvene snage? Od tog trenutka datira očevo bavljenje laboratorijskim opitima.

Očeva laboratorija je bila prosta, nekoliko komadića žice savijene u kaleme, nekoliko kalenica sa kiselinom, cink, olovo i ugalj – to je bila cela radionica tog neobičnog ezoterika. »Materija«, govorio je spuštajući stidljivo oči zbog svoga prigušenog frktanja, »materija, moja gospodo...« Nije dovršavao rečenicu, dozvoljavao je da nagađate, da je bio na tragu neke važne stvari, da smo svi, kako smo tu sedeli, prevareni. Spuštenih očiju otac se tiho rugao tom prastarom fetišu. »Panta rei!« vikao je i pokretom ruke označavao večno kruženje supstance. Odavno je želeo da mobiliše pritajene snage koje su kružile u njoj, da pretvori u tečnost njenu krutost, da joj krči puteve ka svudaprodiranju, ka transfuziji, ka svudacirkulaciji, jedino svojstvenoj njenoj prirodi. Principium individuationis furda – govorio je i time izražavao svoj beskrajni prezir prema tom osnovnom ljudskom principu. Bacao je to u prolazu, jureći duž žice, zatvarao je oči i delikatnim dodirom pipao razna mesta kruga, osećajući malu razliku potencijala. Zasecao je žicu, naginjao se osluškujući i već se nalazio deset koraka dalje da bi na drugom mestu kruga ponovio to isto. Izgledao je kao da ima deset ruku i dvadeset čula. Njegova raštrkana pažnja radila je na sto mesta istovremeno. Nijedna tačka u prostoru nije bila slobodna od njegovih podozrenja. Saginjao se, bockao žicu na nekoj tački kruga i naglim skokom iza sebe gađao je kao mačka u određeno mesto i postiđen promašivao. »Izvinite«, govorio je naglo se obraćajući zaprepašćenom gledaocu, koji je posmatrao njegove manipulacije, »izvinite, potreban mi je baš taj komadić prostora koji vi zauzimate svojom osobom, da li biste izvoleli da se za trenutak sklonite?« I žurno je vršio svoja hitna merenja, okretan i spretan kao kanarinac, vredno podrhtavajući na drhtajima svojih svesnih nerava.

Metali zagnjureni u rastvore kiseline, slani i pokrivajući se patinom u tom bolnom kupanju, počinjali su u mraku da stvaraju elektricitet. Probuđeni iz ukočenog mrtvila, monotono su pevušili, metalno pevali, svetleli česticama u sredini u neprekidnom sumraku tih žalosnih i poznih dana. Nevidljiva punjenja rasla su na polovima i prelazila ih odlazeći u uzvitlani mrak. Jedva osetljiv svrab, slepi žmarci struje pretrčavali su preko prostora polarizovanog u koncentrične linije snaga, u kruženja i spirale magnetskog polja. Čas ovde, čas onde su aparati kroz san ispuštali signale, odgovarali jedan drugom sa zakašnjenjem, u nevreme, beznadežnim monosilabama – crtica, tačka – u pauzama gluve letargije. Otac je stajao usred tih putujućih struja, s bolnim osmehom, potresen tom mucavom artikulacijom, tom nesrećom jednom zauvek zatvorenom i bezizraznom, koja je monotono signalizirala kljastim monosilabama iz neoslobođenih dubina.

Rezultati tih ispitivanja su bili zaprepašćujući zaključci do kojih je došao moj otac. Dokazao je, na primer, da je električno zvonce, napravljeno na principu t.zv. Nefovog čekića, obična mistifikacija. Nije tu čovek provaljivao u laboratorijum prirode nego je priroda njega uvlačila u svoje mahinacije, postižući preko njegovih eksperimenata sopstvene ciljeve, smerajući ko zna kuda. Moj otac je za vreme ručka doticao svoj nokat na palcu drškom kašike zagnjurenom u supu i evo u lampi je počinjalo da zvrji Nefovo zvonce. Cela aparatura je bila nepotreban pretekst, nije spadala u stvar. Nefovo zvonce je bilo mesto skupljanja izvesnih impulsa supstance, koja je tražila svoj put kroz čovekovu dosetljivost. Priroda je htela i učinila je, čovek je bio strelica koja oscilira, čunak tkačkog razboja, koji se iskrio čas ovde, čas onde po njenoj volji. On sam je bio samo sastavni deo, deo Nefovog čekića.

Neko je bacio reč »mesmerizam« i otac ga je žurno prihvatio. Krug njegove teorije se zatvorio, našao svoju poslednju kariku. Čovek je po toj teoriji bio samo prolazna stanica, trenutni čvor mesmeričnih struja, koje su lutale tamo i ovamo u krilu večite materije. Svi pronalasci, kojima je trijumfovao, bili su zamke u koje ga je priroda namamila, bili su kljusa neznanog. Očevi eksperimenti počeli su dobijati karakter magije i mađioničarstva, ukus parodističnog žongleraja. Neću govoriti o mnogobrojnim eksperimentima s golubovima, koje je u toku baratanja štapićem umnožio u dva, u tri, u deset, da bi ih kasnije, s mukom ponovo vratio u štapić. Skidao je šešir i evo oni su izletali redom lupajući krilima, vraćali su se u stvarnost, u punom broju, prekrivajući sto talasavom, živom gomilom koja je gugutala. Ponekad bi prekidao u neočekivanoj tački eksperimenta, zastajao neodlučan, zažmirivši očima, i trenutak kasnije je već sitnim koracima jurio u trem gde je stavljao glavu u otvor dimnjaka. Tamo je bilo mračno, gluvo od čađi i prijatno kao u samoj srži ništavila, tople struje su putovale dole i gore. Otac je zatvarao oči i neko vreme stajao tako u tom toplom, crnom ništavilu. Svi smo osećali da taj incident ne spada u tu stvar, izlazio je nekako izvan kulisa tog problema, u sebi smo zatvarali oči pred tom činjenicom izvan margina, koja je spadala u sasvim drugi red stvari.

Moj otac je u svom repertoaru imao veštine koje su zaista deprimirale čoveka, koje su obuzimale pravom melanholijom. Stolice u našoj trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene naslone. Bile su to neke girlande lišća i cveća po realističkom ukusu, ali dovoljno je bilo da ih otac dotakne i rezbarija bi naglo dobijala duhovitu fizionomiju, neodređenu poentu, počinjala je značajno treptati i namigivati i to je bilo preko mere zastiđujuće, skoro da se nije moglo podneti, sve dok namigivanje ne bi dobilo sasvim određen pravac, nesavladljivu nepobitnost, i ovaj ili onaj od prisutnih ne bi počinjao uzvikivati: »Tetka Vanda, tako mi boga, tetka Vanda!« dame su počinjale da pište jer je to bila tetka Vanda kao živa, ne, ona sama je već dolazila u posetu, već je sedela i držala svoju beskrajnu besedu, ne dozvoljavajući nikome da dođe do reči. Očeva čuda su se sama uništavala, jer to nije bila nikakva utvara, to je bila stvarna tetka Vanda u svoj svojoj običnosti i svakidašnjosti, koja nije dozvoljavala čak ni pomisao na neko čudo.

Pre no što pređemo na dalje događaje te značajne zime, treba još kratko spomenuti jedan incident koji se u našoj porodičnoj hronici uvek stidljivo zamazuje. Šta se desilo sa ujakom Edvardom? Doputovao je bio u to vreme k nama u posetu ne predosećajući ništa, pucajući od zdravlja i preduzimljivosti, ženu i ćerčicu je ostavio u provinciji da čežnjivo čekaju na njegov povratak – doputovao je u najlepšem raspoloženju, da se malo zabavi, provede dalje od porodice. I šta se desilo. Očevi eksperimenti su delovali na njega kao udar groma. Odmah posle njegovih prvih trikova on je ustao, skinuo kaput i sav se stavio na raspoloženje ocu. Bezuslovno! Tu je reč izgovorio s upornim pogledom i snažnim stiskom ruke. Moj otac je shvatio. Zapitao je nema li ujak tradicionalnih predrasuda u pogledu principium individuationis. Pokazalo se da nema nikakvih, baš nikakvih. Ujak je bio liberalan i bez predrasuda. Jedina njegova strast je bila služenje nauci.

U početku mu je otac još malo ostavljao slobode. Vršio je pripreme za glavni eksperiment. Ujak Edvard se time koristio razgledajući grad. Kupio je sebi veoma velik velosiped i obilazio trg unaokolo na njegovom ogromnom točku, zavirujući sa visine sedišta u prozore prvog sprata. Prolazeći pored naše kuće, elegantno je skidao šešir pred damama koje su stajale na prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu šiljatu bradicu. Uskoro se ipak uverio da velosiped nije u stanju da ga uvede u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat nije bio u stanju da mu trajno dobavlja metafizičke drhtaje. I tada su počeli eksperimenti, prilikom kojih se pokazalo koliko je bio neophodan nedostatak predrasude kod ujaka u pogledu principium individuationis. Ujak Edvard nije imao ništa protiv da radi dobra nauke dozvoli da fizički bude reduciran na nagi princip Nefovog čekića. Bez tuge je pristao na postepenu redukciju svih svojih osobina da bi mogao otkriti svoje najdublje biće, identično, kako je to odavno osećao, pomenutom principu.

Zatvorivši se u svoj kabinet, otac je započeo postepenu analizu ujka-Edvardovog bića, zamornu psihoanalizu podeljenu na niz dana i noći. Sto u kabinetu počeo je da se puni razloženim kompleksima njegovog ja. U početku je ujak još učestvovao u našim obedima, jako reduciran, pokušavao je da učestvuje u našim razgovorima, još jednom se provozao velosipedom. Zatim je to ostavio, videći da je sve više dekompletiran. Kod njega se pojavila izvesna vrsta stida, karakterističnog za taj stadijum, u kome se nalazio. Izbegavao je ljude. Istovremeno se otac sve više približavao cilju svojih napora. Reducirao ga je do neophodnog minimuma, jedno po jedno je uklonio sve što nije bilo bitno. Smestio ga je visoko u udubljenju na stepeništu, organizujući njegove elemente na principu karika Leklanša. Zid je na tom mestu bio plesniv, gljivice su tamo širile svoju beličastu čipku. Otac se bez skrupula koristio celim kapitalom ujakovog oduševljenja, razapinjao je njegovu nit duž celog trema i levog krila kuće krećući se na lestvicama duž zida tamnog hodnika, zakucavao je male ekserčiće u zid duž celog koloseka njegovog sadašnjeg života. Ta zadimljena žućkasta popodneva su bila skoro mračna. Otac se služio zapaljenom svećicom, kojom je izbliza osvetljavao plesnivi zid, pedalj po pedalj. Kruže verzije da je ujak Edvard, koji je do tog vremena bio tako junački priseban, u poslednjem trenutku ipak ispoljio izvesnu nestrpljivost. Govore čak da je došlo do strasne iako zakasnele eksplozije, koja umalo što nije uništila skoro gotovo delo. Ali instalacija je već bila gotova i ujak Edvard, kao što je celoga života bio uzoran muž, otac i poslovan čovek, tako se i u ovoj poslednjoj ulozi na kraju bio predao višoj neophodnosti. Ujak je funkcionisao odlično. Nije bilo slučajeva da bi otkazao poslušnost. Izašavši iz svoje zamršene komplikacije, u kojoj se ranije toliko puta gubio i bunio, najzad je našao čistotu jedinstvenog i pravolinijskog principa, kome je otada imao zauvek da bude podložan. Po ceni svoje s mukom administrirane mnogoobrazovanosti sada je dobio prostu neproblematičnu besmrtnost. Da li je bio srećan? Uzalud je pitati to. To pitanje ima smisao kad je reč o biću, u kome je sadržano bogatstvo alternativa i mogućnosti, zahvaljujući čemu aktuelna stvarnost može da se suprotstavi polovično realnim mogućnostima i da se u njima ogleda. Ali ujak Eduard nije imao alternative, suprotnost: srećan-nesrećan nije postojala za njega, pošto je do krajnjih granica bio identičan samom sebi. Nije bilo moguće uzdržati se od izvesnog priznanja, videći ga kako tačno, kako precizno funkcioniše. Čak ni njegova žena, tetka Tereza, kad je posle izvesnog vremena doputovala za mužem, nije mogla da se uzdrži, da ne pritiska svaki čas dugme, da bi čula taj glasni i prodorni glas, u kome je prepoznavala davni tembr njegovog glasa kad je bio ljut. Što se tiče ćerkice Eđe, moglo se reći da ju je oduševila očeva karijera. Kasnije, što je istina, osvetila se nekom vrstom odmazde na meni, sveteći se za čin moga oca, ali to već spada u drugu istoriju.

2

Prolazili su dani, popodneva su postajala duža, čovek nije znao šta da čini s njima. Suvišak vremena, još sirovog, još praznog i bez primene, produžavao je večeri pustim sumracima. Adela je, pošto bi rano obavila pranje posuđa i spremila kuhinju, stajala bespomoćna u tremu besmisleno gledajući u sve crveniju bledu večernju daljinu. Njene lepe oči, u drugo vreme tako izrazite kočile su se od tupe zamišljenosti – ispupčene, velike i sjajne. Njena koža, koja je potkraj zime postala mutna i siva od kuhinjske vrućine, podmlađivala se sada pod uticajem prolećne gravitacije meseca, koji je rastao od četvrti do četvrti, dobijala je mlečne reflekse, opalne nijanse, emajlni sjaj. Sada je trijumfovala nad pomoćnicima, koji su se zbunjivali pod njenim tamnim pogledima, ispadali su iz uloga blaziranog posetioca kafana i javnih kuća i potreseni njenom novom lepotom, tražili su drugu platformu za približavanje, spremni na koncesiju na račun novog uređenja odnosa, spremni da priznaju pozitivne činjenice.

Očevi eksperimenti i pored svih očekivanja nisu doveli do prevrata u svakidašnjem životu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike nije se pokazalo kao plodno. Ne da u očevim otkrićima nije bilo zrna istine. Ali istina ne odlučuje o uspehu ideja. Naša metafizička glad je ograničena i lako se zasićuje. Otac se baš nalazio na pragu novih senzacionalnih otkrića, kada su se među sve nas, u redove njegovih pristalica i adepata, počeli uvlačiti neraspoloženje i dezorganizacija. Sve češći su bili znaci nestrpljivosti, koja je dolazila do otvorenih protesta. Naša priroda se bunila protiv labavljenja fundamentalnih prava, dosta nam je bilo čuda, želeli smo da se vratimo u staru, toliko pouzdanu i solidnu prozu drevnog poretka. I otac je to shvatio. Shvatio je da je otišao predaleko i ukočio je let svojih ideja. Grupa elegantnih adeptki i adepata uvrnutih brkova topila se iz dana u dan. Otac je želeo da se časno povuče, baš je nameravao da održi poslednje, završno predavanje, kad je iznenadni novi događaj uputio pažnju sviju u sasvim neočekivanom pravcu.

Jednoga dana moj brat, vrativši se iz škole, doneo je neverovatnu, a ipak istinitu vest o bliskoj propasti sveta. Naredili smo mu da ponovi misleći da smo prečuli. Ali ne. Baš tako je glasila ta neverovatna, sasvim neshvatljiva vest. Da, tako kako je stajao, nespreman i nezavršen, u slučajnoj tački vremena i prostora, nezavršenih računa, ne stigavši ni do kakve mere, nekako u polovini rečenice, bez tačke i uskličnika, bez suda i božjeg gneva – nekako u najlepšoj ljubavi, lojalno, prema obostranom dogovoru i obostrano priznatim principima – svet je imao da dobije po glavi, – jednostavno i neopozivo. Ne, to nije bio eshatološki, odavno od proroka predskazani tragični finale i poslednji čin božje komedije. Ne, to je pre bio biciklističko-cirkuski, hopla-mađioničarski, veličanstveno-okus-pokusni i poučno-eksperimentalni kraj sveta – uz aplauz svih naprednih duhova. Nije bilo skoro nikoga, koga nije odmah ubedio. Oni koji su bili prestrašeni i koji su protestovali odmah su ućutkani. Zašto nisu shvatili da je to prosto bila nečuvena šansa, najnapredniji kraj sveta, slobodoumni, koji je stajao na visini vremena, prosto častan i onaj koji je činio čast Najvišoj mudrosti? Strasno se ubeđivalo, ad oculos se crtalo na istrgnutim listovima iz notesa, nepobitno je pokazivano, oponenti i skeptici su bili potučeni do nogu. U ilustrovanim časopisima su se pojavili crteži na celim stranama, anticipirane slike katastrofa i efektnih inscenacija. Tamo su se videli veliki naseljeni gradovi u noćnoj panici pod nebom koje je bleštalo od svetlosnih signala i fenomena. Već se videlo zadivljujuće dejstvo dalekog bolida, čiji je parabolični vrh stalno upravljen u zemljin globus trajao na nebu u nepokretnom letu, približavajući se brzinom od toliko i toliko milja u sekundi. Kao u cirkuskoj farsi dizali su se šeširi i polucilindri, kosa se ježila, kišobrani se sami otvarali, a ćele obnažavale pod perikama koje su odletele – pod nebom crnim i ogromnim, koje treperilo istovremenim alarmom svih zvezda.

Nešto svečano je ušlo u naš život, neki entuzijazam i oduševljenje, neka važnost i svečanost ušle su u naše pokrete, raširile naše grudi kosmičkim uzdahom. Zemljin globus je noćima ključao od svečanog žagora, od solidarne ekstaze hiljada. Došle su crne i ogromne noći. Zvezdane magline su se zgušnjavale oko zemlje u nebrojenim rojevima. U crnim planetarnim prostranstvima, skoro smo izgubili zemljin globus pod nogama, dezorijentisani, pomešavši pravce, visili smo kao antipodi sa glavama nadole nad prevrnutim zenitom i putovali po zvezdanim rojevima, vukući popljuvanim prstom kroz cele svetlosne godine od zvezde do zvezde. Tako smo putovali preko neba u izduženom neurednom streljačkom stroju, razbežani na sve strane po beskrajnim stepenicama noći – emigranti napuštenog globusa, koji su pljačkali beskrajne mravinjake zvezda. Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su se uvezli u crno zvezdano prostranstvo, propevši se na svojim velosipedima, trajali su u nepokretnom letu u planetarnoj praznini, koja se otvarala sve novim i novim sazvežđima. Leteći tako slepim kolosekom, pravili su puteve i drumove besane kosmografije, a u stvari su trajali u planetarnom letargu, crni kao čađ, kao da su uvukli glave u vratašca na peći, poslednju metu i cilj svih tih slepih letova.

Posle kratkog, haotičnog, poluprespavanog dana, otvarala se noć kao ogromna, rojna otadžbina. Gomile su izlazile na ulice, prosipale se na trgove, glava na glavu, kao da su otvorena burad kavijara koji se kotrljao potocima sjajnog olova, plovio rekama ispod noći crne kao smola i bučne od zvezda. Stepenice su se slamale pod teretom hiljada, na svim prozorima su se pojavljivale očajne figurice, ljudi-šibice na pokretnim drvcima su prelazili preko prozorske daske i stvarali žive lance, kao mravi, pokretne gomile i stubove – jedan drugom na ramenima – cureći s prozora na platforme trgova, sjajne od bleska smolnih buradi.

Molim da mi se oprosti, ako opisujući te scene pune visokih gomila i gužve preterujem, ugledajući se i protiv volje na neke stare gravire u velikoj knjizi propasti i katastrofa ljudskog roda. Sve one teže ka jednoj praslici i to megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena pokazuje da smo tu izbili dno prastaroj bačvi uspomena, neke prabačve mita i provalili u preljudsku noć punu mucave stihije, klokotave anamneze, i više ne možemo da zadržimo nadošlu poplavu. Ah, te ribne i rojne noći, zaribljene zvezdama i sjajne od krljušti, ah, ti slojevi njuški koje neumorno gutaju sitnim gutljajima, gladnim srkutanjima svih nadošlih, neispijenih potoka tih crnih i kišnih noći! U kakve fatalne bubnjeve, u kakve žalosne mreže su plivala ta mračna pokolenja razmnožena u hiljade?

O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i meteorima, išarana proračunima astronoma, hiljadama puta proračunata, ispisana ciframa, iškrabana vodenim znakovima algebre. Lica plavih od sjaja tih noći putovali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija dalekih sunaca, u sideričnim zaslepljivanjima – rojevi ljudi, koji su tekli po plićacima mlečnog puta razlivenog preko celog neba, ljudski potok iznad koga su štrčali biciklisti na svojim paučinastim aparatima. O, zvezdana areno noći, iscrtana do krajnjih ivica evolucijama, spirale, zamke i petlje tih elastičnih, spirale, zamke i petlje tih elastičnih vožnji, o, cikloidi i epicikloidi izvođeni u nadahnuću po nebeskim dijagonalama, gubeći žičane paoke, ravnodušno sjajne obruče, stižući nagi, samo na čistoj biciklističkoj ideji na sjajnu metu! Jer od tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazvežđe primljeno zauvek u svitu Zodijaka, koje otada svetli na nebu naših noći: »Biciklista«.

Stanovi su tih noći stajali pusti i širom otvoreni u svetlosti lampi koje su se obilno dimile. Zavese prozora, izbačene daleko u noć lepršale su se, tako su te amfilade stajale u sveobuhvatnoj neprekidnoj promaji, koja je prolazila kroz njih jednim neprestanim, bučnim alarmom. To je ujak Edvard alarmirao. Da, najzad je izgubio strpljivost, pokidao sve veze, pogazio kategorički imperativ, oteo se iz stege svog visokog morala i alarmirao. Žurno smo ga zapušavali uz pomoć duge motke, pokušavali smo da kuhinjskim krpama zapušimo njegovu iznenadnu eksploziju. Ali čak i tako zapušen, besneo je divlje, treštao je besvesno, treštao je neprisebno, bilo mu je svejedno, a sa tim treštanjem je odlazio i život, krvavio je pred očima sviju, bez spasa, u fatalnoj ostrvljenosti.

Ponekad je neko na trenutak upadao u prazne sobe kroz koje je prodirao taj bučni alarm, između lampi koje su gorele visokim plamenom, pretrčao bi na prstima nekoliko koraka i neodlučno zastao, kao da nešto traži. Ogledala su ga bez reči uzimala u svoju prozračnu dubinu, ćutke delila među sobom. Ujak Edvard je galamio do neba kroz sve te svetle i puste sobe i samotni dezerter zvezda, pun nečiste savesti, kao da je došao da napravi neki prestup, kradom se povlačio iz stana, zaglušen alarmom, i upućivao se vratima, praćen opreznim ogledalima, koja su ga propuštala kroz svoj sjajni špalir, dok je u njihovu dubinu bežao na prstima u raznim pravcima roj poplašenih dvojnika sa prstom na ustima.

Opet se nad nama otvaralo nebo sa svojim bezdanim zasejanim zvezdanom prašinom. Na tom nebu se već u rane sate iz noći u noć javljao onaj fatalni bolid nagnut ukoso, obešen na vrhu svoje parabole, nepomično uperen u zemlju, gutajući bez uspeha toliko i toliko hiljada milja na sekundu. Svi pogledi su bili upravljeni prema njemu, dok je on, svetleći se metalno, okruglog oblika, malo svetliji u svom ispunjenom jezgru, s matematičkom tačnošću vršio svoj dnevni penzum. Kako je teško bilo poverovati da je taj mali crvić, koji se nevino svetleo usred bezbrojnih rojeva zvezda, vatreni Valtazarov prst, koji je na tablici neba ispisivao propast našeg globusa. Ali svako dete je znalo napamet tu fatalnu formulu obuhvaćen lulom mnogostrukog integrala, iz koga je posle stavljanja granica proizilazila naša neizbežna propast. Šta nas je još moglo spasti?

Dok se rulja bila razbegla po velikoj noći, gubeći se usred zvezdanog sjaja i fenomena, otac je bio tajno ostao kod kuće. Samo on je znao tajni izlaz te zamke, zadnje kulise kosmologije i tajno se osmehivao. Dok je ujak Edvard očajnički alarmirao, zapušen krpama, otac je tiho stavio glavu u vratašca na peći. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video. Tamo je mirisalo toplim vazduhom, čađu, zatišjem i pristaništem. Otac se udobno namestio i zadovoljno zatvorio oči. U tu crnu vindjaku kuće, koja je nad krovom izranjala u zvezdanu noć, upadao je slab zračak zvezde i prelomljen, kao u staklima durbina, klijao svetlom u ognjištu, začinjao zametkom u tamnoj retorti dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj mikrometra i evo u polje viđenja dogleda je lagano ušao taj fatalni stvor, svetao kao mesec, dat kroz sočivo na daljinu dlana, plastičan i svetleći vapnenim kipom u ćutljivom crnilu planetarne pustoši. Bio je malo škrofulozan, izoran ospom – rođeni brat meseca, izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg putovanja vraćao materinskom globusu. Moj otac ga je prenosio izbliza pred izgubljenim okom kao krug švajcarskog sira, jako šupljikavog, bledožutog, oštro osvetljenog, pokrivenog krastom belom kao guba. S rukom na zavrtnju mikrometra, sa okom svetlo obasjanim svetlom okulara vodio je otac hladnim pogledom po vapnenom globusu, video je na njegovoj površini komplikovani crtež bolesti koja ga je izjedala iznutra, vijugave kanaliće potkornjaka-štampara koji rije sirastu i crvljivu površinu. Otac zadrhta, primetio je svoju grešku, ne, nije to bio švajcarski sir, bio je to najočitije ljudski mozak, anatomski preparat mozga u celom svom komplikovanom sastavu. Otac je jasno video granice polovina, vijuge sive supstance. Napregnuvši jače pogled, pročitao je čak sitna slova natpisa koji su se pružali u raznim pravcima na komplikovanoj mapi polukugle. Mozak je izgleda bio opijen hloroformom, duboko uspavan i blago nasmejan kroz san. Ispitujući jezgro tog osmeha, otac je kroz haotični crtež površine ugledao suštinu pojave i nasmešio se sam za sebe. Šta nam sve ne otkriva sopstveni pouzdani dimnjak, crn kao duvan u rogu! Kroz vijuge sive supstance, kroz sitnu granulaciju infiltrata otac je ugledao jasne konture embriona u karakteristično prevrnutoj poziciji, s pesničicama kraj lica, kako unatraške spava svoj slatki san u svetloj vodi amniona. U toj poziciji ga je otac ostavio. Ustao je sa olakšanjem i zatvorio vratašca.

Dotle i ne dalje. Kako to, a šta se desilo sa propašću sveta, sa tim sjajnim finalom posle tako razvijene introdukcije? Spuštanje očiju i osmeh. Da li se u proračune prokrala greška, mala greščica prilikom sabiranja, štamparski đavolčić prilikom prepisivanja cifara? Ništa od svega toga. Proračun je bio tačan, nikakva greška se nije uvukla u kolone cifara. Pa šta se desilo? Izvolite poslušajte. Bolid je junački jurio, leteo kao ambiciozni konj, da na vreme dostigne metu. Moda sezone je jurila zajedno sa njim. Neko vreme on je leteo na čelu epohe, kojoj je dao svoj oblik i ime. Onda su se ta dva pola poravnala i išla paralelno u napornom galopu, naša srca su kucala solidarno sa njima. Onda je moda lagano izašla napred najpre za jednu dužinu nosa, prestigla je neumorni bolid. Taj milimetar je odlučio sudbinu komete. Bila je već odlučena, jednom zauvek je zaostala. Naša srca su sad već jurila sa modom, ostavljala pozadi sjajni bolid, ravnodušno smo gledali kako bledi, smanjuje se i na kraju rezignirano staje na horizontu, nakrivljen u stranu, praveći već uzalud poslednji zaokret na svojoj krivoj putanji, dalek i plav, zauvek bezopasan. Nemoćno je otpao u konkursu, snaga aktuelnosti se iscrpla, niko se nije brinuo za zaostalog. Prepušten samom sebi tiho je venuo usred opšte ravnodušnosti.

Vraćali smo se spuštene glave svakidašnjim poslovima, bogatiji jednim razočaranjem. Žurno su svijane kosmičke perspektive, život se vraćao u obične koloseke. Tih dana smo neprestano i danju i noću spavali, nadoknađavali izgubljeno vreme. Ležalo smo jedni preko drugih u već tamnim stanovima, savladani snom, nošeni na sopstvenom disanju slepim kolosekom bez zvezdanih maštanja. Ploveći tako, talasali smo – pištave trbuhe, kobze i gajde, probijajući se melodioznim hrkanjem kroz sve jaruge već zatvorenih i bezzvezdanih noći. Ujak Edvard je već ućutao zauvek. Još je u vazduhu lebdeo odjek njegovog alarmantnog očaja, ali sam on više nije živeo. Život je izašao iz njega sa onim treštavim paroksizmom, krug se otvorio, a on sam se bez prepreka penjao na sve više stupnjeve besmrtnosti. U tamnom stanu je bdeo jedino otac lutajući tiho po sobama punim melodioznog spavanja. Ponekad bi otvarao vratašca dimnjaka i nasmešen zavirivao zauvek nasmejani Homunculus, zatvoren u staklenu ampulu, obasjan punoćom svetlosti kao neonom, već odlučen, precrtan, stavljen u akta – arhivski broj u velikoj registraturi neba.