Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Mirko Demić

[Pismo dvadeset drugo
ili
VARŠAVSKE BIBLIOTEKE]

Odlomak iz romana "Ćilibar, med, oskoruša" (Zagreb, 2001)

Mora da već dugo nisam bio u Varšavi kada me poznanici sve učestalije pozivaju. Razlozi za neuobičajen izostanak mojih poseta prestonici su isuviše lični da ih bilo ko treba znati. Poveravam ih Tebi, jer već od početka ove naše jednostrane, a time i poročne korespondencije, stičem utisak da sedim na otomanu i ispovedam se samom sebi. Tako me ova ispovest skoro ništa ne košta. Zašto, uostalom, da se odupirem bilo kakvoj terapiji? I u njeno postojanje neophodno je da se veruje, kao i u postojanje bolesti.

Prošle jeseni, prisetite se, neko vreme bio sam van Drohobiča. Naime, urednik Wiadomości Literackie pozvao me je u glavni grad sa molbom da napišem priču o varšavskim bibliotekama. Olako sam mu obećao i već sledeće nedelje vozom doputovao u Varšavu. On me je sačekao na železničkoj stanici, odveo u "Zodijak" na piće i tom prilikom uručio mi novac za hotel i ostale troškove. Učinio je nesmotrenost ne dajući mi rok do kog priča mora da bude gotova.

Naredne dane sam provodio u razgledanju varšavskih biblioteka i arhiva. Svud sam bio najavljen i svi mi behu na usluzi. Sve je bilo jednolično dok mi se nije dogodio brodolom; početnički, kao svakom samouverenom i iskusnom mornaru.

Nepregledni stokovi knjiga i dokumenata nisu uspeli da me izbace iz ravnoteže i nateraju mi olovku u ruku. Posmatrao sam te jezičke mauzoleje ravnodušno, skoro sa onom vrstom nadmenosti koju poseduju živi kada se nađu u grobljanskom okruženju. Pomišljam – dobro je, konačno ima dovoljno knjiga za čije čitanje je i najduži život prekratak.

Pitao sam se šta je tako značajno morao da napiše Terencije Var u svom delu "De bibliothecis", koje je sudbina počastvovala da se zauvek izgubi. Uvek se ključne stvari zature i ostaju nedostupne.

Listam knjige, ali me se ne tiču njihovi autori ni naslovi, godine i kvalitet štampanja. Tražim u njima tragove živog čoveka. Nastojim da se oslobodim straha nahvatanog po sličnim grobištima. Na ovakvim mestima neizostavno se obnavlja moje dečačko snoviđenje: buđenje u mrtvačkom sanduku...

A sve je počelo, kao i obično, neoprezno ispričanom pričom. Uši kojima ta priča nije bila namenjena bile su moje. Otac je činio nadljudski napor da tu priču pretvori u bajku. Tek sam ovde, u Varšavi, shvatio da mu je napor bio uzaludan. U toj priči ili bajci umro je dečak. (Vremenom, taj dečak sam sve češće bio ja.) Skrhani velikom žalošću, roditelji su dečaka sahranili i oplakali.

– Ali, majka, jedini mogući most sposoban za premošćavanje ponora što se isprečio između sablasne priče i bajke, ostade na sinovom grobu, ne mogavši da ga ostavi sama. U to se, dole, u sanduku, sin nekim čudom probudio i stao da zapomaže. Nikad pre ni posle toga nisam čuo priču u kojoj se tako brzo našla pomoć, iskopao grob i dečak spasao. Bila je to prva bajka s gorkim ukusom. Zagušljive, tesne i mračne biblioteke samo su probudile u meni zaspalu neman. Doduše, u ovoj stvarnosti izostaje ona ksenofobična uspaničenost. Umro sam, ali ne potpuno i do kraja. Život mi je poklonjen, ali među mrtvima.

U svim bibliotekama poturali su ispred mene najstarije knjige, dela neobičnih korica i sa zanimljivim posvetama, vodili me u prostorije za koje je retko ko znao i još ređe ulazio. Raportirali su mi, kao kakvom generalu, o broju knjiga, lažući me, prikazujući uvek makar za jednu više od postojećeg stanja. Pričali su mi o znamenitim ljudima koji su prošli kroz njihove ustanove ili su sa njima stajali u vezi na, ubeđivali su me, redak i zanimljiv način.

Bibliotekari su nalik sveštenicima zaduženim za čuvanje svetačkih moštiju. Vremenom, njihovu veru u čudotvornost svetačkih ostataka je nagrizla sumnja. Od iste boljke oboleli su i oni što dolaze da izložene mošti celivaju. – U nedoumici sam, kaže lepa bibliotekarka – mnogi za čitanje traže da im se predloži nešto lepo i lagano. A ja ne znam od kad su lepo i lagano postali toliko bliski.

Oduvek sam biblioteke doživljavao kao bombe. Nema mesta na svetu gde je onoliko vreme uloženo u pisanje svih tih knjiga sabijeno na tako malom prostoru. Mogućnost da ta bomba eksplodira neprestano visi nad svima nama. Zato ne treba da se čudimo prisustvu bojažljivosti prilikom premetanja svake knjige; niko ne zna u kojoj je knjizi detonator. Poželjno je da se poseduje isti strah kada se tom nepreglednom Univerzumu prilaže svoja knjiga. Moguće je da novopriložena knjiga u sebi poseduje izvesnu koegzistentnost, ali, kapnuvši u okean biblioteke, ona počinje sasvim drugačije da funkcioniše, postaje sastavni deo nama nepojamne konstelacije. Možda baš ona postane uzrok eksplozije ispod nečije čeone kosti, nakon koje nema spasa ni povratka.

Ah, biblioteke – arhive miliona zabluda i samoobmana o svrsi i koristi pisanja; skladišta najšireg spektra koketerija sa večnošću; kosturnice surovo smaknutih buntovnika, ustalih na poguban boj sa dušmaninom – vremenom; nadgrobni belezi usmrćenih misli i pokreta...

Biblioteke su svetilišta u kojima se slavi Nenapisana knjiga. One su žrtvenici; na njih se prinose lažne knjige ne bi li se pomoću njih umilostivio Tvorac i ponovo poslao pravu i istinsku Knjigu. Njoj se nekad davno dogodilo ono najstrašnije – niko je nije pročitao. Prokažena je [raspeta], spaljena, [zabranjena], izgubljena. Njena ponovna objava je izvesna, neizvesno je samo mesto i vreme gde će to da se desi. Zato biblioteke treba smatrati arhivama uzaludnih pokušaja, panoptikumom voštanih figura onih koji su se predstavljali za Mesiju. Biblioteke su okupljališta jurodivih i uzetih; oni u njih dolaze da bi u miru ćutali, [dremali], zurili u jednu tačku [grejali se]. Među njima ima onih koji uzimaju i vraćaju jednu jedinu knjigu [i nju nikad ne čitaju], nose je sa sobom kao talisman [rugajući se onima što pohlepno gutaju knjigu za knjigom]. Ima i onih koji donose svoja delca i prilažu ih na oltar [Gospodu su najmilije žrtve paljenice.] večnosti [A ta večnost miriše na buđ i prašinu, ustajali vazduh i prljave ruke.]

Sreo sam jednog istoričara umetnosti čiji je sto bio pretrpan knjigama. Imao je rukave zasukane iznad lakata i često je nadlanicama brisao znoj sa čela. U pauzi mi je ispričao neka od svojih iskustava na poslu restauratora sakralnih objekata. – Kako smo se – kaže – sve više penjali u visinu, prema svodovima, tako smo sve učestalije nailazili na tragove onih koji su ih oslikavali. U mračnijim uglovima neimari su ostavljali po koje slovo, inicijal, geometrijski znak, a na samim svodovima znali su da zateknu i imena sa datumom ispisivanja. [Da li i u mračnijim svodovima naše svesti kao i u višim svodovima hramova borave neverujući?]

Zašto sve ovo pišem? Kakve to veze ima sa nama? [I sa mnom?] – Itekako ima. Sve je to plod istog nastojanja, iste potrebe da se ostavi trag u očima drugih. Od istog je mliva svako pismo upućeno Tebi. [Utilitarnost Tvog imperativa me vređa i nanosi bol. Kreće se u rasponu od obožavanja do potpune ignorancije, od vanredne nežnosti do divljačke brutalnosti.]

Znao sam da satima sedim i posmatram ljude dok dolaze u biblioteku. Jedino što sam uspeo da registrujem jeste izvesni strah od knjiga. Ili sam taj strah hteo da vidim?

Ja sam se, kao dečak, oca plašio ne samo zato što mi je otac, već što mu je iza leđa stajala biblioteka kao presudni argument u svakoj našoj raspravi.

Vredno sam beležio sve zatečene natpise po zidovima biblioteke: o knjizi kao najboljem prijatelju; o potrebi da se sa knjigom pažljivo rukuje; apele za vraćanje knjiga na vreme; obaveštenja kada je na snazi pauza; upozorenja o zabrani pušenja i ono – molimo tišinu! (I zaista, knjige su bile samo liturgijski rekviziti i crkvene sasude u rukama podanika Svete Tišine. Biblioteke su mesta gde su uspeli da ogromnu količinu reči sateraju u tesnac. [O rečima pišeš tako što ih izjednačavaš s vremenom. Spremaš li se da demontiraš tu paklenu mašinu?] Tu se tišina najlakše čuje.)

Usred tog izložbenog mimohoda trgnuo me je jedan, verovatno nehotičan, dodir ženske ruke. Ne sećam se da li je to bilo u Breslerovoj biblioteci ili u onoj u ulici Košikova. Dodir ruke je sve biblioteke izjednačio i potisnuo u pozadinu. U mom vidnom polju ostala je džinovska šaka, kao na katarskim nadgrobnim spomenicima [Te šake zamenjuju naredbu: – stoj! i – Ne prilazi! Nikako: – hodi bliže! ili – ne boj se!] Ta je ruka, kao i ostale, imala za cilj da mi pruži na uvid raritet dostojan pažnje.

Nisam u stanju da napišem kako se ta ruka našla u mojoj. Sećam se samo da je jednako brzo ustuknula od moje kao što ju je i dodirnula. Koliko su ostale, tako, jedna u drugoj – nije mi poznato. Kao da sam bio opržen i danas taj dodir jasno osećam, kao da je njena ruka zauvek ostala u mojoj. Tako se desilo moje prosvetlenje. Ni jedna knjiga, ni pre ni kasnije, nije mi donela toliko topline, ni jedna nije bila zagonetnija i istinitija od ove ruke.

Shvatio sam da, nakon ovoga, o svim drugim knjigama preostaje jedino ćutanje. Isto kao što je njihova premudrost nedovoljna u rasvetljavanju tajne dodira dve ruke negde u Univerzumu. Susret koji se zbio nalagao je stvaranje nove Kosmogonije. Sve pre Velikog Dodira predstavlja haos i tamu nad [pod] bezdanom.

Otvoreni dlan se preda mnom raširio kao nepročitana knjiga; sobom je nudio Sve.

Nekoliko časova posle toga spakovao sam stvari i prvim vozom krenuo put Drohobiča neobavljena posla.

Ostao sam bez reči.

Posle toga se svako moje pisanje pretvorilo u apologiju pogleda i dodira. [Koji sa seksom čine svetu trijadu.]

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt