Događaj u botaničkoj bašti

Susreli smo se slučajno. Sedeo je na klupi, pred noć, u botaničkoj bašti, opuštenih ruku, zamišljen. Tako mi se bar činilo. Prišao sam mu i zatražio vatre. Rekao je da nema, ali će me svakako zamoliti za jednu cigaretu. Drvo ispod kojeg smo, tren zatim, zajedno sedeli, ako je verovati onom što je pisalo na tablici u njegovom podnožju, zvalo se Quercus robur, običan hrast lužnjak. Primetio je knjigu koju sam nosio ispod miške (Poljska fantastika: Potocki, Grabinjski, Šulc, Mrožek i dr.) i zatražio da je pogleda. Listajući, upitao me: – Znate li kako je ubijen Bruno Šulc? – i ne sačekavši moj odgovor nastavio da priča: – Osamnaestog novembra 1942. godine, u pozno jesenje veče, neposredno pred sam policijski čas (Školska ulica, zabačen provincijski gradić) prišao mu je neki gestapovac, mislim da se zvao Ginter, da, Ginter, i kratko zapitao: "Bist du Schulz?" Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio. Odmah zatim srušio se pogođen sa dva metka.

Nisam komentarisao, slučaj mi je bio poznat, ali, bilo je očigledno da je tih nekoliko rečenica mom brbljivom sagovorniku više služilo kao glasni podsetnik, nego kao obraćanje meni. Nalazili smo se, u stvari, na obodu najudaljenijeg proplanka zapuštenog botaničkog vrta, izmaknuti od gradske vreve. Rekao mi je da svakodnevno dolazi ovamo; sve što nas okružuje polako propada na njegove oči. Knjiga koju upravo završava sačuvaće od zaborava mnoge odumiruće vrste rastinja. Da, hrast ispod kojeg smo razgovarali, tačnije, ispod kojeg je odjekivao njegov beskonačni monolog, već nekoliko decenija čini mu bezglasno društvo u dugim razmišljanjima. Samonikao je i, što od starosti, što od zagađene atmosfere, polagano trune.

– Zamislite, nisam još uvek razrešio etimologiju njegovog imena – nastavio je da gnjavi – i keltski i grčki praizvori istovremeno su ubedljivi i nedorečeni. Hrast je kultno drvo, simbol čvrstine, snage, moći i dugovečnosti, posebno mudrosti. O hrast je obešeno zlatno runo. Hrast je paganski hram, ispod njega su prinošene žrtve, pevane molitve za kišu i vršen je lapot, ubijanje onemoćalih, senilnih staraca. Potom je govorio o nekoj tropskoj biljci, ako se ne varam, bila je to agava mague (ili tako nekako), koja cveta samo jednom u svom veku i to u tridesetoj godini, da bi, pošto potroši svu energiju na cvet, konačno uvenula. Nekoliko dana kasnije u novinama sam pročitao sledeću vest:

"Sinoć u zabačenom delu gradske botaničke bašte pronađen leš našeg poznatog biologa P. M. – omiljenog pedagoga i svetski poznatog naučnika, iza koga, kako saznajemo, ostaje nezavršeno kapitalno delo, životna sinteza Endemske i odumiruće vrste južne hemisfere i mogućnost njihovog očuvanja u botaničkim vrtovima. Sudeći prema dosadašnjim nalazima, koji, u interesu istrage, još ne mogu biti u potpunosti saopšteni, reč je o zločinu iz koristoljublja."

Matora budala, morao sam da slušam njegove bezvezne priče, a u novčaniku nije imao ni prebijene pare.