|
          |
Miroslav Topić (Beograd) i Petar Bunjak (Beograd)Profesoru Đorđu Živanoviću u spomenSto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.
U stotoj godini srpske polonistike, prvih dana proleća 1995, preminuo je njen doajen, profesor dr Đorđe Živanović, čovek koji je ovoj grani slavistike posvetio više od šest decenija svoje aktivne biografije. Jubilej koji obeležavamo prilika je ujedno da se podsetimo na život i naučnu delatnost našega Učitelja, čije je monumentalno i raznovrsno delo od preko 450 bibliografskih jedinica[1] bez sumnje nezaobilazni potporanj u sveukupnom proučavanju poljske filologije u beogradskoj akademskoj sredini. * Profesor Đorđe Živanović rođen je 1908. godine u Beogradu kao treći sin u porodici uglednog državnog činovnika. Osnovno i gimnazijsko obrazovanje sticao je u Zaječaru, Beogradu i ponovo Zaječaru, gde je položio ispit zrelosti 1927. Četiri godine kasnije diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Školsku 1932/33. godinu proveo je u Varšavi kao stipendista poljske vlade, a juna 1933. postao je asistent za istoriju jugoslovenske književnosti kod profesora Pavla Popovića; na toj je dužnosti ostao do izbijanja rata. Posle zarobljeništva i povratka u okupiranu zemlju, nastupili su za njega teški dani slobode – oskudica i neizvesnost. Prognan sa Univerziteta, radio je u "Prosveti", Narodnom pozorištu, potom na Pozorišnoj akademiji, dok 1954. godine, zalaganjem profesora Radovana Lalića, nije vraćen na Filozofski fakultet najpre kao vanredni, a potom i redovni profesor za poljski jezik i književnost. Od tada do penzionisanja 1978, pa i petnaestak godina posle toga, profesor Živanović je aktivno izgrađivao našu polonistiku i kao disciplinu i kao studijsku grupu na beogradskom Filozofskom a kasnije Filološkom fakultetu. Srpsku slavističku nauku profesor Đorđe Živanović je trajno zadužio svojim mnogogranim naučnim delom. On je odista redak primer čoveka koji se kompetentno ogledao u nekolikim oblastima slavistike: istoriji međuslovenskih književnih i kulturnih veza, poljskoj i srpskoj književnoj istoriji, problemima poljskog i srpskog jezika. Ovde se sećamo našega Profesora kao učenika i sledbenika Pavla Popovića i Radovana Košutića, verodostojnog istoričara i pouzdanog tumača srpske i poljske književnosti, ali u prvom redu najboljeg poznavaoca i zaslužnog graditelja mostova što ih povezuju. Problemima čisto poljske književne istorije Profesor nije pristupao često. A prvi put je to učinio naročitim, jubilarnim povodom – obeležavajući stogodišnjicu besmrtnog Mickjevičevog speva Pan Tadeuš, 1934. godine. Pored sažetog proznog prevoda, "izvoda" iz ovoga dela, koji je izlazio 1934. i 1935. u "Vencu"[2], Đorđe Živanović je za tu priliku načinio i obimnu brošuru Adam Mickjevič i njegov 'Pan Tadija' (1935). Ta Profesorova mladalačka knjiga, iako popularno pisana, zapravo je naučno fundirana, te je po svome sadržaju, ali i ne baš zanemarljivom obimu (broji osamdesetak strana veće osmine), najznačajnije što je o Mickjeviču i njegovom delu kod nas do toga vremena napisano. Tu je vrlo detaljno, mada ne suvoparno, predstavljena pesnikova biografija s posebnim naglaskom na vreme nastanka speva, recepcija Pana Tadeuša među Poljacima, kao i samo delo, sa stanovišta vremena i mesta radnje, kompozicije, fabule, likova i opisanih običaja, umetničkih vrednosti, pa i šireg književnog konteksta. Knjigu čine ukupno 24 kratka poglavlja od kojih je svako zaokružena tematska celina, te je knjiga odista mogla biti lako i zanimljivo štivo za najširu publiku. Primera radi, umesto bilo kakvog uvoda ili predgovora, Živanović u prvom poglavlju predstavlja temu Sjenkjevičeve pripovetke Svetioničar, dotad više puta prevođene na naš jezik, i na primeru njenog junaka Skavinjskog vrlo jednostavno, bez suvišnih reči, pokazuje gotovo kultni značaj kakav Pan Tadeuš ima u svesti Poljaka. Ovom prilikom skrećemo pažnju samo na treće poglavlje brošure Adam Mickjevič i njegov 'Pan Tadija'. Ono je posvećeno prvim odjecima velike slave Mickjevičeve među Srbima. Profesor Živanović tu navodi reči Pavla Josifa Šafarika o Mickjeviču iz njegove knjige Geschichte der slawischen Sprache und Literatur... (1826) i podseća na činjenicu da je u vreme kada je ta knjiga nastajala Šafarik predavao u Novom Sadu. Uz nekoliko reči o Šafarikovoj saradnji u "Serbskoj letopisi", autor brošure donosi i sadržaj anonimne beleške iz 1828. godine o Mickjevičevim Sonetima (1826), pripisujući autorstvo Šafariku. Tome dodaje i jednu kasniju, objavljenu takođe u "Letopisu" 1830. godine, po kojoj je Mickjevič "slavni poljski stihotvorac, najveći između sviju sad živeći"[3]. Već ovaj 'izlet' u srpsku književnu prošlost najavljuje darovitog i pasioniranog književnog istoričara-komparatistu. O samoj knjizi zaključujemo da je značajno približila Mickjeviča našoj široj publici i kvalitetno objasnila njegovo delo, ali i da je, sa druge strane, skladno spojila dve prirode Đorđa Živanovića – naučnika i popularizatora. * Profesor Pavle Popović je svoga mladog asistenta sistematski usmeravao ka poljsko-srpskoj komparatistici od samoga početka njihove saradnje, ali presudno je uticao na njegov kasniji naučni profil time što mu je za doktorsku tezu sugerisao temu Srbi i poljska književnost (1800-1871). Istražujući bogat materijal u zadatom hronološkom okviru, a pre no što je njegov doktorski rad dobio svoj konačni oblik, Đorđe Živanović je započeo seriju tekstova o dodirima naših književnih poslenika sa Poljacima i njihovim literarnim i opštim kulturnim nasleđem. Prvi članak te vrste objavio je na poljskom jeziku: Dositeje Obradović a Polacy[4], gde pruža podatke o Dositejevim proputovanjima kroz Poljsku i njegovim ličnim poznanstvima sa Poljacima (Ižica i Život i priključenija). U srpskoj verziji, pod naslovom Dositej Obradović prema Poljacima objavljen je u "Letopisu Matice srpske" 1941.[5] Slično je bilo i sa prilozima o nevelikoj, ali Profesoru i kasnije posebno bliskoj i dragoj književno-muzičkoj temi - saradnji kompozitora Franćišeka Mireckog s Vukom na beleženju melodija za Narodnu srbsku pjesnaricu: rad Wuk Karadżić i Franciszek Mirecki[6] najpre je izišao na poljskom, potom na srpskom – Vuk i poljski muzičar Franćišek Mirecki[7], da bi se posle mnogo godina, produbljen i proširen, pojavio opet na poljskom.[8] U radu Mickjevič i Njegoš[9] mladi naučnik istražuje okolnosti koje su uticale na Mickjeviča da se u svojim predavanjima, i pored izvora kojima je raspolagao, o Njegošu izrazi relativno nepovoljno. Članak Pavle Solarić i Poljaci[10] bavi se Solarićevim prijateljevanjem sa grofom Juzefom Sjerakovskim, koji je po sopstvenom Solarićevom svedočanstvu bitno uticao na njega u vreme kad je privodio kraju svoju Jeroglifiku. Najposle, veoma važno pitanje Zmajevog interesovanja za poljske prilike i teme profesor Živanović je otvorio u radu Zmaj prema Poljacima.[11] Monografija Srbi i poljska književnost (1800-1871), štampana 1941 (a završena i predata kao doktorska disertacija četiri godine ranije), i danas je fundamentalno delo slavističke nauke u toj oblasti i svakako ključna pozicija naše sveukupne književne polonistike. Doba čiji prvi međaš označava početak XIX veka, a drugi - završetak Omladinskog pokreta, vreme najživljeg interesovanja Srba za poljsku književnost, kada je ona vladala srcima i umovima, kada je budila, podsticala i usmeravala duhovna pregnuća, kad su se njome napajali i nju prevodili i jedan Daničić, i jedan Novaković - to vreme obuhvatio je, svestrano proučio i ovekovečio književni istoričar Đorđe Živanović u svojoj neprocenjivoj knjizi. Recimo nekoliko reči o njenoj metodologiji. Sedamdesetogodišnji period autor monografije deli na tri etape: prva obuhvata vreme od početka XIX veka do 1830, druga 1830-1848. i treća 1848-1871. Za prekretnice su uzete 1830, godina poljskog Novembarskog ustanka i revolucionarna 1848, obe kao datumi iz političke istorije. To, međutim, ima svoje opravdanje u piščevom stavu da je razvoj našeg interesovanja za poljsku književnost u prošlosti zavisio od dva veoma važna činioca – 1) "od političkih prilika ... kod Srba i Poljaka uopšte, a posebice njihovih političkih uzajamnih odnosa" i 2) "od interesovanja Srba za slovenstvo i slovenska pitanja, te je interesovanje Srba dolazilo kao deo mnogo šireg interesovanja za sve slovenske književnosti".[12] Zato će ovde glavni metodološki pristup biti zapravo dedukcija - od pojava šireg značaja i sa obeležjima političke istorije ka onim užim, kulturnim, da bi se najzad stiglo do usko književnih. Reč je, dakle, o svojevrsnom integralističkom konceptu književnosti i njenog prijema, koji nalaže strogu klasifikaciju kako po horizontali, tako i još više po vertikali. No sve to, ipak, potpuno proističe iz posebnosti vremena i prostora čija se obeležja vaspostavljaju u ovoj knjizi. Upravo to doba kada je poljska književnost imala kod nas izuzetno značajnu misiju tema je čitavoga niza drugih, po obimu manjih radova profesora Živanovića: o polonofilstvu kod Srba i Hrvata[13], o slovenskim programima Georgija Magaraševića[14] i Teodora Pavlovića[15], o Milošu Popoviću[16], Đuri Daničiću[17], Stojanu Novakoviću[18], Ujedinjenoj omladini srpskoj[19]... Kako u fundamentalnoj monografiji tako i u ovoj dragocenoj nisci profesor Živanović je ubedljivo dokazao i pregrštima primera potvrdio da su za prijem poljske književnosti kod nas (do 1871. godine) bila presudna dva međusobno povezana činioca: snažno delovanje poljskih emigrantskih krugova u našoj sredini i njena široka, opšta "slovenska orijentacija jarko obojena polonofilstvom".[20] Nekim magistralnim temama načetim u monografiji (u pitanju je recepcija onih poljskih pisaca čija je popularnost kod nas trajala duže od romantičarskog Omladinskog pokreta) profesor Živanović se vraćao i više puta, da bi ih proširio (obuhvatajući i vreme posle 1871. godine, i prostore koji nisu samo srpski), da bi ih dopunio i obogatio novim podacima i saznanjima koja su donosile decenije neumornog, predanog rada. Tako su nastajali i posebni tematski krugovi: o korifeju poljskog romantizma Adamu Mickjeviču, prevodima i odjecima njegovih dela kod Srba i Hrvata[21], a naročito o njegovim pariskim predavanjima posvećenim srpskoj narodnoj poeziji[22]; o neobuzdanom i tragičnom piscu Krdžalije Mihalu Čajkovskom, njegovim vezama sa našim ljudima i srpskom narodnom tradicijom, o izuzetnoj popularnosti njegovih pripovedaka i romana kod nas[23]; o najvećem poljskom komediografu Aleksandru Fredru, prevodima njegovih vrcavih komada, njihovom životu na beogradskim, novosadskim i zagrebačkim pozornicama, odjecima u srpskoj i hrvatskoj kritici.[24] * Posebno treba istaći da je profesor Đorđe Živanović poljsko-srpske književne veze posmatrao i proučavao u širem, slovenskom kontekstu. Ispitujući onu specifičnu, "slavjansku", polonofilstvom prožetu duhovnu klimu, koja je zahvatila i naše podneblje, ustanovio je i dokazao da su za ta blagotvorna strujanja i plodna prožimanja naročito zaslužna tri znamenita Slovaka, tri velika Slovena – Pavle Josif Šafarik, Jan Kolar i Ljudevit Štur, koji su i sami ispoljavali izrazitu naklonost prema poljskoj nauci i poljskoj književnosti. Bez slovenskog konteksta se, dakle, ne bi mogli jasno ocrtati putevi kojima je poljska književnost ulazila u našu sredinu. Naš najbolji poznavalac poljsko-srpskih književnih odnosa predočio nam je te puteve na uzoran način. O dalekosežnim, višestruko značajnim naučnim dometima književnog istoričara Đorđa Živanovića – poloniste široke slavističke orijentacije – najrečitije svedoči sledeći niz odabranih podataka. Naši prvi pregledi ruske i poljske književnosti pojavili su se u "Serbskoj letopisi" 1824. i 1825. godine zahvaljujući saradnji P. J. Šafarika i Georgija Magaraševića. To su, u stvari, izvodi iz odgovarajućih pregleda (istorija književnosti) Nikolaja Greča i Feliksa Bentkovskog, koje će Šafarik koristiti i u svome kapitalnom delu Geschichte der slawischen Sprache und Literatur. Sve tekstove o kojima je ovde reč detaljno je ispitao i njihove odnose precizno utvrdio slovenski filolog Đorđe Živanović. Na pitanje zašto je u Magaraševićevom časopisu poljska književnost predstavljena bolje i bogatije od ruske dao je pouzdan, nedvosmislen odgovor: zato što je bio bogatiji Šafarikov poljski izvor.[25] Naš prvi prevodilac Mickjevičeve glasovite Ode, koja će postati himna probuđene slovenske mladeži, bio je Teodor Pavlović. Onaj isti Teodor Pavlović koji je dve godine ranije (1835) u svome "Serbskom narodnom listu" štampao prvu redakciju jednog rada koji će široko odjeknuti među tom istom omladinom i postati njeno jevanđelje. Naslov toga rada, koji je Pavlović preveo iz rukopisa, glasio je: O literarnoj (književnoj) zaimnosti među narodi i narečijama slavenskim. Tako je slavni programski spis Jana Kolara o slovenskoj uzajamnosti prvi put predstavljen svetu u svome srpskom ruhu. Godinu dana pre objavljivanja na češkom jeziku, dve godine pre štampanja proširene, nemačke verzije.[26] Profesor Živanović je, između ostalog, ustanovio da je naš prvi ogled o Puškinu (objavljen 1826. godine) urednik "Serbske letopisi" Georgije Magarašević preveo sa nemačkog jezika iz lavovskog časopisa "Mnemosyne"; utvrdio je da je taj ogled, čiji je poljski original štampan 1824. u listu "Rozmaitości" (dodatku novina "Gazeta Lwowska") napisao Stanislav Jašovski, jedan od pobornika romantizma u poljskoj književnosti, onaj isti Jašovski koji će kasnije (1837) napisati sonet posvećen Vuku Karadžiću.[27] C druge strane, profesor Živanović je pokazao kako je Puškin prevodio Mickjeviča[28], obavestio nas da su balade poljskog pesnika Zaseda i Tri Budrisova sina na slovenski Jug stigle preko Istoka, da su u našu sredinu primljene kao Puškinove.[29] Pesničkoj polemici Puškina i Mickjeviča o slovenskim potocima i ruskom moru[30] dodao je i razgovetan glas Petra II Petrovića Njegoša, "duhom vatrenog Slovena"[31], kako ga je okarakterisao Ljudevit Štur, koji je od Vladike lično dobio jednu nadahnutu, krilatu pesmu i štampao je u svom časopisu "Orol tatrbnski", "primajući ovaj dar kao znak slovenske uzajamnosti".[32] Profesor Živanović je utvrdio da je Stejićev prevod Poltave (a to je prvi prevod iz Puškina kod nas) načinjen prema nemačkom prevodu Karla Herloszona, "nemačkog Valtera Skota", čije je češko prezime Herloš.[33] Otkrio nam je kako je komedija "poljskog Molijera" Aleksandra Fredra Niko me ne poznaje dvostepenim posredstvom češkog i slovačkog prevoda u Zagrebu postala Gospodar Tomo.[34] Nepobitno je dokazao da roman Hasan-aga nije originalno delo Milorada Popovića Šapčanina, već skraćeni prevod Bosne poljskog pripovedača i romanopisca Mihala Čajkovskog, načinjen prema ruskom prevodu. Poređenjem tako nastalog Hasan-age sa knjigom istoričara Milenka Vukićevića Znameniti Srbi muslomani profesor Živanović je obelodanio kako se od fikcije pravi istorija – što je tema dostojna romana.[35] Ništa manje značajni nisu ni radovi profesora Živanovića o pojedinim poljskim stvaraocima s kojima su se Srbi upoznali posle 1871: o velikim piscima poljskog pozitivizma – Henriku Sjenkjeviču[36], Marji Konopnjickoj[37] i Adamu Asniku[38], kao i o istaknutim predstavnicima književnosti Mlade Poljske – Janu Kasproviču[39] i Kazimježu Tetmajeru.[40] Tragajući za odjecima poljskih književnih dela u delima srpskih stvaralaca, profesor Živanović je pokazao ne samo izvanredno poznavanje dveju literatura, već i sposobnost dubokog pronicanja u osetljivo tkivo sučeljavanih duhovnih tvorevina. Najupečatljiviju demonstraciju te sposobnosti nalazimo u radu Jedna Dučićeva pozajmica[41]. U neprolaznom, večnom šumu Dučićeve Morske vrbe tanani sluh vrsnog znalca umetnosti reči razabrao je i sugestivni, podsticajni šum Tetmajerove Limbe, koju je Radovan Košutić uvrstio u obe svoje poljske hrestomatije (1896. i 1901). * Konstantin Mihailović, Srbin iz Ostrovice, i njegovo delo Janičarove uspomene ili Turska hronika, nastalo krajem XV veka i sačuvano u više rukopisa na poljskom i češkom jeziku, predmet je nepresušnog interesovanja profesora Živanovića, i to od prvog rada sa naučnim atributima, objavljenog u "Prilozima" Pavla Popovića[42], pa sve do velike sinteze – monografije o Konstantinu, dovršene početkom devedesetih godina, čije objavljivanje, na žalost, nije doživeo.[43] Ciklusom radova o Konstantinu, koji je tokom godina proistekao iz toga interesovanja, profesor Živanović je trajno zadužio srpsku nauku, ali, rekli bismo, i kulturu u najširem smislu. U dva navrata, u dva posebna prevodilačka poduhvata, on je vratio našoj staroj književnosti 'izgubljeni' biser. Specifičnosti tih poduhvata, koje se često gube iz vida, najbolje nam je predočio sam prevodilac. Profesor Živanović je najpre, na traženje naših istoričara, načinio (i 1959. godine objavio) "doslovni prevod Konstantinova teksta onako kako ga je izdao Losj"[44], da bi nešto kasnije (1966) širem krugu čitalaca predstavio svoj "pokušaj rekonstrukcije Konstantinova teksta u prevodu".[45] Studioznim predgovorima i komentarima dodao je zatim i niz posebnih radova iz tog tematskog kruga. C osobitom toplinom pisao je o odjecima srpske narodne tradicije u Janičarovom delu[46], o svežini i neprolaznoj lepoti njegovog pripovedanja, koje ponekad podseća na epsku pesmu.[47] A kada se počelo sumnjati u Konstantinovo autorstvo Turske hronike[48], umeo je razložno da ga brani[49], pa i da sa žarom dokazuje kako je on mogao da načini onako mudro i smišljeno komponovanu celinu".[50] * Našoj slavističkoj nauci profesor Živanović je podario i kvantitativno neveliku, ali veoma značajnu seriju radova iz istorije srpske slavistike, nastalu kao rezultat njegovih obuhvatnih istraživanja odnosa naše sredine prema slovenskim narodima i kulturama. Tu posebno izdvajamo obimnu, fundamentalnu studiju Pokušaj osnivanja katedre za slovenske jezike i književnosti na Velikoj školi u Beogradu.[51] Odatle doznajemo, pored ostalog, i to da je Đura Daničić, u okviru svojih predavanja iz slovenske filologije na Liceju, gde je predavao od 1859. godine, organizovao i neke oblike nastave poljskog jezika, koju su pohađali, primera radi, Stojan Novaković, Mita Rakić, Sima Popović, Vladimir Nikolić-Ilić i dr., kasnije zapaženi i kao vrsni prevodioci poljske književnosti. Međutim, tematsko središte ove studije čine zbivanja po odlasku Platona Kulakovskog, koji je između 1877. i 1882. godine predavao ruski jezik i književnost na beogradskoj Velikoj školi. Na osnovu prvorazrednih arhivskih materijala i bogate prepiske, profesor Živanović nas obaveštava o zalaganjima tadašnjeg ministra prosvete, Stojana Novakovića, da se osnuje katedra za slovenske jezike, o nastojanjima da se kao predavač na nju dovede Vatroslav Jagić, pa i o tome da je, na Novakovićev predlog, 11. januara 1883. za profesora Velike škole izabran Jan Boduen de Kurtene, koji, međutim, taj izbor nije prihvatio. O prvom predavaču šire zasnovane slovenske filologije, osnivaču Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i svome učitelju, Radovanu Košutiću, sa čijim je dolaskom na Veliku školu, 1895, počela istorija srpske visokoškolske polonistike, profesor Živanović je pisao više puta.[52] Međutim, najveći prilog poznavanju Košutićevog naučnog i pedagoškog rada profesor Živanović je dao bibliografskim otkrićem saopštenim u radu Dosad nepoznat univerzitetski poljski priručnik Radovana Košutića.[53] Reč je o otkriću, po svoj prilici, jedinog sačuvanog primerka Košutićevih Primera književnog jezika poljskog iz 1896. godine. Ova izuzetna knjiga iz osnova je promenila sliku o Košutićevom radu, pa i ranije Profesorove stavove o tome: Košutić, dakle, nije počeo od Gramatike poljskoga jezika (1898), već od hrestomatije čisto književnih tekstova. * Od svojih naučnih početaka, kao što smo to već isticali, profesor Živanović je mnogo pažnje poklanjao popularisanju poljskog jezika i književnosti. Već 1934. godine započeo je kurs poljskog jezika za sokole na beogradskoj radio stanici. Taj ciklus od 23 radio-predavanja, koji je najpre izlazio u listu "Soko", a potom u ilustrovanoj reviji "Radio-Beograd", legao je u temelj Praktičnog udžbenika poljskog jezika (1934). Širokom krugu korisnika namenjen je i nekoliko decenija kasniji Profesorov udžbenik – Poljski u 100 lekcija (1971). Poučen dugogodišnjim pedagoškim radom na grupi za poljski jezik i književnost, gde se neprestano suočavao sa problemima početne nastave poljskog jezika, Profesor je pristupio sastavljanju poljske univerzitetske hrestomatije imajući pred sobom veliki uzor – Košutićeve poljske i ruske primere. Tako je nastao udžbenik na kome su stasale mnoge generacije naših polonista. Bili su to Poljski primeri (1967), snabdeveni obimno komentarisanim književnim tekstovima, beleškama o piscima i poljsko-srpskohrvatskim rečnikom. Ta hrestomatija najrečitije konkretizuje pristup profesora Živanovića univerzitetskoj nastavi poljske filologije. Polazeći od neraskidive veze između jezika i književnosti na njemu pisane, ne odstupajući u tome od najboljih tradicija Košutićeve škole, Profesor je isticao potrebu za postepenim, konfrontativno osmišljenim usvajanjem jezičke materije, i to na antologijskim primerima klasičnog i modernog poljskog književnog jezika. Cilj tako koncipirane nastave bio je osposobljavanje slušalaca za čitanje i pravilno razumevanje književnog teksta, što je opet presudan uslov i za dobro prevođenje, na koje je Profesor izuzetno polagao. * Naša najšira književna publika upamtiće profesora Živanovića kao prevodioca kod nas najpopularnije poljske knjige svih vremena, koja će se, bez sumnje još dugo, dugo čitati. Reč je o Sjenkjevičevom omladinskom romanu Kroz pustinju i prašumu, koji je od prvog izdanja Gece Kona 1939. do njegovoga reprinta iz 1980. doživeo više od dvadeset izdanja u istom prevodu. Srpsku kulturu Đorđe Živanović je zadužio odabranim pozicijama poljske klasične i novije književnosti, među kojima Sjenkjevičevim Panom Volodijovskim i Rejmontovim Seljacima (obe knjige profesor Živanović je prevodio u saradnji s Vojislavom Popovićem), potom Beskućnicima Žeromskog, Zlatnim prozorima Rudnjickog, Mrožekovim Tangom... Na ovome mestu, međutim, posebnog je spomena vredno i nešto drugo. Prevodilački rad profesora Živanovića pokazao je da ova delatnost ne mora biti ni puki zanat, niti samo estetsko uživanje, već i svojevrsno oružje, instrument otpora nepravdi i nasilju. Početkom 1940. godine, kada Poljska više nije postojala kao politička činjenica na karti Evrope, u nepokolebljivoj, rekli bismo, mickjevičevskoj veri, Profesor beleži: "Neko može pomisliti da je <...> propala Poljska, ali kao što je i ranije robovanje od celog jednog veka samo ojačalo poljski narod i prekalilo ga u teškoj i velikoj borbi, verujemo da je i ova tragedija došla da prekali poljski duh, da ga ojača i pripremi za nova velika dela."[54] Tu svoju veru profesor Živanović je u praksi potvrđivao intenzivnom saradnjom sa beogradskom "Politikom", čiji je feljton tada uređivao književnik Živko Milićević. Od polovine 1938. do proleća 1941. godine u uglednoj rubrici "Politikine" priče pojavilo se čak 25 naslova poljskih pripovedača, u Profesorovom prevodu. Tu su se našle po jedna pripovetka Digasinjskog, Rejmonta, Struga, Orkana, Dombrovske, Nalkovske, Kosovskog, Kuncevičove, a sa po više njih zastupljeni su Pežinjski, Makušinjski, Hojnovski, Jan Viktor i Zigmunt Novakovski. Protest protiv rata doveo je profesora Živanovića i u grupu intelektualaca s Jovanom Kršićem na čelu, koja je početkom 1940. godine pripremala Antologiju savremenih pripovedača Zapadnih Slovena, dakle, u vreme kada su već svi zapadnoslovenski narodi robovali germanskom nacizmu.[55] Tako sva pregnuća profesora Živanovića, bilo kao učenog filologa, književnog istoričara, publiciste, pedagoga ili prevodioca, dobijaju slovenski pečat, razume se, ne onaj šturovski, devetnaestovekovni, već savremeni predznak genetske pripadnosti i istorijskog identiteta, koji je naš Učitelj u velikoj meri nasledio od svoga – velikog slaviste Radovana Košutića. Napomene[1] Podrobniji bibliografski opis: Dr Đorđe S. Živanović. Bibliografija objavljenih radova. Zbornik Matice srpske za slavistiku, Novi Sad, 1993 <1996>, 44-45, 251-268. [2] Venac, Beograd, 1934/1935, XX, 2-9/10. [3] Đ. Živanović, Adam Mickjevič i njegov 'Pan Tadija'. Beograd, izd. Poljsko-jugoslovenska liga, 1935, 16. [4] Ruch Słowiański, Lwów, s. II, r. I, 1936, 3, 46-50. [5] LMS, CXV/1941, CCCLV/1-2, 120-124. [6] Przegląd Polsko-jugosłowiański, Poznań, 1937, 6, 86-88. [7] Srpski književni glasnik, NS, Beograd, 1938, LIV/3, 206-212. [8] Vuk Karadžić i jego polski, współpracownik, Franciszek Mirecki. Przeł. Z. Topolińska. <U zb.:> Literatura – Komparatystyka – Folklor. Księga poświecona J. Krzyżanowskiemu. Warszawa, 1968, 815-823. [9] Prilozi za KJIF, 1939, XIX/1-2, 84-90. [10] SKG, NS, Beograd, 1940, LXI/6, 432-438. [11] Godišnjak Matice srpske za 1941, Novi Sad, 1940, 215-221. [12] Srbi i poljska književnost (1800-1871). Beograd, 1941, V. [13] Polonofilstvo kod Srba i Hrvata u prvoj polovini XIX veka kao osnova pojačanom interesovanju za poljsku književnost. Prilozi za KJIF, Beograd, 1963, XXIX/1-2, 73-86. [14] Slovenski program Georgija Magaraševića. Filološki pregled, Beograd, 1976, XIV, III, 139-146. [15] Slovenski program Teodora Pavlovića u "Serbskom narodnom listu". <U zb.:> Naučni sastanak slavista u Vukove dane, MSC, Beograd, 1980, 9, 269-282. [16] Miloš Popović o Mikcjeviču. Prilozi za KJIF, Beograd, 1958, XXIV/1-2, 49-71. – Miloš Popović u slovačkom krugu. <U:> Sbornik Filozofickej Fakulty Univerzity Komenského. Philologica, Bratislava, 1964, 195-205. [17] Mladi Daničić. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, 1954, I, 101-122; 1955, II, 108-122; 1957, III, 126-135. – Pokušaj osnivanja katedre za slovenske jezike i književnosti na Velikoj školi u Beogradu. Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1970, X, 115-161. – Pozorišna kritika u "Vili" tokom 1865. godine. Prilozi za KJIF, Beograd, 1975, XLI/1-2, 24-46. – Daničić i Ljudevit Štur. <U:> Zbornik o Đuri Daničiću, SANU-JAZU, Beograd-Zagreb, 1981, 401-414. [18] Pokušaj osnivanja katedre za slovenske jezike i književnosti na Velikoj školi u Beogradu. Anali..., 1970, X, 115-161. – O jednom prepevu Stojana Novakovića. Mostovi, Beograd, 1972, III, 1(9), 3-14; 2(10), 147-152. –Up. takođe: Pozorišna kritika u "Vili" tokom 1865. godine. [19] Ujedinjena omladina i poljska književnost. <U zb.:> Ujedinjena omladina srpska. Novi Sad, Matica srpska, 1969, 259-286. [20] Isto, 260. [21] Mickiewicz in Serbo-Croatian Literature. <U zb.:> Adam Mickiewicz in World Literature. Berkeley and Los Angeles, University of California Press, 1956, 495-523. – Adam Mickiewicz w literaturze serbochorwackiej. <U zb.:> Adam Mickiewicz 1855-1955. Wrocław-Warszawa, 1958, 307-349 i dr. [22] Mickjevič i Buk. <U zb.:> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1973, 2, 169-185. – Adam Mickjevič o 'Hasanaginici'. Kovčežić, Beograd, 1974, XII, 93-105. – Neke misli Adama Mickjeviča o našoj narodnoj poeziji i njihov odjek kod nas. <U zb.:> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1975, 4/1, 49-67. – Adam Mickjevič o kosovskoj epopeji. Isto, 1991,19/1, 511-521. [23] Milorad P. Šapčanin i Mihal Čajkovski, Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1976, XII, 269-318. – Kosovo i naša narodna tradicija u delu poljskog književnika Mihala Čajkovskog (1804-1886). <U zb.:> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1977, 6/2, 367-381. – Iz poljskih interesovanja Meda Pucića. Isto, 1983, 12/3, 167-178. – Mihal Čajkovski o knezu Milošu. Kovčežić, Beograd, 1985-1986, XXII-XXIII, 83-95. [24] Fredro u Narodnom pozorištu u Beogradu. Filološki pregled, 1969, VII/1-4, 3-49. – Oko jedne Fredrove komedije u nas. Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1974, XI, 71-112. [25] Srbi i poljska književnost. Beograd, 1941, 44-50. – Magaraševićev i Šafarikov pregled ruske književnosti. Zbornik za slavistiku Matice srpske, Novi Sad, 1974, 7, 155-172. – Georgije Magarašević (1793-1830). Matica Srpska, Novi Sad, 1976, 179-181. [26] Slovenski program Teodora Pavlovića u "Srpskom narodnom listu". <U zb.:> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1980, 9, 278-280. [27] Đorđe Magarašević o Puškinu. Prilozi za KJIF, Beograd, 1939, XIX/1-2, 105-111. [28] Puškin prevodilac Mickjeviča. Studia Philologica, Priština, 1981, II/1-2, 51-67. [29] Mickjevič – Puškin – Demetar. Pitanja književnosti i jezika, Sarajevo, 1956, III, 97-104. [30] Mickjevič i Puškin. Živi jezici, Beograd, 1957, 1-2, 15-29. [31] Jedan prilog Njegoševom shvatanju slovenstva. Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1963, III, 44. [32] Isto, 45. [33] Stejićev prevod Puškinove 'Poltave'. Zbornik za slavistiku Matice srpske, 1979, 16, 125-152. [34] Oko jedne Fredrove komedije u nas. Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1974, XI, 71-112. [35] Milorad P. Šapčanin i Mihal Čajkovski. Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1976, XII, 269-318. [36] Sienkiewicz w literaturach serbskiej i chorwackiej. Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1967, XVII, 96-119. Pod istim naslovom, sa manjim izmenama, u zb.: Henryk Sienkiewicz, twórczość i recepcja światowa. Kraków, 1968, 367-378. [37] N. M. Rajko i kontynuatorzy. <U zb.:> Śladami życia i twórczości Marii Konopnickiej. Warszawa, 1963, 254-268. Drugo izdanje: 1966, 263-267. [38] "Excelsior!" u prevodu Josipa Eugena Tomića. Zbornik za slavistiku Matice srpske, Novi Sad, 1970, 1, 136-158. – Debiut poetycki Adama Ansyka. Przegląd Humanistyczny, Warszawa, 1972, 5, 81-82. [39] Mile Pavlović prevodilac s poljskog. Prilozi za KJIF, Beograd, 1964, XXX/1-2, 71-76. – Tłumacz Kasprowicza – "M. P.". Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1965, XV, 199-206. [40] Jedna Dučićeva pozajmica. <U zb.:> Uporedna istraživanja, 1. Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1976, 603-620. [41] Uporedna istraživanja, 1. Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1976, 603-620. [42] Na kom je jeziku Konstantin iz Ostrovice pisao svoju hroniku?. Prilozi za KJIF, Beograd, 1934, XIV/1-2, 174-180. [43] Rukopis je predat Odboru za proučavanje književnosti SANU. [44] Konstantin Mihailović iz Ostrovice. Povodom nekih novih radova. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, 1976, XXIV/1, 35. [45] Isto, 36. [46] Konstantin Janičar i srpska narodna tradicija. Prilozi za KJIF, 1976, XLII/1-4, 66-85. – Odjek narodne tradicije u delu Konstantina Mihailovića iz Ostrovice. <U zb.> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1986, 15/2, 263-272. [47] Up.: Konstantin Janičar i srpska narodna tradicija, 83-84. [48] Up.: Angiolo Danti, Ani Janczar, ani autor Kroniki Tureckiej. Pamiętnik Słowiański, Warszawa, 1969, XIX, 101-113. [49] Konstantin Mihailović iz Ostrovice. Povodom nekih novih radova, 33-59. [50] Povodom odgovora Anđola Dantija. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, 1978, XXVI/3, 454. [51] Anali Filološkog fakulteta, Beograd, 1970, X, 115-162. [52] Cto godina slavistike u Srbiji. <U zb.:> Naučni sastanak slavista..., MSC, Beograd, 1979, 7/2, 7-13. – Prekretne godine Radovana Košutića. Slavistički zbornik, Beograd, 1986, I, 9-20. – Radovan Košutić (1866-1949), isto, 123-125. [53] Zbornik za slavistiku Matice srpske, Novi Sad, 1982, 23, 171-181. [54] Poljska književnost XIX veka kao izraz poljskog nacionalnog duha. Preštampano iz časopisa "Soko". Beograd, 1940, 3. [55] Knjiga je u izdanju Matice srpske izašla iz štampe s proleća 1941, pred sam rat na našem tlu, iako je na naslovnoj strani kao godina izdanja - s razlogom - označena 1938. |